Translate

31. јануар 2014.

Архимандрит Тимотеј, игуман манастира Вазнесење Савинданска беседа, Ивањица, 26.1.2014.

Часни Оци, преподобне монахиње, драга браћо и сестре,
Бог се јави!

“И заиста велика је тајна побожности: Бог се јави у телу, оправда се у Духу, показа се анђелима, проповеди се незнабошцима, верова се у свету, вазнесе се у слави.” (1.Тим. 3,16) Једино истинско место Божијег јављања у овоме свету, браћо и сестре, јесте човек. Да Бог није постао човек, узалудан би био Његов долазак. “Бог је постао човек, да би човек постао Бог.” То каже свети Атанасије Велики у 4. веку. Бог, не по суштини, јер је један Бог по суштини, него по благодати, по усиновљењу. Шта су друго светитељи које поштујемо, него мали богови. “Богови сте и синови Вишњега сви.” (Пс.82,6) Бог је човека створио да буде цар и свештеник творевине. Први човек - Адам, је створен на крају, као круна свега створеног. Он је био створен да сву творевину приведе и принесе своме Творцу на освећење и обожење. Да све створено преведе из привременог у вечно, из смртног у бесмртно, из трулежи и смрти у живот и то Вечни Живот. И управо је Адам – први човек – требало да буде место Богојављења. Будући да Адам није постао син Божији, у своје време, онда је Син Божији постао Адам, у своје време, тј. када дође пуноћа времена. Христос је постао Нови Адам, како га називају Свети Оци. И од тада до данас, али и од данас до Другог Доласка Христовог, сваки човек је позван и призван да буде храм Духа Светога, да буде место где ће се Бог пројавити, да буде место Богојављења. Нико није посебно предодређен од Бога да буде свет. А опет, сви смо ми понаособ предодређени од Бога да будемо свети, само ако хоћемо. По речи Господњој: “Много је званих, али је мало изабраних.” Што значи сви смо позвани, а изабрани су само они, који хоће да буду.
Један од таквих изабраних, кроз кога се Бог пројавио, који је заиста био место Богојављења, сасуд Духа Светога, јесте Свети Сава. Онај због кога смо се ми овде окупили, коме смо посветили ову Академију, кога поштујемо и прослављамо, и чијег се имена увек радо сећамо, ево већ 800 година. Свети Сава је био живо, ходајуће Јеванђеље. Кроз њега је Бог пројавио све своје дарове које даје људима. Апсурдно је то што је управо он имао све неопходне услове да не оде у манастир, да се не замонаши, да не постане свет, да не буде место Божијег јављања. Имао је младост, стас и лепоту, имао је богатство, славу и власт, имао је оца – владара Србије, једном речју имао је све. Међутим, он пројављује акт слободне воље, сопственог хтења, да баш то све што је имао принесе на уздарје Богу. Да најлепши цвет, који цвета током људског живота – цвет младости – принесе Богу на уздарје и засади га у Башти Пресвете Богородице, на Светој Гори Атонској. Апостол Петар је питао Господа: “Ето ми смо оставили све и за тобом идемо; шта ће дакле бити нама? А Исус одговарајући рече: Заиста вам кажем: нема никога који је оставио кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, или децу, или земљу, мене ради и јеванђеља ради, а да неће примити сад у ово време сто пута онолико кућа, и браће, и сестара, и отаца, и матера, и деце, и земље, у прогоњењу, а на оном свету живот вечни.” (Мт.19,27, Мк. 10,28) И заиста, када погледамо кроз векове, Срби су били и браћа, и сестре, и деца Светога Саве, а цела Србија је његова земља.
А шта је то урадио Свети Сава, да га ми Срби толико поштујемо и славимо? Подигао је са својим оцем, али и нашим оцем, то не смемо заборавити – Оцем наше Нације – Стефаном Немањом, родоначелником светородне лозе Немањића, а потоњим Симеоном Мироточивим, славни манастир Хиландар – извор српске културе и духовности. Пренео је свете и нетрулежне мошти свога оца из Хиландара у Св. Студеницу, и ту, над моштима оца измирио завађену браћу, Вукана и Стефана, а самим тим измирио и целу завађену Србију, која се била поделила између два владара. Завршио је градњу задужбине свога оца – Св. Студеницу, старију сестру манастира Хиландара. Помагао је фрескописцима у осликавању студеничког храма, и ту у Студеници први пут се натписи на фрескама појављују на српском језику. До тада су у свим храмовима били на грчком, будући да су ови крајеви били под црквеном јурисдикцијом Цариградске Патријаршије. Основао је, опет у Студеници, прву српску болницу, која није била обична болница, већ најмодернија болница тога доба, каквих је у целој Европи било још свега две. Подизао је цркве и школе, описмењавао и просвећивао српски народ, учио их вери и побожности. Написао је Житије Преп. Симеона Мироточивог, прво књижевно дело на српском језику, затим Карејски типик, Хиландарски типик, Студенички типик, Законоправило. Издејствовао је самосталност Српске Цркве 1219. године од Цариградске Патријаршије, и постао њен први поглавар – Архиепископ, са седиштем у Жичи. Поставио је 12 српских епископа, од којих је један био, и то да знате, у вама суседном Ариљу, са титулом епископ моравички. Два пута је ишао у Свету Земљу на ходочашће. У то време се ишло пешке, бродом, на коњима и камилама. Упокојио се управо при повратку из Свете Земље 1236. године у бугарском граду Трнову. Ту је био и сахрањен у цркви Св. 40 муч. Севастијских. Краљ Владислав, синовац Светога Саве, некако успе да измоли од свог таста, бугарског цара Асена, тело Св. Саве и пренесе га у Србију, у манастир Милешеву. Због великог поштовања његових моштију, због живо присутног његовог духа у српском народу, Синан-паша спаљује мошти Св. Саве 1595. године на Врачару. Желећи тако да спали и угаси сваки помен и свако сећање српског народа на Св. Саву. Међутим, како певамо у химни Св. Сави: “Ал` не спали славе, нити спомен Саве”. Шта више, његов пепео ветар је разасуо по целој Србији и посејао га у сваки њен кутак. Посејао га у срце и душу сваког Србина. И ту тиња све време, и чека тренутак да се поново разгори.
У српским школама Свети Сава се као школска слава прославља вековима. Први писани траг о школској прослави Светог Саве датира из 1734. године, а сачуван је у Аустријској Народној библиотеци у Бечу. Од 1823. године, по наредби кнеза Милоша Обреновића, дан Светог Саве слави се као школска слава. 26. јануара 1841. године кнез Михаило Обреновић законски је обавезао српски народ да слави Светог Саву у свим школама у Србији. После неславног прекида у периоду после Другог светског рата, када су Свети Сава и Светосавска прослава били протерани из српских школа, дочекали смо да се у новије време у њих врате и да се вековна традиција настави.
Но, неко ће опет рећи: И други су зидали цркве и школе, просвећивали народ, писали књиге, па шта? Што ми морамо баш Св. Саву тако посебно да издвајамо? А ја бих рекао, да нисмо ми њега издвојили, него је он издвојио нас. Он је први дефинисао Србију као Исток на Западу и Запад на Истоку. Он је, да се и тако изразим, најбољи српски селектор икада! Селектор не производи таленте, он их окупља и из њих извлачи оно најбоље. Тако и Светосавски дух кроз векове нас Србе окупља и извлачи из нас оно што је најбоље.

Векови су прохујали, од чудесне оне ноћи,-
Векови су прохујали и многи ће јоште проћи -
Ал' то дете јоште живи, јер његова живи слава,
Јер то дете беше Растко, син Немањин, Свети Сава.”


28. јануар 2014.

