Translate

29. септембар 2013.

Д ДУХ И ДУША

   Дух је у души, душа у телу, тело у свету. Дух је покретач душе, душа је покретач тела, а тело је покретач других тела. Какав је дух, онакви и покрети душе; каква је душа, онакви и покрети тела. Добар дух покреће душу на добро, и тело испуњава вољу душе. Зао дух покреће душу на зло; и опет тело испуњава вољу душе. Човече и сине човечији, нека ти Бог испуни душу Својим Духом. Jер те је Створитељ твој и створио за то, да се испуниш Његовим Духом, те да би кроз тај Дух и у томе Духу био једно са Њим и са свима чедима Његовим на небесима и на земљи. Знај и упамти, човече и сине човечији, чијим си духом испуњен, једно си са њим: ако Духом Божијим - једно си са Богом, ако ли духом зла једно си са пакленим противником Бога и Оца твојега.

Свети Николај Жички, АЗБУКА СПАСЕЊА, Линц, 2004.
Свети Николај,српски, МОЛИТВЕ НА ЈЕЗЕРУ
говори: Небојша Дугалић
 Снимано у капели Св. владике Николаја
Духовног центра у Краљеву и у манастиру Жича, 2009. и 2010.


27. септембар 2013.

Архимандрит Јован Радосављевић, БЕСЕДА НА КРСТОВДАН

   У име Оца и Сина и Светога Духа.
   Сви наши празници, браћо и сестре, који се односе на Часни Крст Христов по правилу су посни дани. Пости се на Крстовдан уочи Богојављења, на велики Петак, на Макавеје - дан происхођења Часнога Крста, и на данашњи празник - Крстовдан, када је царица Јелена пронашла Часни Крст, закопан на Голготи.
   Крст је симбол страдања, понижења и жртве, јер је на њему био распет наш безгрешни Спаситељ ради нас и ради нашега спасења.
   Кад је нетопљен и освећен пречасном крвљу Голготског Страдалника, Крст је постао симбол победе. Крст је за хришћане сила Божија по речима светог апостола Павла. "Овим побеђуј" било је написано на Крсту, који је цар Константин угледао на небу пред битку са Максенцијом. Силом животворног Крста Господњег побеђивали су искушења и страдања мученици хришћански. Крст им је давао снаге да победе страх и сумњу и да се овенчају мученичким венцем. Крст је знамење наше вере. На свим нашим храмовима сијају се крстови непобедиве Цркве Христове. Крст обележава гробове хришћана, који су умрли са вером и надом у живот вечни. Крстом изражавамо своју веру у Бога и наду у помоћ Божију.
Манастир Вазнесење
   Пре сваке молитве стављамо на себе свето знамење крста, и пре и после обеда, пре и после спавања. Добри православци крсте се пред почетак свакога посла и тако призивају помоћ Божију. Крстимо се када смо у невољи да нас Бог спаси, крстимо се кад нас Бог обрадује да Му изразимо своју захвалност.
   На свако: "Спаси Боже", "Помози Боже", "Господе помилуј", "Опрости Боже" и на свако "Хвала ти Боже", стављамо на себе свето знамење крста као печат своје вере.
   Крстом од три прста познају се православни хришћани, то је видљив знак, којим они исповедају своју веру.
   Ако је крст знак распознавања и легитимација православних хришћана - а друкчије не може бити, - онда морамо да признамо, да се број православних код нас осетно смањио. Није реч само о одраслима, него нарочито о деци, јер многа деца православних родитеља не умеју да се прекрсте.
   Деци се данас посвећује велика брига, и у погледу исхране и одевања, здравствене заштите, забаве и игре учињено је и чини се много за децу. Створени су повољни услови да се деца школовањем и разним занатима оспособе за живот. Све је то добро и ми треба да се радујемо што су деца дана с здравија и знају више него ми, када смо били деца.
   Али православни родитељи треба озбиљно да се суоче са још једним проблемом, када су у питању наша деца. Тај проблем је верско васпитање деце. Наша српска омладина, браћо и сестре, наша деца, немају основнога знања о својој вери.
   Крајње је време да се озбиљно замислимо над тим проблемом и ми свештеници, а и ви родитељи, па да својој деци пружимо бар основно знање о својој вери, јер религиозно-морално васпитање једини је и прави основ васпитања.
   Помолимо се нас ради  очовечном, распетом и Васкрслом Господу и Спаситељу нашем Исусу Христу, да нас Он усмери уским путем ка Царству небеском, да с Божијом помоћи до краја донесемо свој животни Крст.
   Крсту Твоме клањамо се Христе и свето Васкрсење Твоје славимо. Амин.

Архимандрит Јован Радосављевић, ПОЗНАЊЕ ИСТИНЕ, Манастир Благовештење, Овчар Бања, 2002.

26. септембар 2013.

КРСТ НА ВРХУ СРБИЈЕ

СТУДЕНИЧКИ КРСТ, 12.век

Небојша Мастиловић, Крст на врху Србије
CD "Сјајне српске звезде", Чувари, 2013.
video


25. септембар 2013.

Митрополит Антоније Сурошки, О КРСТУ

   У име Оца и Сина и Светога Духа.
   Ових дана празнујемо празник Воздвижења Часнога крста. У једном одломку у Јеванђељу нам Господ каже: Од ове љубави нико нема веће, да ко свој живот положи за пријатеље своје (Јн. 15, 13). Ове речи разрешавају антиномију између ужаса Крста и његове славе, између смрти и Васкрсења. Нема ничег славнијег, дивнијег и чудеснијег од тога да волиш и будеш вољен. А бити вољен од Бога свим животом и свом смрћу Јединороднога Сина, и волети друге по цену читавог живота, те ако је неопходно и смрти, јесте и трагедија, али је истовремено и пре свега победа.
   У Канону Литургије говоримо: Свет јеси и Пресвет, Ти и Јединородни Син и Дух Твој Свети; Свет јеси и Пресвет, и величанствена је слава Твоја. Ти си тако заволео свет Твој да си и Сина свога Јединороднога дао, да сваки који верује у Њега не погине, него да има живот вечни. Он, дошавши и испунивши сав домострој спасења за нас, у ноћи у којој беше предан, управо самога Себе предаде за живот света, узевши хлеб у своје свете и пречисте и непорочне руке, заблагодари и благослови, освети, преломи и даде својим Светим ученицима..."
   То је божанска љубав. Понекад је лакше дати сопствени живот него принети на смрт особу коју волимо изнад свега; а то је оно што је Бог, наш Отац, учинио. Но, то не умањује жртву Оног који је послан у смрт за спасење сваке појединачне личности и читавог света.
И тако, када мислимо на Крст морамо мислити на ову чудно испреплетану тајну трагедије и победе. Крст, озлоглашено оруђе смрти, казнене смрти на коју су разбојници били осуђивани - управо зато што је Христова смрт била смрт Невиног и што је била давање себе у чину љубави - постаје победа.

