Translate

28. април 2013.

ВАСКРСЕЊЕ ЛАЗАРЕВО И УЛАЗАК ГОСПОДА ИСУСА ХРИСТА У ЈЕРУСАЛИМ

                                                             БЛАГОСЛОВЕН КОЈИ ДОЛАЗИ У ИМЕ ГОСПОДЊЕ

                                                      (Проповед светог Григорија Паламе у Цветну недељу)
   Свима је потребно старање, труд и пажња, али не свима у истој мери јер је ово потребније онима који су одевени у славу, богатство и власт, и који су учени и поседују мудост, ако желе да се спасу. То се види из Еванђеља Христовог које је прочитано јуче и данас (на Лазареву суботу и Цвети). Када је чудо над Лазаром савршено, и када је Христос потпуно јасно пројавио да је Он Бог, народ је то прихватио и поверовао, док су неки кнезови, то јест књижевници и фарисеји, били толико далеко од вере да су неразумно смишљали зло против Њега и, по свом безумљу, желели да смрти предају Онога Који је, и кроз то што је рекао и кроз то што је учинио, представио себе као Господара живота и смрти. Зар не би свако рекао, како су они лако могли да схвате да је Он раван Оцу, онда када је Христос подигао очи ка небу и рекао: „Оче, благодарим Ти што си ме услишио“. Јер Он је сам тада појаснио: „А ја знадох да ме свагда слушаш; него рекох народа ради који овде стоји, верују да си ме Ти послао“ (Јован, 11, 41-42), то јест зато да би они знали да је Он једино са Богом и да долази од Оца и да се Њему ни у чему не супротставља, него да по вољи Очевој твори чудеса. Подигао је пред свима очи своје ка Оцу, и обратио му се тим речима, како би они схватили да је Он, Који говори на земљи, раван Највишем Оцу, Који је на небесима. Саветовање је претходило како почетку стварања које је требало да приведе човека у биће, тако и сада – приликом пресаздања човека у лику Лазара. Тада је, намеравајући да створи човека, Отац рекао Сину ''Да начинимо човека'', и Син је послушао, па је тако човек дошао у живот. Овде пак, сада, када је Син говорио, Отац га је послушао, и тако је Лазар оживео.

Велики пост у нашем животу 3. ПОСНИ "СТИЛ ЖИВОТА"


   Не исцрпљује се подвиг поста ни посећивањем богослужења, ни постом, чак ни молитвом у одређеним временским интервалима. Да би све ово било делотворно и осмишљено мора бити подржано целокупним животом. Нужан је "стил живота", који неће противречити појединим подвизима поста и водити "раздвојености" људске природе. У прошлости, у православним земљама само друштво, са комплексом обичаја, спољашњим утицајима, законодавством, јавном и приватном праксом...подстицало је и давало потпору таквом стилу живота.

27. април 2013.

Велики пост у нашем животу 2. УЧЕСТВОВАЊЕ У ПОСНИМ БОГОСЛУЖЕЊИМА

   Као што смо већ рекли, нико не може да присуствује целокупном кругу посних богослужења. Свако може да буде присутан на неким од њих. Просто не постоји извињење за то да Велики пост, пре свега, не буде време посвећеног присуствовања и учествовања у Литургији Цркве. При овоме, лични услови, индивидуалне могућности и немогућности-могу да варирају и да као резултат буду различите одлуке, али одлука мора да постоји, мора да постоји напор и мора да постоји истрајност. С литургичке тачке гледишта, могли бисе сугерисати следећи "минимум" чији циљ није усмерен на самоуништавајући смисао испуњења обавезе, него на то да се прими бар основно из литургичког духа Великог поста.

26. април 2013.

Велики пост у нашем животу 1. УЗМИМО ОЗБИЉНО...

   До сада смо говорили о Христовом учењу о Великом посту како нам је предато кроз посно богослужење. Али морамо поставити једно питање: како ми ово учење примењујемо у животу? Какав је стварни а не само номинални утицај Великог поста на наш живот? Садашњи живот се сасвим разликује од живота којим су људи живели онда када су стваране и установљене ове службе, химне, канони и прописи. Живело се тада у релативно малим, углавном сеоским заједницама у једном органски православном свету. Ритам човековог живота уобличавала је Црква. Међутим, сада живимо у веома урбанизованом, технолошком друштву које је, по религијском убеђењу плуралистичко, а у свом погледу на свет секуларистичко, у коме ми православни представљамо незнатну мањину. Велики пост није више онако "уочљив" као некада, рецимо у Русији или Грчкој. Стога је наше питање реално: како ми можемо увођењем једне или две "символике"-промене у наш свакодневни живот-одржавати Велики пост?

21. април 2013.

Посни пут, 6. НА ПУТУ У ВИТАНИЈУ И ЈЕРУСАЛИМ

   Шеста, и последња недеља Великог поста зове се Врбица (недеља палми). Током шест дана који претходе Лазаревој суботи и Врбици, кроз Литургију Цркве, следимо за Христом од оног момента када је објавио смрт Свога пријатеља и затим кренуо на пут за Витанију и Јерусалим. У недељу увече, на вечерњи, дата је тема и тон за целу седмицу:

   "Отпочињући са ревношћу шесту недељу поста и објављујући празник палми принећемо химне Господу Који долази у Јерусалим у божанској слави и сили да би смрћу усмртио смрт".

                                         

   Центар пажње је Лазар - његова болест, његова смрт, туга рођака и Христово реаговање на све ово.

   Тако, у понедељак ми слушамо:

   "Данас је болест Лазарева саопштена Христу док је ходио с друге стране Јордана..."

   У уторак:

   "Јуче и данас је Лазар болестан".

   У среду:

   "Данас је мртви Лазар сахрањен и његови рођаци плачу..."

   У четвртак:

   "Лазар је мртав већ два дана..."

   Најзад, у петак:

   "Изјутра дође Христос..."

