Translate

31. децембар 2014.

Божићни интервју Епископа бачког Иринеја за "Печат"

1. Уважени Владико, захваљујем Вам на одзиву за разговор у „Печату”. Наши разговори уочи најрадоснијег хришћанског празника − Божића, постали су својеврсна традиција, драгоцена за новине које уређујем. Каже се да у животу нема случајности, да је све предодређено, па желим да верујем, и верујем, да су ови сусрети неминовни, односно да су (пред)одређени уређивачком политиком „Печата“, као листа који тежи не само слободном изражавању уверења и идеја већ и пуној националној афирмацији, а то пак значи и искреном уважавању ставова СПЦ. У медијима, односно у јавном животу, ако изузмемо пригодне − званичне поводе, и познате немиле оркестриране нападе, Црква је недовољно присутна. Због чега је тако, има ли ту „случајности“ или пре некакве „законитости”?

И ја Вама, уважени господине Вучелићу, захваљујем на позиву за разговор. Потпуно је тачно да у животу нема случајности. Али прејака је реч ако кажемо да је све предодређено. Нема апосолутне предодређености (предестинације) јер би она значила порицање човекове слободне воље и способности за моралну одговорност, те би водила у превазиђена и погрешна учења неких религијско-
-философских праваца о усуду (судбина, фатум, кисмет). Идеја апсолутне предестинације била је велико искушење за мисао блаженог Августина на хришћанском Западу (4. век), а под његовим утицајем још веће за мисао оснивачâ протестантизма Лутера, Калвина и Цвинглија (16. век), са врхунцем у личности Јансена (17. век).

У Православљу је присутна библијска уравнотежена вера у релативну предодређеност која не укида слободу и одговорност. Строго предодређено је само оно што је од Бога, а за циљ има живот и спасење човека и света у Христу (види Лук. 22, 22; Дела ап. 2, 23; 10, 42; 17, 26 и 31; Римљ. 1, 4; Јевр. 4, 7 и другде). Класични новозаветни текстови на ову тему јесу они из Посланицâ Римљанима и Ефесцима, где се предодређење види као Божја намера из љубави и благонаклоности, утемељена на Његовом предзнању, избрању и призиву људима, да људи буду усиновљени Богу, саобразни лику Сина Његова, Исуса Христа, оправдани, спасени, прослављени (Римљ. 8, 28 – 30 и Еф. 1, 5). Укратко, Божје јесте да нама помаже на путу добра, а наше је да Га љубимо (Римљ. 8, 28). Ако заборавимо добро и љубав, сами смо себи предодредили погибао и пакао, а не Бог Који нас је изабрао, призвао и на тај начин начелно предодредио за нешто сасвим супротно томе – за вечни живот и вечно радовање.

У овом контексту, дакле, боља је формулација да је све по спасоносном и човекољубивом Промислу Божјем. То бих, слажући се са Вама, рекао и за наше редовне, божићне и друге, разговоре на страницама „Печата”, јер су заиста засновани на обостраној доброј вољи и жељи да се служи општем добру. Колико успевамо, нека суде његови читаоци, као и наши ближњи уопште, и нека суди Бог!

Немам шта да додам Вашем опису статуса наше Цркве у домаћим медијима. Потпуно сам уверен да ту нема случајности, а има „законитости”. За ширу анализу овога феномена биле би ми потребне десетине страница, а да имам кад, могао бих написати и читаву књигу. Овде ћу рећи, само у неколико назнака, да је стање ствари предодређено атеистичко-марксистичким предрасудама којима су, још увек, задојени многи медијски посленици у нас; у другим случајевима измећарским додворавањем духу западноевропске верске равнодушности, а у име нашег „пута у интеграције” којем наводно нема алтернативе; затим директним служењем експонентима оних сила и кругова који непогрешиво знају да нема ни планиране и одавно наметане „промене свести” нашег народа ни његовог утеривања у антируску коалицију без неутралисања или бар значајног слабљења вредносног система изниклог на тлу Православља, па, најзад, застрашујућом атрофијом свести о томе да саборно тело (народ, друштво, држава, институције…) не може бити здраво уколико нема здрав саборни дух (веру, духовност, етику, вредности, идеале…), чији је носилац управо Црква.

Најсмешнија ми је – уједно и најтужнија – вишегодишња утакмица међу медијским испитивачима јавнога мњења (наравно, по задатку или по поруџбини) ко ће први тријумфално објавити да су војска и влада најзад престигле Цркву по угледу, ауторитету, утицају, популарности и поверењу грађана (или, просто, „модерно српски” казано, по рејтингу!), што може бити крунски доказ наше славодобитне припадности Европи, Западу, свету…

2. Забележено је недавно да сте се поводом једног за Цркву и за земљу важног догађаја − посете руског Патријарха Кирила Србији, новинарима обратили апелом: Надам се да ћете дати добронамерне коментаре, наши односи то заслужују. Најпре се потом могло закључити да Вас је искуство упозоравало да се могу очекивати и злонамерни коментари. Како разумети овакву ситуацију и претњу медијске зловоље?

Одговор на ово питање дао сам Вам имплицитно у одговору на претходно питање. Морам да додам да сам се пријатно изненадио и обрадовао када сам установио да је овај мој апел можда био непотребан јер се највећи део наших медија тим поводом оглашавао позитивно и коректно. Посебно истичем пример РТС-а, затим великих дневних листова, у првом реду „Политике” и „Вечерњих новости”, а од периодике − „Печат” је без премца. То је, бесумње, заслуга харизматичне личности патријарха Кирила.

3. Време и прилике у којима живимо пред Цркву испостављају високе захтеве и траже потпуни ангажман, не само у моралном, просветитељском и психолошкотерапеутском смислу! Црква би, наиме, у складу са најплеменитијим одређењем своје мисије, данас требало да одлучно утиче и на вредносно и сазнајно сналажење и позиционирање читавог друштва, на оријентацију у свету невероватно тешких изазова. Мислите ли да СПЦ, и друге хришћанске Цркве, успевају да одговоре овим сложеним захтевима и стању дезоријентисаног и безмало уплашеног човечанства?

Успевају, али не у довољној мери, рекао бих. Разлози за то јесу, колико разумем, спољашњи и унутрашњи. Од првих могу да именујем појаву убрзане дехристијанизације Западне Европе, па и Запада уопште, и страдање и угроженост хришћанства у његовој колевци (на Блиском и Средњем Истоку), а од других – недовољну отвореност за изазове и проблеме савременог света, недовољну ревност и доследност, веће или мање одсуство мисионарског жара, сарадње, узајамне подршке.

Када говоримо посебно о Православним Црквама, у том броју и о нашој, Српској Православној Цркви, и поред свега набројанога ја сам оптимиста – како је било, опет је добро. Највише сам, притом, импресиониран муњевитом и свеобухватном обновом црквеног живота и црквене мисије у савременој Русији, и то после седамдесетогодишњег гоњења и уништавања Цркве и вере каквога свет није никада раније видео. Наравно, ни тамо, и поред десетинâ хиљада златних купола на обновљеним храмовима, није све злато нити све блиста, али је Русија ипак поново постала – заједно, наравно, са осталим земљама „рускога света”, Украјином и Белорусијом – православна земља и луча хришћанске вере и културе у светским размерама.

Ово не говорим тријумфалистички него доксологијски (славећи Бога), а поготову не говорим са свесном или подсвесном злурадошћу због духовне кризе у другим деловима хришћанске васељене. Њу ћемо тешко избећи и ми православни. Слутим да нам је већ пред вратима, а делимично и у кући, осносно у нама самима. Зато треба пажљиво да ослушкујемо глас који опомиње: „Ко мисли да стоји, нека пази да не падне!” (И Кор. 10, 12).

4. Помало неуобичајена била је Ваша најава управо поводом недавног сусрета поглавара РПЦ и СПЦ. Патријарси Кирил и Иринеј ће разговарати не само о најважнијим питањима хришћанског света већ света уопште, открили сте јавности уочи ове високе посете! Било би значајно и занимљиво да сада кажете која су то најважнија питања „света уопште”, као и колико су она истоветна са најважнијим питањима и проблемима хришћанског света­, или различита у односу на њих?

О проблемима хришћанског света и света „уопште” не може се говорити одвојено. Свет је створен као Црква, што ће рећи као заједница љубави између Творца и творевине преко човека, а то је и био све до уласка греха и зла у њега. Црква у свету и постоји да би се то стање вратило у много савршенијем облику, у Богочовеку Христу, Духом Светим, на путу ка коначном, савршеном остварењу света као Царства Божјег, Царства спасене и преображене творевине на челу са човеком саображеним богочовечанском Лику Христовом. Зато је Црква срце света, знао он то или не. Стари хришћани су говорили да је она „космос космоса”, а то је дивна игра речи јер се израз може једнако тачно превести и као „свет света” и као „украс света”, који је иначе и сâм по својој природи „добар веома”, богодана лепота. Црква је, једном речју, у свету света ради, а не себе ради.