Манастир Вазнесење

   Зато је Свети Павле могао да каже: Не живим више ја, него живи Христос у мени (Гал. 2,20). Божанска љубав га је испунила у потпуности и стога није било места ни једној другој помисли или осећању, ни једном другом приступу до оном из љубави - љубави која себе даје без резерве; жртвеној љубави, распетој љубави, али љубави која ликује радошћу живота.
   А када нам се каже у данашњем Јеванђељу : Одреци се себе и узми крст свој и хајде за мном (уп. Мк. 8, 34) - нисмо призвани на нешто мрачно и страшно; Бог нам каже: отвори се за љубав! Немој остати сужањ сопствене саможивости. Немој бити, по речима Теофана Затворника, опиљак који се ваља у сопственој празнини. Отвори се! Погледај - има толико тога што се може волети, има толико оних који се могу волети! Постоји бесконачно много начина на које се љубав може исказати, испунити и постићи. Отвори се и воли - зато што је то пут Крста! Не онај пут који су два разбојника прешла заједно са Христом, да би били кажњени за своје злочине, већ диван пут на којем се дајеш без резерве, одричеш се себе, постојиш само за другог, волиш све читавим својим бићем да би постојао само ради другог - то је пут Крста и слава Крста.
   Дакле, када целивамо Крст, када размишљамо о Христовом распећу, када чујемо Христов призив да се одрекнемо себе - а те речи једноставно значе: окрени се од себе! Узми крст свој! - призвани смо да се отворимо за бујицу божанске љубави, која је истовремено и умирање за себе и отвореност ка Богу и свакоме и свима.
   На почетку Јеванђеља Светог Јована нам је речено: "И Логос(Ријеч) беше у Бога"; на грчком се каже "ка Богу". Ово нам казује да Син није имао друге љубави, друге мисли, другог покрета осим ка Вољеном, предајући Себе Ономе који се савршено дао Њему.
   Нека бисмо сазнали славу распете Љубави, жртвене љубави, која је по речима Старог Завета јача од смрти, јача од пакла, јача од свега, јер је Божански Живот онај који нас је обујмио и који се кроз нас излива на све оне којима је потребно да буду вољени да би дошли у Живот, да би поверовали у Љубав и сами постали деца Љубави, деца Светлости, наследници Живота вечног.
                    Амин.

Изворник: http://www.mitras.ru/eng_136.htm
С енглеског: Милена Тејлор
"Светигора", Лучиндан, 2012.


22. септембар 2013.

Г ГРЕХ

   Грех је поверовати неком другом, а не Исусу Христу и поћи за неким другим, а не за Христом. Сви греси и сва безакоња могу се уписати под та два слова: неверовање Христу и неидење за Христом. Вера и владање - то двоје обухвата сав пут земаљских путника. Вера у Христа и владање по Христу представља здравље синова Божијих. Неверовање Христу и невладање по Христу представља запаљење ума и срца човечијег - болест од пакленог огња и дима.

Св. Николај Жички, Азбука спасења, Линц, 2004.
Свети Николај,српски, МОЛИТВЕ НА ЈЕЗЕРУ
говори: Небојша Дугалић
 Снимано у капели Св. владике Николаја
Духовног центра у Краљеву и у манастиру Жича, 2009. и 2010.

21. септембар 2013.

Преподобни Јустин Ћелијски: СВЕ ШТО ЈЕ ГОСПОД ХРИСТОС УЧИНИО У ОВОМЕ СВЕТУ, ОД ЊЕ ЈЕ