да васкрсне мртвог брата (Марте и Марије). Цела седмица је прошла у духовном размишљању о предстојећем сусрету Христа и смрти - најпре у лицу његовог пријатеља Лазара, а затим Христовој сопственој смрти. Она представља приближавање онога "Христовог часа" о коме је Он тако често говорио и према коме је било усредсређено целокупно Његово земаљско служење. Морамо да се запитамо: које место и значење има ово размишљање у посној Литургији? У каквом су они односу према нашем посном труду?
   Ова питања представљају још једно које треба да укратко расправимо. У прослављању догађаја из Христова живота, Црква веома често - ако не и увек - транспонује прошлост у садашњост. Тако на Божић певамо: "Данас Дјева натприродно рађа..." На Велики Петак: "данас стоји пред Пилатом..." На Врбицу: "Он данас долази у Јерусалим". Поставља се питање: Какво значење има ово преношење догађаја, какав је значај овог литургичког данас?
   Вероватно, већина посетилаца Цркве разуме то као реторичку метафору, као поетску "фигуру говора". Наш модерни приступ богослужењу је или рационалан или сентименталан.Рационални се прилаз састоји од свођења литургичке прославе на идеју. То има свој корен у "западњачкој" теологији, која се развијала на православном Истоку после патристичке ере, за коју је Литургија у најбољем случају сировина за лепе интелектуалне дефиниције и претпоставке. Оно што у богослужењу не може да буде сведено на интелектуалну истину, етикетирано је као "поезија" тј. нешто што не треба сувише озбиљно узимати у обзир. А пошто је очигледно да догађаји које прославља Црква припадају прошлости, литургичком данас, није давано никакво озбиљно значење. Што се тиче сентименталног прилаза, он се појавио као резултат индивидуалистичке и егоцентричне побожности, и у многим случајевима, представља супротност интелектуалној теорији. За ову врсту побожности, богослужење је, изнад свега, корисни оквир за личну молитву, надахњујућа позадина, која има за циљ да "подгреје" наше срце и да га управи према Богу. Овде је садржина и значење служби, литургичких текстова, обреда и радњи секундарне важности. Оне су корисне и од значаја само док сам на молитви. На тај начин литургичко данас, као и сви други литургички текстови, сведено је на некакву неодређену, предану и одушевљену "молитву.
   Због тога што је у црквеном менталитету у односу на ова два става дошло до оштре поларизације, веома је тешко доказати да Литургија не може да буде сведена ни на "идеју" ни на "молитву". Идеје се не светкују и свечано не служе. Што се тиче личне молитве, у Јеванђељу није речено да се ради молитве закључамо у своју собу и тамо успоставимо лични контакт са Богом !(Мт.6,6). Суштина неког славља је у томе да оно обухвата и догађај и социјалну или колективну реакцију на тај Догађај. Прослављање је могуће једино онда када људи скупивши се превазилазе природну одељеност и изолацију једног од другог, заједно реагују као "тело", као да су заиста једно у односу на неки догађај(нпр. свадба, погреб, победа, слава...). Природно чудо свих прослава се састоји баш у томе што превазилази, па нека то буде и за извесно време, ниво идеја и оног што се зове индивидуализам. Јединка се у прославама заиста губи и на јединствен начин проналази друге. Али какво је значење литургичког данас, којим Црква започиње свако своје славље? И какав смисао имају прошли догађаји прослављани данас?
   Може се без преувеличавања рећи да је целокупан живот Цркве непрекидно спомињање и сећање. На крају сваке службе обраћамо се Светима "чију успомену прослављамо", али изнад свих сећања, Црква је сећање на Христа. Са чисто природне тачке гледишта, сећање је компликована способност. Тако, сећати се некога кога волимо и кога смо изгубили, означава две ствари. С једне стране, сећање на прошлост је нешто више него просто знање о прошлости. Када се сећам свог покојног оца, ја га видим, он је присутан у мом сећању на као збир свега што ја о њему знам, већ је присутан у целокупној својој живој реалности. А с друге стране, та присутност чини да изразито осећам да он више није овде, да у овом свету и овом животу више никад нећу додирнути руку коју у сећању тако живо видим. На тај начин, сећање је: најчудеснија, а у исто време најтрагичнија људска способност, јер ништа боље не открива нарушену природу у нашем животу, човекову немогућност да било шта одржи и истинито поседује у овом свету. Сећање нам открива да "на земљи владају време и смрт". Али то је само због ове јединствене људске функције сећања на коју је и хришћанство усредсређено, јер се и оно састоји од сећања на једног Човека, на један Догађај, на једну Ноћ у чијој дубини и тами нам је речено: "...чините ово у Мој спомен". И, гле, десило се чудо! Ми Га се сећамо и Он је овде-не као носталгична слика прошлости, не као тужно "никада више", него са таквом интензивном садашњошћу да Црква може вечито да понавља оно што су Апостоли рекли после Емауса: "...Зар није у нама горело срце?" (Лк.24, 32)
   Природно сећање је, пре свега, "присуство одсутног", тако што је год више присутан онај кога се сећамо, бол због његовог одсуствовања је оштрији. Али у Христу, сећање је поново постало сила која испуњава време поремећено грехом и смрћу, мржњом и заборавношћу. Ово ново сећање, које превазилази време и његову поремећеност, представља срж литургичког прослављања, литургичког данас. Но, будимо сигурни, Дјева не рађа данас, нико "фактички" не стоји пред Пилатом, и ако чињенице, ови догађаји припадају прошлости. Али данас ми можемо да се сећамо ових чињеница. Прва је првенствено дар и сила тога сећања које преображава чињенице прошлости. Прва је првенствено дар и сила тога сећања које преображава чињенице прошлости у догађаје који вечито имају значај.

Mанастир Вазнесење, 21.4.2013.
    Литургичка прослава је поновни улазак Цркве у одређени догађај, а то не означава само њену "идеју" већ њену радост или тугу, њен живот и конкретно постојање. Треба знати једно: узвиком "Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио", разапети Христос је показао Свој "кеносис" и Своју понизност. Празнујући ово сваке године јединственог Петка, ми, без умовања о догађају, поуздано знамо да ће ове речи, једном изговорене, остати вечито реалне, да их никада не може избрисати никаква победа, никаква слава или "синтеза". Потребно је да се објасни једна ствар: Лазарево васкрсење је било потребно да би се "потврдило свеопште васкрсење" (тропар дана). Славље овог дана је уочи једне седмице која представља лагано приближавање сусрета живота и смрти, у коме ћемо и ми постати његов саставни део и властитим очима видети и целим бићем осетити оно што је Јован изразио речима: "Исус...узбуди се ваома у души, узруја се и-заплака"(Јн.11, 33-35). За нас се све ово дешава данас. Ми нисмо били са уплаканим сестрама код гроба у Витанији. Ми о томе знамо само из Јеванђеља. Али у црквеној прослави, данас та чињеница постаје и за нас догађај, а за мене сила мога живота, сећање и радост. Теологија не може бити изнад "идеја". И са становишта идеје, да ли нам је потребно ових пет дугих дана, када је једноставније исказати речима, потврдити свеопште Васкрсење? Али суштина је да реченица само по себи ништа не потврђује. Истинита потврда долази од славља, од ових пет дана у којима смо сведоци борбе између живота и смрти, када почињемо не толико да разумемо колико да сведочимо да ће Христос победити смрт смрћу.

                                           

    Лазарево васкрсење, дивна прослава те јединствене суботе, изнад је поста. У петак, који јој претходи, певамо: "...пошто се испунило назидавајућих четрдесет дана...", а изражено литургичким терминима Лазарева субота и Цветна недеља су "почетак Крста". Међутим, последња седмица Великог поста - непрестано предславље - ових дана је последње откривење значења Великог поста. Рекли смо на почетку овог поглавља да је Велики пост припрема за Васкрс. међутим, у стварности у општем доживљају који је постао традиционалан, ова припрема је апстрактна и номинална. Велики пост и Васкрс су стављени један поред другог, али без стварног разумевањ њихове узајамне везе и независности.
   Чак и онда када се о посту не мисли као о времену у коме се једном у години треба исповедити  причестити, он се обично схвата у теминима личног труда и напора и тако остаје егоцентричан. Другим речима, оно што стварно недостаје у духовном доживљају јесте онај физички и духовни напор усмерен на наше учествовање у данас Христовог Васкрсења, не на апстрактну моралност, не на морално побољшање, не на већу контролу над страстима, чак не ни на лично усавршавање, него на учествовање у крајњем и свеобухватном Христовом данас.
   Хришћанска духовност, која није на ово усмерена, у опасности је да постане лажно-хришћанска, јер је на крају крајева мотивисана са "его", а не са Христом. Опасност је овде и у томе да срце, очишћено и ослобођено од демона који су га насељавали, остаје пусто и празно и демон се у њега враћа, "узимајући са собом седам других духова, још горих од себе, па уђу и бораве онде, и последње стање тога човека бива горе од првога" (Лк. 11, 26). Све у овом свету, па и "духовно"-може да буде демонско: стога је важно да се поново открије значај и ритам Великог поста као исконске припреме за велико данас Васкрсења. До сада смо видели да Велики пост има два дела. Прве недеље Крста, Црква нас позива да се усредсредимо на себе, да се боримо против тела и страсти, али и свих осталих грехова. И док ово чинимо стално смо позвани да гледамо напред, да меримо и мотивишемо наше напоре "нечим бољим" што је за нас припремљено. Од недеље Крста центар посног богослужења постаје Тајна Христовог страдања, Његовог Крста и Смрти. Оно постаје "ход горе у Јерусалим".
   Најзад, за време ове последње седмице припрема, почиње радост Тајне. Напор поста нас је учинио способним да оставимо по страни што је упорно помрачивало централни предмет наше вере, наде и радости. Ма како било и само се време приближава своме крају. И оно се сада више не мери нашим преокупацијама и бригама, већ оним што се дешава на путу за Витанију, и даље, за Јерусалим. И још једном, све ово није теоретисање. За свакога који је окусио истинити литургички живот-макар једном па и непотпуно-готово да је очигледно да од овог момента ми чујемо "Радуј се, Витанијо, кућо Лазарева", па онда, "сутра долази Христос", спољашњи свет постаје помало нереалан и човек скоро доживљава бол када долази са њим у неопходни свакодневни контакт. То што се дешава у Цркви, у службама кроз које из дана у дан, схватамо шта значи очекивати и зашто је Хришћанство, изнад свега другог, очекивање и припрема, па када дође петак увече када певамо: "пошто се завршило четрдесет дана душевног усавршавања..."ми, не само да смо испунили годишњу хришћанску "обавезу" него смо спремни да узмемо као своје речи које ћемо певати следећег дана: "О, смрти, Христос те је већ у Лазару уништио! Аде, где је твоја победа...?"

о. Александар Шмеман, Велики пост, Братство Св. Симеона Мироточивог и Манастир Тврдош,  Врњци и Требиње, 2007.

17. април 2013.

