Translate

29. октобар 2013.

ОТАЦ

"Одбаците смешну шалу, да ће један човек сазидати будућу срећну Србију. Држите се збиље, а збиља је, да ви сви морате у жељену грађевину уложити по једну добру циглу".

Свети Владика Николај(Велимировић)



http://film-otac.com/rs/film

"Када би свако од нас викнуо Србија је несрећна зато што сам ја рђав човек и рђав грађанин, Србија би се препородила за три дана и за три године би била срећна и ми бисмо сви доживели срећу њену заједно са децом нашом. У њој би се накупило толико снаге, физичке и моралне, и духовне, да би све спољашње стеге њене попуцале саме од себе. Шта нам остаје друго до да пођемо, дакле, од себе, драга браћо, нека наши потомци виде бар један искрен и одважан покушај од наше стране."

                                                    Свети Владика Николај (Велимировић)

   Сценарио филма ОТАЦ бави се периодом од доласка остарелог владара Немање као монаха на Свету Гору до повратка са очевим чудесно мироточивим моштима његовог сина Саве у грађанским ратом опустошену, осиромашену и изгладнелу Србију – десет година касније.
Зашто баш овај период живота две велике личности српске историје, два велика светитеља?
У поновном сусрету, тамо далеко од Србије, две јаке личности – оца, остарелог успешног владара и сина, младог монаха дубоке духовности – формиран је темељ српске државе, културе и цркве. Обојица су учинили оно неопходно да би свим својим силама послужили Богу и своме роду. Поднели су жртву. Немања је жртвовао заслужену удобну старост да би у аскетском подвигу још за живота додирнуо небеско и оставио наследницима свети узор, а Сава се одрекао мира Свете Горе да би Србе увео у ред озбиљних, духовно освешћених народа.
   Један другог су својом љубављу на то практично принудили. Један другом су, понекад можда и на ивици сукоба, помогли да извуку најбоље из себе и тиме заувек остали да заједно служе Богу и роду. Отац и син. Као узори за вечност.
Филм ОТАЦ ће нам помоћи да за тренутак оставимо по страни клише којима смо заробили два великана (а урадили смо то да бисмо лакше прихватили сопствену пасивност и раслабљеност). У филму ћемо сагледати чудо преображаја старог владара огрубелог од многих ратова и терета власти – у кротког и незлобивог светитеља, онога који се дословно руководи јеванђељским „кo хоће да буде старији, нека буде млађи од свију и свима слуга“ и, с друге стране, преображају младог човека великог духовног дара, у потпуности посвећеног самоусавршавању – у оца нације, који се враћа у немир света како би свим силама служио својим ближњима.
Опасност у филмском приступу овој теми лежи у владајућем сентименталном клишеу, а њено пуно откривање и разумевање могуће је тек у искреном, реалистичком сагледавању људских судбина. Да филм не би остао само добронамеран али тенденциозан поглед на националну историју, не смемо изгубити осећај за светост, али не смемо заборавити ни на успутне сукобе као и хумор, неопходан за истинито сагледавање догађаја и ликова.
Да бисмо лакше приступили великанима помажу нам и драгоцени ликови Немањиних пратилаца, старих ратника који су се заклели свом господару на верност до краја, који су дошли са њим и на Свету Гору да га прате до смрти. Као и већина публике они у почетку немају разумевање за високе духовне теме, а кад почну да се труде да ратничке способности претворе у духовне – то постаје извор низа симпатичних, па и комичних ситуација. Тек кад приону на подизање српског манастира на Светој Гори – за потомство – они у потпуности пронађу себе. На крају, љубављу ће и они заједно са својим господарем однети победу.


СВЕТИ САВА

Колико год често био помињан, колико год у оквиру специфичне српске религиозности био постављен понекад и непримерено испред осталих хришћанских светитеља, па чак и испред саме Цркве, колико год се сваке године на школским приредбама читали историјски и књижевни текстови о његовом животу – о Светом Сави се код нас заправо мало зна. Светог Саву Срби поштују и воле, али им уствари није близак. Хвале га, али га не узимају као узор. Траже од њега помоћ, али не посежу за њом. Слика о њему временом је постала сентиментална и неприродно укочена. Више као гоблен него као икона. А ради се о вишеструко обдареном човеку дубоке духовности који је истовремено био и вулкан радне енергије. Некоме ко поново може постати истински узор младима.