Без разумевања процесâ у свету данас – а они су махом противречни и опасни, далеки од духа Цркве – и без покушаја да се кроз служење општем добру и кроз дијалог са светским структурама утиче на квалитет и правац тих процеса, није могућа плодотворна мисија Цркве у свету. Какав је да је, то је наш једини свет. А што је такав какав јесте, „заслужни” смо ми људи, понајпре ми хришћани, зато што смо такви какви јесмо. Нема реформи, нема напретка, нема „светле будућности” света уколико не никну у нама или бар у „светом остатку”, у мањини духовно пробуђених, за подвиг спремних људи, Божјих људи.

5. Данас као да су цивилизација и варварство заменили места: најразвијеније земље иступају са позиција разобручене силе и готово дивљачког, огољеног отимања и заштите својих себичних и вазда незајажљивих интереса. Догађаји у Украјини побуђују најдубљи неспокој у свести не само Европљана. Када се каже да се назире поодмакла дехристијанизација европских земаља (дакле, оног цивилизацијског круга којем, иначе, ми Срби, наводно, безусловно тежимо) јесмо ли управо тим упозорењем на трагу препознатом узроку, или једном од узрока, поменутом варварству и болести савременог света?

И на ово питање сам, чини ми се, већ одговорио, али га, молим Вас, немојте изоставити из збира питањâ јер и сâмо Ваше питање подразумева – на одређени начин, рекао бих, и сугерише – одговор. Осим тога, у нашој средини се оваква питања по правилу не постављају – нису „политички коректна”. Изузетак, срећом, постоји – то је „Печат”.

6. Говорећи о европским државама које се одричу свог хришћанског идентитета, гост СПЦ, Патријарх Кирил, у Београду је недавно рекао дијагнозу – одрицање од библијских норми постало је могуће због претварања права и слобода човека у идеал и апсолутну вредност. Одређеније: како је моралност постала релативна, слобода се претворила у сведозвољеност. Будући да најмоћнији део планете инсистира на апсолутној заштити људских права (али тумачених управо у знаку „сведозвољености“) као својој највреднијој „монети“ и достигнућу, јасно је да се дошло до тачке са које је повратак, у условима садашњег глобалног поретка, готово немогућ?

Мада готово немогућ, повратак је категорички императив. Ако га не буде, Запад ће уништити цивилизацију. Главни проблем не видим у наопаком тумачењу људских права, типичном за најмоћнији део планете, – премда оно, већ сâмо за себе, представља огроман проблем, – него га видим у свесној, бескрупулозној лажи тога, најмоћнијега, дела планете да је он животно и искрено заинтересован за људска права. Истина је сасвим супротна: када то захтева његов себични интерес, постаје слеп и за најбруталније кршење људских права у свом дворишту и у дворишту својих савезника, послушника, вазала (пример: САД и Сауди-Арабија), а преувеличава и чак измишља кршење људских права у дворишту непоћудних земаља (пример: САД и Русија). По себи племенита, изразито хришћанска по пореклу и садржају, идеологија људских права скоро сасвим је, нажалост, обесмишљена и доведена до апсурда.

7. Црква, такође, опомиње и да се „проблем слободе не може посматрати засебно од одговорности човека пред Богом, људима око себе и самим собом“, као и да права „не могу постојати без обавеза, укључујући моралне“! Најмоћнији кругови западне цивилизације настоје да овакво разумевање етичког поретка замене поретком који сте Ви једном укратко овако дефинисали: Земаљска срећа постала је својеврсна врхунска религија, која има своје култове и ради које се у ратовима подносе небројене жртве. Чини се да смо пред неразрешивим противречјем!?

Ниједно противречје није неразрешиво – под условом да човек схвати у какву је опасност сâм себе довео. Нажалост, западна цивилизација (условно и „наша”) засад ничим не показује да схвата где је и шта сама себи ради.

Хришћанство је, на срећу, поред осталог и вера наде или, ако хоћемо, и вера у наду: остаје нада да ће схватити пре него што буде прекасно.

8. Судбина Православља данас, као, уосталом, и у прошлим временима, није само верско питање. Догађања на ширем светском плану потврђују да је реч о једном од важнијих и судбоносних питања у глобалној духовној, идеолошкој и политичкој сфери. Због чега је Православље својеврсни и неугасли изазов за моћне силе света у којем живимо? Шта све чини духовни подвиг, квалитет и особеност православне вере и културе, који су постали неспорна фасцинација и обузетост код оних који би да их потчине и овладају њима?

Православље опстаје, а у понечем и напредује, искључиво благодарећи благодати и милости Божјој или, посматрамо ли из другог угла, благодарећи свом унутрашњем динамизму, животном елану или животворним соковима, упркос свим мањкавостима, лутањима и, не ретко, недовољној зрелости и компетентности својих духовних вођа. Зато оно није фасцинација само код оних који би да га потчине или да њиме овладају него, што је неупоредиво претежније, и код оних који, имајући пробуђену савест, искрену жеђ за Богом и потребу за другим човеком, осећају дубоко поштовање према Православљу, а у многим случајевима свесну или подсвесну носталгију за њим.

Ово сам веома, веома често осетио код дубоко верујућих римокатолика, код једног значајног броја протестаната, а – немојте се чудити, молим Вас – и код муслимана, у чијој средини, не само код нас него и у већински муслиманским земљама Блиског Истока, Северне Африке и, наглашавам, тако далеке, а истовремено тако блиске Индонезије, имам и блиских, проверених пријатеља, са којима лакше налазим заједнички језик по питањима основног садржаја људскости, чојства, него са отуђеним и острашћеним појединцима из сопственог народа, понекад, искрено говорећи, и са истим таквим – притом крајње самоувереним и самозадовољним – „праведницима” и „судијама васељене” из сопствене Цркве. Све то не значи да су ми непознате акције унијатских екстремиста против Православља у Украјини или акције исламистичких, тачније квазиисламских, екстремиста против хришћанства на Истоку: они први „паметнији” су од папе, а ови други од Мухамеда.

Неки од најзначајнијих православних теолога и духовника данашњице били су некад римокатолици или протестанти – примера ради, митрополит Калист Вер у Оксфорду, прота Џон Бер у Бостону, отац Гаврило Бунге у Швајцарској, отац Василије Гролимунд у Немачкој, отац Плакида Дезеј и професор Жан-Клод Ларше у Француској и многи други. Али ту је и велики број оних који нису прешли у Православље, али се, остајући оно што јесу, непрекидно напајају и из ризницâ литургијског и аскетског искуства Православне Цркве, као и из ризницâ њеног богословља. И ми, наравно, препознајемо код њих све оно што је исконско, староцрквено, заједничко – укратко, оно што је наше, што је свих нас.

9. Са наглашеним поштовањем и љубављу говорите о блискости и изврсним односима Руске и Српске Цркве. Како објаснити ову племениту узајамност у свету у којем, како и сами једном рекосте, међу аутокефалним Црквама не постоје увек и обавезно хармонични односи?

Заједничка вера, судбина (у смислу историја), узајамно поверење… Никада, до дана данашњег, нисмо једни друге изневерили. Као Цркве и народи нећемо, уверен сам, ни у будућности. Верујем да ће и државе, руска и српска, ићи свака за својом Црквом и за својим народом.

10. Није тајна да Владимир Путин изузетно уважава и понекад цитира руског филозофа Ивана Иљина. Међу омиљеним цитатима је и упозорење да је цела историја Русије „историја дуготрајне национално неопходне одбране“. Паралеле и сличности руске и српске историје и у овом смеру су убедљиве. У свету, у Европи и региону, па и овде, много је међутим оних који, марљиво и будно, бде и над самим помињањем „национално неопходне одбране“српског интереса. Од стране ових будних посматрача, идеје о националној (само)одбрани, сврставају се и убрајају у сферу наводне притајене агресије, империјалних амбиција, потом и у традиционалну српску менталитетску „неспособност за уклапање у демократско друштво и уређени свет“! Како се томе супротставити?

Родољубље се мора неговати као хришћанска врлина и као природна, нормална људска дужност. Истинско родољубље не значи, као што би требало да сви знамо, мржњу према другима и другачијима него љубав према свом народу (отуда реч родољубље) и својој отаџбини (отуд израз патриотизам), уз уважавање свих других. Истина је да нема аутентичног космополитског осећања осим кроз школу родољубља. Тако је и у животу појединца: какав је то вајни „Европејац”, алтруиста, хуманиста, грађанин света, који шиканира своју жену, не мари за своју децу, обмањује пријатеље, поткрада државу? Шта значи волети човечанство, а реално не волети никог осим себе?