Великопосно Богослужење 4. ТРИОД

   За време Великог поста служи се из посебне литургичке књиге-Посног Триода. Он је састављен од химни и библијских читања за сваки дан поста, почевши од Недеље о митару и фарисеју, па закључно са вечерњем на Велику суботу. Химне Триода највећим делом су састављене после настанка катихумената (тј.крштења одраслих и неопходне припреме кандидата за крштење). Стога њихов главни акценат није на крштењу, него на покајању. Нажалост, данас веома мали број људи зна и разуме јединствену лепоту и дубину ове великопосне химнографије. Непознавање Триода је основни узрок споре трансформације разумевања Великог поста, његове сврхе и значења-преображаја који је постепено настајао  у хришћанском менталитету и сводио Велики пост на јуридичку "обавезу" и низ дијетских прописа. Стварна инспирација и изазов Великог поста су данас сасвим изгубљени. Једини пут и начин да се он обнови јесте у пажљивом слушању и разумевању химни Триода.
   Значајно је, на пример, како често ове химне опмињу баш против "формалног", па према томе и фарисејског поимања поста. Већ у среду Месопусне недеље слушамо:

"Узалуд се, душо, радујеш нејелу,
уздржаваш се од хране
а ниси се очистила од страсти.
Ако немаш жељу да се поправиш,
бићеш презрена као лаж пред очима Божијим,
бићеш упоређена са злим дусима,
који никада не једу!
Ако устрајеш у греху, пост ти је без користи.
Стога остани у сталној будности, као да стојиш
пред Распетим Спаситељем,
као да си сама распета са Оним
Који је распет тебе ради".

И још једном, у среду Четврте недеље слушамо:

"Они који су жедни духовних благослова
врше своја дела у тајности,
не износе их бучно на тргу,
већ се без престанка моле у дубини срца.
Јер Онај Који види све што се ради тајно
наградиће нас за нашу уздржаност.
Постимо без туге на лицу,
непрестано се молимо у дубини срца:
Оче наш Који си на небесима
не дозволи да будемо уведени у напаст
него нас ослободи од зла".

   Током целог поста у химнама се подвлачи супротност између понизног митара и надменог и хвалисавог фарисеја, и оптужује се фарисејство. Па, шта је, заправо, прави пост? Триод одговара: То је, пре свега, унутарње очишћење.

Верни, хајде да се уздржавамо
од покварених замки, од штетних страсти
да бисмо задобили живот Божанског Крста
и вратили се са блудним сином, нашем
правом дому...

   Пост је, исто тако, враћање љубави, борба против "сломљеног живота", против мржње, неправде и зависти:

"Браћо, док физички постимо
хајде да постимо и духовно!
Развежимо сваки узао неправде,
поцепајмо све неправедне обвезнице,
разделимо хлеб гладнима,
примимо у свој дом оне
који немају кров над главом
да бисмо примили велику хвалу
од Христа нашег Господа.
Ходите, верни,
да дело Божије обавимо у светлости
ходајмо чсно по дану,
ослободимо се неправедних оптужби против
својих ближњих,
и не подмећимо препреке
на њиховом путу.
Одстранимо радости тела
да би повећали благодат душе.
Дајмо хлеба онима којима треба.
У покајању приближимо се Христу и рецимо
Боже наш, смилуј нам се..."

   Када ово слушамо, колико смо далеко од ситног фарисејског поимања Великог поста, које и данас преовладава, и своди га искључиво на негативне термине, на неку врсту "незгоде" која ће нам, ако је добровољно прихватимо, аутоматски донети "награде" и "добар углед" пред лицем Божијим. Многи су прихватили идеју да је Велики пост време када је нешто, што је иначе само по себи добро, забрањено. Као да Богу чини задовољство да нас са нечим мучи! Међутим, за писце великопосних стихира, пост је нешто сасвим супротно од тога: то је враћање "нормалном" животу, оној "честитости" коју су Адам и Ева прекршили и тиме у свет унели страдање и смрт. Велики пост је слављен као духовно пролеће, као време радости и светлости:

"Дође нам посно пролеће,
цвет покајања...
Примимо објаву поста с радошћу!
Да је наш праотац Адам постио до краја
не бисмо ми били лишени раја...
Време поста је време радости.
Испуњени чистотом која сија
и љубављу чистом
молитвом и делима добрим
запевајмо са радошћу..."

   Једино они који се "радују у Господу" и за које су Христос и Његово Царство крајња жеља и радост целог њиховог бића, могу радосно прихватити борбу против зла и греха и учествовати у коначној победи. Такви су били хришћански Мученици. Стога се од свих категорија светих, једино Мученицима обраћамо сваког дана Великог поста и прослављамо их посебним химнама. Јер Мученици су они који су Христа ставили испред свега другог у овом свету укључујући и свој живот. Они су се у Христу толико радовали да су могли да кажу, као Св.Игњатије Антиохијски кад је умирао: "Тек сада почињем да живим..." Они су сведоци Царства Божијег; само они су га видели и окушали и били су у стању да му се бескрајно предају. Они су наши сапутници, наша инспирација за време Поста, који представља нашу борбу и победу у нама божанског, небесног и вечног:

"Дишући једном надом, и једном душом
ви, страдалници Мученици, изабрасте да вам
смрт буде пут у живот
обучени у оружје вере
наоружани знаком Крста
били сте војници достојни пред Богом,
мушки сте се одупрли мучитељима
раздирући замке ђавоље.
Били сте победници, и заслужили венце.
Молите Христа да спасе наше душе".

   Четрдесет дана, из дана у дан, Крст Христов, Његово Васкрсење и светла радост Пасхе сачињавају уобичајену тематику посних стихира, подсећајући нас непрестано да пут, мада узан и тежак, на крају води Христовој трпези у Његовом Царству.

"Желећи се привезати са Божанском Пасхом,
извојевавши постом победу над ђаволом,
учествоваћемо у Божанској
Пасхи Христовој".

   Триод-непозната и занемарена књига! У њој можемо поново пронаћи не само смисао Великог поста, него и дух Православља, његову "пасхалну" визију живота, смрти и вечности.


о. Александар Шмеман, Велики пост, Братство Св. Симеона Мироточивог и Манастир Тврдош, Врњци и Требиње, 2007.


Манастир Вазнесење

иди на везе:

Великопосно Богослужење 1. "РАДОСНА ТУГА"

Великопосно богослужење 2.Молитва Св. Јефрема Сирина 

Великопосно Богослужење 3. СВЕТО ПИСМО

  Молитва Цркве је увек библијска-тј.изражена језиком, сликом и символима Светог Писма. Ако је Библија за човека Божанско Откривење, она је такође и човеков инспирисани одговор на то. Откривење па и образац и садржина његове молитве, слављења и поклоњења. Прошло је, на пример, хиљаде година од састављања Псалама. Па и данас, када човек одети потребу да изрази покајање, узбуђење целокупног бића и призив божанске милости, он у Псалму налази одговарајући израз покајања, који почиње са "Помилуј ме, Боже!..." Свака ситуација у којој човек може да себе представи пред Богом, светом и другим људима, од свеобухватне радости Божије присутности, па до безграничног очаја изнанства, греха и отуђења, нашла је свој савршени израз у јединственој Књизи, која је увек сачињавала свакодневну храну Цркве, смисао њеног богослужења и самоизградње.
   За време Великог поста посебно је наглашена библијска димензија богослужења. Може се рећи, да је четрдесет дана поста, враћање Цркве у ситуацију Старог Завета-у време пре Христа, време покајања и очекивања, време "историје спасења", које се креће према свом испуњењу у Христу. Ово је враћање неопходно зато што ми-иако припадамо времену после Христа, познајемо Га и "крштени смо у Њему"-стално отпадамо од новог живота који смо од Њега примили, а то значи падамо поново у "старо" време. Црква је, с једне стране, већ "код куће" јер је она "благодат Исуса Христа, љубав Бога Оца и заједница Духа Светога". Са друге стране, она је као путница такође "на свом путу" дугом и тешком-у правцу испуњења свега у Богу, повратка Христовог, и краја сваког времена.
   Велики пост је време када се остварује овај други аспект Цркве, њеног живота као очекивања и пута. Баш у овоме њеном аспекту Стари Завет добија свој пуни значај: као књига пророштава која су се испунила, али и књига свега отвореног "на путу" у Царство Божије.
   Употребу Старог Завета у богослужењу за време поста опредељљују два главна принципа: двократно читање Псалтира и lectio continua, тј.потпуно читање трију књига-Постања, Пророка Исаије и Прича.
   Псалми су увек заузимали јединствено место у хришћанском богослужењу. Црква у њима види не само најбољи, него и најадекватнији и најсавршенији израз човекове молитве, кајања, слављења и хваљења, а такође и речима насликану истиниту икону Христа и Цркве, откривење у Откривењу. За Свете Оце, каже један тумач њихових дела, "Сам Христос и Његова Црква се моле(плачу) и говоре у овој Књизи.Псалми су, од самог почетка, сачињавали основ Црквене молитве и њен "природни језик". Употребљавали су се у богослужењу као "утврђени Псалми",тј.као постојани материјал свих дневних служби: "Вечерњи Псалми"(Пс.104)-на вечерњи;

