Translate

31. октобар 2012.

БЕСЕДА ВЛАДИКЕ НИШКОГ ЈОВАНА(ПУРИЋА) Лучиндан 2009.



   Дозволите ми да започнем своје празнично слово о иконичности молитвеног богословља, речима Авве Јустина Поповића:
   “Православно богослужење је Свето Еванђеље и Св. Предање преведено у молитве, препевано у чудесне и животворне стихире, тропаре, кондаке, каноне, стихове, песме, уздахе, вапаје, сузе – сва богочовечанска Истина, Правда, и Љубав, и Мудрост, Живот, и Бесмртност, и Вечност пружа нам се као молитва… Где год се коснеш, додирнеш живо Предање. .. И када се душа молитвено разлива по тим богочовечанским истинама и том богочовечанском животу, све врлине расту “растом Божијим”. И сва душа расте ка благодатном богочовеку – правом хришћанину.”

30. октобар 2012.

СТАРАЦ ПОРФИРИЈЕ, О ЛЕПОТИ ТВОРЕВИНЕ




   Радујте се свему што нас окружује. Све нас поучава и све нас води Богу. Све око нас су капљице Божије љубави. И живо и неживо, и биљке и животиње, и птице и планине, и море и залазак сунца, и звездано небо.
   То су мале љубави кроз које долазимо до велике Љубави – Христа. Цвећe, на пример, има своју благодат, учи нас својим мирисима, својом величанственошћу. Говори нам о љубави Божијој. Расипа своје мирисе, своју лепоту и на грешнике и на праведнике.
   Да би неко постао хришћанин, треба да има песничку душу, треба да постане и сам песник. Отврдле душе Христос не жели у својој близини. Хришћанин је песник, он је у песништву чак и када само воли. Песничка срца ту љубав пригрле, ставе је у срце, осећају је дубоко.
   Искористите лепе тренутке. Лепи тренуци приволе душу молитви, начине је тананом, племенитом и песничком. Пробудите се ујутру да видите сунце како, као краљ, сво пурпурно излази из мора. Када вас очара неки леп предео, нека црквица, нешто лепо, немојте остати само на томе већ идите и преко тога, у благодарење за све лепо како би сте живели јединог Лепог. Све је свето, и море, и купање, и јело.
   Свему се радујете. Све нас богати, све нас води ка великој Љубави, све нас води Христу. Посматрајте све што је направио човек, куће, зграде, велике или мале, градове и села, посматрајте људе и цивилизацију, питајте, занимајте се како бисте употпунили своја знања о свему, немојте бити равнодушни. То ће вам помоћи у дубљем изучавању чудеса Божијих. Све то су прилике да се повежемо са свиме и са свима. Све су то разлози за благодарење и молитву Господару свега.
   Живите у свему, у природи, у свему створеноме. Природа је тајно Jеванђеље. Када, међутим, неко нема унутар себе благодат, природа му није од користи. Природа нас буди, али не може да нас одведе у Рај.

                                    Одломак из књиге „Живот и мисли“, Манастир Хрисопиги, Хања, Крит, 2006.
Манастир Вазнесење
                                                                   


26. октобар 2012.

ЛИТУРГИЈА И ЖИВОТ


 Велики руски философ и богослов Хомјаков је рекао:
Ко разумије и зна шта је Литургија, зна шта је Црква.
Толико је Литургија свеобухватна по својој природи.

23. октобар 2012.

МИТРОПОЛИТ МЕСОГЕЈЕ И ЛАВРИОТИКЕ, НИКОЛАЈ: ДОПРИНОС ЖЕНСКОГ МОНАШТВА ПАСТИРСКОМ ЖИВОТУ У ЦРКВИ



Часопис Епархије жичке,октобар/децембар, 2011.

   Манастир Жича, септембар, 2011.

   Пре свега би хтео да Вам захвалим за позив да учествујем на овом симпозију. Осећам да главни допринос ових сусрета, када на њима приде имамо и представнике из целе васељене, није у ономе што ће говорници наложити-што такође има своју вредност-него у заједници у Духу Светоме која се јавља кроз разговоре, познанства, осведочења заједничке вере, осећај братства. Због тога ћете ми дозволити да изразим своју дубоку захвалност за ову прилику међусобног заједничарења у Христу.

20. октобар 2012.

19. октобар 2012.