Нажалост, наше апатриде и аутошовинисте, пропагаторе негдашње аустроугарске, а потом титовске тезе о српском урођеном хегемонизму, нећемо никад убедити у то да нема готово ниједног америчког филма у коме се бар једампут не види америчка застава или не чује реченица Бог да благослови Америку! Треба их некако и разумети: родољубље, особито у српском и руском искуству, подразумева и саможртвено страдање, док њихова прича није друго до покриће за веома уносну професију колаборације са сваким окупатором, непосредним или посредним, „тврдим” или „меким”.

Најсвежији пример, већ спомињан у „Печату”, јесте наш угледни професор који признаје нашу кривицу за Први светски рат (додуше, „подељену” са стварним кривцима) и саветује нам гордо клечање пред онима због којих је Србија у Првом светском рату остала без половине свог одраслог, репродуктивног становништва. Не би ме то толико болело да не знам за његов несумњиви допринос историји српске државности и да није родом из распете српске Метохије, где, стицајем околности̂ мога живота, познајем и улицу у којој се родио. Нисам ту да му пресуђујем, али не могу ни да ћутке пређем преко његове изјаве, све у нади да то није његова последња реч у животу.

11. Када смо лане разговарали, једна од важних тема била је и место Србије у геополитичком поретку данашњице. Оценили сте тада: Парафразирајући и делимично исправљајући речи приписане Светом Сави, рекао бих да ми геополитички заиста јесмо Исток Запада и Запад Истока, али да духовно и културно јесмо, односно требало би да будемо гласници Истока ту где јесмо. Тема је и сада веома актуелна, јер су се прилике у свету за ових годину дана значајно промениле, нажалост нагоре! Где смо ми данас? Ближи Истоку или Западу?

Све је исто као и лане: на Западу ништа ново, код нас ништа ново. Само на Истоку има нешто ново – руско „њет”. Да ли ће то донети нешто ново било Западу било нама или и Западу и нама, остаје да се види. С вером у Бога, надајмо се, упркос свему, добрим новостима!
                               
12. У години коју испратисмо, у Србији није било много повода за радост, а у невољама и разлозима за бригу није се оскудевало. Из перспективе Цркве, али и личног виђења, шта бисте издвојили као најзначајније моменте за памћење – по добру као и по злу – у животу нашег народа и државе?

По добру – солидарност многих, готово свих, са пострадалима у поплавама, а по злу – незаустављено опште пропадање народа и безглаво бежање младе Србије у хладни туђи свет.

Од првих дана своје епископске службе у Бачкој покушавао сам да нешто учиним за породице, за децу, али то, изузмем ли покојног Бошка Перошевића који неправедно погибе пре него што могаше ишта да учини, није занимало никог од мојих саговорника који су томе могли да допринесу. Тако је, нажалост, до данас.

13. Година 2014. била је и време обележавања многих јубилеја, међу њима најзначајнији била је годишњица почеткма Првог светског рата – историјски, политички и судбински значајна тема за Србе. Нека суморна предвиђања, која смо и ми у разговору уочи Божића 2014. помињали – остварила су се: српска кривица, упркос многим трезвеним и научно и историјски убедљивим аргументима, није баш енергично демантована. Учествовали сте и на једном важном београдском међународном скупу који је понео име „Велики рат и актуелне поруке за човечанство“. Које су то, после једног века, и даље актуелне поруке и колико их човечанство стварно памти?

Порука је само једна. Памтећи ужасе Првог, па затим и Другог светског рата, човечанство би требало да каже себи: рату као методу политике стоп заувек! Уместо тога имамо нови хладни рат и са зебњом се молимо Богу да се он не извргне у тотални врући рат. У поређењу са њим, Први и Други светски рат, са свим својим жртвама и разорним последицама, били би безазлене видео-игрице. Господ да уразуми оне који одлучују о рату и миру и да спасе свет Свој!

14. Говорећи, марта 2014, поводом обележавања и друге − „млађе“, а за српски народ веома важне годишњице, на конференцији „НАТО агресија – 15 година касније“, казали сте: Неговање незаборава, историјског памћења није никада позив на реваншизам, него је израз и исказ најдубљег поштовања према жртвама, а у овом нашем случају жртве су били без изузетка сви становници наше државе. Део „пакета“ којим се Србима испоставља захтев за промену свести и менталитета подразумева, међутим, управо заборав историјског памћења!
Не дао Бог! Губитак историјског памћења није ништа друго до духовно самоубиство, добровољно поништавање властитог бића, идентитета, самосвести. Без историјског памћења нисмо народ него гомила, светина, руља, чак крдо, Боже ме прости!

15. Неретко, странци, као и заступници одређених политичких и идеолошких убеђења у нашој средини, кажу нам да је у нашем животу „много историје“ и да би требало из перспективе садашњице да се окренемо будућности. Није спорно да се живи и ради за будућност, али прошлост је не само неизбрисива већ је она и драгоцени оријентир за будућност. Шта је, према Вашем виђењу, најважнији моменат овог националног неспоразума са другима, пре свега са онима који су део западног света?

Мислим да нема националног неспоразума са другима – нико од „других” се не одриче себе и своје историје, укључујући, код извесних, и ону срамну, поробљивачку, колонијалну, експлоататорску – него је посреди, само и искључиво, неспоразум неких, тачније многих, у нашој средини са сопственим народом, са његовом саборном душом и савешћу, па, самим тим, и са његовом будућношћу.

Посредним путем, то је и сукоб са хришћанским наслеђем у нама. Јер, хришћанство није тек учење, чак ни религија у текућем значењу тог израза, него Оваплоћење Бога, улазак Бога у историју света, Откривење Оностраног овде и сада. Хришћанство је историја спасења, а не митологија и фантазија. Оно је и прошлост и будућност у садашњости Цркве, спасоносно присуство Христа, истог јуче, данас и у векове (Јевр. 13, 8).
                             
16. Искушења за српски народ као да никада нису била ни могла бити мала и безначајна. Да ли је уопште разумљиво, допуштено и „нормално“ да једна моћна европска земља, реч је о Немачкој, данас отворено од Србије захтева промену Устава, да се тако јасно залаже за угрожавање територијалног интегритета земље, а да смо ми безмало приморани да ову земљу прихватамо и да са њом сарађујемо као са „пријатељем“? Како се уопште поставити према овој новој „нормалности“ (западног) света? Како толерантно прихватити чудовишне притиске око поменуте „промене свести“?

Званична Немачка – не немачки народ као такав – „заборавља” да је у току 20. века три пута била у Србији као сурови освајач, а последњи пут, на самом крају тога, за нас трагичнога века, и по цену гажења сопственог устава, док Срби никада нису војевали на тлу Немачке (колико знам, ни наши имењаци и рођаци, Лужички Срби, прастановници Источне Немачке бар колико и Немци, нису ратовали против Немаца, али се јесу бранили од принудне германизације). Нажалост, немачка политика према Србији у првој половини 21. века продужетак је пређашње политике, само на други начин и другим средствима.

Али има у њој и нечега за нас корисног: Немачка, у свом стилу, не околиши и не дволичи попут неких других, а знамо који су то, него јасно и гласно, а може јој се, испоставља услове не на дозе и у фином паковању него одједампут, директно и ђутуре. Хвала званичној Немачкој што и нама и свима саопштава да слоган и Европска унија и Косово није друго до празна флоскула и узалудна мантра. Тиме је наша државна политика истерана на чистину, а и ми као народ морамо да полажемо историјски испит зрелости. Зар то није довољан разлог да се и ми, тихо и срамежљиво, придружимо познатој песми из суседства Данке, Деутсцхланд?

17. Велику пажњу у свету је побудио недавни сусрет Папе Франциска и Васељенског патријарха Вартоломеја. Чини се да су уочени и неки нови моменти, па могло би се рећи и притисци у правцу решавања вековних отворених питања између Католичке и Православне цркве. Како Ви коментаришете овај сусрет и саопштења која су потом уследила, као и неке оштре критичке коментаре овог догађаја, конкретно из редова Грчке Православне Цркве?

Мислим да је порука са сусрета римскога папе и васељенскога патријарха суштински позитивна јер ствара климу поверења и сарадње. Она не решава проблем великог раскола (и патријарх и папа истичу озбиљност теолошког дијалога међу Црквама и многе тешкоће у њему, што и лично могу да потврдим као скромни учесник у том дијалогу), али тешко да ће убудуће неки надобудни суботички жупник, за инат своме бискупу и већини своје сабраће, моћи да клевета Православну Цркву, а да тако и поглавара властите Цркве не прогласи за православца или макар за сумњиво лице. Надам се да се нико осим тога жупника и западноукрајинских унијата убудуће неће понашати као да тога сусрета није било.

Постоје, додуше, и критике на рачун коришћене реторике и појединих гестова. Неке од тих критика су, по мом мишљењу, еклисиолошки и канонски оправдане, али то не мења суштинско значење сусрета, па, самим тим, ни његов значај.