                              


 на јутрењи шест Псалам (Пс.3,38,63,88,103,143), и Псалми хвала (Пс.148, 149, 150);

                             
                             

групе од три Псалма на Часовима, итд. Из Псалтира су изабрани Прокимени, стихови за алилуја за све Празнике и славља током године. И најзад цео Псалтир, раздељен на двадесет делова или Катизма, пева се у потпуности сваке недеље на вечерњама и јутрењима. Овај трећи вид употребе Псалтира удвостручава се за време Великог поста; Псалтир се у посту испева не једанпут, него двапут сваке недеље, а један део Псалтира укључен је у Трећи и Шести час.
   "Непрестано читање" Постања, Исаије и Прича води своје порекло од времена када је пост био Црквом одређено време пре примања Свете Тајне Причешћа, када су службе биле прeтежно катихетског карактера, и посвећене поуци катихумена. Свака од три књиге одговара једном од три основна вида Старог Завета: историји Божије делатности, стварању и моралним поукама. Књига Постања је "оквир" вери Цркве. Она садржи причу о стварању, паду и, најзад, о обећању и почетку спасења преко Божијег Савеза са Његовим Изабраним народом. Она нам саопштава три основне димензије вере Цркве у Бога као Створитеља, Судију и Спаситеља. Она открива основе хришћанског поимања човека створеног "по слици и прилици Божијој", отпалог од Бога и човека, који је остао објекат Божије љубави и стварања и, најзад-спасења. Она разоткрива значење историје као историје Спасења, која води Христу и у Њему добија испуњење. Књига Постања објављује тајну Цркве кроз слику и реалност Народа Божијег, Савеза, Ковчега завета итд.
   Исаија је највећи од свих Пророка. Читање из његове књиге за време Поста означава да је страдањем и жртвом Христовом поново откривена велика тајна спасења.
   Најзад, књига Прича је епитом моралних поука Старог Завета, моралног закона и мудрости. Ако их не прихвати, човек не може да разуме своје отуђење од Бога, чак не може ни да чује добру вест праштања, преко љубави и благодати.
   Одељци из наведене три књиге се читају за време поста свакодневно-од понедељка до петка: Постање и Прича на вечерњима, а Исаија Шестом часу. Иако је пост већ одавно престао да буде катихуменско доба Цркве, основна сврха наведених читања задржала је свој првобитни значај. Нашој хришћанској вери је потребно да се сваке године вратимо библијским изворима и основама. Библија није збирка догматских "предлога" које треба прихватити и за свагда запамтити. Она је живи глас Бога Који нам, поново и поново, говори уводећи нас увек све дубље у неисцрпно богатство Своје Мудрости и Љубави. Нема веће трагедије у нашој Цркви од скоро потпуног незнања Св.Писма од стране њених чланова, а што је још горе, од стварно потпуне равнодушности према њему. Оно што је за Оце Цркве и Светитеља представљало бесконачну радост, интересовање, духовни и интелектуални раст, данас је за многе православне застарели текст, без значаја за њихов живот. Стога, треба се надати, да ће, са поновним откривањем духа и значаја Великог поста бити поново откривено и Свето Писмо као истинита духовна храна и заједничарство са Богом.

о.Александар Шмеман, Велики пост, Св.Симеон Мироточиви и Манастир Тврдош, Врњци и Требиње, 2007.


Четворојеванђеље из Манастира Вазнесења, 16.век
Народна библиотека Србије

13. април 2013.

Литургија Пређеосвећених Дарова 4. ПОРЕДАК СЛУЖБЕ

   У раној Цркви када је било веома мало хришћана, али који су били добро "проверени", постојала је пракса да се освећени Дарови деле верницима на крају недељне Евхаристије ради њиховог свакодневног индивидуалног причешћивања код куће. Тако се колективна и радосна Евхаристија Господњег дана "продужавала" у тоталитет времена и живота. Ова пракса је прекинута када се повећао број чланова Цркве, када је дошло до преображаја Хришћанства у масовну веру и до смањења духовне интензивности, која је красила прве хришћанске генерације. Црквене власти су тада биле принуђене да предузму мере против могуће злоупотребе Светих Дарова. На Западу је ово довело до појаве свакодневне Евхаристије-једне од карактеристичних црта западне литургичке традиције и побожности, али такође извора значајних промена у разумевању саме Евхаристије. Евхаристији је био одузет "празнични" карактер па је она престала да буде празник Цркве. Поставши саставни део свакодневног круга богослужења, била су отворена врата за тзв. "приватне мисе", које су, са своје стране, све више и више мењале све остале елементе богослужења. Међутим, на Истоку је остало неизмењено првобитно есхатолошко, радосно поимање Евхаристије усредсређено на Царство Божије. Та Божанска Литургија, бер теоријски, чак ни данас није само део свакодневног круга богослужења. Њено служење је увек празник, а дан када се служи увек постаје духовна ознака Дана Господњег. Као што смо нагласили више пута Евхаристија се не подудара са постом и не служи се обичним данима Великог поста. На тај начин дневно причешће код куће било је прекинуто и на Истоку, али није замењено свакодневним служењем Евхаристије. Из овога је настао нови облик Причешћа са Даровима задржаним од недеље или од "Свечане" службе. Вероватно је да ова "пређеосвећена " служба није била ограничена само на Велики пост, већ је била уобичајена за време свих црквених постова. Али, пошто се број-већих и мањих-празника повећавао, Евхаристија је служена знатно чешће и Литургија Пређеосвећених Дарова је постала карактеристично обележје великопосног служења. Мало по мало, под утицајем посног литургичког духа, оне "радосне туге" о којој смо говорили, она је постала она духовна лепота и свечаност и у њој су посна боголужења достизала свој врхунац.
   Служба почиње са великим вечерњем, мада је почетна доксологија "евхаристичка"-"Благословено Царство Оца и Сина и Светог Духа..."-које ставља целокупну службу у перпективу Царства Божијег, а она је опет духовна перспектива Великог поста-и уопште поста. Вечерњи Псалам-"Благосиљај душо моја Господа"(Пс.104)-пева се као и обично. После њега је велика јектенија и 18. део катизме из Псалтира. Ова катизма је прописана за време Великог поста за сваки дан у недељи. Састоји се из 120-134 Псалма, који се зову "песме степена". Њих су певали на степеницама Јерусалимског храма као песме процесије, песме народа, који се скупља за богослужење, и припрема се да се сусретне са својим Богом. "Обрадовах се онима који ми рекоше: У дом Господњи пођимо(Пс. 122,1)..." "Ево сада благосиљате Господа све слуге Господње, који стојите у Храму Господњем, у дворовима дома Бога нашега. У ноћима уздигните руке своје ка Светињи, и благословите Господа. Благословиће те Господ са Сиона, Који је створио небо и земљу"(Пс.134).


   Док се ови Псалми певају, свештеник узима освећени хлеб, задржан од претходне недеље, и ставља га на дискос. Пошто је пренео дискос са олтара на жртвеник сипа вино у путир, покрива Дарове као што обично чини пре Литургије. Важно је напоменути да све ово свештеник обавља ћутећи. Ово правило подвлачи прагматични карактер радњи, јер су све евхаристичке молитве изговорене на недељној Литургији.
   После входа и вечерње химне "Светлости тиха...", читају се два одређена одељка из Старог Завета из књиге Постања и Приче. Читање је пропраћено посебним ритуалом, који нас враћа у она времена када је Велики пост био усредсређен на припремање "оглашених" за крштење. Док се чита одељак из Постања, у олтар се ставља упаљена свећа на Јеванђеље, а када се читање заврши, свештеник узима свећу и кадионицу и са њима благосиља окупљене вернике, са возгласом "Светлост Христова просветљава све (људе)". Свећа је литургички символ Христа- Светлост света. Постављена на Јеванђеље за време читања одељка из Старог Завета, означава да су сва пророштва испуњена у Христу, Који је отворио ум Својих ученика "да би могли разумети Писма". Стари Завет води Христу исто као што Велики пост води просветљењу у Тајни Крштења. Светлост Крштења, спајајући оглашене са Христом, отвориће њихов ум за разумевање Христовог учења.
   После другог читања из Старог Завета, правило прописује да се пева пет стихова из вечерњег Псалма(Пс. 141), почињући са стихом 2: "Да исправитсја молитва моја, јако кадило пред Тобоју..."(Нека се молитва моја узнесе према Теби као тамјан...).