Епископ шумадијски Г.Јован, СВЕТОСАВСКА ПОСЛАНИЦА

ЈОВАН
МИЛОШЋУ БОЖИЈОМ ПРАВОСЛАВНИ ЕПИСКОП ШУМАДИЈСКИ
СВЕМУ СВЕШТЕНСТВУ, МОНАШТВУ И ВЕРНОМ СВЕТОСАВСКОМ НАРОДУ
ОВОМ БОГОМ ЧУВАНЕ ЕПАРХИЈЕ ШУМАДИЈСКЕ,
БЛАГОДАТ ВАМ И МИР ОД БОГА ОЦА, БОГА СИНА И БОГА ДУХА СВЕТОГА
И ДА МОЛИТВЕ СВЕТОГ САВЕ БУДУ СА СВИМА ВАМА

ПИРГ, СВЕТОГОРСКЕ СТАЗЕ Paths of The Holy Mountain

Љубав огњена, Христом рођена
у младом се срцу разгорела.
Младић словесни, Богом избрани
у место тишине долази.

Да обрете бисер многоцени,
да пронесе светлост васељени,
да просвети таму светозарним лучама.

Слатка молитва буре стишава
у тишини срце преображава.
Хладна пештера није тескобна
кад је душа људска Божја скинија.

video

Светогорске стазе воде подвигом
сав човечји живот Царству Небеском,
пристаништу мирном у дану незалазном.

Ангел земаљски, човек небесни
васколики народ Христу приводи,
да васпостави образ Божији
блатом незнабоштва затамњени.

Мудрости почетак страх је Господњи,
с висине смирења Слава силази
да Богу принесе царски род православни.

текст и мелодија: свештеник Арсеније Арсенијевић
ПИРГ, НЕ ОД ОВОГ СВЕТА, 2006.

фото: Манастир Придворица, Преображење, 2010/2011.


PATHS OF THE HOLY MOUNTAIN

The fring Love, born in Christ,
burst into in a young heart.
A youth clever, chosen by God,
goes to the place of tranquility,

to fund the pearl valuable,
to carry the light to the universe,
to bring light to the darkness by light bearing torches.

Sweet prayer calms the tempest
and in silence transforms the heart.
Gold cave is not frightening
when the human soul is tabernacle of God.

Paths of the Holy Mountain lead by efforts
human life to the Heavenly Kingdom,
a peaceful Harbour of eternally lasting day.

Earthly angel, a heavenly man
takes to Christ all people
to re-establish God' s image
flaved by the mud of heathenry.

The begining of wisdom is the fear of God.
From the heights of tranquality the Glory comes
to offer to God the imperial Orthodox people.

written and composed by priest Arsenije Arsenijević

ХИЛАНДАРСКА САВИНДАНСКА ПОСЛАНИЦА

Хиландар, 26.01.2014.

Поводом празника Светог Саве, игуман Свете царске српске лавре Хиландара Високопреподобни архимандрит Методије, упутио је  Хиландарску Савинданску посланицу Министарству просвете, науке и технолошког развоја:

ХИЛАНДАРСКА САВИНДАНСКА ПОСЛАНИЦА

Драга децо Светог Саве,
данас прослављамо „наставника, првопрестолника и учитеља пута који води у живот“[1]. Данас је празник свима нама, и онима који уче и онима који подучавају.
Радост је велика и благослов од Господа што се Свети Сава у нашем роду родио и својим делима, као обилном жетвом, свој род обогатио. Једном је Христос рекао својим ученицима да се моле господару жетве да изведе посленике на жетву своју, јер је жетве много а посленика мало (Мт. 9, 37-38). У личности Светог Саве српски народ је добио најбољег посленика на својој њиви. Сава Немањић, Србин... Хиландарац... Светогорац... Светитељ... - овоземаљски принц а небеске науке учитељ.
Светосавље – то је наука коју нам је Свети Сава оставио. А шта је светосавље? Наука светлости која одгони таму, наука љубави, трпљења и сваке друге врлине - ништа друго до наука Христова, српском духу приступачна. Остављајући ову науку, Свети Сава је оставио бесмртну савест српском народу[2]. Ради тога смо обавезни да се свакодневно преиспитујемо да ли у науци напредујемо, да ли је се сећамо или смо је заборавили?
Неуког је лако преварити. Не дозволимо да не учимо, не дозволимо да заборавимо шта смо научили. Учимо од других али не заборавимо светосавље, јер је оно пуно оптимизма, пуно живог говора који свако разуме.
Хиландар, почетак пута светосавског, подсетник је сваком српском учитељу и ученику да са учењем не престане, да пут Светог Саве не прекине, да на њему непрестано напредује.
Преносећи благослов и очинску љубав братства манастира Хиландара, као и целе Свете Горе, желим вам успех и напредак у образовању и утврђивање у богочовечанским вредностима које су нас до сада сачувале и које ће нас и даље чувати, уколико им останемо верни.

игуман манастира Хиландара,
архимандрит Методије са својим у Христу братством
У манастиру Хиландару,
О Светом Сави л.Г 2014.



[1] Ср. Тропар Светом Сави
[2] Ср. Житија светих Јануар 14. Житије Преподобног и Богоносног оца нашег Саве, Увод у предговор, стр.335, Архимандрит др Јутин Поповић

27. јануар 2014.

Свети владика Николај, СВЕТИ САВА


МОЛИТВА ПРВА СВЕТОМ САВИ:

   Освештана главо, преславни Чудотворче, Светитељу Христов Саво, Српске земље Првопрестониче, Заштитниче и Просветитељу, а свих Хришћана добронадежни пред Господом Заступниче, теби припадамо и молимо се: дај нам да будемо учесници љубави твоје према Богу и ближњему, којом је душа твоја за живота обиловала. Озари нас Истином, просветли ум и срце наше Светлошћу Божанствене науке. Научи нас да те истински подражавамо, да Бога и ближњега свога љубимо, и да заповести Господње непогрешиво извршујемо, те да и ми будемо чеда твоја, не само по имену него и по целом животу своме. Моли се, Свети Архијереју, за Свету Православну Цркву и отачаство твоје земаљско, које те увек с љубављу поштује. Милостиво погледај на сваку душу верних својих поштовалаца, који ишту милост и помоћ Твоју. Буди нам свима у болестима исцелитељ, у тугама утешитељ, у жалостима посетитељ, у опасностима и невољама помоћник, а у смртном часу милостиви покровитељ и заштитник, да се, помоћу светих молитава твојих, и ми грешни удостојимо да задобијемо вечно спасење и наследимо Царство небеско. Да, Свече Божији, не посрами уздање наше, које чврсто полажемо на тебе, него нам укажи многомоћну заштиту твоју, да славимо и певамо Дивног у Светима Својим Бога - Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и кроза све векове.
Амин.

СВЕТИ САВА - ПРИНЦ И ПРОСВЕТИТЕЉ, Светигора, Цетиње и Београд, 2007.

Свети Сава
ДУХОВНЕ ПЕСМЕ СВЕТОГ ВЛАДИКЕ НИКОЛАЈА
ПОЈАЊЕ МОНАХИЊА МАНАСТИРА РАКОВИЦА
Духовни луг, Крагујевац, 2012.св

Беседа епископа јегарског Г.Порфирија на празник Светог Саве, 2014. Појање Светом Сави



иди на везу Радија Беседа:
Беседа епископа јегарског Г.Порфирија

ХОР МОНАХА МАНАСТИРА КОВИЉ И ХОР "МОЈСИЈЕ ПЕТРОВИЋ"
Светосавље је охристовљење српског народа
   Принц и монах, архиепископ и државник, законодавац и писац... Творац нашег духовног идентитета из кога сваки други идентитет проистиче. Светитељ и просветитељ јер нас на светост и добро и данас позива. Свети Сава већ осам векова неодвојиви је део нашег бића. Али, никако не сме бити историјски лик којег ћемо чувати од пролазности. Он је наш савременик, наш оријентир и ослонац, део је бриљантног казивања о Светом Сави Епископа јегарског г. Порфирија на традиционалној Светосавској академији, која је јуче  одржана у ваљевском Центру за културу.
- Свети Сава био  је богочежњива душа, од младалачког доба и бекства на Свету Гору до упокојења у Бугарској. Он је, пре свега, Хришћанин, обичан човек гладан вечног живота, отиснут у потрази за вечним смислом. Не пристаје на компромис да је перспектива човековог постојања пролазност и смрт. Његов одлазак на Свету Гору не значи и бекство од одговорности за овај свет. Напротив! Свети Сава се само привремено удаљава, да би се вратио преображен кроз подвиге љубави, поста и молитве и благодаћу Светог Духа просвећен... Тежио је да свој народ учини ученицима Божјим. Он се одриче тога да буде узор и учи да је Христос узор. Зато је незамисливо његово постојање без личности Богочовека и Цркве- поручио је владика.