   Данас је велики Празник, Свепразник, Мала Госпојина. А то значи мали Божић, јер се данас родила Пресвета Богомајка, Која нам Господа и Бога Христа родила. Отуд, овај Празник препун је радости. У безбројним данашњим молитвама и песмама непрекидно се наглашава да се данас рођењем Пресвете Дјеве Марије све и сва испуни радости. Све и сва, јер нам је Она - Бога родила. А шта је веће од тога на овој земљи?
   Данас је и мали Ускрс, јер нам је Пресвета Богомајка родила телом Господа Христа. Телом којим Васкрсли из мртвих победи смрт, и све и сва испуни бескрајном радошћу. Јер шта је радосније за нас људе него да смрт буде побеђена, да смрт буде уништена, да нам Живот Вечни буде осигуран? А то је урадила Пресвета Богомајка родивши телом Господа Христа, телом коме је Господ дао васкрсну силу, дао бесмртност и Живот Вечни.
   Данас је и мали Спасовдан, јер се родила Она која је дала тело Господу Христу, тело које је васкрсло из мртвих и узнело се на Небо и седи изнад свих Херувима и Серафима. Каква част за људско тело и каква радост за нас људе! А то је све чудесна заслуга Пресвете Богомајке, Која се родила на данашњи дан. Данас је, исто тако, мали Духовдан, јер се родила Она која нам је дала Сина Божјег, Господа Христа, Богочовека, Спаситеља света, Који је испунио сав домострој спасења, узнео се на Небо и ниспослао Духа Светога, и основао Цркву на земљи, дао такорећи телу Богомајке душу небеску. Зато је данашњи Празник заиста Празник велике и неисказане радости.
   Све је од Ње, Пресвете Богомајке; све што је Господ Христос учинио у овоме свету, од Ње је. Она Му је дала ту човешку природу, Она му је дала душу нашу, дала му срце наше, дала му тело наше, да би све то Он спасао, да би све то испунио Богом, да би све то очистио, осветио, обожио и тако човека, биће људско рођено испунио највећом радошћу, бесмртном радошћу, сверадошћу. А то, то је подвиг и дело Пресвете Богомајке. Све је у Господу Христу од Ње, сав Спас, сав Богочовек, сво Еванђеље Његово, сва Црква Његова,сви Светитељи, сви хришћани, сви праведници, ви и ми, данашњи хришћани. Све је то од Ње, од Пресвете Богомајке. И још, од Ње смо и ми хришћани Срби, прави и истински Срби.
   У једној дивној нашој молитви пева се и вели се: „Данас би почетак спасења нашег". Данас, не на Божић, него данас, на дан рождества Пресвете Богомајке. Зашто? Зато што нам је Спаса Она родила. И родивши се на земљи, гле , са Њом се већ јавља и почетак нашег спасења. Уствари, од данас почиње Божић, од данас почиње Ускрс, од данас почиње Богојављење, од данас почиње Преображење, од данас почиње Духовдан, од данас почиње Црква, од данас почиње целокупно Хришћанство, од данас почињемо и ми, ја и ви и сви Срби, исрећни и несрећни Срби. Јер, све што је велико, све што је свето у нашој историји, то је од Ње, Пресвете Богомајке. Од Ње сав Свети Сава, од Ње сав Свети Симеон Мироточиви, од Ње сви Свети Немањићи, од Ње сви Свети Српски Патријарси, Свети Српски цареви, Свети српски Сербљи, Свети Српски сељаци, Свети Српски Мученици што гинуше за Крст часни и Слободу златну. Од Ње сви велики Српски Мученици до данашњега дана, сви прави Срби.
   Погледајте, данас је Празник свете Студенице. Велики Немања и превелики његов син Свети Сава посветили су Студеницу, ту мајку свих наших светих задужбина - коме? Рождеству Пресвете Богомајке - данашњем великом и светом Празнику да би се и у српској души родило све што је блиставо, све што је еванђелско, да вечни поток Благовести Христове понесе сваку српску душу из овога на онај свет и принесе је Светом Престолу Тројичног Божанства. И највећи број светих задужбина наших посвећено је Пресветој Богомајци. Да, Она је заиста увек била и остала хранитељица, тј. чуварка и спаситељица рода Српског Христоносног.
   И Она, родивши нам Бога Господа Христа, и давши све то што је Он донео свету, због света тога Она је најславнија од свих људских бића створених у свима световима. Најмоћнија, Најчистија, Најбезгрешнија. Гле, Она је изнад Херувима и Серафима, чистија и светија од њ их. Људи, горе срца! Не бојте се ни греха, не бојте се ни смрти, не бојте се ни ђавола. Гле, пред нама и над нама је, испред нас и око нас, и свуда у свима световима Она - Пресвета свемоћна Богомајка. Јача од свих смрти, јача од свих грехова, јача од свих ђавола, јер нам је родила Победитеља смрти и Спаситеља Господа Христа. Зато Њено име, Њена личност, Њено присуство на небу и на земљи испуњује неисказаном радошћу сва створења Божја. Јер кроз Њу и од Ње Господ све спасава пакла, све спасава греха, свима се отвара Рај, свима се отвара Царство Небеско. О, каква радост имати испред себе, над собом, изнад себе, као вођу рода људског Пресвету, Преблагословену Матер Божју, Богородицу, Приснодјеву Марију. Све, све што је од Ње, све је спасење наше.
   Чарна данашња песма, дивни тропар, пун је божићне радости, пун је ускршње радости, пун је васељенске радости, пун је радости небеске. Казује нам сву тајну нашег спасења и казује нам тајну наше радости. Зашто ми православни толико волимо, толико поштујемо и толико се молимо Пресветој Богомајци? Јер у Њој, од Ње, за нас је све, за нас православне. Дивни тропарданашњи гласи: „Рођење Твоје, Богородице Дјево, објави радости целоме свету. Јер из Тебе сину Сунце Правде, Христос Бог наш. И разрушивши клетву, проклетство, даде благослов. И уништивши смрт , дарова нам Живот Вечни". Ето, ту је сво Еванђеље Спаса, сав домострој спасења, сав Господ Христос, целокупно дело Његово. Значи: у Њој - Пречистој Богомајци.
   Од Ње и код Ње, е то, ми се спасавамо, ми Живот Вечни добијамо, ми смрт побеђујемо. Сунце Правде Господ Христос рађа се кроз Њу и из Ње у овоме свету да одагна сваки мрак, сваку таму, да уништи сваки пакао и да људима осигура бесмртни Живот Вечни, отвори сав Небески Рај и подари ЦарствоНебеско, и славу, и сва блага небеска. И ми, имајући пред собом Богомајку као нашу Молитвеницу, као нашу Посредницу пред Богом, као нашу Заштитницу свакодневну и сваконоћну, ми смо заиста моћни и силни, ми хришћани. Знате ли када смо најмоћнији, знате ли када је хришћанин свемоћан? Када је сав прострт у молитви пред Пресветом Богомајком, када је сав поверен Њој, када свом душом својом иде за Њом и служи Њој. Онда, онда ти си моћ, и сила, и свесила! Нема моћи мрачне и страшне у овоме свету која би могла да нашкоди твојој души и теби. Нема смрти која те може отети из наручја Пресвете Богомајке. Нема ђавола који може да се приближи теби кад си ти предан Пресветој Богомајци.
   А Она, Она је на небу и на земљи, непрекидно служи Своме Божанском Сину. Шта је Њен живот на земљи био? Служење Богу, служење Господу Христу. Шта је Њен живот на небу? Опет служење Господу Христу, служење Богу. Непрекидно Богослужење. Ето, то је Пресвета Богомајка, Пресвета Богородица. И ми празнујемо Њу толико пута у години и, боље рећи, сваки дан и сваки час Православна Црква је слави кроз безбројне песме и стихире на свакодневним богослужењима. Непрекидно Јој служи. О, те дивне среће да и ти и ја учествујемо у томе! И ми муцамо те дивне молитве и непрекидно призивамо Њу за Заштитницу, за Молитвеницу свих нас, васцелог рода људског и рода Српског. Сваки празник је Њен. И данашњи празник је Њен. За нас је то извор благости, извор силе и у нас се улива сада с неба безбројна и неисказана Божанска сила. Заступништвом и молитвама Пресвете Богомајке и ми постајемо моћни и силни, моћни да сатремо сваки грех који јуриша на нас или ниче у нама, у нашој души, из наше грехољубиве природе. Зато је сваки празник Пресвете Богомајке извор радости за нас.
   Ми православни хришћани и на данашњи дан прослављамо Њу Пресвету, Пречисту, Преблагословену, Владичицу нашу Богородицу. И ми, служећи Њеном Божанском Сину, служимо уствари и Њој. Јер вршећи заповести Еванђеља Христовог, ми показујемо своју љубав према Њему и потврђујемо своју љубав. „Ко љуби мене, врши заповести моје " - вели Спаситељ. И ми, вршећи заповести Исусовог Еванђеља, идемо за оствареним и вечним Еванђељем Господа Христа, првим оствареним Еванђељем - Пресветом Богомајком. Шта је Она? Оличење Еванђеља Христовог у роду људском, најсавршеније оличење, савршеније од свих Светитеља, од свих Анђела, оличење свесавршеног Еванђеља Христовог. Пресвета Богомајка, за нас хришћане, за све православне хришћане, за сва небеска бића. Пред њом трепте Херувими и Серафими, јер је неизречено узвишенија од Херувима и драгоценија и скупоценија од Серафима. То је Она, највећа вредност свих светова, највећа вредност и највеће благо рода људског.
  И зато све наше молитве, све молитве Православна Црква лије и излива и шаље Њој. Све су те молитве препуне славе Пресвете Богородице, и Она је у свима молитвама увек испред свих нас. Као да ходатајствује и посредује пред престолом Чудесног Сина Свог, Господа Христа, да нас спасе греха, да нас спасе смрти, да нас спасе пакла. И зато ми православни хришћани толико величамо Пресвету Богомајку. Никога више толико као Њу, после Њеног Божанског Сина, Господа Христа. И како је увек дивна, увек заносно лепа и моћна, она чудесна молитва коју толико пута на дан понављамо у нашим православним молитвама: „Помињући Пресвету, Пречисту, Преблагословену, Славну Владичицу нашу Богородицу и Приснодјеву Марију, са свима Светима, сами себе и један другог и сав живот свој Христ у Богу предајмо " .
   Не можемо ми предати живот свој Господу Христу без Ње. Само са Њом и са свима Светима ми можемо ући у Царство Небеско, ући у Рај, и наследити сва блага која је Господ Христос дошавши на овај свет дао и даривао.Од нас тражи се само једно - вера. И у вери молитва и љубав и служење Господу Христу свим бићем и свом душом, свом снагом, свим срцем својим. Заиста, Господ Који нам је донео толика блага, Који нам је даровао Живот Вечни, даровао нам најпре Пресвету Богомајку, Пресвету Богородицу, Која нас је спасла после пада људског кроз нашу праматер Еву, спасла нас греха, смрти, ђавола, кроз Сина Свог Божанског. Њу нам је дао Он. Такву радост, такво благо кад нико се томе није надао!
   И ми имајући та блага, како ћемо душу своју људску, човечанску душу своју, и савест, и цело биће своје најбоље употребити у овоме свету и наћи најбољи пут и највећу вечност и вредност за све то? Како? Само верујући у Господа Христа и служећи Му кроз Пресвету Богомајку, вођени Њоме ипредвођени. Нека би нас Она увек крилила и чувала од свакога греха, од сваке страсти, од сваке смрти, од сваког ђавола.
   Нека би нас увек сигурним путем, путем молитве, путем поста, путем милосрђа, путем љубави еванђелске, путем кротости и смирености, водила ка Сину Свом, и извела из овог света у онај свет и увела у Царство Небеско. Да тамо заједно са Њом, далеко од Ње, али увек присутни у Њој, славимо Чудесног Сина Њеног Господа Христа. А и Њу, Пресвету Богомајку, Која је Њега родила, Њега, ту Сверадост свих светова, ту Свевредност свих људских светова. Њему преко Богомајке част и слава и сада и увек и кроза све векове. Амин.
Текст преузет из књиге: Преподобни Јустин Ћелијски, ПРАЗНИЧНЕ БЕСЕДЕ,Београд, 1998.
Извор: Епархија бачка

19. септембар 2013.