 
Пошто је Псалам отпеван на свом месту-пре входа-можда ће неко упитати какво је значење ово друго певање истог стиха. Могло би се, на основу извесних индикација претпоставити да ова пракса потиче из најранијег доба развоја Литургије Пређеосвећених Дарова. Највероватније су се ови стихови певали као причасна стихира у оно давно време када Литургија још није била достигла садашњи свечани и сложени облик, и састојала се само из делења Причешћа за време вечерњег богослужења. међутим, они данас имају облик дивног покајничког увода у други део службе- Литургију Пређеосвећених Дарова. Овај део почиње Литургијом оглашених, тј. низом посебних молитава и јектенија за оне који се припремају за Крштење. У "средопошћу"-у среду четврте недеље-говоре се посебне молитве и читају јектенија за photizomenoi-"за оне који су спремни за просвећење". Кроз ово се још једном потврђује да је порекло поста и његов првобитни смисао био у припреми катихумена за крштење.
   Пошто су оглашени отпуштени, читају се две молитве, као својеврсни увод у "Литургију верних". У првој се молимо за очишћење душе, тела и чула:

"...и око наше нека буде далеко од сваког рђавог гледања, слух наш-недоступан празним причама, а језик-чист од непристојних разговора. Господе, очисти усне наше које Те славе; учини да се руке наше уздржавају од злих дела, а да творе само оно што је Теби угодно; утврди благодаћу Твојом све наше удове и разум".

   Друга је припремна молитва за "вход" (улазак) освећених Дарова:

"   Јер, ево, Његово пречисто Тело и Животворна Крв који овога часа улазе невидљиво праћени од мноштва небеске војске, да буду предложени на овој тајанственој Трпези. Даруј нам да се неосуђено причестимо да бисмо, просвећујући њима очи разума нашег, постали синови светлости дана".

   После тога наступа најсвечанији моменат целе службе: преношење Светих Дарова на Часну Трпезу. По спољашњем облику овај је вход сличан Великом Входу "Евхаристије", али је његово литургичко и духовно значење другачије. У потпуној евхаристичкој служби ради се о жртвеном входу. Црква приноси себе саму, свој живот, живот својих чланова и свега што је створено, на жртву Богу, као понављање потпуне и савршене Христове жртве. Сећајући се Христа, Црква се сећа свих оних чији је живот Он примио ради њихова искупљења и спасења. На Литургији Пређеосвећених Дарова нема ни жртве ни жртвовања, нема Евхаристије, нема посвећења, него је показана и пројављена тајна Христове присутности у Цркви!
   Ваља поменути да се у овом православна традиција разликује од латинске праксе. Она не познаје обожење(adoratio) евхаристичких Дарова мимо и ван Причешћа. Чување Дарова, који се употребљавају за причешћивање болесних или за неке друге ванредне ситуације је традиција, која није  никад оспоравана у Православној Цркви. Напоменули смо да је у раној Цркви чак постојала пракса приватног "самопричешћивања" код куће. На тај начин у Православљу имамо перманентну присутност Дарова и отсутност њиховог обожавања. Одржавајући ова два принципа, Православна Црква је избегла опасни сакраментални рационализам Запада. Латини, подстакнути жељом да, насупрот протестантима, утврде објективност Христове "реалне присутности" у евхаристијским Даровима одвојили су њихово обожење од Причешћа. Тако су отворили широм врата опасном духовном застрањењу од правог циља Евхаристије и саме Цркве. Циљ Цркве и Светих Тајни није да "сакрализира" делове и елементе материје. Да их чини Светим и посвећеним и као такве супротставља обичној профаној материји. Уместо тога она има за циљ да учини да човеков живот постане заједничарство са Богом, богопознање и узношење за Царство Божије.
   Евхаристијски Дарови су пут и начин тога заједничарства, храна новог живота, но они нису сами себи циљ. Јер "Царство Божије" није јело и пиће него радост и мир у Духу Светоме. Као што у овом животу храна испуњава своју функцију само ако је употребљена и преобраћена у живот, тако нам је и нови живот света који долази, дат преко учествовања у "храни бесмртности". Православна Црква доследно избегава свако обожавање Свете Тајне мимо Причешћа, зато што је једино право обожење у томе ако, по пријему Тела и Крви Христове, "делујемо у овом свету онако како је Христос деловао". Што се тиче протестаната, они, у страху од "магичне" примесе, теже да "спиритуализују" Свету Тајну до тих размера да данас негирају присутност Тела и Крви Христове у Светом Причешћу. Православна Црква својом праксом чувања Светих Дарова, држи праву равнотежу. Дарови су за причешћивање, али реалност причешћа зависи од реалности Дарова. Црква не истражује на који је начин Христос присутан у Светим Даровима. Она забрањује да они буду употребљени било за шта друго осим за Причешће. Црква, тако рећи, и не испитује њихово постојање ван Причешћа, али чврсто верује-исто као што је и Царство небеско које треба да дође, "већ у нама", као што се Христос узнео на небо и седи с десне стране Оца-ипак је с нама до краја света-да је и причешће са Христом и Његовим Царством, храна бесмртности, већ присутна у Цркви.
   Ова теолошка примедба нас враћа на Пређеосвећену Литургију и на "епифанију" освећених Дарова, који сачињавају свечани врхунац. Овај "велики вход" развио се из потребе да се изнесу и јавно покажу Свети Дарови, који се нису чували на Часној Трпези него на посебном месту, понекад чак и ван храма. Природно је да би ово преношење захтевало велику свечаност пошто оно литургички символизује долазак Христа и крај дугог поста, молитве и очекивања доласка оне помоћи, утехе и радости, коју смо чекали.

   "Сада са нама невидљиво служе небеске силе,
     јер, гле, улази
    Цар славе!
   Приступимо са вером и љубави
   да бисмо били учесници у вечном
  животу. Алилуја, алилуја, алилуја".

   Свети Дарови су стављени на Трпезу, и ми се молимо припремајући се за Св.Причешће:

   "Освети душе и тела свих нас освећењем неодузимљивим: да чистом савешћу, непостиђена образа, просвећена срца причешћујући се овим божанственим Светињама и оживотворавани њима, сјединимо се са Самим Христом Твојим, истинитим Богом нашим Који је рекао: који једе Моје Тело и пије Моју Крв обитава у Мени и Ја у њему-те да бисмо, Господе, кад се усели и настани Логос Твој у нама, постали храм пресветог и обожаваног Духа Твог, избављени од сваке ђаволске лукавости...и да тако добијемо обећана нам блага са свима Светима".

  Затим следи Молитва Господња, која увек представља нашу последњу молитву припреме за Причешће. Пошто је то Христова молитва, значи да и прихватамо Христов ум уместо нашег ума, Његову молитву Оцу као нашу молитву, Његову вољу, Његову жељу, Његов живот-као своје. Тада почиње Почиње Причешће, а народ пева Причесну песму: "Окусите и видите како је благ Господ..."


 
   Најзад, пошто је служба завршена, позвани смо да "изађемо у миру". Последња молитва даје резиме значаја службе ове вечерње Причести и њене повезаности са нашим подвигом поста:

   "Господе Сведржитљу, Ти си сву твар премудрошћу створио и неисказаним Твојим Промислом и великом добротом увео нас у предивне дане ове-на очишћење душе и тела, на наду васкрсења; Ти си у четрдесети дан уручио богонаписане таблице угоднику Твоме Мојсеју, подај и нама, Благи Господе, да се добрим подвигом подвизавамо, веру неокрњену сачувамо, главе невидљивих змија размрскамо и да се победитељи греха јавимо и да неосуђено достигнемо поклонити се и светом Васкрсењу".

   Напољу се смркава, и ноћ, у коју улазимо, у којој треба да живимо, да се боримо и да истрајемо-биће дуга. Али Светлост коју смо сада видели, осветљава је. Царство Божије, чију присутност у овом свету изгледа, ништа не открива, нама је дато "у тајности". Његова радост и мир нас прате а ми се спремамо да продужимо "ток поста".


о.Александар Шмеман, Велики пост, Братство Св. Симеона Мироточивог и Манастир Тврдош, Врњци и Требиње, 2007.

11. април 2013.