26. јануар 2014.

Свети владика Николај, МОЛИТВА СВЕТОМ САВИ

Студенички стил ћирилице

Почетком 1945. године, Патријарх Гаврило Дожић и Епископ Жички Николај Велимировић на своме путу за логор смрти Дахау, под јаком стражом, стигли су у Беч, где су задржани три недеље. За то време, они су довођени недељом у Српску православну цркву Светог Саве у бечу, јер је непријатељ ипак толико био увиђаван, да им то није, као црквеним великодостојницима, ускратио. И док су стражари шетали пред црквом или стајали у самој цркви, дотле је епископ Николај, у олтару, на празним листовима светог Јеванђеља, гушећи се у сузама, написао три молитве (од којих једну Светом Сави). Објављено у: Владика Николај Велимировић, Изабрана дела у 10 књига, књига X, Глас Цркве, Ваљево, 1996.



МОЛИТВА СВ.САВИ

Светитељу оче наш Саво, моли Бога за нас: да се српски народ обожи, сложи и умножи. - Ти који си ангелски живео, апостолски проповедао и мученички се борио и страдао, чуј данас усклике мале српске деце у Отаџбини и по целом свету која ти с љубављу певају:


Свети Caвo Србе воли,

За Србе се Богу моли,

Српском роду даје крила,

Српску децу благосиља.


Па кад чујеш данас овакве усклике љубави деце српске на обе хемисфере, испроси у Христа Бога милост да се сви Србе обоже, сложе и умноже.

Теби, духовниче, који си био први уредитељ српске цркве и ујединитељ српскога народа, моле Ти се данас свештеници српски, измучени и напаћени, по разореним храмовима и по спаљеним задужбинама Твојим, по опустошеним селима и опустелим градовима: не остави нас, оче наш духовни, но умоли благог Христа, да нам опрости немар наш и немоћ нашу те нас све обожи, сложи и умножи.

Теби који си благословио и крунисао прве краљеве српске у Жичи и који си на хришћанском темељу утврдио краљевину српску. Саво премудри, испроси опроштај и милост роду Твоме, те да се обожи, сложи и умножи.

Теби који си се после многотрудног живота упокојио пре 710 година, моле се безбројне матере српске над свежим гробовима својих синова и кћери: Саво Свети, родитељу наш духовни, моли Христа милостивога, да деца наша, покошена пре времена као неузрело жито, буду тамо где си Ти, у Небесној великој Србији, у рају сладости, где се не зна за болест, муку и смрт, и да се преостатак Срба на земљи обожи, сложи и умножи.

Теби који си био неустрашиви поборник правде Божије и добре воље мећу људима и народима и борац против сваке лажи и насиља, моле се данас српски војници и војеначалници: помози нам, Свети оче Саво, са свом Небесном Србијом, помози да истрајемо до краја на путу који води у живот вечни; коме си нас Ти као Христов ученик научио и помози да се сви Срби обоже, сложе и умноже.

Теби, народољупче, на данашњи Твој дан пева Ти похвале сав српски народ, потиштен, понижен, остављен од људи, неопран од крви своје, јецајући у ранама по болницама и тамницама, на згариштима својих домова, по горама и збеговима, по кулачама и пештерама уздиже Ти молитве: не заборави нас Саво, путеводитељу наш но испроси милост у Свевишњег Бога, да упокоји и прослави милионе новомученика вере Твоје и поштења Твога, браће и деце наше, а нас преостале на земљи да обожи, сложи и умножи.

Теби, Учитељу учитеља наших, Царе царева наших и Наставниче духовника наших, Племићу Христов, племенити Оче Саво, Украсе наш и лепото историје наше, ево и ми сабрани данас у овоме храму посвећеном Теби у овом великом светском граду нејаки и грешни, сиромашни у свему осим у гресима нашим, Теби ево уздижемо срца и молимо Ти се: као достојни и увенчани Светац наш моли са пречистом Богородицом и свим Светим Христа Бога за нас да се обожимо, сложимо и умножимо. - Амин.

Свети владика Николај, СВЕТИ САВА СРБЕ ВОЛИ Ко је Свети Сава?

СВЕТИ САВА  је духовни препородитељ Српског народа.
СВЕТИ САВА је оснивач народне Цркве у Српском народу, први њен Архиепископ и организатор.
СВЕТИ САВА је укрепитељ Православне вере у Српском народу. Он је искоренио и одбио од Српског народа западне и друге јереси и утврдио народ свој у источном Православљу. Тиме је он најмоћније утицао на опредељење историјске судбине народа Српског.
СВЕТИ САВА је најумнији Просветитељ народа Српског, који је нераздвојно везао просвећивање и васпитање народа са живом вером у Христа Господа.


СВЕТИ САВА је највећи државотворац у Српском народу. Он је руководио државним саборима, крунисао краљеве у Жичи, и мирним путем спасао државу Српску од многих непријатеља и ратова.
СВЕТИ САВА је први уређивач монашког живота код нас. Он је сазидао Хиландар у Светој Гори са својим оцем Светим Симеоном. Он је прибавио и саградио неколико манастира српских у Палестини. Он је од Студенице и Жиче створио узорна огњишта монашког живота. Он је први и главни типикар српских манастира.
СВЕТИ САВА је најотменији изграђивач српске народне културе. Као опредељивач српске народне вере он је тим постао и опредељивач српске народне културе.Окренувши лице нашег народа ка Истоку, он га је тим изложио источним културним утицајима.
СВЕТИ САВА је први српски књижевник. Он је писао не књиге за забаву, него само оно што је било потребно и корисно за учвршћивање вере, за установљење поретка у манастиру, у друштву и држави, и што је служило за душевно спасење народа.
СВЕТИ САВА је за живота земаљског био а и сада јесте, пред престолом Творца највећи молитвеник за Српски народ.

СВЕТИ САВА - ПРИНЦ И ПРОСВЕТИТЕЉ, Светигора, Цетиње и Београд, 2007.
ДУХОВНЕ ПЕСМЕ СВЕТОГ ВЛАДИКЕ НИКОЛАЈА
СВЕТИ САВА СРБЕ ВОЛИ
ПОЈАЊЕ МОНАХИЊА МАНАСТИРА РАКОВИЦА
Духовни луг, Крагујевац, 2012.

25. јануар 2014.

Свети Јустин Ћелијски, РАСТКО И САВРЕМЕНА ОМЛАДИНА (НЕКОЛИКО МИСЛИ)

 Бурна чежња за бољим, за бескрајним, за вечним, својствена је младости. Не задовољити се пролазним, површним, свакодневним, зар то није став младости према стварности? У про-лазном тражити зрно непролазног, у временском зрно вечног, посао је омладине. Идеално, бескрајно, вечно, ту је, око нас, близу нас, на домаку нашег чежњивог загрљаја. Ако није тако зашто је онда неко нагомилавао све ове, толике сунчане системе између нас и Идеалног, између нас и Вечног? Живот је недостојан живљења, ако је слепим случајем изаткан на пређи илузије. А осећање младости у заносу дрхће: ми смо са свих страна опкољени бескрајним и вечним; ослушните: под ша - роликом кором овога света жуборе тајанствене понорнице вечности. Зар вас оне орфејски не маме и не призивају за све што је идеално и вечно? Очарана идеалним, мамљена вечним, младост у заносу пита своје учитеље: Учитељу, шта ћу чинити да добијем живот вечни?