26. октобар 2013.

ВАСКРШЊЕ ХИМНЕ Поје Хор монахиња манастира Жиче

video
КАНОН ПАСХЕ, СЕДМА И ОСМА ПЕСМА, Глас први, ирмолошки.
Поје Хор монахиња манастира Жиче
Снимано у Манастиру Жича, у периоду 27-29. мај, 2013.
58. Сајам књига у Београду, 20/27.10.2013.

ТРИ ПРИЧЕ

58. Сајам књига у Београду, 20/27.10.2013.

23. октобар 2013.

КЊИГА У СЛУЖБИ МИСИЈЕ

На 58. Међународном сајму књига који се одржава од 21. до 28. октобра у Београду своја издања ће представити и Српска Православна Црква. И ове године штанд Српске Православне Цркве налази се у Хали 1 (први прстен) Београдског сајма.
Штандови Издавачке фондације Српске Православне Цркве и Епархија наше Цркве налазе се у сали 4. 
Епископ бихаћко-петровачки г. Атанасије: Духовна мобилизација народа
Након свечаног отварања Сајма књига, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј, у пратњи Епископа рашко-призренског г. Теодосија, бихаћко-петровачког г. Атанасија и ремезијанског г. Андреја, посетио је више штандова црквених и других издавача. За Радио Слово љубве епископ Атанасије је рекао да Сајам књига представља друштвену, културну и духовну мобилизацију свих снага нашег народa.
извор:www.spc.rs

Ксенија Кончаревић, Књига у служби мисије, "Православље", бр.1095. 
Порука Цркве је увек иста, али су јој потребна разна средства ширења. Зато је сваки медиј добродошао да постане тело те поруке, да би она – порука спасења – била разумљива сваком друштву, свакој нацији, свакој епоси.

Тешко је замислити истинско Православље лишено снажног стремљења према мисији. По речима једног од најистакнутијих теолога данашњице, Архиепископа Анастасија Јанулатоса, „свако ко свесно верује мора непрестано имати у виду евангелизацију васељене: његово поступање не може ни бити другачије. Човек који има свестан приступ вери не може мислити противно уму Христовом, не може волети другачије до љубављу Господњом, не може судити о истини доли у светлости Јеванђеља. Он верује да не постоји благо драгоценије од истине, која се открива у речи Божијој. Он живо осећа да данас највише страдају они који немају дотицаја са том речју, и то не из разлога што они сами нису имали жеље да је саслушају, него само зато што они којима је та реч знана одбијају да је пренесу другима“.
   Питање мисије Цркве може се ваљано сагледати само кроз призму непрекинутог процеса оваплоћења Христовог. Овај процес започео је пре две хиљаде година, а потом се настављао у разним културама, на разним језицима, кроз инкултурацију Цркве, односно јеванђељске истине и праксе. Порука Цркве је увек иста, али су јој потребна разна средства ширења. Зато је сваки медиј добродошао да постане тело те поруке, да би она– порука спасења – била разумљива сваком друштву, свакој нацији, свакој епоси. Митрополит пергамски Јован Зизјулас овај „оваплоћенски императив“ образлаже на следећи начин: „Потпуним уласком у људску културу и потпуним узимањем удела у људској природи Бог је у личности Христа поставио императив да Његова Црква и Њему омогући да стално улази у сваку културу“.


У остваривању своје мисије Црква максимално користи све потенцијале и средства која јој данас и овде стоје на располагању како би ширила радосну вест о Царству Божијем. У савременом свету неслућене могућности нуде модерне дигиталне технологије и мас-медији, али традиционална књижна продукција још увек остаје основни медијум трансмисије сакралне културе и духовности.