Литургија Пређеосвећених Дарова 3.ВЕЧЕРЊЕ ПРИЧЕШЋЕ

Манастир Вазнесење


   Прва и основна карактеристика Литургије Пређеосвећених дарова у томе је што је то вечерња служба. С формалне тачке гледишта то је служба Причешћа, која се одржава после вечерње. У свом ранијем развоју она је била лишена свечаности коју има данас, тако да је њена везе са свакодневним вечерњем била још изразитија. Намеће се, стога, прво питање у вези вечерњег карактера Литургије.Већ нам је познато да у православној традицији Евхаристији увек претходи период поста. Овај општи принцио објашњава чињеницу да Евхаристија, различита по овоме од свих осталих служби нема свог утврђеног часа, јер време њеног служења првенствено зависи од природе дана у коме треба да буде одслужена. Типик прописује да се на велике Празнике Евхаристија служи врло рано, јер бденије врши функцију поста или припреме. На мање Празнике без бденија, Евхаристија се помера за касније тако да-бар теоретски-у данима преко недеље она треба да се служи у подне. Најзад, у данима када је прописан строг и потпун пост у трајању од једног дана, Св. Причешће-које на одређен начин "прекида" пост-прима се увече. Значење свих ових прописа, који су, данас, сасвим заборављени или занемарени, је просто: Евхаристија, будући да је увек крај припреме и испуњење очекивања, има своје време служења или каирос, у зависности од дужине потпуног поста. А овај последњи или је изражен у свеноћном бденију или у индивидуалном посту. А пошто су среда и петак за време Великог поста дани потпуног уздржавања, служба причешћа, која је испуњење тога поста, постаје вечерња служба или вечерње славље. Иста је логика примењена и за Бадње вече и навечерје Богојављења, такође дана потпуног поста, када се Евхаристија служи после вечерња. Ако се Бадње вече или навечерје  Богојављења догоди у суботу или недељу, који су по православној традицији евхаристични дани, "потпуно" уздржавање се продужава до петка. Још један пример: Ако се Благовести догоде у било који дан Великог поста од понедељка до суботе, прописано је да се Евхаристија служи после вечерњег богослужења. Ова правила, која се многима данас чине архаичним и неважним откривају основни принцип православне литургичке духовности: Евхаристија је увек крај припреме и испуњење очекивања, а дани потпуне уздржљивости и пост, будући да је најинтензивнији израз Цркве као припреме, бивају "крунисани" вечерњим Причешћем.
   За среду и петак Великог поста Црква прописује потпуно уздржавање од хране до заласка сунца. Због тога су ови дани издвојени као подесни за посно причешће, које је као што смо напоменули, једно од суштинских средстава или "оружја" посне духовне борбе. Дани усредсређеног духовног и телесног напора обасјани су очекивањем престојећег причешћа Телом и Крвљу Христовом. Ово очекивање подржава наш напор, духовни и телесни. Оно га чини усмереним на радост вечерњег Причешћа. "Подигнућу очи моје према висини откуда ми долази помоћ".
   И тада, у светлу сусрета са Христом, како је озбиљан и свечан дан који треба да проведем у свакодневном послу. како сићушне и незнатне ствари, које испуњавају моју свакидашњицу, на које сам толико навикао да на њих и не обраћам пажњу, добијају потпуно ново значење. Свака реч коју изговорим, свако дело које учиним, свака мисао која прође кроз мој ум, постаје важна, јединствена, неопозива. Она је или "на линији" мога очекивања Христа, или јој је противна. Само време, које ми тако лако траћимо, открива се у свом пуном значењу као време спаса или осуде. Цео наш живот постаје онаквим каквим га је Христос учинио када је дошао у овај свет-вазнесење к Њему, или бежање од Њега у таму и пропаст.
   Нигде није боље и пуније откривено право значење уопште поста, и Великог поста, него у данима вечерњег Причешћа-значење не само Поста него и Цркве и хришћанског живота у њиховој свеобухватности. Целокупан живот, целокупно време, нада, узношење, сама васељена-у Христу су постали очекивање, припрема, нада и узношење. Христос је дошао, Царство Божије наступа! У "овом свету" можемо само наслућивати Славу и радост Царства небеског, а ипак као Црква, ми у духу већ живимо у томе Царству и окупљамо се за Трпезом Господњом, где у дубини срца созрцавамо Његову нестворену светлост и сјај. Ово нам је наслућивање дано да бисмо могли желети и волети Царство Божије и жудети за савршенијим заједничарством са Богом у предстојећем "дану без вечери", и сваки пут, опет, пошто смо окусили "мир и радост Царства Небеског", враћамо се у овај свет и поново се налазимо на дугом, уском и тешком путу. Од славља се враћамо у живот поста, у живот припреме и очекивања. Очекујемо вечер овог света у коме ћемо учествовати у "тихој светлости свете Божије славе", почетку који неће имати краја.

о.Александар Шмеман, Велики пост, Братство Св.Симеона Мироточивог и Манастир Тврдош, Врњци и Требиње, 2007.


Литургија Пређеосвећених Дарова 2. ДВА ЗНАЧЕЊА ПОСТА

   Поставља се питање: ако се Евхаристија не подудара са постом, зашто се ипак њено служење прописује у суботу и недељу Великог поста, и то без "прекидања" пошћења? У овоме изгледа као да Црквени Канони противрече један другом. Док неки од њих забрањују пост у недељу, други забрањују да пост буде прекидан током свих четрдесет дана Великог поста. Ова противречност је само привидна, јер два правила, која се на први поглед узајамно искључују, у ствари третирају два сасвим различита значења садржана у термину поста. Ово је важно да се разуме, јер ми овде откривамо православну "философију поста", неопходну за наш целокупан духовни напор.
   Постоје два пута и начина поста и они имају корен у Св.Писму и Св.Предању. Они одговарају двојаким стањима и потребама човека. Први може бити означен као тотални пост. Он се састоји у потпуном уздржавању од јела и пића. Други би се могао означити као аскетски пост, јер се, углавном, састоји од уздржавања само од одређене хране и од битног смањења дијеталног режима.Тотални пост, по својој природи је по трајању кратак и ограничен је на један дан или чак део дана. Још од самог настанка Хришћанства, он је био схваћен као стање припреме и очекивања-стање духовне концентрације на оно што треба да дође. Овде физичка глад одговара духовном очекивању испуњења, "отварању", и припреми целог људског бића за радост која се приближава. Стога у литургичкој традицији Цркве наилазимо на тотални пост као на последњу и коначну припрему за Велики пост, за одлучујући духовни догађај. Налазимо га, на пример, уочи Божића и Богојављења, а изнад свега, у Евхаристичком посту, суштинском виду наше припреме за месијанску гозбу за Трпезом Христовом у Његовом Царству. Евхаристији увек претходи овај потпуни пост, који може да варира у трајању, али који за Цркву представља неопходни услов за примање Светог Причешћа. Многи погрешно разумеју ово правило и у њему не виде ништа друго него некакав архаични пропис, и питају се зашто празан стомак треба да буде предуслов за примање Св. Тајне. Сведено на физичко и грубо "физиолошко" поимање, и схваћено само дисциплински, ово правило, разуме се, губи своје значење. Римски католицизам је већ одавно духовни смисао поста заменио јуридичким и дисциплинарним смислом (нпр.право на "ослобођење" од поста, као да је пост потребан Богу а не човеку!). Стога није чудновато да је у садашње време у римокатолицизму у потпуности укинут "евхариситички" пост. Ипак, по свом правом значењу потпуни или тотални пост представља главни израз оног ритма припреме и пуноће којима Црква живи пошто је она и "очекивање" Христа у "овом свету" и улазак овог света у "свет који долази". Овде можемо да додамо да се у раној Цркви овај потпуни пост називао изразом позајмљеним из војног речника-statio, што је означавало гарнизон у стању узбуне и припреме. Црква је "на стражи". Она очекује Женика у потпуној спремности и са радошћу. На тај начин потпуни пост не представља само пост чланова Цркве. Он представља саму Цркву, у очекивању Христа Који јој долази у Евхаристији, Који ће доћи у слави кад се испуни време.
   Сасвим је другачије значење другог вида поста, који ми називамо аскетским. У овом случају је циљ поста да човека ослободи незаконите тираније тела, подчињавања духа телу и његовим прохтевима, што је трагични резултат греха и човековог првородног греха. Лаганим и стрпљивим напором човек открива да "не живи само о хлебу"-да у себи васпоставља примат духа. По неопходности и по својој природи, то је дуг и мукотрпан труд. Фактор време је битан, јер је потребан дуг период времена да се искорени и излечи општа и универзална болест, коју су људи почели да посматрају као своје "нормално" стање. Вештина аскетског поста је профињена и усавршена у оквирима монашке традиције, а затим је прихваћена од стране целокупне Цркве. То је примена Христових речи на човека да демонске силе које човека поробљавају могу да буду побеђене једино "молитвом и постом". Она је заснована на примеру Самога Христа, Који је постио 40 дана, па се онда суочио са Сатаном, и овим сусретом оповргао човекову подчињеност "само хлебу" и објавио његово ослобођење. Црква је издвојила четири временска периода за аскетски пост: пред Васкрс и Божић, пост Св. Ап. Петру и Павлу и пред Успенијем Божије Матере. Четири пута у години она нас позива да се Светом терапијом поста очистимо и ослободима од превласти тела. Терапија зависи од примене неких основних правила, међу којима је најважније "непрекидање" поста, његово непрекидно трајање у времену.
   Ова разлика између два метода поста помаже нам да разумемо привидне контрадикције у Канонима, који регулишу пост. Канон који забрањује пост недељом сматра да је на тај дан "прекид поста" пре свега условљен самом Евхаристијом, која испуњује очекивања и која, будући да је сврха сваког поста, истовремено представља и његов крај. То значи да недеља, дан Господњи, превазилази пост исто као што надмашује време. Другим речима, то значи да недеља, дан царства Божијег не припада оном времену које је означено у посту као путовање према Царству Божијем. И тако недеља остаје не као дан поста већ као дан духовне радости.
   Међутим, док Евхаристија прекида тотални пост, она не прекида аскетски, који од нас, као што смо већ објаснили, сам по себи захтева континуитет напора. То значи да прописи о храни, по којима се управља аскетски пост, остају на снази и за време недеља у Великом посту. Да бисмо били конкретни, месо и масноћа су забрањени, али само због "психо-соматског" карактера аскетског поста, јер Црква зна да тело, ако треба да буде "савладано", мора бити подвргнуто дугој и стрпљивој дисциплини уздржавања. У Русији, нпр.монаси нису никада јели месо. Али ово није значило да су постили на Васкрс или неки други велики празник. Може се рећи да одређени степен аскетског поста припада хришћанском животу као таквом и хришћани треба да га одржавају. Али схватање, нажалост тако распрострањено, да се на Васкрс треба прејести и препити, тужна је и ружна карикатура истинитог духа Пасхе! Трагично је, заиста, да се у неким црквама народ одвраћа да на Васкрс прима Свето Причешће, а дивне речи Св. Јована Златоуста-"трпеза је пуна, сви се наслађујте дивно! Теле је угојено, нека нико не оде гладан"-вероватно су схваћене као да се искључиво односе на богату саджину васкршњег стола. Празник је духовна реалност и да би се прославио како треба потребно је исто толико трезвености и духовне концентарције колико и у посту.
   Према томе, јасно треба да се разуме да нема противречности у чињеници да Црква настоји да се уздржававамо од извесне хране недељом за време поста и осуде поста на дан Евхариситије. Јасно је исто тако да можемо остварити прави духовни циљ поста ако се придржавамо и једног и другог правила-ако одржавамо евхаристички ритуал припреме и испуњења и устрајемо у напору "спасоносних четрдесет дана". Све ово нас води Литургији Пређеосвећених Дарова, која заузима посебно место у богослужењима за време поста.