АРХИМАНДРИТ РАФАИЛ КАРЕЛИН, АПОСТОЛ ТОМА




   У име Оца и Сина и Светога Духа!
   Браћо и сестре, данас је празник светог апостола Томе. Он је после распећа и погребења Христа Спаситеља запао у тешко униније. Чинило му се да су све наде дефинитивно срушене и да царство, које је Христос обећао, никад неће ни доћи. Када је чуо вест о Христовом васкрсењу из мртвих, плашио се да поверује јер би, уколико се испостави да је вест лажна, могао да западне у безизлазан очај.
   Вест о Христовом васкрсењу испунила је неземаљском радошћу срца мироносица и ученика, испунила је невидљивом светлошћу целу рану Цркву. Но, срце апостола Томе било је погружено у страшне сумње и тугу. На сведочење апостола о томе да им се Сâм Господ јавио, Тома је одговорио: Ако не видим на рукама његовим ране од клинова, и не метнем прст свој у ране од клинова, и не метнем руку своју у ребра његова, нећу вјеровати (Јн. 20, 25).
Браћо и сестре, у јерусалимском храму Васкрсења Христовог, сваке године се догађа дивно чудо. Постоје покушаји да се то велико чудо прећути, али ипак нико не може да га оповргне. На Велику Суботу јерусалимски патријарх или најстарији митрополит само у подраснику и са снопом од тридесет три свеће у руци улази у малу цркву Гроба Господњег. У храму Васкрсења гасе се сва могућа светла и у том тренутку завладају потпуна тишина и полутама. Црква тада почиње да се моли да Господ учини чудо и дарује благодатни огањ. И заиста, свеће се у рукама првојерарха упале саме од себе.

ИКОНА У ЛИТУРГИЈИ

http://www.manastirstudenica.rs/indexsrb1df3.html?page_id=13


Слово о књизи архимандрита Tихона Ракићевића „Икона у Литургији – смисао и улога“

Не смемо заборавити да се и класичне иконе и библијске речи у православном богословском и богослужбеном искуству увек посматрају у њиховом литургијском контексту.

18. октобар 2012.

ЧОВЕК СА ХРИСТОМ-У ХРИСТУ, У ЦРКВИ Владика Атанасије Јевтић, Манастир Острог, јул 2012.




 

  "...за стварање карактера, у себи и међу људима око себе, потребна је пре свега вера у Живога Бога и боголиког Човека, и из ње преображајним подвигом, уз дах Духа Божијег, израстајући х р и с т о л и к и  к а р а к т е р: искрено људски, чист („блажени чисти срцем“), ненамештен, „нережиран“ споља или изнутра, просветљен, некада и тужнорадостан (Подвижници тајне човека сведоче о „радостотворном плачу“, за који знају и Срби од како су крштени до данас),преображен покајањем пред Христом и народом,очишћен и облагодаћен Духом-Дахом Бога Живога. То сведочи и српска јеванђелски радосна, жизнерадосна пословица: „Покајање је најлепши цвијет људског поштења“. 

     Владика Атанасије Јефтић „Православље“, 1. октобар 2011.
  

17. октобар 2012.

О.РАДОВАН БИГОВИЋ, ВЕРА ДАНАС

   Данас су многе речи превредноване и изгубиле смисао. Међу њима је и појам вере. Људи је своде на обичну људску веру.
   У "постхришћанској епохи", за "постмодерног човека", вера је постала за "добронамерне" скуп добрих начела; за "моралне" скуп моралних прописа; за "побожне" вршење религиозних ритуала; за "патриоте" део националне традиције; за "модернисте" симбол конзервативизма; за "научнике" симбол мрака и незнања; за "трговце" духовна добит; за "тужне" утеха. Веровати значи прихватање неких начела, ставова, истина, вредности, без испитивања, доказивања и проверавања. Веру људи често разумевају као "увереност", "уверење", "убеђење". Бити верник значи бити уверени присталица неког учења, доктрине, идеологије.
   Веровати подразумева прихватити неко учење, космологију без логичких и емпиријских доказа. За неке веровати у Бога значи веровати у Бога као идола који благосиља и штити њихову моћ и власништво. За "услужне" и псеудоинтелектуалце веровати значи прихватити, а не разумети.

16. октобар 2012.

ЦИЉ МОНАШКОГ ЖИВОТА Старац Јосиф Ватопедски


   Покајање је свима потребно. Ми нисмо у манастиру само ради покајања. Благодат нас је овде сабрала да будемо, да постанемо савршени. На то треба непрестано да мислимо. Није довољно да се држимо типика, богослужења, итд. То је свакако потребно. Циљ монашког живота је да задобијемо чистоту срца. Треба и данас да покажемо да је Христос са нама… Не само да је био некада у историји. То треба да покажемо данашњем неверујућем и несавршеном човечанству. Наше Предање, наша вера није била „во времја оно…“, него је и сада Христос са нама.