18. Косово је бол и патња, мука и национално страдање и понижење, о којем је Србима, према правилима и устројству које прописује „међународна заједница“, заправо забрањено и да говоре трезвено и језиком стварних чињеница. Када је недавно игуман Високих Дечана најавио да ће затражити да се овај српски манастир огради високом бодљикавом жицом, мало ко је јавно признао да је стратешки и политички „успех“ и све што се уз то подразумева поводом решавања проблема Космета у ствари једна велика и за Србе по последицама трагична илузија!

У потпуности делим Ваше мишљење: посреди је трагична илузија и ништа више.
                                       
19. Да наш разговор не протекне само у темама и тоновима суморним и брижним, поменимо и једну радосну вест: у велике догађаје који су најављени у протеклој години може се убројати и извесност остварења и довршења живописања и осликавања Светосавског храма, за које је руска држава издвојила изузетно озбиљне донације, али и све друге неопходне чиниоце, пре свега мајсторе и специјалисте за овај епохални подухват. Да ли је тај посао већ почео? За јавност би било значајно да чује више појединости и о томе како је одлучивано о уметничким и другим моментима, на пример, шта је пресудило око сагласности да се уважи традиционални класични канон и да се отклони идеја о „модернизму“ у живописању Храма?

Најсвежија и најважнија вест јесте вест да је председник Русије потписао одлуку о руском учешћу у унутрашњем уређењу Храма Светог Саве. Учествоваће најбољи руски и српски мозаичари и живописци, а добродошли су и други. Неће бити експериментисања и лажног модернизма. Две Цркве су у сталном контакту по овој ствари. Оба патријарха непосредно прате сав процес, а комисије, на челу са митрополитима, црногорско-приморским Амфилохијем и волоколамским Иларионом, раде свој посао.

20. Божић је пред нама. Којом надом ћемо подстаћи радост у својим срцима, или охрабрити ум да ведро, са чврстом вером у надмоћ и победу Добра над злом проведемо овај велики празник?

Вест над вестима гласи: Христос се роди! Њен наставак гласи: с нама је Бог, а међу нама треба да влада мир Божји. Стога нам Божић, упркос свему, доноси радост коју нам нико и ништа не може одузети (ср. Јов. 16, 22). Радујмо се том радошћу!

Божићни поздрав Вама и читаоцима „Печата”: Мир Божји, Христос се роди!

Епископ бачки Иринеj

извор: www.spc.rs

30. децембар 2014.

Епископ шумадијски Г. Јован, Беседа на Материце, Крагујевац, 28.12.2014.

   Мајчино срце је извор живота

   У недељу 28. децембра 2014. године, Епископ шумадијски Г. Јован служио је према већ устаљеној традицији Свету Архијерејску Литургију у Старој Милошевој Цркви у Крагујевцу уз саслужење братства овога светога храма, те гостију: Архијерејског намесника Крагујевачког протојереја-ставрофора Рајка Стефановића и старешине храма Свете Петке у Виноградима протојереја Драгана Брашанца.
   Верни народ који је дочекао свога Архијереја упутио се у Капелу Часнога Крста, где је Преосвећени Владика благоизволео да најпре освешта фрескопис чијим је завршетком ова Капела у потпуности прилагођена за намену крстионице.
   Након тога Владика је приступио служењу Литургије. Литургију је својим појањем улепшао октет под вођством г. Марка Нешића, а учешће је узео и верни народ поузношењем Исповедања вере, Молитве Господње, Молитве пред причешће те спонтаним одговарањима на прозбе и возгласе што представља вишегодишњу традицију у старој Милошевој Цркви.
   Владика Јован је беседећи на 76. зачало Јеванђеља по Луки најпре подсетио верне да нас Црква од Ваведења мудрим и спасоносним руковођењем уводи кроз дане поста у Тајну Оваплоћења, односно Рођења Христовог – Божића. Црква нам о томе говори кроз заједницу Бога и људи, јер се на Божић измирују Небо и Земља, те се измирују такође Бог и човек. У недељама пред Божић, Црква се кроз празнике Детинци, Материце и Очеви, обраћа пре свега породици.
   Смисао породице је заједнички живот, заједничко разговарање, заједничка молитва. У последњим временима стиче се утисак да је заједница почела да смета човеку. Ако у породици нема љубави, кућа је пуста, без обзира на то колико деце у њој живи. Да би се очувала хармонија у породици, дете треба да завири у душу родитеља, а онда ће породица бити Богом благословена. Зато породица да слави Бога у миру, слози и љубави. Тада ћемо имати шта да понесемо из породице.
   Црква често наглашава Свету Тајну брака као почетак породице. То је не само почетак, већ је светости породице утемељена на браку. Свети Јован Златоусти истиче да је супружничка љубав већа од сваке страсти и да је она дубоко усађена у наше биће. Љубав и жеља за жртвовањем за сопствену породицу довешће нас дотле да имамо више деце. Одсуство жеље за жртвовањем, модерно мишљење да не желимо да нас ишта оптерећује и обавезује, као егоистичка тежња, упропастиће не само породицу већ и сав народ. Зато је важно имати осећај да када загрлиш сопствено дете грлиш своје биће. У темељу породице стоје три бића: дете, мајка и отац. Ако је отац глава, ми за мајку, као о основном стубу породице кажемо да не стоји кућа на Земљи већ на доброј жени. Зато је мајка најмилије биће Богу, јер једино она од свих бића воли оном љубављу којом Бог воли човека. Мајчино срце је извор живота! - била је поука Владика Јована вернима окупљеним у храму.
   Након причешћа верних и отпуста, мајке и све жене које данас прослављају свој празник, су за све окупљене припремиле послужење, чиме настављено заједничко празновање Материца.

   протођакон Мирослав Василијевић

   извор: Епархија шумадијска

29. децембар 2014.

200 године од страдања ђакона Авакума и игумана Пајсија

   Црква Ружица и капела Свете Петке на Калемегдану прославиле Материце и обележиле 200 година од мученичког страдања ђакона Авакума и игумана Пајсија.
                        
   Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј началствовао је 28. децембра 2014. године, на Материце, светом архијерејском Литургијом у цркви Ружици на Калемегдану. Саслуживали су протојереји-ставрофори др Саво Јовић, проф. др Владимир Вукашиновић и проф. др Драгомир Сандо, јереји Александар Бајић, Славиша Поповић и Игор Батес, протођакон Стеван Рапајић, ђакони Драган Танасијевић и Саво Милин, као и јерођакон Димитрије (Гуглета). Овом приликом, у чин ђакона Патријарх је рукоположио г. Милоша Велимира.
   Данас, на Материце мајке су са децом дошле у цркву, привеле их Христу, припремиле их за свету тајну Причешћа. Велики број верника се причестио данас у цркви Свете Петке, заштитнице мајки и деце.
                          
   У част и  славу светих мученика игумана Пајсија и ђакона Авакума, Патријарх српски Иринеј је пререзао славски колач, док је цела црква са хором отпевала славски тропар овим великим страдалницима и молитвеницима пред Господом. Домаћин данашњег сабрања био је протојереј-ставрофор др Радомир Поповић, редовни професор Богословског факултета.
   После свете Литургије и резања славског колача Патријарх Иринеј се обратио верницима и, између осталог, рекао је: „Нека је благословен дан посвећен  светим матерама Цркве Христове и светим матерама наше свете Цркве и православног народа.Нека је благословен дан када славимо  два велика света мученика наших дана, игумана Пајсија и ђакона Авакума. Један дан, а много разлога да се Господу обратимо, да Га прославимо и да се сетимо  ових светих личности који су живели као што и ми живимо у овоме свету, али су знали да свој живот уподобе Богу, да га осене истином и светлошћу Божјом, и да на тај начин прославе Господа, а у исто време да се удостоје већих дарова осим оних које нам Господ дарује у овом свету и животу...
                        
   Ми Срби имамо нешто што други народи немају. Обележавамо три недеље пред празник Христовог Рођења: прву посвећену деци - Детинци, као највећем дару Божјем, а другу недељу посвећујемо матерама - Материце, и, најзад, Недељу отаца - Оце.
   Данас  нас Црква позива да прославимо све наше свете матере из Цркве Христове, али и из нашег народа. Да њих није било, великих светих матера, зацело не бисмо имали ни Светога Василија Великог, Светог Николаја Мирликијског Чудотворца, Светог Јована Златоуста, и многе друге Божје угоднике, који су то постали благодарећи својим матерама, које су схватиле да оно што им је Господ даровао, није само материнство  - не само да роде дете, него и да га приведу Господу Христу, Цркви Његовој, да Господ и њу, мајку и њих, децу, посвети да послуже Богу и народу своме...