о. Александар Шмеман, Велики пост, Братство Св.Симеона Мироточивог и Манастир Тврдош, Врњци и Требиње, 2007.

Манастир Вазнесење

9. април 2013.

Литургија Пређеосвећених Дарова 1. ДВА ЗНАЧЕЊА ПРИЧЕШЋА

   Од свих литургичких правила која се односе на Велики пост, једно је од одлучујуће важности за његово разумевање и, пошто је специфично за Православље, представља у многоме кључ разумевања православне литургичке традиције. Ради се о правилу које забрањује служење Свете Литургије током недеље Поста. Јасно је наведено: Света Литургија не може ни под којим условима да се служи за време поста од понедељка до петка-са једним изузетком-на празник Благовести, ако се догоди у ове дане. Средом и петком је посебна вечерња служба причешћа: назива се Литургија Пређеосвећених Дарова.
   Значење овог правила је до те мере заборављено да се не поштује у многим парохијама, особито оним које су биле изложене латинском и западном утицају, те се продужило са свакодневним служењем "приватних" и "заупокојених" литургија током целог Поста. А тамо где се правило и држи, није учињен никакав напор да се превазиђе формално придржавање "прописа" и разуме његово духовно значење, дубока логика Великог поста. Важно је, стога, да детаљније објаснимо значење овог правила које прелази оквире Великог поста и објашњава целокупну литургичку традицију Православља.
   У општим цртама овде имамо израз и примену једног битног литургичког принципа: неподударност Евхаристије са пошћењем. Да бисмо, ипак, разумели значење тог принципа, не смемо да почнемо са постом него са Евхаристијом. У православној традицији, која се у овоме дубоко разликује од евхаристичке теологије и праксе западног католицизма, Евхаристија је увек имала свечани и радостан карактер. То је, пре свега, света тајна Христова доласка и присутности међу ученицима, те је стога прослава-у сасвим реалном смислу-Његовог васкрсења. Заиста, долазак и присутност Христа у Евхаристији, за Цркву су "доказ" Његовог Васкрсења. То је радост запаљених срца Апостола кад им се, на путу за Емаус (Лк.24,13-35), Христос показао "у ломљењу хлеба"; то је вечити извор "експерименталног" и "егзистенцијалног" знања Цркве о Васкрсењу. Ученици нису видели стварно Васкрсење, па ипак, веровали су у њега, не зато што их је неко томе научио, већ зато што су видели васкрслог Господа. Кад су "врата била затворена ", Он се појавио међу њима и учествовао у њиховом обеду.
   Евхаристија је исто долажење и присутност, иста радост и "запаљеност срца", исто нерационално, али и апсолутно знање да се васкрсли Господ показује "у ломљењу хлеба". Та радост је толико велика да, за рану Цркву дан Евхаристије није био један од обичних дана, него Господњи Дан-дан који је изнад времена, јер се у Евхариситији већ сагледава Царство Божије. Сам Христос је на Тајној Вечери рекао Својим ученицима да им је даровао Царство да би могли "да једу и пију у Његовом Царству". Будући да је Евхаристија присутност васкрслог Господа, Који се узнео на небо и седи с десне стране Оца, она је, према томе, учествовање у Царству које је "радост и мир у Духу Светоме". Причешће је "храна бесмртности", "небески хлеб", а приближавање Светој Трпези је истинито вазнесење на небо. Тако је Евхаристија празник Цркве, али, још боље, Црква као празник, као радовање у Христовој присутности, као учествовање у вечној радости Царства Божијег. Сваки пут кад Црква служи Евхаристију, она је "код куће-у небу; она се узноси тамо куда се Христос вазнео да би ми могли да "једемо и пијемо за Његовом трпезом у Његовом царству..." Тако можемо да разумемо зашто је Евхаристија неподударна са постом, јер је пост, као што можемо даље видети-главни израз Цркве у стању путешествија, и то само док је она на свом путу према Небеском Царству. А "синови Царства", каже Христос, "не могу да посте (Мт.9,15) док је са њима Женик".
   Па зашто се онда, можда ће неко упитати, даје Причешће у данима поста на Литургији Пређеосвећених Дарова? Да ли се то противи наведеном принципу? Да бисмо одговорили на ово питање, треба да узмемо у разматрање други аспект православног разумевања Причешћа, његов значај као извора силе, која одржава наше духовне моћи. Ако је Свето Причешће, као што смо видели, испуњење свих наших подвига и напора, циљ коме тежимо, крајња радост нашег хришћанског живота, оно је такође по неопходности извор и почетак нашег духовног напора, божански дар, који нам омогућава да знамо, да желимо и тежимо "савршенијем заједничарству у дану без вечери" у Царству Божијем. Јер Царство, мада је дошло, мада долази у Цркви, треба да буде испуњено и у својој савршености пројављено на крају времена када ће Бог све ствари испунити Самим Собом. Ми то знамо и унапред у томе учествујемо. Ми сада учествујемо у Царству које ће доћи, имамо предосећај и предукус славе и блаженства, али смо још увек на земљи, и наше целокупно земаљско бивствовање је дуг и често мучан пут према крајњем Дану Господњем. Потребна нам је на овом путу помоћ и подршка, снага и утеха, јер се "кнез овог света" још није предао. Баш напротив. Знајући да ће га Христос победити он припрема последњу и жестоку битку против Бога да би се отргнуо од Њега колико је год могуће. Ова је битка тако тешка, а "врата адова" тако моћна да нам Сам Христос говори о "уском путу" и о мало њих који могу да њим иду. У овој борби, наша главна помоћ су Тело и Крв Христова, она "насушна храна" која нас духовно одржава и, без обзира на сва искушења и опасности, чини да будемо Христови следбеници. Пошто смо примили Свето Причешће ми се молимо:

"...дај да ови Дарови буду и мени на исцељење душе и тела, на одгоњење сваког противника, на просвећење очију срца мог, на мир душевних сила мојих, на веру непостидну, на љубав нелицемерну, на испуњење премудрошћу, на одржање заповести Твојих, на умножење божанске благодати Твоје и на усвојење Царства Твога...Не уништи ме, Створитељу мој, него уђи у моје удове, вене и срце...да би свако зло и свака телесна страст побегли од мене као од огња, кроз причешће постајем Твојим обиталиштем..."