+++
Манастир Жича

   Растко! - Наша најбурнија и најнемирнија душа. Ништа га пролазно није могло задовољити. Младићским заносом разбуђен за све што је идеално и вечно, он није могао не зауставити се пред јединим оваплоћењем Идеалног и Вечног у овом пролазном свету: пред чудесним Господом Исусом. И он је не само пошао за Њим, већ - побегао за Њим.
   Растко - наш први бегунац из времена у вечност, наш први ускок из времена у вечност. Он нам је открио пут из смрти у живот и одвео нашу душу на изворе бесмртности.

+++

   Човек не може решити птоблем човека. То је Растко осетио јаче него ико. И зато побегао за Богочовеком. И у Њему нашао решење свих проблема који муче душу људску. А Расткову су душу мучили вечни проблеми страшније него иједну српску душу. То посведочава његово бекство из царског двора у тихе обитељи свтогорске.

+++

   Растко - најмлађи, али и највећи, револуционар у нашем народу. Побунио се одлучније него ико против свега пролазног и смртног у име вечног и бесмртног. Револуционар, али и визионар, он није могао не увидети, да је револуционарство само онда спасоносно, ако је побуна против свега смртног и греховног у себи, у души својој.
   Побуна против зла у себи, против смрти у себи, то је Расткова побуна.Бунтовник од почетка до краја. Сав његов монашки живот био је непрекидна борба са злом и смрћу, и савлађивање греха и смрти молитвом, постом, бдењем, милостињом, смиреношћу, кротошћу, богољубљем, братољубљем, и осталим еванђелским врлинама.
Такво је Растково еволуционо еванђелско револуционарство. А свако друго револуционарство није растковско, није еванђелско, није православно.

   +++

   Дивно је бити Растков потомак по народности, али је стидно не бити његов потомак по еванђелском револуционарству. Он је душу своју запалио божанским огњем Христовим. О, да би се разгорео у нама!
   Шта растовског има у себи омладинац који сложену проблематику човека своди на економику, на политику? За њега је човек биће које се састоји од трбуха, или од - седамдесет и седам елемената. Каква карикатура се добија од човека! Ту већ није реч о човеку већ о човечуљку, о патуљку, о потчовеку, о нечовеку.
   А видовити Растко, да би решио проблем човека, призвао је у помоћ Богочовека; да би решио проблем земље; призвао је у помоћ небо. И с правом. јер, шта на земљи не живи небом? Којој то травчици, којој то биљчици, којој то птичици није за живот потребно цело небо и сав сунчани систем? А колико ли је све то потребније човеку; и више од свега тога: сав Бог и сви светови Божји!
   Широк је човек и дубок, шири и дубљи од свега. А они рекоше у бунилу свом: човек је само тело; човек је само трбух! И направише од човека потсмех за сва нижа и виша бића у свима световима.

+++
СВЕТИ САВА - ПРИНЦ И ПРОСВЕТИТЕЉ, Светигора, Цетиње и Београд, 2007.

МОЛИТВА ДРУГА СВЕТОМ САВИ:

   Велики украсе међу Светитељима, Богомудри оче Саво, молимо ти се, ми, слуге твоје, и припадајући вапијемо ти: не остави децу своју, оче, него свагда буди с нама, као што си обећао, да те и ми по дужности славимо, да те величамо, да прослављамо величину и силу твоју, и да ти принесемо достојну песму, кличући и говорећи: тебе величамо, Светитељу, тебе славимо, Светилниче, теби се клањамо, оче Саво, моли, молимо ти се, да се спасу они који славе Свети Спомен Твој.
Амин.

   Растково гледање  на живот: нема човековог проблема који се својом суштином не отискује у вечност. За правилно решење ма ког човековог проблема потребна је интервенција Бога, делатност Бога. Другим речима потребан је Богочовек у својој пуној историјској стварности и животности. Само сарадња Бога и човека решава све проблеме човека. без тога, човек се претвара у чудовиште, које проблеме рода људског решава људождерством, ратом, покољем, помором, убиством. А све се то завршава самоубиством. Јер не може човек убити човека, а да у исто време не убије душу своју. А то је самоубиство, и то најстрашније самоубиство.

                                                                          +++

   Не реците: ми немамо вођу. - Растко је ту. Зар има сигурнијег, видовитијег, храбријег, мудријег вође од њега? Нема сумње: он ће вас одвести свему идеалном, свему узвишеном, свему непролазном, свему вечном, свему богочовечном. А у томе је непролазна слава и незалазно сунце младости.
   Тешко је бити човек? Да, не само тешко него и најтеже. Лако је бити сунце, или небо, или земља, или звезде, или вода али је тешко бити човек. У свима световима најтеже је бити биће што се зове човек. У свима световима најтеже је бити биће што се зове човек. Али, зато је и дошао Богочовек. И најгорчију тајну учинио најслађом. А Растко нам је дат, да нам то открије, да нас томе научи, да се не би тровали, и отровали пилулама европског безбожног хуманизма.

                                                                         +++

   Младост воли жртву. Али није главно жртва већ циљ и побуда жртве. Јер је то оно што жртву чини или славном или срамном. растко је жртвовао ради Христа свој царски дом, своје родитеље, своју младост. И постао је најславнији у народу нашем. Главно је и славно је: одрећи се себе ради Христа. Свака жртва која није тог духа, те категорије, бесмислена је, штетна је, убиствена је. Гле, често се блудник жртвује за блуд, среброљубац за богатство, каријериста за каријеру, злочинац за плен, безбожник за безбожништво, ђаво за зло. А све то поваљује човека у мрак, у ужас, у небиће.

                                                                          +++

   Расто је најидеалнији програм наше омладине и најсигурнији вођ и руковођ у остварењу тога програма.

ТАЈНА СВЕТОСАВЉА - Непознати поглед на личност Светог Саве, CATENA MUNDI, Београд, 2013.

23. јануар 2014.

Љ ЉУДСКИ РОД

      Људски род имао је једнога праоца, Адама. Сав људски род, дакле, представљао је једно многогранато дрво, коме је један корен, Адам. Према томе сви људи су били по свом телесном корену, по праоцу Адаму, браћа. Но то телесно братство људи показало се ништавним пред духовним небратством још на првим синовима Адамовим. Телесни брат убио је свога брата, јер међу њима није било јединства духа, ни братства духовног. Христос је назван Новим Адамом. Он је нови корен новог човечанства, новог многогранатог дрвета. Он је објавио правог Оца, а то је Бог, и установио право братство међу људима, а то је братство духовно, то јест јединство духа, јединство вере, јединство циља и јединство живота. Човече и сине човечији, не полажи ништа на братство по Адаму, јер је и сам стари Адам нашао своје спасење у Христу, Новом Адаму. Тиме се он одрекао свега свога потомства које је ван Христа. Тако су они који се нису прекалемили уз нови Христов корен, остали сирочад, без оба оца: без праоца телесног, Адама, и без Оца небесног, кога је Христос објавио свету и коме се само кроз Христа може прићи.

Свети  Николај Жички, АЗБУКА СПАСЕЊА, Линц, 2004.


Свети Николај, охридски и жички, МОЛИТВЕ НА ЈЕЗЕРУ
говори: Небојша Дугалић
 Снимано у капели Св. владике Николаја
Духовног центра у Краљеву и у манастиру Жичи, 2009. и 2010.