                       
   Да не помињем да је и код нас у нашем народу било мноштво светих матера: сетимо се свете царице Милице, па мајке Краљевића Марка која је учила свога сина јеванђељској истини; познате су речи упућене њеном сину: Сине Марко, једини у мајке, боље ти је изгубити главу него своју огрешити душу.
   То је јеванђеље матера наших. Училе су оне и васпитавале децу своју, па није ни чудо што нам је Господ дао толики број светих личности у Цркви, у народу нашем кроза сву историју. Како да се не сетимо мајке Ангелине, коју српски народ зове мајком својом, која је децу васпитала да је један син постао митрополит, други кнез, велики и свети... Сетимо се, свакако, и других матера наших из новијег времена, а и из старине...
   Наша Црква позива данас све српске мајке, све мајке хришћанске,  да се угледају на свете матере,  да по њиховом угледу и примеру васпитавају децу, да их приводе Христу и Цркви, а то и јесте смисао и мисија материнства...“

                        
   У својој проповеди Патријарх је позвао да се у ове предпразничне дане, када ишчекујемо Рождество Христово, сабирамо у храмовима на богослужењима и редовно причешћујемо.
   Освештан мозаик са београдским мученицима Ермилом и Стратоником и игуманом Пајсијем и ђаконом Авакумом на Калемегдану
   После свете Литургије у цркви Ружици на Калемегдану Његова Светост Патријарх српски Иринеј је у порти цркве Свете Петке на Калемегдану освештао мозаик посвећен београдским мученицима Ермилу и Стратонику, игуману Пајсију и ђакону Авакуму.
                           
„Нека њихове молитве штите овај град у коме су живели и страдали, нека штите наш народ, нека  вера која је у њима заблистала и Господа прославила буде присутна и у нама, у нашем поклењу, да се на њих угледамо да би и нас Господ удостојио као што је и њих удостојио радости у царству Божјем. Њихове молитве нека прате и штите град овај и народ његов“ – казао је Његова Светост.
                        
   Мозаик је израдио наш познати уметник Зоран Михајловић, директор Високе школе - Академије Српске Православне Цркве за уметности и консервацију.
   Дводневним молитвеним сабрањима и свечаном академијом уз уметнички програм, у суботу и недељу, 27. и 28. децембра 2014. године, прослављено је два века од страдања игумана Пајсија и ђакона Авакума. Празнично бденије је одслужено у суботу у 16 часова пред препуном црквом. У сали парохијског дома о страдалницима за Христа, о Првом српском устанку 1804. године, времену робовања под Турцима, идеји ослобођења и страдању више стотина свештеника и монаха у то доба, казивао је протојереј-ставрофор др Радомир Поповић.
   У програму су учествовали: Дечји хор Првог београдског певачког друштва – први пут је изведена композиција посвећену страдалницима игуману Пајсију и ђакону Авакуму -  аутор текста и композитор је Војислав Милин. Хор Станковић, чланови музичког ансамбла „Таурунум“ из Земуна и драмска уметница Биљана Ђуровић прослављали су песмом и речима београдске мученике игумана Пајсија и ђакона Авакума.
   Свети ђакон Авакум или Свети ђакон Авакум Београдски, преподобни мученик, рођен је 1794. године у Кнешпољу код манастира Моштанице. Крштено име му је било Лепоје, док презиме није сачувано.
                        
  У раној младости одлази у манастир Моштаницу, где се код духовника Генадија припремао за монашки постриг и, коначно, закалуђерио.
   Пошто су Турци угушили буну у том крају у крви 1809, српско становништво, а са њима и игуман Генадије са сином, као и ђакон Авакум са мајком, напуштају Моштаницу, која ће затим бити разорена, и прелазе у манастир Трново код игумана Пајсија.
   Током Хаџи-Проданове буне 1814, која је довела до делимичне самоуправе у Србији, Милош Обреновић је помогао Турцима да угуше побуну уз услов да се ови не свете преживелим устаницима (осим Хаџи-Продана и његове браће). Међутим, после угушења побуне Турци су похватали око 300 виђенијих Срба и поубијали (одсецањем главе или набијањем на колац). Међу ухваћенима су били и игуман Пајсије, игуман Генадије, син му Стојан и ђакон Авакум, који су отерани у Београд и тамо оковани у кули Небојши, подно Калемегдана. Игумана Пајсија су одмах, са већим бројем других Срба,Турци набили на колац за пример осталим непослушним становницима тадашњег Београдског пашалука. После тога је дошао ред на игумана Генадија и његовог сина Стојана, као и на ђакона Авакума.
   Пред извођење из тамнице, Турци заробљеним Србима понудише да пређу у ислам и да тако сачувају своју главу. У страху за свој и синовљев живот, игуман Генадије прихвати па се прозва Мула Салија, а син његов, Стојан, Реџеп. Авакум, пак, одби ову понуду. По народном предању које је забележено у епским народним песмама, Свети Авакум је одговорио речима:
   Нема вјере боље од хришћанске! Срб је Христов, радује се смрти; а суд страшни чека и вас Турке, па ви чин'те што је вама драго! А скоро ће Турци долијати, Бог је сведок и његова правда.
  По предању, Авакум је ове речи гласно певао и док су га Турци водили до Стамбол капије (данас простор око Народног позоришта у Београду), где су у оно време извршавана погубљења. Када је, носећи на рамену колац на који ће да буде набијен, дошао на зараван испред уласка у Београдску тврђаву, Авакуму је пришла његова сиротица мајка, у жељи да сина спасе мучења. Поучена од турских заповедника да ће Авакума поштедети ако пређе у ислам, она пред њим паде на колена и плачући га поче заклињати у млеко којим га је подојила, да пристане да се потурчи и тако спасе свој млади живот, а Бог ће да му опрости, јер је то учинио од големе невоље. На то јој син, по народном песнику, одговори:
   Мајко моја, на млијеку ти хвала, ал' не хвала на науци такој, брзо ћеш се обрадовати сину, док пред Божије изађемо лице. Смрт избавља од свакијех биједа, цвијет прољетни тек за зимом иде.
   По народном сведочанству, када су видели да ни мајчине речи и клетве не помажу, Турци сами приђоше Авакуму и, већ намештајући колац на коме ће да га погубе, понудише му поново да се потурчи. Предање казује да их је Авакум питао: „Умиру ли Турци некад?", па када су му потврдно одговорили, он је додао:

   Благо томе ко раније умре, омање је муке и гријеха!

   Чувши ово, заповедник Београда и целог пашалука Сулејман-паша, по предању, наредио џелату је да Авакума брзо убије како се на коцу не би дуго мучио.

www.spc.rs

28. децембар 2014.

Монахиње из целог света чувају православље у француском Мајену


Монахиње из Мексика, Бразила, Португалије и Француске чувају православље у француском Мајену. Игуманија Јелена: Величина Срба је у томе што остављају слободу која је суштинска за човека
                            

   Недокучиви су путеви Божји. Како, иначе, другачије објаснити податак да постоји манастир Српске православне цркве у ком ниједна монахиња није Српкиња?
   Манастир посвећен рођењу Пресвете Богородице налази се у француском месташцету Мајен на 250 километара западно од Париза, у правцу Бретање. У надлежности је Његовог преосвештенства владике Луке, епископа западноевропског. Игуманија Јелена је из Мексика, а у њему живе још монахиње Катарина, Теодора, Сара и Клара из Бразила, Софија из Португалије и Францускиња Христина. Њихове судбине и животне приче су крајње занимљиве, а све их је спојила изненада откривена љубав према православљу.

- Највећи део сестара је прешао у православље у Бразилу, свака на различитом месту, али с јаким убеђењем, које само Свевишњи може да објасни, да Бог станује у Православној цркви - каже у разговору за „Новости“ игуманија Јелена.
                        

   Настојатељица манастира Рођења Пресвете Богородице објашњава шта је то привукло нашој вери.

- Православље је дало смисао мом животу. Може да делује једноставно, али у Православној цркви смо то што смо, и покушавамо да будемо бољи, захваљујући Богу. Православна црква брижљиво чува и шири праистину. У Католичкој цркви нисам волела хипокризију, да од других тражимо оно што не тражимо од самих себе. Тај недостатак искрености ми је много сметао.

Монахиње Сара, Јелена и Клара

Јелена је рођена у Мексику, а детињство је провела у Бразилу и, каже, у то време није била превелики верник.

- Када сам открила православце, нисам још увек познавала сву истину о њима, али сам већ на првој литургији Светог Јована Златоустог, у Бразилу, на коју сам била позвана, осетила снажно присуство Бога. Одлучила сам да пређем у православље и да се замонашим. Била сам млада и сигурна да радим добру ствар.

Православље је узела 1986. године, што је у почетку узнемирило њену породицу.

- Били су у страху, јер православље тамо не познају довољно. Данас је то за њих благослов. Долазе да ме посете, и ја, додуше ретко, одлазим код њих. Носим са собом поруку хришћанства, коју веома поштују.
  Чим је прешла у православље, отишла је у Европу, у Португалију, у манастир који је био припојен Пољској православној црвки.