   Ако је Велики пост и пошћење значе појачану борбу, то је-по Јеванђељу-зато што смо суочени са злом и свим његовим силама, те нам је стога потребна помоћ и сила тог божанског Огња. У томе је смисао посебног посног Причешћа са унапред освећеним Даровима тј. Даровима освећеним на Евхариситији претходне недеље и сачуваних у олтару за причешћивање верних у среду и петак увече.
   У посне дане се не служи Евхаристија зато што је њено служење непрестани успон радости, међутим, у Цркви постоји непрекидна присутност плодова Евхаристије. Исто као што се "видљиви" Христос узнео на небо па је ипак невидљиво присутан у свету, или Пасха која се прославља једанпут у години, а њени зраци осветљавају целокупни живот Цркве, или Царство Божије које ће тек доћи али је већ међу нама, исто је то и са Евхаристијом. Као Света Тајна и славље Царства Божијег, као Празник Цркве она је неподударна са пошћењем и не служи се за време Великог поста. Као благодат и сила Царства које већ делује у свету, као наша "насушна храна" и оружје у нашој духовној борби, она је у самом центру поста, она је, заиста, небеска мана која нас одржава у животу за време нашег путовања кроз пустињу Великог поста.

о. Александар Шмеман, Велики пост, Братство Св.Симеона Мироточивог и Манастир Тврдош, Врњци и Требиње, 2007.

  
Манастир Вазнесење

МАНАСТИР ВАЗНЕСЕЊЕ, О.ТИМОТЕЈ Недеља Православља, 24.3.2013.

иди на везе:


МАНАСТИР ВАЗНЕСЕЊЕ, О.ТИМОТЕЈ, Недеља Православља 2/2, 24.3.2013.                                                   
                                         
Краљево, НЕДЕЉА ПРАВОСЛАВЉА, 24.3.2013.

7. април 2013.

Посни пут 4. СРЕДИНА ПОСТА: ЧАСНИ КРСТ

   Трећа недеља Великог поста се назива Поклоњење Крста. Тога се дана на великом бденију, после великог славословља, у свечаној литији износи Крст на средину храма-где остаје преко целе седмице. После службе је предвиђен посебан обред поклоњења Часном крсту. Важно је да се напомене да тема Крста, која доминира у химнографији те недеље, није страдање, него победа и радост. Штавише ирмоси недељног канона су узети из пасхалне службе - "Дан васкрсења" -а канон је парафразиран Ускршњи канон.
   Значење свега овога је јасно. Налазимо се у  средини Поста. С једне стране физички и психички напор, ако је озбиљан и доследан, почиње да се осећа. Терет постаје све тежи, а наш замор све очигледнији. Потребна нам је помоћ и подршка. С друге стране, пошто смо издржали овај умор и попели се до врхунца планине, почињемо да сагледавамо крај нашег путовања, и зраке Васкрса који постају све светлији. Велики пост је наше самораспињање, наш доживљај, ма колико ограничен. Христову заповест коју смо слушали у недељном Јеванђељу: "Ко хоће за Мном(Мк.8,34) да иде нека се одрекне себе и узме крст свој, и за Мном иде". Али ми не можемо да узмемо свој крст и следимо за Христом уколико немамо Његов Крст, који је Он узео да би нас спасао. Нас спасава Његов, а не наш крст. Његов Крст даје не само значај него и силу другим крстовима. Ово нам је објашњено у Синаксару у несељу Крста:
  "Ове недеље, а то је трећа несеља Великог поста, прослављамо Часни и Животворни Крст, из следећих разлога: пошто ми за време четрдесетодневног поста, на известан начин сами себе разапињемо...и постајемо заједљиви, малодушни и слаби, приказује нам се Животворни Крст ради освежења и самопоуздања, ради сећања на страдање нашег Господа и ради утехе...Ми личимо на оне који иду дугачком и мукотрпном стазом, уморе се, виде лиснато дрво, седну у хладовину да се мало одморе и онда, као да су подмлађени, продужавају свој пут. Слично томе, у време посног и тешког пута и напора, Св. Оци су предвидели да међу нама буде Животворни Крст, да нам да одмор и освежење, да бисмо били лагани и храбри за преостале задатке...Или, да дамо још један пример: када долази цар, најпре се појаве његове заставе и символи, па затим појави се и он сам, весео и радостан због победе, и радошћу испуни и своје поданике. Исто тако наш Господ Исус Христос, Који ће нам ускоро показати Своју победу над смрћу и појавити се у слави Васкрсног дана, унапред нам шаље Свој скиптар, царски символ-Животворни Крст-који нас испуњава радошћу и припрема да, колико је то могуће, дочекамо Самог Цара и изразимо славу Његовој победи...Све ово у средини Великог поста, који је, због својих суза, напора и малодушности, као горки извор "али нас Христос теши као што нас је тешио у пустињи, и тако све дотле док нас не доведе Својим Васкрсењем до духовног Јерусалима...јер Крст је назван Дрветом Живота, он је Дрво посађено у Рају, и зато су Оци наши планирали његово прослављање средином поста, сећајући се како је Адам имао блаженство и како га је изгубио, подсећајући нас да имајући учешћа у овоме Дрвету, нећемо више умирати него ћемо живети вечно..."
   Тако, освежени и охрабрени, отпочињемо други део поста. Још једна седмица и у четврту недељу слушамо објаву: "Сина Човечија предају у руке људске и убиће Га, и када Га убију, трећег дана васкрснуће"(Мк.9,31).Нагласак више није на нама, нашем покајању и труду, већ на догађају који се десио "ради нас и ради нашег спасења":

   "О Господе, Који си учинио да се данас припремамо за Светлу недељу, засијавши васкрснућем Лазара, као јарким светлом, помози нам да истрајемо на путовању поста. Пошто смо доспели до друге половине поста учини да се појави и божански живот; и када стигнемо до краја нашег труда дај да примимо блаженство вечно..."

   На јутрењу, у четвртак пете недеље, слушамо још једном Велики Канон Св. Андреја Критског, али овог пута у целини. Ако је на почетку поста овај Канон био символ врата кроз која улазимо у покајање, сада, на крају Великог поста, он звучи као сиже покајања и његовог испуњења. У почетку смо га само слушали, сада су његове речи постале наше речи, и процена наших посних напора. Процена колико смо све ово заиста сами усвојили, доживели и преживели. Како далеко смо стигли стазом покајања? Јер све оно што се односи на нас, приводи се крају. Од сада ми следимо за Апостолима "на њиховом путу за Јерусалим и за Христом Који иде испред њих". И Христос им рече: "Ево, идемо горе-у Јерусалим и Сина Човечјег предаће првосвештеницима и књижевницима, па ће Га осудити на смрт и предаће Га многобошцима, и наругаће му се, испљуваће Га, шибаће Га и убиће Га, а после три дана васкрснуће"(Мк.10,32-45). Ово је Јеванђеље пете недеље.
   Тон посних богослужења се мења. У првом делу Великог поста подвлачен је наш напор, наше очишћење, а сада нам се скреће пажња да ово очишћење није само по себи крај, већ оно мора да нас води размишљању, разумевању и усвајању Тајне Крста и Васкрсења. Сада нам се открива да наш напор представља учествовање у тој тајни, на коју смо били тако навикнути да смо је сматрали за нешто јасно и разумљиво само по себи, а што смо просто заборавили. И када Га, заједно са Апостолима пратимо у Јерусалим "задивљени смо и уплашени".

о.Александар Шмеман, Велики пост, Братство Св.Симеона Мироточивог и Манастир Тврдош, Врњци и Требиње, 2007.

Манастир Вазнесење