Митрополит волоколамски Иларион, ХРИШЋАНИН НИКАДА НИЈЕ САМ

Манастир Вазнесење

Хришћанин никада није сам, зато што се у Цркви налази поред своје браће и сестара. Није могуће бити хришћанин и при томе не ићи у Цркву.
   Греше и обмањују себе и друге људи, који кажу: „Бог ми је у души, најважније је бити добар човек. Зашто су ми потребни сви ти ритуали, зашто је потребно молити се Богу, када Он ионако све зна? Зашто је потребно молити се светима, када нам нису потребни посредници између нас и Бога?“ Постоји велика група људи, који себе сматрају верујућима и при томе налазе све могуће разлоге да не би ишли у Цркву.
   Имати Бога у души је недовољно за то да се постане хришћанин,  – чак, многи од тих људи, који сматрају да им је Бог у души, у ствари Бога у души немају. Имати Бога у души – то значи непрестано се сећати Њега и постојано усмаравати на Њега сав свој живот, непрестано се обраћати Богу кроз молитве и црквене Тајне. На тај начин, немогуће је носити Бога у души а да се не буде у Цркви.
   Религија јаких духом
   Хришћанство је религија за људе јаке духом. Али то не значи, да слаб човек не може наћи себе у хришћанској вери. Црква је отворена за сваког: у њој се налази место и за праведника и за грешног, за богатог и сиромашног, за здравог и болесног, за јаког и слабог. Црква даје могућност слабом да стекне духовну снагу, стекне духовну енергију, а болесном човеку – ако се не излечи од телесне болести, то, да у сваком случају нађе снагу у себи да је поднесе са стрпљивошћу и надом на божанствено милосрђе. Црква помаже сваком да поднесе искушења, незгоде и невоље које га сналазе.
   Црква је, како су говорили свети оци, духовно лечилиште – место, где човек долази ради тога да би добио исцељење, пре свега исцељење од грешног начина живота, грешних навика. Али Црква је – и школа, која је апсолутно незаменљива за човека, коју не могу заменити никакве књиге, никакве научне дисциплине, зато што је Црква школа духовног живота. Та школа помаже човеку да правилно гради не само своје узајамне односе са Богом, него и да гради узајамне односе са светом и људима који га окружују. Управо због тога, Црква је извор духовне снаге, и због тога је Црква може направити од слабог, човека са јаким духом.
   Наћи смисао живота
   Данас многи млади људи пате не због тога што немају довољно новца, забаве или некаквих материјалних вредности, него због тога што им недостаје смисао живота: имају све, али не знају зашто живе. Тај унутрашњи конфликт много младих људи води ка наркотицима, алкохолизму, неприродном начину живота и то су неки од узрока не само превремене смрти, него и самоубистава.
   Бесциљно, бесмислено постојање, лишено Бога, лишено вишег смисла, а то значи и виших вредности – ето шта, као коначни закључак предлаже човеку безбожни секуларни свет. Данас потрошачко друштво обезбеђује младом човеку све могућности за задовољавање његових материјалних потреба. Узети од живота све – таква је идеологија потрошачког друштва. Како више зарадити, стећи новац, успех, напредак у каријери – су идеали, који се нуде, између осталих, и младим људима. Ничега се не одрицати, ни у чему себе не ограничавати, забављати се, наслађивати се животом, зато што је кратак, и не приметиш, како младост прође: ево идеологије по којој живи много младих људи. Ми, православни хришћани, дужни смо да помогнемо тим људима да схвате, да је човеку немогуће да нађе смисао живота, ако он буде сву своју скалу духовно-природних вредности оријентисао искључиво на потрошњу, успех, каријеру, на достизање земаљске среће и забаве.
   Ми смо дужни, чврсто уверени, у чему је смисао нашег сопственог живота да помогнемо и другим људима да живе са одређеним циљем, који мора бити духовно усавршавање, да би свако од нас постао бољи, да би се око нас, како је говорио преподобни Серафим Саровски, спасило хиљаде људи.
   Млади хришћанин је позван да буде мисионар
   Каква је одговорност младог хришћанина у савременом свету? Сваки хришћанин је позван да буде мисионар и апостол – млад и стар, здрав и болестан, образован и необразован. Али млад човек, зато што има још много снаге и енергије који нису протраћени на непотребне ствари, може донети посебну корист себи и другима, ако буде са свом озбиљношћу схватио своје хришћанско призвање.
   Млади човек данас је окружен са много саблазни, и та идеологија, која влада савременим светом, оставља мало места за духовни развој личности, за то да човек у животу оваплоти хришћанске идеале.
   Да би се било со земље и светлост свету, треба имати јак природни и духовни унутрашњи стожер, а то се не може стећи путем механиког одрицања од нечег.
Изводи из говора на форуму Православне омладине у граду Пензи
Извор: Епархија крушевачка

15. септембар 2013.

В ВЕРУЈ

Веруј свему оном што је Христос Господ казао, показао и предсказао. То и јесте наша вера. Ја сам истина, рекао је Он. Христос, је дакле жива Истина у свему што је рекао и прорекао, у свему што је показао и обећао. Он је вечна Истина Божија, која се јавила у времену телесно, да би олакшао телесним људима веру у Бога који је дух и да би показао неизмерну љубав Божију према људима. Пази добро и упамти: ако не будеш веровао Христу, ти ћеш поверовати или себи или другом неком смртном човеку. То јест: имаш да изабереш, да ли верујеш Христу као Богу или неком, ма ком, човеку изван Христа. Трећега нема нигде у свету нити у историји рода људског. А зар те живот није научио, да се можеш преварити и у себи и у људима, који стоје ван Христа? Бирај, човече, и сине човечији; избор је судбоносан. Кад умреш, Вечност ће ти ставити само једно питање: Реци, човече и сине човечији, кога си изабрао, то јесте: коме си поверовао, и за ким си пошао?

Свети Николај, охридски и жички, Азбука спасења, Линц, 2004.
Свети Николај,српски, МОЛИТВЕ НА ЈЕЗЕРУ
говори: Небојша Дугалић
 Снимано у капели Св. владике Николаја
Духовног центра у Краљеву и у манастиру Жича, 2009. и 2010.
издавач: Добротворни фонд Жича

14. септембар 2013.

ПОЧЕТАК ЦРКВЕНЕ ГОДИНЕ Хиландарска звона


Почетак црквене године ( или: начело индикта). Први Васељенски сабор определио је, да се година црквена почиње 14/1. септембра. Месец септембар је био код Јевреја почетком нове грађанске године (Исх. 23, 16), месец збирања плодова и приношења жртава благодарности Богу. У време овога празновања Господ Исус ушао је у синагогу у Назарету, отворио књигу пророка Исаије и прочитао речи: Дух је Господњи на мени; зато ме помаза да јавим јеванђеље ништим; посла ме да исцелим скрушене срцем; да проповедам заробљеним отпуштење и слепим прозрење; да огласим годину милости Господње и дан освете (Иса. 61, 1-2). Још је овај месец септембар знаменит у историји Хришћанства, што у њему цар Константин Велики одржа победу над Максенцијем, непријатељем вере Христове, а тој победи следоваше слобода хришћанске вероисповести у целој Римској царевини. Дуго времена је и грађанска година у хришћанском свету рачуната као и црквена од 1. септембра; па се она пренела на 1. јануар, а најпре у западној Европи, а потом и у Русији у време Петра Великог.

Свети Николај, охридски и жички, Охридски пролог


13. септембар 2013.