21. јануар 2014.

БЕСЦЕНИ ДАР ПАРАКЛИСУ СВЕТОГ ВЛАДИКЕ НИКОЛАЈА У КРАЉЕВУ


Манастир Жича, 12.1.2014.
   Дана 16. Јануара 2014. године, када Црква Божија прославља Светог Пророка Малахију и Светог Мученика Гордија, Епископ шумадијски и администратор жички Господин Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у Параклису Светог Николаја Жичког у Краљеву. Параклис Светог Владике Николаја освештан је руком почившег Епископа Жичког Господина Стефана 2001. године (три године пре великог Саборском одлуком осведоченог и литургијским служењем Архијереја наше Цркве потврђеног прослављења и увршћења у диптихе Светих имена великог исповедника, просветитеља и мученика новијих времена, Владике Николаја Жичког). Налази се у старом Епископском двору у Краљеву у којем је Владике Николај живео и радио од 1936. г. до хапшења и утамничења од Гестапоа у јулу 1941. г.
   На трагу свог великог претходника на трону жичких Епископа, Владика Јован је радост богослужења поделио са краљевачким свештенством и многобројним верницима који поштују црквено дело Светог. У надахнутој беседи после читања Светог Јеванђеља Владика Јован је подсетио да је циљ сваке Литургије, која је заједничко дело Бога и човека, Причасна Чаша, те да Црква Божија не познаје ни ретко ни често већ редовно причешћивање. Упозоравајући на лажни аргумент тзв. „недостојности“ да се приступи Причасној Чаши, Владика Јован је нагласио, да доиста од нас рођених нико није достојан, али да је Бог и сишао у тело да нас удостоји причешћа у заједници са Њим. И кад год се деси да криза наткрили један народ Бог нађе начина да проговори кроз Свете Божије Угоднике, какав је несумњиво био и Владика Николај.
   Говорећи о садашњем времену као времену кризе Владика Јован је подсетио на свеспасоносну духовну жртву и мучеништво Владике Николаја као на путоказ како да се сачувамо на путу ка Царству Небеском, које је у темељу нашег хришћанског надања.
   Говорећи о Царству Небеском Владика је подсетио и на крсно-васкрсну жртву другог великог угодника Божијег, Светога Кнеза Лазара, који је за нас, једном за свагда, разрешио дилему о земаљском и Небеском Царству. Том приликом Владика Јован је бесцен-даром, честицом моштију Светога Кнеза, из своје епископске ризнице, даривао Параклис Светог Владике Николаја, на укрепљење и оснажење заједнице верних окупљене око овог Светог олтара. Узбуђење и радост намах су наткрилили литургијски простор Параклиса, тако да се цела црква са трепетним страхом и вером после Канона Евхаристије причестила из руке Епископа.
   Ово дивно литургијско сабрање завршено је трпезом љубави за чијег трајања су дечица предшколског узраста, гости из Трстеника, предвођени својим васпитачима Оливером Цветић и ђаконом Данилом Стефановићем, отпевали неколико руковети дечијих божићних песама.
   Целивање Светих Моштију настављено је после испраћаја Епископа Јована и верни народ је са побожном захвалношћу приступао током целог дана.

19. јануар 2014.

МАНАСТИР ВАЗНЕСЕЊЕ, Архимандрит Тимотеј Богојављење, 19.1.2013.


Манастир Вазнесење, Богојављење, 2014.

Матија Бећковић, БОГОЈАВЉЕЊЕ Стид


Беседа на додели песничке награде Жичка хрисовуља
У Жичи, на Преображење Господње 2001.

Жички духовни саборе! 
Српска реч је дошла до речи пре хиљаду година а Жича је једно од њених родних места. После сабора и беседа одржаних овде током векова - мени је преостало да кажем само реч захвалности која ако већ неће бити достојна ни овог места ни овог признања ни овог дана - биће бар кратка као и име овог храма. Како би могло бити друкчије на Преображење Господње, у Храму Вазнесења Христова, ако поред свега знамо и то да је себе сматрао лошим говорником и сам Мојсије и "да би се од сваке славе ваљало штитити као од рђе!" Први добитник овог златопечатног признања је овај храм, а доделио му га је онај који га је подигао, први српски краљ, који се у њему и крунисао, а крунисао га је нико други до Свети Сава. А само име " седмоврата Жича" нас учи да је у њој крунисано седам српских краљева. Предање још додаје да је прва славодобитница овог златопечатног признања добила име по златној жици која је, као божје знамење, пала с неба на ово место и камење од кога је озидана. Та жица је постала жила и жилиште српске цркве, жижа нашега духовног вида, жишка у небеском пепелу. Замрсити се - један је од хришћанских грехова. А ми Срби смо се, и као појединци и као народ, и поред таквих темеља, жилишта, жижа и жишки - толико замрсили, да не само да што не умемо наћи крај концу, него се често чини да је и цело клупко наше националне судбине испало из наших руку и да се на наше очи котрља низ стрмен времена. Слепи за суштину, као да смо бригу за своју судбину препустили другоме, заборављајући да преображење није могуће ако није у нашим рукама, а спасење, да и то кажем у Дому Спаса - нико и не спомиње. Земља је сменила небо. Траспозицију, трансцеденцију, трећу руку којом је створена сва српска уметност, написана поезија, озидане и осликане задужбине и манастири као наше највеће вредности - смениле су транзиције и трансакције, трансфери и трансверзале, трансплантације и транверстити - и то веома транспарентно. Онако како су некад опремане књиге, данас опремају новчанике, боце и привеске за кључеве. Почело се писати с три прста, наставило прекуцавати с два, сада се кликће једним. Биће добро ако се с једним и заврши, ако на крају, као и на почетку, тај један опет не буде палац. Можда се ни у једном веку колико у двадесетом није толико глагољало о променама и преображајима, обнови и изградњи, новом добу и новом човеку. И не само глагољало, него су за тај наум поклани милиони. Разуме се, да у томе ни ми нисмо изостали и у борби за такав напредак постигли највећи назадак у историји. Можда је сваки од нас доживео већа чуда него и један Савле у прошлости. Савла је Господ само једном упитао "Зашто ме гониш?" И Савле је постао Павле. Нама то питање поставља целог живота и сваког дана, али као да више не верујемо ни себи ни својим очима и ушима. Ко је човек да би се њему јављао Бог? Да је човек остао човек колико је гуштер остао гуштер, где би му био крај. Крајем другог миленија, Савле се умножио у милионима који нису кренули у Дамаск, него у Москву и из Москве. И они су за своју веру прогонили хришћане, а само у Русији поклали шездесет милиона. Преко ноћи су огласили преобраћење, променили име, веру и цркву. Али ниједан се не каје, злочине не спомиње, многи покушава да отме барјак и постане весник нове промене. Нуди нове лекове и чуди се кад му довокују: "Лекару, излечи се сам!" Лажним преображеницима скинуте су образине и оно још немају храбрости да се погледају у своје право лице. Мислити - то није најгоре од свега - узалуд је саветовао онај најгоре послушани философ, који је уз то додавао да треба ћутати о ономе о чему се не може говорити. Хиљаду година пошто су се уписали у људе и људску историју Срби се питају како се зову, којим језиком говоре, којим писмом пишу, којим се крстом крсте, којим путем иду, у којој земљи живе. Двоуме се да ли да се врате на широке вековне темеље Стевана Немање и каноне Светога Саве, или да продуже полувековну дивљу градњу и безакоње. Поезија нас још увек држи на окупу. У то се толико пута уверио и онеј који говори ове речи. Она заиста остаје "безвремени рај чисте игре " насупрот нашој егзистенцији и историјској судбини. Она још није изгубила читаоце, нити се растала са свакодневним живим говором, и не рађа се само као мртво слово на папиру. Док читам песме, чини ми се да слушаоце држим на окупу, да дишу једном душом, а сваком речју коју изговорим изван ње понекога изгубим. И не само понекога него многога, а у суштини ни због чега. Па да јој се опет вратим у својој речи на Жичком духовном сабору. Још не знамо ко коме господари, ми језику или језик нама. Изражава ли он нас, или самога себе. Јесмо ли поданици језичког законодавства, или ћораве коке које натутавају на зрна случајношћу језика. Песма је самој себи довољна и подређена законима поезије. У сваком случају, језик зна више о нама него ми о њему. Рецимо, крилатица "ћераћемо се још " која нас боље познаје него ми њу и више говоти о нама него ми о њој. Код нас се догађа и још нешто што се није догађало раније. Некада су читаоци напуштали песнике, сада се чини да од поезије одустају и песници, и књижевни тумачи и мислиоци, а остају јој верни читаоци. Они однекуд долазе и претрајавају о свом трошку, можда и зато што о њима нико не брине. Одустајање од поезије значи одустајање од човека. Господ је за седам дана створио свет, али је тих седам дана продужио на векове и миленије. Ништа није створио што још не ствара, ни један дан није окончан, а шта је дан ако није вечан, и шта има у вечности што нема у једном дану. Господ још ствара човека по своме обличју, одваја светлост од таме, наређује земљи да из себе пусти траву, и дрвету да роди, говори птици да лети. Стварању и престварању нема краја, а кад оконча своје дело показаће се да је све трајало седам дана. Само људска кост се ствара једино у мајчиној утроби, а нигде у природи и од ње нема ничег трајнијег на земљи. На данашње Свето Преображење, у Жичи, не могу а да опет не подсетим на онај славни одговор незнаног теолога који је, на питање како је Христос преобразио воду у вино, одговорио:" Вода се заруменела када је видела свога Творца." Чиста вода којом се умивамо, вода којом нас купају и при доласку на овај свет и на одласку на онај, бистра вода нашега крштења, застидела се пред својим Оцем. Постиђена вода постаде крв Христова. А колико би се, пре воде, требали стидети други, а више од њих ми сами, због себе и других, а понајвише онај који ово говори, и то пред самима собом а камоли пред својим Оцем. Овом одговору који сам већ наводио и који нисам нигде прочитао већ давно чуо од епископа Атанасија Јевтића, за ову прилику ћу додати још нешто. Наиме, у крају у којем сам провео своје рано детињства, преобразити се и преображавати се значи стидети се. Зачудио сам се кад је у том значењу нисам нашао у речницима српскога језика, ни у оном Вуковом ни у оним доцнијим. А она је жива и дан-данас у нашему народу, и нема несташна детета коме мајка није рекла: "Свакоме је једном у години Преображеније, а мени је од тебе сваки дан." Помислио сам, није ли за то значење знао онај незнани теолог и у свом одговору само превео питање на српски језик. Преображеније је у нашим брдима најљући атрибут, нешто као застиђе. Стид је последњи доказ да смо људи, најлепши украс људскога лица. Није ли и један од највећих модерних писаца завршио свој роман страхом да ће га стид надживети. И све док нисмо изгубили способност да се застидимо. има наде у наше преображење. У ствари, кога год бриде образи већ се преображава. Ни вода више није невина као на почетку, и она се у свашта умешала. Има многих који је не пију, а народни песник каже:Дрина водо, још једно столеће,Србин воде с тебе пити неће! Није ли први и најневинији стид везан и за наше прве стихове, које песници скривају као највећи грех и срамоту. Није ли и мене тај грех и тај стид довео на ово место? И нема ли нешто постидно у сваком признању које добијамо у овом страшном и срамотном времену. И ја на крају ове немуште захвалнице на части коју сте ми указали морам да кажем да се помало стидим што се више не стидим. 