12. октобар 2012.

О.АЛЕКСАНДАР ШМЕМАН, ВАЗНЕСЕЊЕ ГОСПОДЊЕ


Вознеслсја јеси во славје Христе Боже наш, радост сотворивиј учеником, објетованијем Свјатаго Духа, извјешченим им бившим благословением. Јако ти јеси Син Божиј, избавитељ. мира.
Вазнео си се у слави Христе, Боже наш, радост учинивши ученицима, обећањем Духа Светога, пошто их претходно утврди благословом, јер Ти си Син Божији, Избавитељ света.

11. октобар 2012.

МАНАСТИР ВАЗНЕСЕЊЕ Ризница


   Услед многих разарања и уништавања мало је тога остало у свим ризницама овчарско-кабларских манастира, а посебно у Вазнесењу, које је више векова провело у рушевинама. Ипак, једна од рукописних књига урађених баш у овом манастиру, четворојеванђеље из 1570. године, преживело је више од четири столећа. Чувано је најпре у збирци Алексе Ивића у Новом Саду, а сада се налази у Народној библиотеци у Београду.

10. октобар 2012.

МАНАСТИР ВАЗНЕСЕЊЕ Иконостас


   Иконостас цркве манастира Вазнесења припада једноставном типу вишеспратне преграде скромне декорације. Иконостас су 1938. године насликали Русомир и Рафаило Крстић из Лазаропоља (Срез Галички ), непосредно по обнављању манастира.

09. октобар 2012.

ДУХОВНИЦИ,АРХИМАНДРИТ ЈОВАН РАДОСАВЉЕВИЋ Живот је подвижништво


   Архимандрит, професор, писац и летописац Јован Радосављевић ученик је Светог Владике Николаја који је утицао на његово монашко усмерење. У манастир Жичу отишао је уочи Другог светског рата и био сведок 9. октобра 1941. године бомбардовања једне од највећих српских светиња о чему је написао књигу „Живот и страдање Жиче и Студенице (1939-1945)". Из спаљеног манастира понео је молитвеник који има код себе и данас. Од 1948. до 1955. године боравио је у средњовековном манастиру Рача, код Бајине Баште заједно са монахом Павлом, будућим српским Патријархом.
   О својим сећањима на овај период живота у српској светињи написао је књигу „Манастир Рача са прилогом о братству и рачанском бившем сабрату патријарху Павлу". Када је монах Павле изабран за рашко-призренског епископа 1957. године, у Призрен је пошао заједно са њим и отац Јован. Завршио је Богословију, а потом и Богословски факултет и постдипломске студије у Атини. Извесно време био је професор у Призренској богословији. Познавао је оца Јустина Поповића који је на њега извршио снажан духовни утицај. Као изванредан познавалац историје СПЦ и сведок драматичних деценија духовног и народног живота, архимандрит Јован (световно Милисав), као уман и духовно просвећен оставио је бројна дела а данас је посебно цењен као духовник, аскета и ревносни богослужитељ и молитвеник.

МАНАСТИР ВАЗНЕСЕЊЕ Архитектура


        Црква манастира Вазнесење је једнобродна грађевина са ниском куполом изнад централног травеја и полукружном олтарском апсидом. Првобитни изглед цркве данас није познат.
             У време док се црква налазила у рушевинама нису направљени детаљни планови, а није јасно шта је све рашчићено приликом прве, неуспеле обнове из 1855. године. Непосредно пред обнову 1937. забележено је да су зидови рађени од ломљеног и притесаног кречњака, ивичњаци само од притесаног кречњака, а лукови и пиластри у унутрашњости од тесане сиге. Зидови су били сачувани до висине од око 2,25 м. Јужни пиластар, тада сачуван до висине од 4,40 м, указује да је црква вероватно имала куполу. Није забележено да ли је постојала припрата. Од оригиналног каменог намештаја остале су амвонске розете (једна са мотивом руже са три низа листова, а друга са биљним и геометријским мотивима).
           Није јасно шта је све од старог материјала и зидова цркве употребљено приликом обнове 1937. године. Уочава се да је цела грађевина сазидана од камена неједнаке величине, притесаних само са лица и утопљених у велике малтерне спојнице.
Вазнесење, наос, цртеж амвонске плоче
   Припрата је зидана 1937. године у исто време када је обновљена и цела црква. Покривена је двосливним кровом, нижим од такође двосливног крова наоса. Апсида има полукружни облик споља и изнутра. Из крова наоса, без икаквог постоља, издиже се цилиндрично кубе, које се завршава кровом у облику купе. Данас је цела црква покривена бакарним лимом.
   Споља, црква нема никаквих посебних украса. Фасада се у горњој зони завршава поткровним, масивним једностепеним полуобличастим венцем. Купола је зидана од опеке и омалтерисана и са спољашње и са унутрашње стране, без икаквих украса.
   На јужној страни цркве, испод куполе, налазе се две правоугаоне полукружно завршене нише. Улаз у цркву налази се на северном зиду припрате, а слично одступање одликује манастирске цркве Никоља и Јовања, у које се улази са јужне стране. Портал на Вазнесењу је једноставне израде, лучно засведен, а на фасади су од опеке изведени украси једноставног облика, као и на ниши изнад улазних врата у којој је насликан крст.
   У наос се улази из припрате, са запада. Врата су једноставно засечена, без украса и горе лучно завршена. Црква има три травеја: два су покривена равном дрвеном таваницом, а централни је издвојен са четири пиластра који носе два лука на које се директно наслања цилиндрична купола. Некада је поткуполни простор сигурно био сложенији, тако да се највероватније изнад лукова преко пандатифа из квадратног кубуса извлачила купола. Иначе, унутрашњост цркве делује знатно складније него њена спољашњост.
   Зидних слика нема. Само су купола и олтарска апсида осликани шестокраким златним звездама.