ЖЕРТВА

Богородица Одигитрија, четврта деценија 14. века, Богородичина црква, ПЕЋКА ПАТРИЈАРШИЈА

Архимандрит Јован Радосављевић, О СЕОБАМА СА КОСОВА

Писано 1980-1982. године у Призрену када су настале велике сеобе Срба под притиском Шиптара и српских комуниста. Истина, те су сеобе постојале од рата 1941. године, а посебно после збацивања Ранковића с власти 1967, и изгласавња од стране комуниста антисрпског Устава 1974. године

   У овом нашем времену озбиљних искушења и тешкоћа, сведоци смо неповерења, сумњичења, недостатка љубави и највише мржње како међу појединцима, тако и међу народима. Сви говоре о љубави и миру, а иза леђа плету замке, варајући једни друге и кујући оружје убојито. Питамо се откуда толико лицемерја? То долази отуда што су људи, иконе Божје, заборавили свога створитеља и Оца Небеског, па нити у Њега верују, нити Га поштују и воле. Па како ће, онда, признати ближњега за брата и волети га. Отуда толико злобе, мржње и пакости, неморала, разних недела, разбојништава и убистава каква свет не памти. То све води све већим тешкоћама и страдањима. Без праве вере, нема ни покајања ни поправљања.
   Ми, православни Срби, имамо своју веру и Цркву светосавску; имамо и духовну и културну историју какве би пожелели многи народи. Оне су на себи носиле претежно голготски печат, али су исписане крвавом борбом "за крст часни и слободу златну", за част и славу. Имамо претке, витезове крста и слободе, који су знали чувати своју веру као зеницу ока свог и у срцу носили јеванђелску љубав Христову. Међутим, иако су са том вером и љубављу живели и борили се на бранику отаџбине, они никад нису водили освајачке ратове, већ су се само бранили од некрста и других непријатеља часним крстом. Зидали су многе манастире и цркве и снабдевали их духовним и уметничким благом којем се диви цео културни свет. У њима су се молили и снажили своју веру и љубав према Богу призивајући Његову милост и благослов за своју породицу и народ, како ради личног спасења тако и ради спасења ближњих.

Архимандрит Јован Радосављевић, ПОЗНАЊЕ ИСТИНЕ, Манастир Благовештење, Овчар Бања, 2002.

   Да, знали су то наши преци. А ми данас? Веру смо готово оставили, закон Божји погазили, добре обичаје заборавили, манастире и цркве занемарили, па нити порушене и старе обнављамо, нити нове подижемо, нити ове које већ имамо достојно посећујемо. Како то народ каже, све смо забаталили. Зато је Бог у нас усадио зечије срце с којим многи лако беже са Метохије и Косова. У цркви се можемо на прсте избројати. Ето, откуд Божјег допуштења да нам данас пале, скрнаве и уништавају наше светиње.
   Све оне дивне и племените особине, које су одвајкада красиле наш народ, збацили смо на таван прошлости и наместо њих прихватили белосветско све и свашта, од чега се наш народ у прошлости само стидео. Зато нас је Бог, тако духовно и морално осиромашене, и препустио разним искушењима, нападима и срамоћењима од непрјатеља наших. Предао нас телесном умовању и незаситим жељама, те смо веру заменили безверјем, честитост непоштењем, хришћански морал калом неморала, племенитост и љубав према ближњем неком чудном себичном хладноћом, отуђеношћу, егоизмом, нетрпељивошћу и мржњом. Исто тако, храброст, ту епохалну особину нашег народа, заменио је неки зечји страх, несигурност и кукавичлук. Све то највише и најбоље се огледа на Косову као, нажалост и другде у целој Србији. Због недостатка вере и љубави, изнемогла је и душа и тело, савладани ружним осећајима и страхом. Заштита и помоћ траже се у бегству. Зато се остављају огњишта и светиње, па се некуда бежи, сели. Као да и нема примера из даље и ближе прошлости који говоре да се од невоља и зла треба бранити постојаном снагом, а ако устреба и борбом, а не предајом и бежањем. Ако тако кукавички одлазимо, селимо се са поља искићених косовским божурима, историја ће нас ставити пред свој неумитни суд, и тражити оправдања за издају. Зашто не чувамо по сваку цену оно што су нам безбројни нараштаји оставили у аманет. Запитаће неко, коме остављамо причесну Лазареву Самодрежу; тужну Бањску, витку Грачаницу и Девич светог Јанићија; Богородицу Љевишку, Светог Арханђела и испосничку светињу Светог Петра Коришког; поноситу задужбину светог Краља Стевана Дечанског. А коме ли Пећку Патријаршију, пантеон гробова наших патријарха, архиепископа и часне властеле српске; ризницу рукописних књига, реликвија, сасуда, икона и крстова. Ко ће кандила да пали пред фрескама живим, што са хладних зидова куну, ко свећа да ужеже на гробовима прадедова, занемелим од чуда и ужаса. Чуваху они сва блага своје светле историје, која их и у петвековној тами крепљаху да истрају и зло и тиранство на крају савладају. А ти их данас равнодушно остављаш непријатељу у руке. Све што нам је најсветије, што нас попут сунца зарило и образ и душу нам чувало, идентитет вере и соја, остављаш и у ништа се претвараш. Све то препушташ ономе од кога бежиш, као војни бегунав који баца своје оружје да би главу у бекству сачувао, и не помишљајући да ће је баш без оружја срамно изгубити.

Манастир Вазнесење
  Куда бежиш из свог града и села, са огњишта свога и од имовине своје? Откуда толико плашења и страха? Никоме ниси ништа отео, ни бесправно присвојио, нити украо. На своме си имању, на својој очевини. Зашто је не чуваш кад ти је часно у наслеђе остављена? Раскућио си и отуђио многа духовна добра и дарове, па су сад на реду и материјална, да их више никад не стекнеш, и да право изгубиш да икад опет у своје место дођеш, у свој косовски свети завичај. Но, ти се ипак журно пакујеш и селиш са целом породицом својом, у нади да ћеш јој обезбедити слободнији, богатији и срећнији живот и то без својих вековних светиња и свег њиховог духовног и културног блага. Не помишљаш где ће те благослов и исцељење од болести налазити. Тамо нигде, ових светиња неће крај вас бити, а непријатељ који те гони и тамо ће те стићи. Зато треба храбро, усправно остати, мушки се супротставити, и снагом своје воље и  намере злодело и терор зауставити. И Господ је трпео од многих видљивих и невидљивих непријатеља, али их је речју Својом и силом божанском чак и са крста побеђивао. Зато, ближе вери и Христу и његовом часном крсту, како би те Исцелитељ благи Својом љубављу загрејао и мудрошћу ојачао.
   Бог ти је дао главу да мислиш, срце да осећаш, а руке и ноге да усправно ходаш и од зла се браниш, а не да бежиш. Кудгод да одеш, бићеш као странац у туђини. Свој си једино на своме и међу својима, а од избеглица сви ће само зазирати. Зато чувај кућу своју и огњиште своје, од старине наслеђивано. Врати се Богу и вери светосавској, па ћеш лако поред пријатеља, чак и непријатеље завлети жалећи их што су нељуди и, веруј, твог страха ће нестати. Пред храбрима непријатељ одступа. Мирно и вредно ради на њиви својој. Запали кандило пре иконом своје Крсне Славе у дому свом. Сакупи чељад на милитву и окади их тамјаном богоуханим и Бог мира и љубави биће увек с тобом, дајући ти снаге, вере и храбрости да се избориш за своје неотуђиво право под сунцем.

11. септембар 2013.