 - Када је владика преминуо, добили смо благослов од митрополита СПЦ Саве да се припојимо СПЦ, у којој су нас примили великог срца и раширених руку - истиче игуманија.

    Одлука да пређу баш у СПЦ је, каже, била једноставна и логична.

 - Схватиле смо да је српска црква мученичка, због свега што се дешавало са српским народом током рата. И ми смо изабрале пут мучеништва. Направиле смо прави избор.
 Игуманија Јелена разуме помало српски, али га сестра Сара одлично говори. Осим српског, овде се још говоре и француски, португалски и шпански. Служба је на француском.

 -У Годонкур су пуно долазили да нас посете. У Мајену нас још не познају довољно. Тек смо дошле. За све је потребно време.

  Сестринство се у Мајен преселило тек пре неколико месеци из 800 километара удаљеног Годонкура у области Вож. Морале су да оду, јер нису имале средстава за одржавање. Кров је могао да попусти сваког часа. За њихов проблем чули су у православном манастиру Свети Антоније, метоху манастира Симонопетра на Светој гори, коме је један богати француски пар донирао велики посед. У својој младости су прешли у православље, а нису имали децу, па су све оставили цркви.

- Сад уређујемо стару коњушницу за монашки живот. Имамо и малу капелу у шуми. Адаптирамо и конак за посетиоце. Почињемо из почетка и потребна нам је помоћ - каже игуманија.

   Неопходна средства стичу прављењем свећа за цркву Свети Сава у Паризу. Сестра Сара слика иконе. Баве се и калиграфијом.

-Веома смо почаствоване што припадамо Српској православној цркви и што нас је прихватила таквим какве смо. Владика Атанасије Јевтић нам је својевремено говорио да не покушавамо да се мењамо и да не имитирамо Србе. У томе и јесте величина и мудрост Срба, јер никога не стављају у калуп и остављају ту врсту слободе која је суштинска за сваког човека - објашњава игуманија Јелена шта је везује за српско биће и православље.

                                 
МОЛЕ СЕ ЗА КОСМЕТ

Сестре манастира Рођења Пресвете Богородице одлазиле су више пута у Србију.

-Раније сам ишла сваке године, а касније сам била окренута великим обавезама у манастиру. Планирам да ускоро поново одем. Много волим Жичу. Хтела бих поново да посетим и Грачаницу. Страшно је то што се Србима догодило на Косову. Делимо тугу, стално се молимо за њих - каже игуманија Јелена.

   Г.Чворовић, "Вечерње новости", 24.4.2014.

Архимандрит Тимотеј, игуман манастира Вазнесење, Материце, 28.12.2014.


Свети владика Николај, МАЈКА И ЋЕРКА

-Кажи мени, слатка нано,
Је л' од Бога тако дано,
Да нам овај живот пружа
Више трња него ружа?
Је ли тако Божја воља
Да нас прати свуд невоља?
Да живимо све у страху
И у сумњи и уздаху?
Кад ће ово време проћи?
Да л' ће икад боље доћи?
Душа ми је устрашена
Као тица уловљена.
Па кад си ме ти родила,
Охрабри ме, мајко мила.
-Не бој ми се, кћери моја,
Нек се стиша душа твоја.
Више трња - скупља ружа,
Тај ми наук живот пружа,
А невоље што су веће
То је лепше лице среће.
Голготска је горка стена
Двер на храму васкрсења.
Лек од страха и уздаха
Јест, и биће, вера јака.
Лек од сумње, кћери мила,
Од увек је нада била.
У веру се ти обуци
И штап наде држ' у руци,
Па запевај, ти и нана:
"Нисмо саме, Бог је с нама!"

Епископ Николај, Сабрана дела, књига 11, Глас цркве, Шабац, 2013.
фото: Никоље Рудничко, Копорин, Покајница, Дивостин, Драча

27. децембар 2014.

Његово Преосвештенство Г. Атанасије - умировљени Епископ захумско-херцеговачки, Бијељина, 21.12.2014.


НАЈАВА ПРЕДАВАЊА АРХИМАНДРИТА ТИМОТЕЈА, ИГУМАНА МАНАСТИРА ВАЗНЕСЕЊЕ

Црква Вазнесења Господњег, Велика Дренова

СА БЛАГОСЛОВОМ ЊЕГОВОГ ПРЕОСВЕШТЕНСТВА ЕПИСКОПА КРУШЕВАЧКОГ ГОСПОДИНА Г. ДАВИДА, ИГУМАН МАНАСТИРА ВАЗНЕСЕЊА ГОСПОДЊЕГ У ОВЧАР БАЊИ АРХИМАНДРИТ ТИМОТЕЈ ОДРЖАЋЕ У ВЕЛИКОЈ ДРЕНОВИ ПРЕДАВАЊЕ НА ТЕМУ:

ПРАЗНИЦИ И ЊИХОВ ЗНАЧАЈ У ЦРКВИ

На празник Материце, у недељу 28. децембра 2014. године, после Вечерње службе (17 часова), отац Тимотеј одржаће предавање у парохији великодреновској. Парохија великодреновска организује Духовне вечери три пута годишње (Цвети, Илиндан и Материце) и ово је последње предавање за ову календарску годину. Предавање на Цвети одржао је о. Алексеј игуман манастира Светог Луке у Бошњану, а на Илиндан умировљени Епископ Атанасије Јефтић.

Част нам је позвати Вас да и ово вече проведемо у дружењу на ползу душе
парох великодреновски јереј Мирослав М. Михајловић

извор: Епархија крушевачка

26. децембар 2014.

Одржан први састанак Мисионарског одељења СПЦ


   Састанком је председавао Преосвећени Епископ рашко-призренски г. Теодосије, мандатни епископ задужен за надзор над радом овог синдоског тела, насталог пре неколико месеци на предлог Високопреосвећеног митрополита црногорско-приморског Г. Амфилохија. После молитве, отварајући радни део састанка, епископ Теодосије је нагласио значај покретања Мисионарског одељења, које би требало да ради по угледу на истоимене пројекте других помесних Цркава. Владика је указао да је поље мисије веома широко и да је на њему потребно покренути што више потенцијала, а да сви ми заправо треба да будемо сарадници благодати Духа Светог која призива оне који нису православни у Цркву и који сами често осећају где је пуноћа истине, што је више пута сам видео у свом пастирском раду. Заменик мандатног епископа задуженог за надзор рада Одељења, презвитер Оливер Суботић, уредник Православног мисионара, је потом у најкраћим цртама представио сваког од чланова Мисионарског одељења и истакао кључни мисионарски допринос који је сваки од њих до сада дао. У истом смислу су представљене и најуспешније мисионарске организационе целине које су постале придружене чланице Одељења.
                          
   После представљања чланова, сваки од њих је изнео своја виђења и предлоге који се тичу мисије наше помесне Цркве. Др Станоје Станковић, оснивач и председник Мисионарског центра „О. Данило Сисојев“ је указао на искуства сличних одељења Московске патријаршије и Атинске архиепископије, са чијим мисионарима има вишегодишњу сарадњу и са којима ће и Мисионарско одељење СПЦ успоставити контакт. Презвитер Иван Цветковић, оснивач интернет портала Поуке, је у кратким цртама дао предлог формирања православног интернет супер-портала који би био каталог српских интернет ресурса, у коме би свака парохијска црква и  парохија СПЦ могла да има своју страницу, што би у неким аспектима био до сада невиђен технолошки подухват у православном свету. Архимандрит Гаврило (Вучковић) је укратко упознао присутне о свом личном приступу када је реч о интернет мисији, а информатичар Ненад Бадовинац, технички уредник мисионарског интернет пројекта манастира Лепавина, је навео технолошке новине у интернет мисионарском пројекту који о. Гаврило годинама неуморно предводи, наводећи да у овом тренутку развијају мисионарске апликације за мобилне уређаје које ће бити раме уз раме са сличним пројектима осталих помесних Цркава, а у неким аспектима ће их чак и превазилазити. У контексту е-мисије  значајне сугестије дао је протопрезвитер Милић Драговић, старешина цркве Светог Апостола Марка у Ужицу, који је из сопственог искуствао дао јасне стратегије када је реч о радио емисијама и мисији у мас-медијима.
                         
   Врло корисна упутства и предлоге у погледу мисионарске делатности у парохијском домену дао је протојереј-ставрофор Вајо Јовић, старешина храма Александра Невског који води чувену Мисионарску школу при истом храму, и протојереј-ставрофор Душан Колунџић, који је на састанак Одељења дошао у својству спољног сарадника. Обојица су указала да је суштински циљ мисије продубити жив контакт са верницима и радити на побољшању мисионарске делатности у оквиру парохијских заједница, чему електронски вид мисије свакако треба да буде подршка. О. Вајо је особито истакао нека значајна искуства у оквиру своје парохијске заједнице која су потпуно примењива у пракси сваке парохијске цркве. Архимандрит Сава Јањић, у западном свету својевремено познат и као цyбер-монк, с обзиром да је интернет за потребе мисије користио пре готово две деценије, је дао занимљиве идеје у погледу саме концепције мисионарског деловања Одељења и његових чланова, као и начина координације међу самим мисионарима, посебно указујући на потребу да се подржи креативност и труд коју показују у свом раду. Презвитер Владимир Марковић, секретар Верског добротворног старатељства АЕМ, је истакао потребу да се у рад Мисионарског одељења укључе и мисионари из унутрашњости Србије који су активни на пољу милосрдне делатности и с тим у вези је нагласио рад на терену са потребитим слојевима становништва као посебно важно поље које се не сме запоставити.
                         