Архимандрит Тимотеј, игуман манастира Вазнесење Манастир Студеница, Богојављење,19.1.2008.


                                          
Манастир Вазнесење, Богојављење, 2014.

18. јануар 2014.

Александар Шмеман, ВОДОМ И ДУХОМ

ЗАКЉУЧАК

   На крају нашег дела, нормално је да се постави питање: шта све ово значи? Како све ово може бити искоришћено и примењено данас, у свету који се толико разликује од онога у коме се појавио и развио овај обред?
   То питање је неопходно због тога што са религиозне тачке гледишта, нема ничег штетнијег него живети са илузијама о искуству сазданом у прошлости, и трагању за обредима који су "освештани древношћу". То је заправо само бежање од празне и прозаичне садашњице. Оваква размишљања су данас ипак веома присутна, и она отворено противрече хришћанској вери, чији је циљ преобразовање живота, а не некакви религиозни сурогати. Као што је већ неколико пута наглашено: буквално обнављање старог је немогуће.
   Ако ми верујемо, тада изучавање прошлости Цркве треба да има један циљ - опет и опет тражити и освајати у њеном учењу оно што надвисује категорије прошлог, садашњег и будућег; тражити оно што је способно да преобрази наш живот у свим временима и у свим околностима. Ако наш рад о крштењу указује на разлаз између прошлог и садашњег, надамо се да је из њега видљиво и то да су те разлике изазване не неким радикалним променама човека, не несагласношћу тих идеја са идејама савременог човека, него да оне имају корен у прогресивном одступању самих хришћана од сопствене традиције, од оног односа према свету који произилази из њихове вере, а који се јасно одражава у богослужењу.
   Човека и даље оптерећују исти проблеми: рођење и смрт, страдање, радост, љубав, и пре свега - смисао човековог живота. Философи су временом само мењали терминологију, али проблеми су остали. Наука је само успела да донекле измени спољашње услове живота, али она је била и остаје беспомоћна када је реч о решењу основних питања човековог битисања. И та суштинска непроменљивост човека ни у чему се не пројављује са таквом јасноћом као у постојаном повратку ка религији и вери; мада је у нашем времену то неретко и злоупотребљено, јер ту потребу човека максимално користе разни облици секти и разних учења.

ПРОТОЈЕРЕЈ АЛЕКСАНДАР ШМЕМАН, ВОДОМ И ДУХОМ - О СВЕТОЈ ТАЈНИ КРШТЕЊА, Шибеник, 2002.

Јелици во Христа...Хиландар, Васкрс, 2013.

  Потпуно је јасно да разрив између Цркве и света није карактеристика само нашег времена. Атинска "елита" се смејала када јој је апостол Павле говорио о васкрсењу.Грчко-римска цивилизација дефинисала је хришћане као "непријатеље људског рода", док су Римљани отишли корак даље, па су рекли да хришћани "не треба да постоје". Али, чак и оно доба које се назива "златним" за хришћански свет, имало је своје специфичности које су се испољавале у томе да је свако ко је заиста желео да следи за Христом, неминовно долазио у "конфликт са светом", тако да ни најмање не треба да чуди што је и данас многима Јеванђеље "саблазан и безумље".
   Трагедија није у томе што је Црква престала "разумети" свет и следити за њим у свим његовим псеудо метаморфозама. Трагедија је у томе што Црква сувише следи за светом, што прилагођава своју веру ка философским и осталим учењима, која су потпуно страна за њу, и на тај начин, измењујући оно што је било средиште ранохришћанске вере: опит саме Цркве, осећање супротстављености старог и новог, овог света и будућаг света.
   И ако у овом нашем, савременом свету, где ми (православни хришћани) представљамо једва приметну мањину, која је одбачена, прогнана и раздељена, нама је у овом свету неопходно да стремимо ка препороду, а то је стремљење првенствено ка новој спознаји опита Цркве, у коме је садржан истински поглед на свет и истински хришћански живот.
   Један од источника јесте и крштење, али не крштење као једно од многих "начина задобијања благодати", него крштење као најважнији чин у коме Црква увек јавља и саопштава своју веру, свој опит човека и света, стварања, грехопада и искупљења, опит Христа и Духа Светога, опит новог живота - једном речју: крштење као реални источник читавог живота Цркве и хришћанског живота сваког њеног члана.