ПРЕПОДОБНИ ЈУСТИН ЋЕЛИЈСКИ, БЕСЕДА НА УСЕКОВАЊЕ ГЛАВЕ СВЕТОГ ЈОВАНА КРСТИТЕЉА


   У Име Оца и Сина и Светога Духа! Данас, данас је мали Велики Петак, други Велики Петак. Јер, данас је погубљен највећи између свих рођених од жена - Свети Јован Крститељ и Претеча Господњи. На Велики Петак људи су Бога убили, Бога распели. На данашњи свети велики празник људи су убили највећег човека. Највећег, то кажем не ја. Шта ће моје похвале великом и славном Претечи Господњем, кога су уста Господња похвалила више него икога од људи, више него икога од Апостола, од Анђела, од Пророка, од Праведника од мудраца. Јер су уста Госпдоња изрекла за њега: Ово је највећи између свих рођених од жена. Нема веће похвале у овоме свету.
   И зато је данашњи дан мали Велики Петак. Гле, безумни људи убили су највећег Праведника. Смета им? Да, смета развратном цару Ироду и разблудној Иродијади. Правда Божија и Истина Божија смета безаконицима, смета убогим грешницима, смета свима опијеним разним страстима. Гле, зар и данас христоборци не вичу: Распни га, распни! Зар и данас христоборци не траже главу Исуса из Назарета? Његову главу траже, а камоли главу Јована Крститеља.
   Шта је то? Да ли се овај свет претворио у лудницу? Људи неће Бога, неће највећег Праведника у овоме свету. Кога хоћете? Кога желите? Чиме ћете Христа заменити? Чиме Светог Јована Крститеља? Собом!? О! мољци, о! комарци смртни! Да људи кад полуде од гордости, када полуде од самољубља, онда им не треба Бог, онда им не треба Правда Божија. Они себе проглашавају за богове. Они своју малу лажну истиницу предлажу за велику истину, спасоносну истину. Они своје мале земаљске, губаве правде, проглашавају за највеће правде: Христове Правде не треба нам, Божије Правде ми нећемо! Да, људи слепи умом, слепи душом, не виде, и неће да виде, да у овом свету човек, прави човек, не може да издржи без Бога. Зашто? Па зато што је овај свет пун Ирода, пун фарисеја. Ироди траже главу Јована Крститеља, Ироди траже Главу свих Праведника земаљских, а фарисеји, а лажни књижевници, а лажни мудраци овога света, траже смрт Богочовека Христа. Да, данашњи празник, други Велики Петак. Зашто? Зато, што нема већег злочина, осим злочина учињеног на Велики Петак, од злочина данашњега дана, када је Ирод погубио највећег између рођеног од жена. Зашто је Спаситељ тако узвеличао Светога Великог Јована Крститеља као никога од људи? Зашто? Зато, браћо, што је Свети Претеча у себи, у личности својој, оличавао све врлине неба, све врлине свих Пророка, свих Апостола, Свих Мученика, свих Анђела небеских, свих Исповедника. Гле, данас ми прослављамо пгибију, посечење првог Апостола међу Светим Апостолима. Јер Претеча Госпдоњи, први је био послан од Бога, да види и објави свету Спаситеља света. Далеко пре Апостола Петра, пре Апостола Натанаила, пре икога, он је показао свету Бога Који се оваплотио и јавио као Господ Исус Христос. Први Апостол, који је угледао Духа Светога где силази с неба на Господа Исуса када се крштавао у Јордану, и објављује Њега као Сина Божијег и Спаситеља свету. Он, он и први Еванђелист међу Еванђелистима. Он је први објавио свету и указао на Носиоца свих главних вести за род људски, на Господа Христа.
   Сам Господ Христос - ето Еванђеља, неба и земље, за људе у овоме свету. - Гла Јагње Божије које узима грехе света на себе! Цело Еванђеље Свети Претеча је сажео у неколико речи.
   Кад је погледао на исток, онн је целом роду људском од Адама до данашњега дана говорио: Покајте се, јер се приближи Царство Небеско. Царство небеско - ево Њега - Исуса Бога с неба. У Њему је Царство Небеско. Кад се окренуо на запад, и погледао људа потопљене гресима и смрћу, он је и њима довикнуо: Покајте се, јер се приближи Царство Небеско. Кад је погледао на север и југ, исти људи, сви робови греха, робови смрти, робови демона. Свима је довикнуо једно славно и свето и спасоносно Еванђеље: Људи, покајте се, јер се приближи Царство Небеско. Такав је силан Еванђелист, такав је!
   Кад је Господ почео проповед свог Еванђеља, једну моћну проповед, Ох је те речи узео као почетак и свршета свог Еванђеља: И поче Исус проповедати и говорити: Покајте се, јер се приближи Царство Небеско. Гле, зато је Свети Претеча први Еванђелист међу Евванђелистима Христовим.
   Данас, Данас су људи осетили анђела у телу, земаљског анђела и небеског човека - Светог Јована Крститеља. Не само Пророк старозаветни назвао је Претечу анђелом Господњим него је и сам Господ рекао да је то нђео који је послат пред Њим да Му припреми пут. Не само Пророк, рекао је Спаситељ за Крститеља него и више од Пророка - Анђео Господњи. И тако је Свети Претеча, уствари, при анђео у телу, међу каснијим многобројним анђелима у телу, светитељима Божијим, који су на земљи живели као анђели небески, и били на земљи анђели, а на небу остали људи Божији, људи свети.
   Данас, данас ми прослављамо велики празник првога међу новозаветним Пророцима. Светог Пророка новозаветног. Гле, он је објавио свету да се Господ Христос јавља свету не само као Спаситељ него као и Осветитељ, и као Судија света. У Његовој руци је секира и лопата: Очистиће Господ гумно земаљско и на дан Страшнога Суда, и овејаће плеву од пшенице, праведнике од неправедника. Све је то сагледао Велики и Славни Пророк, Претеча и Крститељ Господњи. Зато данас и славимо њега као светог Пророка новозавеног убијеног од злочестивог и злотворног цара Ирода.