   Има много питања која треба да постану предмет брижљивог осмишљавања у вези са мисионарским напорима који се предузимају у сфери православног издаваштва. Једно од њих јесте критичко суочавање са ставом да је у условима снажне економске кризе, која са собом носи пад куповне моћи становништва, као и низ финансијских ограничења у деловању Цркве, издаваштво постало својеврстан „луксуз“. Олако се изриче и мишљење да верницима и онима који тек треба да приђу Цркви није потребно обиље духовне литературе која се данас нуди са штандова разних црквених, али и других издавачких кућа (приватних и оних у државном власништву).
   Чињеница је да је Црква у минуле две деценије остварила снажан продор у све поре друштвеног живота. После полувековне агресивне атеизације друштва и стигматизовања не само теолошке литературе, него и књижевних дела инспирисаних вредностима православне културе, црквено издаваштво, подстакнуто живом потребом за речју Божијом, почело је да доживљава квалитативни и квантитативни успон, да се разгранава, омасовљује, постепено профилише стварањем специјализованих едиција код појединих издавача. Импресиван замах доживела је најпре преводилачка делатност, да би постепено све више почели долазити до изражаја домаћа теолошка мисао и остварења наших аутора из области друштвено-хуманистичких наука, књижевности и уметности инспирисана хришћанским вредностима. Опстајало се и напредовало у условима блокаде и санкција, па тако и данас, у околностима економске кризе и нарастајуће несигурности, потреба улагања у издаваштво као израз мисије Цркве не сме бити доведена у питање. Уосталом, није ли Иво Андрић имао на уму и гора времена од момента у коме сада живимо када је записао: „Кад наиђу тешка, мутна времена и учестају сукоби и узбуне међу људима, отвори се одједном Библија на њеним најтамнијим страницама и наш ужас или наше неразумевање нађу древне и познате речи као једини израз“. Тако је и са другим књигама из области теологије и православне духовности, захваљујући којима човек пронађе смисао, лепоту и радост живота.