   Од стране вероучитеља који су чланови Одељења чуле су се идеје о томе на који начин је потребно мисионарити међу младима. Координатор Одељења за дијалог у култури АЕМ, вероучитељ Стеван Јовановић, је указао на значај покретања јавног дискурса на културолошке теме као посредног вида хришћанске мисије усмереног пре свега према академском свету, док је вероучитељ хаџи Драган Поповић говорио на тему мисије међу најмлађим узрастима, наглашавајући значај дечијих хорова, међу којима је и хор „Свети Симеон Богопримац“ чији је он оснивач и вођа. Вероучитељица Татјана Грујић, као искусан правник са десетогодишњим искуством у раду правобранилачке службе, указала је на потребу и начине мисионарског учешћа интелектуалаца свих профила.
   На крају је утврђена редовна динамика састајања чланова Одељења и постављени су основни стратешки и оперативни циљеви о чијој ће реализацији јавност бити благовремено обавештавана, а епископ Теодосије је заблагодарио Господу на части да управо он буде први епископ који ће бити задужен за надзор рада овог историјски важног пројекта који је окупио представнике различитих мисионарских структура којима наша Црква тренутно располаже.

Информативна служба СПЦ, 25.12.2014.


25. децембар 2014.

Епископ Григорије, У НЕДЕЉУ МАТЕРИЦА

   У ову недељу, другу пред Божић, прослављамо Материце, које бисмо могли назвати хришћанским, дубоко православним даном жена и мајки. Овај празник смештен је између Детинаца и празника Отаца, јер је и мајка у породици она која повезује и спаја, она која -- као квочка пилиће - све око себе сабира. Она је матица и врело, она је истински украс дома. Захваљујући њој кућа и постаје дом, свето место и тихо пристаниште у животу сваког човека.
Манастир Вазнесење, Детињци, 2014.
   Нарочито у ове дане, празничне, мајка је та која дому даје свечани тон и ведрину. Јер, празнујемо и украшавањем дома, и свечаношћу трпезе, и топлом речју. Много је празника наше Цркве, но ниједан - бар у нашем народу - није толико везан за породицу и дом као Божић. Зато има јако много смисла у нашем народном веровању да ће онај ко је тужан на Божић, бити тужан целе године.
   Али, шта је то што мајку ставља у само средиште дома? Чиме је то она, више него други, заслужна за то што Божић у животу свакога од нас представља незаборавно и драго време радости и утехе? То је управо њена топла, крајње смирена мајчинска љубав, слична оној љубави која се видљиво открива пред нама у Витлејемској пећини. У оној ноћи светлијој од сваког сунчаног дана у којој земља, везана за Небо невидљивим али нераскидивим свезама, добија од њега у знак вечне љубави највреднији Дар: Богомладенца Који се рађа.
   У томе је њена љубав налик Христовој. Јер и Његова је љубав сва од жртве и смирења. Предвечни Бог, Један од Свете Тројице, Онај кроз Кога је сав свет створен - смирено се јавља као Човек у телу и то онако како се само велика љубав не стиди да се јави: у понижењу, служењу и страдању. Зато у празнику Матрица ми прослављамо и поклањамо се пред оним задивљујућим у мајци што је чини сличном Христу, припремајући се тако за велики и несхватљиви Празник Христовог Рођења, тај празник крајњег смирења.
   Овај празник, дакле, требало би да буде подсећање нашем времену на оно што смо као народ почели да заборављамо: да мајку треба поштовати као светињу. На мајку, жену, све мање гледамо као на биће кроз које нам се дарује живот и које стога заслужује сву нашу љубав, и зато је и жена данас све мање жена, и мајка све мање мајка у оном смислу о коме смо говорили. А да би могла да пружи љубав и нежност као мајка, жена је и сама мора осетити и примити од оних које воли. Да би била ослонац и заштита своје породице, мора осетити да је тој породици уистину потребна.
   Постоји, међутим, једна ствар коју не бисмо смели заборављати: мајка остаје мајка и онда када више није у стању да пружа, и онда када је старост и немоћ учине беспомоћном попут детета. То је време када семе, које је она читавог живота са ревношћу и трудом сејала у наше животе, треба да да свој плод. То је време провере наше љубави која би требала бити одговор на примљену љубав, време када наша брига и пажња морају постати њен ослонац. Ако не изгубимо свест о томе да је старост круна часног живота, само њено присуство постаће за нас Благослов.
   У ову недељу, Црква кроз своје богослужење прославља све Праоце и Праматере од стварања света до данас. Уз све Свете људе, началнике племена, прославља она дакле и њихове Свете жене, које су својом вером, кротошћу, истрајношћу, трпљењем заслужиле да њихова имена буду кроз векове прослављена заједно са њиховим Светим мужевима.

Епископ захумско-херцеговачки Григорије, Радост живота, Глас Српске, 2010.

Мајке хришћанке - Савка Јевтић - Мајка преосвећеног Eпископа Атанасија (Јевтића)

   "Наша Мајка је родила десеторо деце. Рођена је 1908. године. Отац ми Милан рођен је 1907. Мој деда се вратио после 7 година ратовања (1912- 1919), и убрзо је пожурио да ожени сина, јединца Милана (а имао је још две кћери, наше тетке, Марицу и Лепосаву). Нашао је снају у угледној кући Брисића у Туларима код Уба. Обоје су родитеља тада имали једва око двадесет година. И Мајка је била млада кад је почела рађати, није још имала двадесет година. Прво двоје деце је изгубила при порођају, нису стигли ни да их крсте. Потом је родила нас шесторо, и сви смо хвала Богу, још живи. После мена, најмлађег преживелог, родила је још двоје. Једно, брата Здравка, су успели родитељи да крсте, а оно десето се ваљда врло рано упокојило. (Пре неколико година, друга наша сестра, Олга, подсетила је брата Слободана, те је, уз гробове и споменика Деде и Бабе и Оца и Мајке, подигао и брату Здравку мали споменик, на гробљу у селу Брдарици, где је пре две деценије подигнута нова Црква Васкрсења. А имамо у другом крају села , старију Цркву, посвећену Светој Тројици, који Празник цело наше село прославља. Тамо смо ми ишли у Цркву, нарочито памтим на Причешће.)
                                                  
   Памтим: нас осморо, ми шесторо деце, и отац и мајка, сви смо спавали у једној соби. Имали смо у кући још једну кухињицу у средини, и једну собу, у којој су деда и баба спавали. И онда смо често лежали по неколико нас у једном кревету, па често смо ми и са мајком спавали. Пошто сам ја био најмлађи, ја легнем у њен кревет, а она стоји крај кревета и моли се. То траје подуго, бар пола сата, ја често и заспим. И запамтио сам једну њену молитву: „Господе, спаси и птицу у гори и рибу у води, и моју децу не заборави!" А то је она научила од њене Мајке, Баба-Нáне (звала се Даринка), која је исто била врло молитвена. Мајка, права Мајка, не може да не осећа светињу живота. Она свим бићем својим, срцем, утробом, осећа дар живота, осећа страхопоштовање према животу, према детету, према тајни великог дара Божијега. Бог, кад год шаље једно ново људско биће на свет, једно дете, Он показује своју веру у то ново биће, у човека. Тако показује и усађује ту тајну и Мајци. Зато постоји једна фина, танана особина, дубоко у Мајци усађена, још као девојци: да има страхопоштовање пред животом. Има она народна шала: кад на свадби изводе младу из куће, па сад треба да се пење на коња, или на кола, и сви плачу. Плачу од радости, од потреса срца и душе, од љубави. Плаче и она, и њени. Она природно и дрхти. А онда шала каже: Питају је: „Што плачеш?" А она каже: „Нека ја плачем, само ви мене водите". Дакле, она воли то што је удају, али је природно да има неку трему. Пред сваки велики догађај је та трема присутна у људском бићу, људском срцу.
Пред испитом, рецимо, пред Причешћем... То је богодано страхопоштовање усађено у људској природи (Свето Писмо га назива „страх Господњи - почетак мудрости"). То није депримирајуће, није дефетизам, није депресија, него радост живота, радост новога, радост љубави, радост заједништва... А наравно, највеће и најновије страхопоштовање јесте љубав. То Мајке имају!"- владика Атанасије Јевтић.