Још је Свети Претеча добио потврду Господњу, да је највећи између рођених од жена зато, што је он први новозаветни Мученик међу свим светим Мученицима. - Гле, како је он пострадао за Правду Божију у овоме свету! Радосно пострадао! Вели се у данашној главној црквеној песми и молитви њему, да је он радујући се отишао у смрт: и пострадао, радујући се. И тиме постао први пример и први надахнитељ свих Светих новозаветних Мученика, од Првомученика Стефана до данашњега дана. Сви Свети Мученици, иду у смрт радујући се за Господа Христа, иду у смрт јер знају да их смрт не може задржати својим оковима, знајући да је смрт само капија, отворена капија у Царство Небеско за њихове свете душе. Како ћеш иначе, брате и сестро, објаснити радост Светог Георгија Великомученика, какда му кидају тело, на точку кости кидају, а он кличе од радости Господу, јер види Њега, види Анђеле Божије где стоје око Њега, и Анђели заустављају точак. Гле, каква радост у тим страшним мукама! И Свети Великомученик стаје читав и здрав пред безбожним царем Диоклецијаном. Тај први проналазач радости свете у мучеништву јесте Славни Свети Претеча и Крститељ Господњи Јован.
   Ми данс исто тако прослављамо и првог Исповедника Еванђелског и хришћанског, првог Исповедника Божијег у овоме свету новозаветном.
   Гле, он је неустраштво у очи говорио и исповедао Истину Божију: Царе, ти не можеш имати жену брата свога, живог брата свог. Отео си жену брату своме. Сви закони неба и земље су против тебе. И ја, ја ти говорим те законе неба и земље, јер сам зато послан. Царе, ти не можеш имати жену брата свога. Неустрашив као бесмртни лав. Неустрашив као Херувим у телу. Ето, то је први Исповедник Христове вере, а за њим ројеви, јата славних Исповедника Христових у овоме свету. Исповедника који исповедају за сав свет, за исток и запад и север и југ, да је Господ Христос једини Истинити Бог у свима световима. Насупрот свима гоњењима, свима лажима оних који се силе против Христа у овоме свету. Насупрот свима јересима, насупрот свима богоборцима, насупрот свима христоборцима, неустрашиви свепобедници, безброј њих, почев од Светог Претече до данашњега дана. Ту истину јављају и објављују свима световима: Христос пре свега и изнад свега! Он, Једини Истинити Бог. Ви, ви лажни богови, маске, маске, ружне и гадне маске лажних богова склањајте се! Души људској у овоме земаљском свету потребан је Истинити Бог. Ко сте ви самозванци? Ко? У гробове, у хиљаду смрти ви сами себе вучете, и ви хоћете да Господа Христа замените? Како сте бедни, како сте смешни! Авај, никоме се пакао цео тако не смеје као вама. Кикоћу се демони око вас, и ви их не чујете, а ми их чујемо. Ми хришћани.
   Да, Свати Крститељ први Исповедник хришћански, а за њим као за челником, јата и јата славних Исповедника Христових у овоме свету.
   Браћо моја, велика се тајна снује кроз овај празник, велика се тајна Божија тка на ткиву данашњега празника. Чули сте из светога Еванђеља данашњега: ученици јављају Спаситељу да је Претеча посечен. Умукла су уста која су објавила свету Тебе, Господе! (авва плаче). Шта сад? Ко смо ми према Твоме Великоме Крститељу? Спаситељ ћути. Што је најнеобичније, позива ученике Своје и одлази у пусто место. Шта је то? Зар Господ бежи, зар Он бежи од Ирода? Гле, Он Свемилостиви Чудотворац, гледајући ону јадну мајку удовицу, васкрснуо је њеног незнатног сина. Али тиме не незнатног Њему ни њој. А гле, Господе, Претеча Твој лежи мртав, погубљен, зашто њега не васкрснеш? Ти си васкрсао кћер некога старешине Јаира. А гле, онај за ког си Ти рекао да је највећи између рођених од жена, посечен је од злотвора цара. Господе, брни Правду Своју, брани Твог првог Апостола, брани Свога првог Мученика, првог Еванђелиста, првог Анђела, првог Пророка, првог Исповедника. Васкрсни њега! Спаситељ ћути, одлази у пусто место, и моли се Богу. Зашто Господе?
   Зато, што Свети Претеча треба да буде први Апостол и у паклу, у царству смрти, куда су отишле све душе свих људи од Адама до доласка Спаситеља у овај свет. У том царству смрти, које се назива ад, тојест место невидљиво у коме нико никога не види, мрак, у том царству смрти, били су сви, и праведници и неправедници, и сви старозаветни људи до доласка Господа Христа. Грех људски увео је смрт у овај земаљски свет, смрт међу људе. И царство смрти било је једино обиталиште душа људскоих после њихове телесне смрти у овоме свету. Претеча, треба да буде Претеча и у паклу и у царству смрти, да и тамо објави душама свих људи: Гле, дошао је на земљу Онај кога сте ви очекивали, и кога сте ви чезнули да видите. Ви, праведници, сви: Мојсије, Аврааме, Давиде, сви свети Пророци и Праведници. Ево, дошао е на земљу као човек, дошао као Спаситељ, и чини таква знамења и чудеса, каква ви сви заједно Пророци, никада видели нисте.
   Поглед Његов исцељује од свих болести. Реч Његова васкрсава из свих смрти. Глас Његов изгони ђавола из свих људских бића. Заиста је дошао Спаситељ света на земљу, Господ Христос. И ево, ја долазим пред Њим и испред Њега да и вама објавим ту преблагу вест, ту радосну вест: доћи ће Он и к вама овде. Кроз кртко време доћи ће, и ви ћете Њега видети. Ви ћете видети каква је његова душа човечанска, сва пуна Бога, и блиста бескрајним сунцима.
   И јавио се Свети Претеча у царству смрти, као први Еванђелист, да објави Еванђеље Христово свим душама у царству смрти. Јавио се свима њима и као први Мученик, да покаже како ће за Истинитог Бога, Господа Христа, Спаситеља света, људи радосно ићи у смрт све док смрт не буде савладана и побеђена. Неће се бојати смрти, јер ће бити јачи од смрти. Господ ће дати победу над смрћу тела, Васкрсењем Својим са телом. И ушао је Славни Претеча у царство смрти као Претеча свих истинских Исповедника Христових у свету, као Претеча свих истинских Пророка у свету, да објави свим душама у царству смрти: ето, смрт је побеђена демони побеђени, царство смрти биће разрушено кад се Господ јави овде кроз кратко време. И ви ћете бити изведени из овог ужаса у небеске радости и небеске светове.
   Зато је Господ ћутао, зато Господ није васкрсао онога, за кога је рекао да је највећи између рођених од жена. Требало је да он сврши свој апостолски, свој еванђелски посао, свој мученички посао, свој исповеднички посао, у паклу у царству смрти.
   И ето, зато је данашњи дан, дан за нас хришћане, као други Петак, Велики Петак. Али као што за Спаситеља после Великог Петка долази Васкрсење, тако и Претеча радосно умире, улази у смрт је види победу над смрћу, јер зна да Господ и њему осигурава вечни живот и васкрсење из мртвих на дан Страшнога Суда.
   Кад је кроз шест месеци Господ био распет, Он је сишао у пакао, у ад, у царство смрти са својом човечанском душом. Тело Му је лежало у гробу, а Он је душом Својом пуном Бога сишао у царство смрти. Гле, какво је то било изненађење за све душе свих људи у царству смрти, када су угледали Бога у души човековој како блиста јаче од свих сунаца које ми људи можемо замислити. Ко не би поверовао у Њега, ко? Када се Он јавља тако пун Вечне Истине, Вечног Живота, Вечне Правде, у царству смрти. Јавља се као победник смрти. И пошто царство смрти није могло да држи Бога, Који је био у души Исусовој, да држи Бога у својим рукама, распало се царство смрти од Божанства Христовог, од душе Његове Пресвете, у којој је био сав Бог. И Господ је извео из царства смрти све, који су поверовали Претечи пре тога и поверовали у Господа Христа да је Он Истинити Бог у свим световима.
   Извео их је Господ и увео у Царство Небеско. Ето зашто Господ Христос није васкрсао Светог Јована Претечу и Крститеља.
   Ми данс, славећи овог Великог и Славног првог Апостола, првог Мученика, првог Еванђелиста, и Претечу свих истинских хришћана кроз векове, ми се клањамо његовом страдању радосном за Истину Христову, и његовом светом Еванђељу и светом апостолству и светом мучеништву. Гле, две хиљаде година, он, који је допустио да ге безакони цар посече, чини безбројна чудеса кроз земаљски свет, живећи поред Господа Христа у овоме свету. Две хиљаде година он чудотвори непрестано по свима душама које му се обраћају молитвама.
   Гле, брате и сестро, када си у некој великој муци, обрати се том првом Апостолу Христовом, и помоћи ће ти у свим твојим тешкоћама. Када си у каквој великој невољи, обрати се том првом Еванђелисти. Ма какве горчине биле у војој души он ће ти тајанствено послати из оног света утеху у душу твоју намучену. И кад си у искушењима и страхотама овог земаљског живота, ти прбегни њему, Светом Исповеднику, кажи му срце своје, испричај му душу своју, и буди уверен - он ће на тајанствен божански начин сићи у душу твоју и спасти те, и избавити од свих искушења и невоља. Али, ако треба да пострадаш за Господа Христа у овоме свету, на тебе наваљују људи са свих страна, безбожници и христоборци, хоће да те униште ако си Христов, хоће да ућуткају уста која говоре о Христу, ти се онда сети њега, првог Мученика, завапи к њему: О, Свети Мучениче, први Мучениче еванђелски Христов, похитај ми у помоћ! Дај ми да и ја умрем за Господа Христа, да оставим тело као пролазно одело, и да кренем у Царство Христово, кроз свети мученички пут!
   И он ће умолити Господа да и ти уђеш у ред светитеља.
   Тако, данашњи мали Велики Петак претвара се за нас у велику Васкршњу радост. Петак мали а Велики Васкрс, - Васкрс за све хришћане свих векова. И за нас данас, и за мене и за тебе, за сваког данашњег хришћанина, гле, данашњи Велики Петак је у исто време и Васкрс, јер ми, ми славимо вечно живог на небесима Светог Јована Крститеља Господњег. Како је победио смрт нанесену му од Ирода, јуришао је на небески свет, да буде први после Богомајке поред Господа Христа. Видели сте икону такозвану "Деисис" тојест мољење: Господ седи на престолу славе - Цар Небески, с десне стране њега - Пресвета Богомајка, а с леве Свети Претеча. Моле се Њему за род људски.
   О, нека би његове свете молитве биле узнесене и данас, и сутра, и увек, и узносиле се за нас Хришћане и Србе, и за све људе овога света. Да Господ све покаје, све помилује, да све спасе. Еда бисмо сви људи, предвођени Славним Претечом, вечито славили Јединог Истинитог Бога у свим световима, Господа Христа, коме нека је част и слава, сада и увек и у векове векова. Амин.