Свакако да је данас више него раније потребно чувати трезвеност пред саблазнима површног активизма у издавачкој делатности и, посебно, у новије време све присутнијег тренда комерцијализације духовне књиге. Површни активизам јавља се обично код мањих издавача (понекад су то парохијске заједнице, манастири, а најчешће приватне издавачке куће) који, у настојању да се афирмишу (често искрено вођени жељом за хришћанским просвећивањем народа) нуде мноштво наслова који нису прошли одговарајућу верификацију – почев од оне језичко-стилске (посебно када је реч о преводној литератури), па све до одговарајуће теолошке рецензије којом би се установила примереност, актуелност, вредност сваког конкретног дела. Тако, рецимо, готово да нема издавача на чијем се штанду не излажу брошуре типа „Како се искрено исповедати“, „Шта треба да зна свака православна девојка“, „Младост и страсти“ и сличних. Многи од ових наслова издати су без благослова надлежних архијереја. У таквим приручницима могу се срести подробни описи свих могућих грехова, почев од помисли, па све до кривичних дела. У једној оваквој књижици наилазимо на спомињање следећег „греха“ – не зна се само против које заповести: „Много сам времена посвећивала непотребном прању судова“. Зар се ово нуди као оријентир приликом припреме за исповест савременој жени која живи у свету, а која је најчешће разапета између професионалних и породичних обавеза? Шта јој онда преостаје – да занемари свој дом и породицу? Хоће ли то бити хришћански начин живота? Или јој се сугерише да неизоставно набави машину за прање судова? Да ли је састављач ове брошуре читао речи апостола Павла: „Ако ли ко о својима а особито о домаћима не промишља, одрекао се вјере и гори је од невјерника“? (1Тим. 5, 8). Или: у једној обимној књизи домаћег издавача нашироко се расправља о томе сме ли хришћанин куповати ципеле и чизме са ђоном на коме су шаре изведене у облику крста, јер, наводно, са таквим ђоном он на сваком кораку гази, дакле скрнави Крст Господњи. Сме ли онда, по аналогији, хришћанин ходати по плочицама у купатилу, по паркету, по плочнику на улици, јер је и на тај начин суочен са сличном „бласфемијом“? Проблем постаје посебно актуелан из разлога што многи верујући, најчешће неофити, али и поједини свештеници, користе и препоручују овакве брошуре, сматрајући да је исповедање по њима продубљеније и исцрпније, при чему не узимају у обзир узраст, пол, социјални положај човека. Може се само замислити како се осећа невина петнаестогодишња девојка када јој се, уз називање ствари њиховим правим именима, са страница оваквих књига подробно говори о содомији, рукоблуду и сл., или озбиљна породична жена када наиђе на „духовне савете“ о интимним подробностима супружничких односа. О духовној штети од књига и брошура са апокалиптичком тематиком писаним без богословске компетентности и пастирске расудљивости и срачунатим на постизање комерцијалног ефекта, није потребно посебно говорити. Исто тако, проблем представљају и издања у којима је присутан опозициони, критизерски однос према црквеној јерархији, извесним пастирима, теолозима – однос који се своди на говор мржње, а не представља здраву црквену и интелектуалну полемику, као и издања у којима се, под плаштом црквености, заговарају извесна политичка и идеолошка гледишта. У основи ових и сличних проблема, рекли бисмо, налази се питање: јесмо ли спремни да држимо све што је Господ заповедио (Мт. 28, 20), или, напротив, желимо да следимо некакву своју визију Јеванђеља и Светог Предања, тумачећи их у складу са властитим разумевањем или према властитим потребама?
   Други проблем понекад се јавља у вези са недовољном примереношћу језика, стила и начина излагања теолошке проблематике широј интелектуалној и културној јавности. Тај проблем је утолико израженији уколико се има у виду чињеница да се православна теологија поистовећује се Православљем уопште, са целокупним животом (догматима, литургијом, подвигом) Цркве, са свим оним што обухвата православно духовно Предање и наслеђе. По речима прот. Димитрија Станилоја, „православна теологија јесте теологија тајне и истовремено теологија духовности. Ова духовност и теологија Цркве представљају онтолошку и динамичку пројаву Царства“, а њено главно послање, како наводи прот. Јован Мајендорф, састоји се управо у „проповедању Царства Божијег у историји, у проповедању Царства не само речима, већ много више живим сведочењем његове истинске силе“. Отуда се православна теологија, по прот. М. Кардамакису, „не бави убеђивањем, него сведочи, не противуречи, него исповеда, није одрицање, него потврдни став, пун садржаја за човека и његово спасење. Истинска и доследна православна теологија креће се у простору личног живота, интересује се за човека и његов живот, тражи човека и његово спасење“. Стога на плану свога језичког и стилског израза теологија мора бити знатно отворенија, приступачнија поимању далеко ширег круга реципијената него што је то случај са другим научним дисциплинама, а тај круг јесте заједница Цркве, у којој Христос, Логос Божији, постаје савременик свим вернима, као што верни постају удови Тела Његовог (Еф. 3, 5; 5, 30), имајући „приступ [...] у Духу ка Оцу“ (Еф. 2, 18). У Православљу ништа, па ни теолошка мисао, није индивидуално, не представља став појединца или његово стремљење ка индивидуалном усавршавању, него сачињава феномен еклисијалне природе, који има битнију пуноту и саборни израз у заједници тела Цркве. Сваки теолог у свом стваралаштву иступа као представник Цркве, изражава њено учење, обраћајући се заједници верних, сваком своме ближњем, и тиме им, како запажа прот. Георгије Флоровски, омогућава, у складу са њиховом одлуком да буду смирени пред Богом и да примају Откривење Његово, учествовање у саборној истини, откривање саборне мере и критеријума свих ствари, дакле, пружа им могућност да са смиреноумљем и поверењем ходе путем Цркве, да у њој нађу и себе и свој живот. Оваква усмереност теологије изискује и одговарајући стил изражавања. Управо због чињенице да је информација која се пласира намењена широком кругу прималаца, стил треба да презентира садржај у доступној, разумљивој форми, која, наравно, ниуколико не сме да иде на уштрб научности излагања. Поред тога, примаоца је веома често неопходно уверити у истинитост и важност поруке, односно на њега утицати и интелектуално, и емоционално, и волитивно: теолог је пре свега истраживач, али и проповедник, и уметник речи – ово потоње из разлога што теолошка мисао не може а да се не испољава и изражава „у молитви Богу и славословљењу Његове славе и љубави и доброте и лепоте, тј. у непрекидном молитвено-литургијском општењу са Богом, у лично-црквеном опиту заједничарења са Богом у Христу“ (еп. Атанасије Јевтић). „Такво научавање богословља“, по истом аутору, „изражаваће тада пре свега живи опит вере, молитве, смиреноумља пред Божанском тајном Живог и Истинитог Бога и уводиће нас и наше вољне слушаоце у тајну љубави божанске – Љубави Божије према нама и наше љубави према Њему као Богу и Спаситељу и Просветитељу и Обожитељу“.
   И напокон, указаћемо на потребу, да мисију издавања православне литературе сагледавамо као сатрудништво свих заинтересованих – издавача, аутора, преводилаца, дистрибутера, на неопходност координирања њихових пројеката. Не може се фрагментарно и стихијски издавати православна литература у условима кризе издаваштва и јачања секуларистичких тенденција у нашем друштву и у свету. Наравно, издаваштво у сфери духовности и теологије подразумева подвиг и жртву, оно изискује непрестано трагање за путевима разрешења бројних проблема у стварању и потоњем дистрибуирању књиге, али оно је већ увелико наш значајни носилац мисије Цркве и реалност у културном животу која пружа наду у опстанак и духовно оздрављење нације.