Делфина Рајић и Милош Тимотијевић, МАНАСТИРИ ОВЧАРСКО-КАБЛАРСКЕ КЛИСУРЕ, Службени гласник, Београд и Народни музеј, Чачак, 2012.

08. октобар 2012.

МАНАСТИР ВАЗНЕСЕЊЕ Историја

   Манастир Вазнесење подигнут је на северним падинама Овчара, између две стрме планинске стране обрасле буковом и грабовом шумом које гледају према Западној Морави. Са места на коме је подигнут манастир пружа се поглед ка северу, према Каблару. Положај овог храма није доступан погледима путника који пролазе кроз клисуру и манастир је могуће видети само са супротне стране Мораве, са места где је подигнуто Успење.
   Али ни са овог места није могуће уочити манастирску цркву, која остаје скривена. У првом плану су конаци и многе помоћне зграде, а цео манастирски комплекс пружа слику једног великог градилишта.
   Вазнесење је у модерно доба било можда најзабаченији манастир, не толико због свог положаја, колико због лошег пута, који је у протеклој деценији поправљен, али је манастир од околине одвојен новом препреком, масивним и високим зидом, налик на утврђене средњевековне манастире.
   Манастир слави Вазнесење Господње, четрдесети дан по Васкрсу.

07. октобар 2012.

СТАЗАМА АУТЕНТИЧНЕ ДУХОВНОСТИ


   Православна педагогија од апостолског доба до данас јесте пут љубави и узрастања у благодати Божјој.


    Данашњи развој педагогије одвија се у три основна правца: 1) у правцу ка модернизацији образовне технологије у циљу све интензивнијег формирања знања и умења код ученика (дидактички прагматизам); 2) у правцу који у жижу ставља личност ученика („ученикоцентрични приступ“), али опет из перспективе оспособљавања ученика за стицање што већег фонда знања и умења, а не ради афирмисања вредности личности саме по себи, и 3) у правцу повратка традиционалним духовним и моралним вредностима васпитања и образовања, где је у средишту пажње личност детета, схваћена као драгоцена, јединствена и непоновљива, обдарена талентима које у њој треба открити, подстаћи и брижљиво неговати, и изнад свега обдарена својим људским достојанством и бесценом вредношћу (православни педагошки приступ). Први правац деценијама је неговала екстремно секуларизована школа, други је доживео интензиван продор последњих година, под утицајем модерних кретања у западној педагогији, док се трећи, који поседује вековну традицију и снажну теоријску утемељеност, постепено враћа у образовне системе већине православних земаља.

01. октобар 2012.

ПОДВИЖНИЦЕ ХРИСТОВЕ ЉУБАВИ



Митрополит Амфилохије(Радовић) и монахиња Амфилохија(Драгојевић)
Светигора, Свевиђе
Цетиње-Беране,2009.

   
    Монаси су, каже се, најближи Богу. О онима, дакле, који су постојаношћу вере и сврсисходношћу дела Богу близу сведочи и једна новообјављена, изразито ретка, необично занимљива, поучна и вредна књига. То је сведочанство о женском монаштву у историји српске цркве са поетизованим називом: Подвижнице Христове љубави("Светигора-Свевиђе", Цетиње-Беране, 2009).