   Али, ради тога да би наш црквени опит, опит хришћанског живота постао везан за крштење, тј. био у узајамном односу са тајном крштења као са источником, неопходно је обнављање истинског смисла крштења. Ово може бити остварено само кроз просвећење које је у раној Цркви увек схватано као нераскидиво јединство обуке, литургичког опита и духовне борбе. А нама данас управо и треба то јединство.
   Покушали смо да покажемо да сваки обред, да сваки акт у поретку крштења јесте оваплоћење и изражавање вере Цркве, њеног знања Бога, човека и света, тако да, ако са једне стране треба имати веру да би се разумело богослужење, то са друге стране, само богослужење уистину "испуњава" веру, јавља се њеном "егзистенцијалном епифанијом", а такође и даром. Одатле, од најстаријих времена, и постоји та повезаност између обуке и учешћа на богослужењу, почев од периода катихумената до слушања мистагогија. Ту норму ми смо поново дужни да уведемо у наше религиозно просвећење, да је учинимо центром и надахнитељом наше обуке. Јер, мада у нашој обуци, било то у богословији или на часовима веронауке, Светог Писма, догматике, литургике - даље влада изолованост и приметне су аутономне поделе, које донекле не допуштају повезаност учења. То је последица уплива западног учења, чији је један од "успеха" и разрив између богословља и богослужења. Према томе, неопходно је да крштење поново постане полазна тачка у обједињавању учења и опита Цркве, тако да би учење постало објашњење (тумачење) опита, а богослужење - испуњење вере.

Л ЛАЖ


   Лаж опасну, проповедају секташи кад говоре да не треба децу крштавати, него кад деца порасту и познаду шта је то вера, онда их тек ваља крстити. Човече и сине човечији, затисни уши твоје од таквих лудих речи. Јер ако ти чедо твоје умре некрштено, ући ће у онај свет као нечисто и неусиновљено од Бога. С ким ће, дакле, бити у вечности, и чијим ће се назвати? Гле, ти не чекаш да чедо твоје порасте и сазна шта је то вода и млеко и мед и хлеб и лек, па тек онда да му даш све то. Него му дајеш иако оно то и не зна. Ти знаш, шта је за њ добро и спасоносно, зар оно то мора знати у колевци? И ако чедо твоје има гушобољу, хоћеш ли га лечити, или ћеш чекати док оно порасте и сазна шта је то гушобоља? А наследни грех је несравњено тежа бољка од гушобоље. Па кад од гушобоље лечиш чедо своје, лечи га и од оне теже болести којој је лек крштење. Да ти не умре чедо некрштено, јер се иначе никад и нигде у вечности нећеш срести с душом његовом.

 Свети Николај Жички, АЗБУКА СПАСЕЊА, Линц, 2004.


Свети Николај, охридски и жички, МОЛИТВЕ НА ЈЕЗЕРУ
говори: Небојша Дугалић
 Снимано у капели Св. владике Николаја
Духовног центра у Краљеву и у манастиру Жичи, 2009. и 2010.

К КРШТЕЊЕ

   Крштење је прва Тајна. Крштењем се извршавају два спасоносна чина над човеком: очишћење и усиновљење. Очишћење од првородног наследног греха, и усиновљење Богу. Рекао је Господ апостолима Својим: Идите и научите све народе крстећи их ва име Оца и Сина и Светога Духа (Мат. 28, 10). Ако се човек и после крштења управља грехом, не пере се више од греха крштењем него покајањем. Јер је крштење једно, оно је намењено за ослобођење од страшног и вековног терета наслеђеног греха. Ако ли се усиновљен човек одели од Оца свог небесног, он постаје блудни син и живи међу свињама; но и њему за спасење није потребно ново крштење него покајање, као што је јасно изрекао сам велики Господ наш причом о блудном сину.

Свети Николај Жички, АЗБУКА СПАСЕЊА, Линц, 2004


Свети Николај, охридски и жички, МОЛИТВЕ НА ЈЕЗЕРУ
говори: Небојша Дугалић
 Снимано у капели Св. владике Николаја
Духовног центра у Краљеву и у манастиру Жичи, 2009. и 2010.

17. јануар 2014.

Проф. др Здравко Пено, СВЕТА ТАЈНА КРШТЕЊА ИЗ ДОГМАТСКОГ УГЛА


Манастир Жича

Професоре, у Светом Писму налазимо сведочанство да је Св. Јован Крститељ крштавао у реци Јордан и да су при том људи исповедали грехе своје. Данас су ово две одвојене Свете Тајне, а Миропомазање је трећа. Можете ли нам рећи нешто у вези са историјским развојем Свете тајне Крштења из догматског угла?

– Све три Свете Тајне су уствари једна Тајна – Тајна Христова. Крштења нема тамо где нема покајања, тј. метаноје или преумљења. Исто тако, ни Крштење није завршено без Миропомазања. А смисао Крштења је одувек у учешћу у Евхаристији.
Из сведочанстава aпостолског периода сазнајемо да су Крштење, Миропомазање и Евхаристија сматрани једном и нераздвојном тајном. Познато је да су апостоли после Крштења на новокрштене полагали руке, а затим је вршено ломљење хлеба и причешћивање новопросветљених. У Православној Цркви не постоји, као код римокатолика, временско раздвајање Крштења и Миропомазања, и тиме раздвајање Крштења и Причешћа, од седам година. Ово раздвајање није никада било прихваћено од Отаца Цркве, јер по речима Св. Симеона Солунског „ако неко не прими Миропомазање, није потпуно крштен“. Тиме Св. Симеон наглашава да Крштење, као „живот у Христу“, и Миропомазање, као „живот у Светоме Духу“, нису одвојени видови духовности и не могу постојати засебно, будући да је реч о једној, двојединој реалности која новокрштеног уводи у Цркву.
Да је Крштење, као тајна увођења верника у Цркву, неодвојиво од Евхаристије види се и по заједничком возгласу којим почињу обе тајне: Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа… Дакле, основа Крштења и његов оквир јесте Евхаристија. Крстити се – значило је стећи право учешћа на евхаристијском сабрању. Св. Григорије Палама је указивао на то да, поред Евхаристије, посебно место међу Светим Тајнама припада Крштењу, јер је у овим двема тајнама суштина нашег спасења, пошто је у њима сажет целокупни Домострој Богочовека.

У Цркви су се дуго водили разговори о оправданости крштавања мале деце. Како мала деца не пролазе период катихумената, који је у раној Цркви трајао три године за одрасле, и како деца у најранијем узрасту приступају Крштењу и Причешћу?

– Због велике смртности деце у стара времена Црква је прихватила могућност да се и деца у најранијем узрасту крштавају, како не би умрла некрштена. Овде је дата предност уделу деце у животу, у односу на разумско схватање Тајне Крштења. Сваки човек, а и дете, јесте много више од оног што може да схвати разумом. Па ипак, дете не може бити препуштено самом себи. Одговорност за узрастање мале деце у вери је на њиховим родитељима, и биолошким и духовним.
Међутим, много већи проблем од узраста оног ко се крштава, јесте погрешно схватање Крштења као чина у коме се ослобађамо наслеђеног прародитељског греха. Не наслеђује се прародитељски грех као лична кривица, него као трагично стање поробљености смрти и њеним последицама. Другим речима, не наслеђује се прародитељски грех, него последице прародитељског греха. Нико није и не може бити одговоран за грех који је други учинио, као ни за последице туђег греха. И у Библији је, у књизи Поновљених закона, записано: „Нека не гину очеви за синове, ни синови за очеве; сваки за свој гријех нека гине“ (Пнз 24, 16). Према учењу Св. Максима, грех је лични акт, а наследна кривица је немогућа. То значи да је по библијском и светоотачком учењу, грех увек везан за личност, а не за природу. Св. Фотије иде тако далеко да каже да је веровање у грех природе – јерес. Крштење као догађај поновног јединства човека са Христом није ограничено само на опраштање грехова, и ако би његов смисао био само у томе, било би оправдано питање Теодорита Кирског: „Зашто крштавамо новорођенчад која још нису окусила грех“?
Црква крштава децу не због опраштања њихових непочињених грехова, него да би им дала нови и бесмртни живот који им нису могли пренети њихови смртни родитељи, закључује о. Јован Мајендорф. Учешће мале деце у Причешћу бива увек по вери њихових родитеља и по молитвама Цркве.