19. октобар 2013.

Александар Марић: ВИСОКИ СТЕФАН, МАНАСИЈА, ИСИХАСТИ



Високи Стефан, Манасија, исихасти

Запиши још и ово
Ма како ти изгледала
Ова привидна сунов
рат
И пад мој усред лова
Смрт је побеђена, умрла је

И као што живот хрли
Ка световима обећаним
Смрт се занела у трку
Није препознала ту жртву
И пасху у телу обећаноме

Запиши слободно у Манасији
Јер каиш окамењене речи
Потрајаће преко постојећег плана
А сокола дочекаће жива рука
Која преко мора већ чека

Господар у своме одречењу
У мраку слободом изабраном
Зрна уплетена и брушена баца
У небо и ваби јата светлости
Да сиђу бар надомак срца

А ти узми све за свитак
И недовршени лов и бројанице
Манастире опасане и згарене
Па светлост нетварну, исихију
Сокола оног за облаке одасланог

И запамти смрт је побеђена
Само се заљубљена твар
У свет и коначност његову
Занела у ноћи душе
Само се занела и ништа више
Често се вратим на ову песму,песника Александра Марића.
Прогања ме бљесак милости уобличења поезије која је посетила и посветлила ову песму,до крајних тананости топлих,сунчаних боја.

Шта има светлост са тамом?Шта има смрт са Животом?
О томе нам пева, Александар,кроз лик песника и владара,Деспота Стефана Лазаревића.

Валентина Терзић

СЛОВО ЉУБВЕ превод: Јустин Поповић


Увећани детаљ прве странице оригинала СЛОВА ЉУБВЕ који је спаљен 1941. године, приликом бомбардовања Народне библиотеке


СЛОВО ЉУБВЕ
је оптимистичко, радосно.
Његова мисао
празнује
светковину радости
у вољењу и нади.
Ту
нема мрака.
Чак и када се плаче
-плаче се
да бисмо кроз то дошли
у стање духовне радости
и озарења,
када све доживљавамо
као смисао и лепоту.

Димитрије Богдановић

Стефан деспот,
најслађему и најљубазнијему,
и од срца мога нераздвојноме,
и много, двоструко жељеноме,
и у премудрости обилноме,
царства мојега искреноме,
(име рекавши),
у Господу љубазан целив,
уједно и милости наше
неоскудно даровање.

Лето и пролеће Господ сазда,
као што и псалмопевац рече,
и у њима красоте многе:
птицама брзо, весеља пуно прелетање,
и горама врхове,
у луговима пространства,
и пољима ширине;
и ваздуха тананог
дивним неким гласима брујање;
и земаљске дароносе
од мирисних цветова, и травоносне;
али и саме човекове природе
обнављање и веселост
достојно ко да искаже?

Ово све, ипак,
и друга чудна дела Божја,
која ни оштровидни ум
сагледати не може,
љубав превазилази.
И није чудо,
јер Бог је љубав,
као што рече Јован син громов.

Варање никакво у љубави места нема.
Јер Каин, љубави туђ, Авељу рече:
"Изиђимо у поље".

Оштро некако и бистротечно
љубави је дело,
врлину сваку превазилази.

Љубав Давид лепо украшава,
рекавши: "Као миро на главу,
што силази на браду Аронову,
и као роса аермонска,
што на горе силази Сионске".

Узљубите љубав,
младићи и девојке,
за љубав прикладни;
али право и незазорно,
да младићство и девство не повредите,
којим се природа наша
Божанској присаједињује,
да Божанство не узнегодује.
Јер апостол рече:
"Духа Светога Божјега не растужујте,
Којим се запечатисте
јавно у крштењу".