10. септембар 2013.

О СВЕТИ ЈОВАНЕ

Манастир Вазнесење

О СВЕТИ ЈОВАНЕ, ДУХОВНЕ ПЕСМЕ ВЛАДИКЕ НИКОЛАЈА
ПОЈАЊЕ МОНАХИЊА МАНАСТИРА РАКОВИЦА
Духовни луг, Крагујевац, 2012.
Свети Јован Претеча, Манастир Грачаница, 1318-1321.

ДРАГУЉ ИЗ РИЗНИЦЕ СВ.САВЕ

Манастир Жича, Светигора, Цетиње-Београд, 2011.

 Из Жичке повеље сазнајемо да је прву српску крунидбену и катедралну цркву Свети Сава снабдео најзнаметнитијим хришћанским светињама, међу којима је била и рука Светог Јована Крститеља. Заједно са другим драгоценостима на је у немирним временима друге половине 13. века, из Жиче пренета у ново црквено средиште у Пећи, а онда је у 15. веку реликвија дошла у посед владарског дома Бранковића. Јелена, жена деспота Лазара Бранковића, реликвију је уступила своме оцу, морејском деспоту Томи палеологу, који је усмутним временима турских освајања избегао у Италију, поневши са собом и Претечину десницу. Он је, за богату надокнаду, реликвију уступио папи Пију Другоме, који је 1464. године поклонио катедрали у родном граду Сијени. 
Д.Матовић, "Вечерње новости", 22.7.2011.

Истраживање реликвије "Претечина десница", једне од најдрагоценијих хришћанских светиња, недавно је обавила др Даница Поповић, научни саветник Балканолошког инситута САНУ. Даница је, заједно са др Марком Поповићем, научним саветником Археолошког института у Београду, први научник у свету који је добио дозволу да приђе реликвији и истражи тајну Крститељеве руке која се, од 15. века, чува у катедрали у Сијени. Реликвија је посебно важна јер представља земне остатке светог Јована Крститеља, једне од најзначајнијих личности библијске историје.




Поделивши своје искуство ексклузивно са читаоцима "Новости", Даница Поповић открива да су досадашња научна сазнања о сијенској реликвији била несразмерна са њеним историјским, културним и уметничким значајем.
ОТВОРЕНА ВРАТА
За "Претечину десницу" Даница Поповић се заинтересовала пишући студију “ о жичким реликвијама. Али, у то време, средином деведесетих, приоритети су били на другој страни. Прави импулс била је израда монографије о манастиру Жича. - Посао не би био урађен без подршке црквених великодостојника. Владика Хризостом покренуо је иницијативу у Синоду СПЦ, а владика Иринеј (Буловић) написао је писмо надбискупу сијенском .После тог писма сва врата су нам била отворена. 
- Она је занимљива широј научној јавности посебно због тога што се ради о прворазредном светом предмету,  али и о врхунском делу византијског златарства. За српске научнике посебно је значајна као највреднија сачувана реликвија која је некада била у саставу Жичке ризнице коју је формирао Свети Сава.

Путовање у Сијену за саговорницу представља посебно искуство.
-Секретар надбискупа сијенске катедрале одвео нас је до места где се чува реликвија. Имала сам осећај као да сам се вратила у средњи век. Реликвија се, заједно са даровном повељом папе Пија II, налази у гвозденој шкрињи-каси великих димензија, похрањеној у скривници. Та веома мала просторија која се налази поред капеле светог Јована Претече, подигнута је након приспећа реликвије. До скривнице се стиже уским завојитим ходником, кроз двоје гвоздена врата из 15. века. Та врата, као и шкриња са реликвијом, откључавају се већ вековима уз помоћ два кључа, од којих се један чува у Надбискупији а други у градској курији.
"Претечина десница" износи се верницима само једанпут годишње-на други дан празника Тројице, када се излаже у главном олтару цркве. Од 1464. до данас поштује се у Сијени као највећа светиња.
- Упркос одређеним објективним ограничењима, проучавања су донела низ нових и важних сазнања, каже Даница. - Реликвија представља одлично сачувану руку до лакта, са оковом који потиче из два различита периода: старијег, од позлаћеног сребра, рађеног у техници филиграна, са уметнутим бисерима и драгим камењем. Истом периоду припада и кружни затварач са медаљоном у којем је лик светог Јована Претече, а око њега урезан је натпис: "Претечина десница Јованова, покри ме Саву архиепископа српског".Наша саговорница истиче да је натпис на медаљону до сада погрешно читан, као "Претечина десница Јованова, помени ме Саву архиепископа српског".
- То није необично, јер су га углавном гледали људи који не знају старословенски језик. Када сам се вратила у Београд, консултовала сам колеге који се баве старом књижевношћу. И њима је било тешко да пронађу аналогну реч за реч "покри". Њено најближе значење је "заштити ме". Натпис се може датовати у сам почетак 13. века, што одговара хронологији Жичке ризнице.
У ОСНОВАЧКОЈ ПОВЕЉИ ЖИЧЕ
"Претечина десница" помиње се у оснивачкој повељи манастира Жиче(1220). Из овог документа сазнајемо да је прву српску крунидбену и катедралну цркву Свети Сава снабдео најзнаменитијим хришћанским светињама до којих је дошао после латинског освајања Цариграда 1204. године. Заједно са другим драгоценостима она је, у немирним временима друге половине 13. века, из Жиче пренета у ново црквено средиште Пећ, а онда је у 15. веку реликвија дошла у посед владарског дома Бранковића.“Јелена, жена деспота Лазара Бранковића, реликвију је уступила свом оцу, морејском деспоту Томи Палеологу, који је у смутним временима турских освајања избегао у Италију, поневши са собом и Претечину десницу. Он је, за богату накнаду, реликвију уступио папи Пију II, који је 1464, године поклонио катедрали у родном граду Сијени. 
РЕПЛИКЕ
До данас је сачувано неколико реплика.
- Једна се помиње чак у Француској у цркви Сен Мадлен у 17. веку - каже Даница. - Друга се чувала у Цариграду у 14. и 15. веку у цркви Богородице Перивлепте. По једној верзији та "Претечина десница"(цетињска) дошла је у руке малтешких витезова. Најпре је однета на Родос, па на Малту. Малтешки витезови поклонили су је руском цару, и све до револуције била је део царске ризнице. Потом ју је добио Александар Карађорђевић, а кад се заратило пребачена је у цркву светог Василија и тамо чувана до краја рата...

08. септембар 2013.

Свети владика Николај, охридски и жички:МОЛИТВЕ НА ЈЕЗЕРУ

говори: Небојша Дугалић

 Снимано у капели Св. владике Николаја
Духовног центра у Краљеву и у манастиру Жича, 2009. и 2010.
издавач: Добротворни фонд Жича