У наше време се доста говори о разлици између омивања и погружења и међу свештеницима има различитих мишљења у вези са овим чином? Која пракса је по вама исправна?

– Различите праксе у погледу начина обављања Крштења су последица инославних утицаја на светотајински живот наше Цркве, пре свега римокатоличког. Омивање, па чак и кропљење, јесу појаве које указују или на немарност или на незнање – пре свега свештеника, а потом и верног народа. И у једном и у другом случају се, међутим, ради о помањкању вере. Свештеник не може бити у незнању или „необавештен“, јер у литургијској молитви Приношења се каже да се он моли „за своје грехе и незнање народа“. Дакле, могућност незнања, али само до одређеног степена и времена, може припасти верницима, али не и свештенику, који не би смео да уђе у свештеничку службу у незнању. Сваки свештеник треба да зна и да верује да онај ко приступа Крштењу ступа на исту раван постојања као и Христос у тренутку његовог зачећа и рађања у Светом Духу, како је тврдио Св. Максим Исповедник. Свест о значају Крштења покреће истинске делатнике у Дому Очевом да овај чин врше погружењем и да ради те сврхе граде крстионице за одрасле. Реч је о истинском подражавању Христовој смрти и Васкрсењу, кроз трикратно погружавање у има Свете Тројице. Сви изговори и правдања зашто се не врши Крштење погружавањем, бесмислени су и неубедљиви, јер Крштење се у нашим условима не обавља у безводним местима или, пак, у поларним климатским условима. Па и у тим условима, не престају да важе правила обављања Крштења.

У Светом Писму, Господ каже Никодиму: „Ко се не роди водом и Духом не може ући у Царство Божије“ (Јн 3, 3–5 ). Какав став има Црква у вези са онима који изненада умру некрштени? Како се за њих треба молити?

– Поред молитава које Црква врши за све њене чланове, постоје и личне молитве верника који имају велику слободу пред Богом да се заузимају за спасење оних који су умрли некрштени, поготово ако је реч о онима који су умрли у младалачком узрасту. Али то не могу сви, не могу они који нису узрасли у слободи и жртвеној љубави, јер могу чути од ненависника спасења: „Исуса познајем, и Павла знам; али ви ко сте?“ (Дап 19, 15).

У поретку пре Свете тајне Крштења читају се молитве заклињања, а ту је и одрицања од сатане, дување и пљување на Запад: да ли то значи да је свако ко је некрштен у неку руку ђавоиман?

– Крштење је на првом месту догађај који означава прелазак из смрти у живот, умирање старог човека и рађање новог, без обзира о ком узрасту је реч. Иако је Христос победио смрт и обеснажио је, тако да је људска природа слободна од њене власти, на плану воље, сви људи треба да усвоје плодове Христовог Васкрсења. У том смислу смрт и даље остаје област у којој ђаво има власт, а једини начин да се избегне друга и вечна смрт јесте поновно рођење у Крштењу, што подразумева и избављење од власти ђавола.
Реч је о реалности која је на првом месту онтолошка, а онда морална. То значи да сви они који су некрштени по аутоматизму не чине дела ђавола нити су ђавоимани. Међутим, постоје и они који су стигли и до таквог степена поробљености духовима таме, да се над њима врше егзорцистичке молитве. За све хришћане је од пресудне важности одбацивање служења сатани, а окретање од Запада ка Истоку, од старог ка новом животу и Другом доласку Христовом, управо представља чин вољног прихватања дарова новог живота и одбацивање служења злу. И када је извршено без сагласности човека, нпр. код малог детета, свако има могућност да потпуно прихвати Крштење када одрасте биолошки и духовно у вери, или када се после странствовања изван окриља Цркве, врати Богу. Тада до изражаја долази залог Духа који су добили у Крштењу.
У сваком случају, сви који траже слободу од греха и од смрти, налазе је, јер Дух Свети никог не оставља у власти ђавола, без утехе, јер Он уводи љубитеље истине у заједницу са оваплоћеном Истином – Богочовеком Христом.

У последње време много се говори о литургијској реформи и различити ставови свештеника и теолога стварају смушеност. Сведоци смо и да многи свештеници произвољно скраћују чин Свете тајне Крштења, Венчања и Исповести, те да се таква пракса не доводи у питање. Можете ли нам рећи нешто о томе?

– И на плану духовног живота, као и многим другим сферама друштвене егзистенције, можемо рећи да нас „уби незнање“. Наш народ у великој мери карактерише, поред магијског приступа Богу, и незаинтересованост за саму суштину живота у Цркви, тј. за веру. Често видимо на руци малог детета, чак и када је крштено, црвени кончић, али и то да га родитељи приводе Причешћу? Георгије Флоровски је у своје време говорио за руски народ да је незаинтересован за догмате, тј. за истине вере. Александар Шмеман је критиковао индивидуализам и неосећање заједнице са другима у Цркви и убеђеност неких хришћана да напредују у вери, иако немају суштински додир ни заједнички живот са онима са којима у Цркви стоје. Све ово се може рећи и за Србе данас, с тим да код нас постоји и феномен идеологизације вере.
У очима зилотски настројених верника, а зилотизам је најчешће други израз за помањкање вере и одсуство трезвености, Црква се доживљава као било која друга идеологија. Уместо да смирено уђу у Цркву, мислећи о сопственој недостојности и о великом дару спасења који им се даје, набеђени зилот ће прво гледати у правцу двери, да ли су отворене или затворене, као да Христос долази само кроз затворене двери. Иако критикују римокатолике a priori по сваком основу, не увиђају да на исти начин као и они морализам стављају испред онтологије, Закон изнад самог живота Цркве. Они притом уопште не познају своју веру, јер никада не би неко ко је трезвен због неке људске слабости презрео заједницу са Христом. Са људским слабостима, прво сопственим, а онда и слабостима других, на најбољи начин се боримо у Духу Светом, уједињени у Христу. А када се сучељавамо са погрешном праксом, онда проблемима не би требало да приступамо селективно, једне пренаглашавамо, а друге уопште не видимо.
И нашој Цркви прети неко ново „старообрјадство“, јер се од слова не види смисао, не види се смисао Светих Тајни, и зашто је пресудна за сваку тајну њена веза са Св. Евхаристијом. Много је нагомиланих проблема, а њих ћемо на најбољи начин решавати ако поставимо добар почетак, а он је пре свега у испуњењу Христових речи: „Идите и научите све народе, крстећи их у име Оца и Сина и Светог Духа“. Пре свега потребна је обавезна катихизација, затим Крштење нових чланова погружавањем, а све то је увод у светотајински живот и подвиг, јер не постоји други начин да бисмо заиста окусили плодове новог живота у Христу.

Разговарао: Ненад Јовановић 

Православи мисионар, Мисионаско гласило Српске Православне Цркве за младе, број 334, новембар/децембар 2013.
 Тема броја: Света Тајна Крштења
Манастир Суково