Бејасмо заједно и један другом близу,
било телом или духом,
но да ли горе, да ли реке
раздвојише нас,
Давид да рече: "Горе Гелвујске,
да не сиђе до нас дажд, ни роса,
јер не сачувасте Саула,
ни Јонатана"!
О безлобља Давидова,
чујте цареви, чујте!
Саула ли оплакујеш, нађени?
Јер нађох, рече Бог,
човека по срцу моме.

Ветрови да се с рекама сукобе,
и да исуше,
као за Мојсија море,
као за Исуса судије,
живота ради Јордан.

Да би се опет саставили, 
и видели се опет,
љубављу се опет сјединили
у самом Христу Богу нашем,
Коме слава са Оцем,
и са Светим Духом
у бескрајне векове.
А М И Н.

БОГОРОДИЧИН ГРАД TOWN OF THE HOLY VIRGIN


БОГОРОДИЧИН ГРАД

Висок Стефан, деспот млади, престоницу нову гради.
На брду је утврђује, ка небу је узвисује,
вапијућ' у молитвама за благослов зидинама,
да их Мајка Божја брани од зла које носе дани.

Теби, Мајци васкрслога Господа,
подижем бели град на двема водама.

Нек' не буду овог града блага - брда од дуката.
Нек' његова буду слава: душе вредније од злата,
у којима Љубав живи, Љубав која се не гаси!
О, Пресвета Владичице, ти их сачувај и спаси!

Теби,...

Промис'о је Србе призв'о служби на тлу распетоме,
на које се буре дижу, око ког' се копља ломе
да послуже Богу драгом и да његов барјак носе,
верујући у слободу, оковима да пркосе!

Теби,...

Нек' од сада па до века буде бедем православни,
слава да му не избледи, име да му не потамни!

текст и мелодија: Небојша Мастиловић
CD ПИРГ, ЗЕМЉА СВЕТОГ СИМЕОНА, 2008.

TOWN OF THE HOLY VIRGIN

Despot Stefan is building his
new capital on the hill and prays
to Mother of God to bless its
walls and defend the city from
future evils. He builds the town
to the glory of the Mother of God Ressurected. Providence
summoned Serbs to the service
to the Crucified, to serve the
Lord and hold His flag believing
in freedom and defying chains.
He wishes to be Orthodox from
now on to the ends of time, to
keep His glory unfaded and His
name unblemished.

Words and music by Nebojša Mastilović

Потпис деспота Стефана Лазаревића на писму упућеном 21. новембра 1425. године кнезу и општини дубровачкој

СЛОВО ЉУБВЕ

      

Културно и духовно наслеђе српског народа и Српске  Православне  Цркве део европске и светске културне баштине представљено у свечаној сали Скупштине Града Београда  
   Уредник издања протојереј-ставрофор др Владимир Вукашиновић произнео је слово о књизи и калиграфу Болету Милорадовићу, сликару приврженом традицији и опчињеном ликовним богатством нашег средњовековља. „Слово љубве“ је песма, писмо, славна песничко-богословска посланица. Написао ју је деспот Стефан Лазаревић 1409. године. Има само десет строфа који почињу иницијалом, који кад се повежу у акростих творе наслов песме - Слово љубве. Упућена је брату Вуку као позив на помирење, на братску љубав. Зацело спада у ред најпоетскијих текстова наше средњовековне књижевности.
   Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, Издавачка фондација Архиепископије београдско-карловачке је почетком лета 2013. објавила књигу Слово љубве или Слово о љубави  Стефана Лазаревића, и дело одштампала у штампарији Српске Православне Цркве. Овај издавачки подухват је помогла Канцеларија за сарадњу са Црквама и верским заједницама.
                                  
   Под сводовима Скупштине Града Београда је представљена ова књига на дан Оданије великог празника Рођења Богородице, заштитнице Светог деспота Стефана Лазаревића и Града Београда, а патријарашки благослов је пренео Епископ липљански г. Јован, викар Патријарха српског.
   Др Гордана Јовановић, филолог, казивала је о двема лирским, световним песмама које указују на теме и расположења какве није до тада познавала наша књижевност. У исцрпном излагању проф. Јовановић је  упознала присутне са стилом  језика ове вредне књиге,  помињући одреднице из студије професорке  Вере Јерковић из Новог Сада.
   Преводилац списа на руски језик Злата Коцић је, између осталог, казала: „Ишчитавати изворни текст Слово Љубве из периода када је писано, ишчитавати и уређивати постојећи српски превод,  као и дела из истог периода писана на језику на који се преводи, све су то радости које су се овде подразумевале...“, као што се подразумевало да нема мање битних речи, већ су све речи подједнако важне.
                                       
   "Духовни свет не познаје време", почео је надахнуто своје излагање проф др Јован Пејчић и  подсетио   на стваралачки чин којим се мишљу, чином и молитвом може  у овоземаљском животу ухватити зрак сунца, створити дело.
   У таквом стваралачком чину је писано Слово љубве  прве деценије петнаестог века, а лета Господњег 2013. поновљено, а украшено ликовним решењима Болета Милорадовића.
             
   Аутор Боле Милорадовић, раб Божији, како је најбоље себе доживео током стварања дела, пренео је присутнима да је  прво читање и додир са књигомСлово љубве у младости, оставило неизбрисив траг у његовом животу и постало његова неизмерна и вечна љубав. Истражујући и трагајући за уметничким изразом, украсио је, осликао, прилагодио Слово Љубве изразима графичке и ликовне лепоте и предао на дар савременицима и будућим потомцима.
   извор:www.spc.rs                                        

                   

18. октобар 2013.

ОСВЕЋЕЊЕ ХРАМА СВ.ВЕЛИКОМУЧЕНИКА ЛАЗАРА

   У недељу 13. октобра 2013. године, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски и Чувар трона Епархије жичке Господин Јован саслуживао је Његовој Светости Патријарху српском Господину Иринеју на Светој Литургији у храму Светог великомученика Лазара косовског и свих српских мученика на брду Љубићу изнад Чачка. Литургији је предходило освећење новоподигнутог храма. Чину освећења присуствовао је велики број верника, нарочито деце, из Чачка, Београда, Новог Сада, Батајнице, Бања Луке и Срема, који су са радошћу дошли да дочекају свог Патријарха и епископе Јована и Теодосија.
   У Часну Трпезу храма положене су мошти Светог Лазара Косовског што је била још једна радост, да истоимени храм има мошти свог светитеља заштитника. На Светој Литургији началствовао је Његова Светост Патријарх српски Господин Иринеј уз саслужење Епископа Јована и рашко – призренског Теодосија са преко тридесет свештеномонаха и свештеника, као и осам ђакона из више епархија наше Свете цркве. Директан пренос освећења и Литургије тумачили су на локалној ТВ „Галаксија“ свештеници чачанске цркве Марко Мирковић и Слободан Јаковљевић, објашњавајући свештенорадње. Чином протојереја одликован је свештеник Милорад Милидраг старешина храма на Љубићу, који је највише заслужан за изградњу овог велелепног храма, а правом ношења напрсног крста одликован је пензионисани протојереј Томислав Катанић из Чачка. 

Храм Светог Лазара на брду Љубићу грађен је од 2007. године. Пројектовао га је у моравском стилу чувени архитекта др Пеђа Ристић. Иконописано је већ две трећине храма које је фреским сликарством осликао иконописац Горан Јовић.Ово је историјско место на коме је историју писала битка за одбрану овог краја у коме је важну улогу одиграно славни Танаско Рајић, капетан у војсци Милоша Обреновића. Одлучујућа битка у одбрани овог краја одиграла се 6. јуна 1815. године у којој је Танаско Рајић изгубио живот, али је своме народу подарио слободу. После Свете Литургије Његова Светост и Епископи, одржали су помен Танаску Рајићу, устаницима и свим српски мученицима пострадалим од Косова до дана данашњег. Након помена уследио је програм локалног културно-уметничког друштва „Танаско Рајић“ из Љубића и додела грамата признања ктиторима и приложницима овог светог храма. Пригодном беседом обратио се и старешина храма захваливши Његовој Светости и Епископима на великом благослову и радости коју су причинили својим доласком међу свој народ. Нека би Господ дао да нам добра никад не нестане и да овако лепе храмове подижемо за спасење наше, а у Славу Божију.
извор: Епархија шумадијска

иди на везу:
БЕСЕДА ПАТРИЈАРХА СРПСКОГ Г.ИРИНЕЈА