иди на везу: Радио Светигора 

Породица Епископа Атанасија(Јевтића)    
 


МАНАСТИР ВАЗНЕСЕЊЕ - ГОДИНА У СЛИКАМА


23. децембар 2014.

Митрополит месогејски и лавреотикијски Николај, ДУХОВНО ИСКУСТВО - ИСТИНСКО И ЛАЖНО



   Истинско духовно искуство открива божанску природу човека, док лажно духовно искуство не допушта Божијој благодати да делује у човековом животу. Због тога је истинитост искуства неопходни услов за духовни живот.
   Како то разликовати? Наравно, не говоримо о интелектуалној аргументацији. Апсолутну истину за нас предстaваљају речи Господње: «Који није са мном, против мене је» (Мт. 12, 30), «Нико не може два господара служити» (Мт. 6, 24), «Ко хоће за мном да иде нека се одрекне себе и узме крст свој, и за мном нека иде» (Мк. 8, 34) и «Ако не буде правда ваша већа него правда књижевника и фарисеја, нећете ући у Царство небеско» (Мт. 5, 20).
   Осим тога, у Јеванђељу видимо како Господ једног од својих ученика лишава људског права да присуствује сахрани свог оца (в. Мт. 8, 22), предвиђа мучеништво и страдање свима који Га следе (в. Мт. 24), разобличава млакост (в. Отк. 3, 16), захтева пост и молитву, и поставља савршенство као циљ (в. Мт. 17, 21; Еф. 4, 13; Јак. 1, 4).
   Бог је апсолутан, вечан, и Божија истина испуњава човека, али и оставља у њему осећај да га надилази. Она је нешто бескрајно, необухвативо. Али, од оних који желе да Га следе, Бог не тражи ништа што превазилази њихове снаге и могућности – све то надокнађује Његова благодат – већ искрен пристанак да Га следе, чврстину воље, и доследност одлукама. Само такав човек је способан за живот са Богом, он може пратити Његове стопе и препознавати Његове трагове.

   Прави хришћанин

   У Писму често видимо како се апостоли, да би убедили читаоце, позивају на аутентичност свог личног искуства: «Што беше од почетка, што смо чули, што смо видели очима својима, што сагледасмо и руке наше опипаше» (1 Јн. 1, 1); «И онај који је видео, посведочио је, и истинито је сведочанство његово» (Јн. 19, 35). И Самарјани (в. Јн. 4, 42), и свети Јован Крститељ (в. Јн. 1, 34) такође прибегавају непосредности сопственог искуства. Сведочење искуства је најубедљивији аргумент у корист истинитости онога што говоримо.
   Хајде да погледамо какав значај има истинско искуство у животу хришћанина. Апостол Петар је аутентичан чак и у свом паду, зато што је непосредан. Он тражи доказ, и Господ га зове да пође по води, али он показује маловерје и почиње да тоне (в. Мт. 14, 28–29); спонтано исповеда да из уста Христових истичу речи живота (в. Јн. 6, 68); тражи од Бога да избегне страдања; не допушта Господу да му опере ноге, а затим то одушевљено прихвата (в. Јн. 13, 5–14); дрско одсеца ухо Малху и добија укор од Господа (в. Јн. 18, 10); одриче се Господа и одмах се каје (в. Мк. 14, 72); чувши вест о Васкрсењу, посумња и одмах отрчи ка гробу, да се сам увери (в. Јн. 20, 3–4) – он пада и устаје, греши и каје се, не «глуми», остаје свој, слободан је, чак и кад поступа у складу са својом људском природом. Он греши, али се исправља, он није безгрешан – али је стваран.
   Прави човек није онај који не греши, већ онај који освешћује грехе, исповеда их и каје се за њих. И он није само непосредан у својим делима, него и искрен у својој вери.
   Вера није идеологија са којом се треба сложити, није мисао коју треба прихватити, није осећање, није морални закон, није психолошки доживљај, није циљ који се достиже људским трудом. Вера – то је живот, и истина, коју налазимо на конкретан начин. Бог даје веру, а вера открива Бога.
   Дакле, ко је онда прави хришћанин? Свети Василије Велики говори да су то они који живе «као ученици Христови, који подражавају само оно што виде у Њему или чују од Њега; као свети храмови Божији, испуњени само оним што служи Богу; као деца Божија; као со земљи»; и нешто даље наставља: «Шта је обележје хришћанина? То што је, као што је Христос умро за људске грехе једном и заувек, тако и он мртав и недоступан сваком греху… љуби ближње као што је Христос заповедао… увек се сећа Господа».
   Према речима светог Јована Златоустог, «Ако си хришћанин, немаш свој град на земљи. Чак и ако задобијемо читаву васељену, остаћемо у њој странци и придошлице. Ми смо записани на небу. Тамо је наш град».
   Дакле, искуство хришћанина је истинско када више волимо крст од удобности; када доживљавамо Царство Божије као нешто реалније од историјских догађаја; када се у својим невољама више молимо, а мање расуђујемо; кад нам је наш брат ближи од сопственог «ја»; када жудимо за смрћу више него за животом.

                      

   Главна обележја истинског хришћанског искуства

   Отворимо прву главу Јеванђеља по Јовану, у којој се говори о призивању апостола Андреја, Филипа и Натанаила. Сва тројица дочекују призив са одушевљењем. Апостол Андреј узвикује: «Нашли смо Месију»; апостол Филип брзо одлази Натанаилу и говори: «Нашли смо онога за кога писа Мојсеј у Закону и Пророци: Исуса, сина Јосифова, из Назарета» (Јн. 1, 45), Натанаил се обраћа Господу и говори: «Ти си Син Божији, ти си Цар Израиљев» (Јн. 1, 49).
   Прво главно обележје истинског искуства је свест о Божијем призиву, упућеном човеку, и спонтани одговор на њега – такав је плод незлобивости душе. Душа одмах, непосредно, без дугих размишљања, без расуђивања, одговара на Његов призив. И Господ говори Натанаилу: «Ево правог Израиљца у коме нема лукавства» (Јн. 1, 47) – нема смутње, збуњености, његово је срце пуно чистоте и невиности.
   Црквена служба на празник светог апостола Андреја нам говори да је његов спонтани одговор потекао из «душе која је чекала и жудела за Његовим доласком». То нас доводи до још два обележја: до бола снажна жеља за налажењем Бога, потреба за Њим и – очекивање Господа и Његовог доласка.
   Тај душевни бол, наду, скривену чежњу, свети оци називају «рањеношћу» душе. Живот у очекивању да ће Господ доћи да би посетио моју душу, променио, преобразио и обновио мој живот и мене самог – све је то обележје правог хришћанског искуства.
   Важно је напоменути да одушевљење апостола није било просто израз радости, већ је имало карактер величанственог исповедања вере, које Црква чува у својим рукама као благо. Од самог почетка су они исповедали Христа као Бога; али то још није све.
   Они су направили следећи корак: привели су људе из окружења својој вери и брзо раширили ту вест. Апостол Андреј је привео Исусу свог брата Симона, апостол Филип се обрато Натанаилу речима: «Дођи и види». Та заједница у љубави Божијој, која тече у нама и излива се на наше ближње, такође је показатељ аутентичности хришћанског искуства.
   И завршимо још једним обележјем: жеља за мучеништвом. Сви апостоли су сопственом крвљу запечатили своје призвање. Са каквом су лакоћом ишли за Господом на земљи, са таквом лакоћом су и давали свој живот за Њега, желећи да Га вечно прате и сједине се са Њим у Његовом Царству.

   Карактеристике лажног искуства

   Насупрот поменутом, лажно духовно искуство чини од нас, хришћана, уместо оне који спасавају себе у Цркви – оне који осећају потребу да «спасавају истину»; оне који, уместо да у хришћанину виде свог брата у Христу, виде у њему противника кога треба поразити, или једномишљеника који је потребан ради потврде сопственог мишљења; онога који се, уместо да повери своје душевно стање сили благодати Божије, са недопустивом наивношћу узда у «скалпел» научних процена и рационалистичког погледа на свет.
   Тако ми, уместо да будемо честица духовног тела Христовог, почињемо да посматрамо Цркву као друштво – са члановима, уставом, правима и обавезама, као друштво коме је наша помоћ потребнија него што је другима.
   Због тога ми, уместо да имамо дубоко смирење, пожртвованост, кротост, уважавање и снисходљивост према другима, и уздање само у благодат Божију, поступамо као световни људи, привезани за земљу, са захтевима, несавладивом пожудом, скривеним егоизмом, лицемерјем, ситничавошћу, бесмисленим конфликтима, прељубом, осећајем надмоћи, компромисима, самооправдавањем, неспособношћу примања критике, спремношћу да судимо свима и свему.
   Такво размишљање нас наводи да измислимо таквог «Бога» који у самог себе сумња, «Бога» који непрестано себе негира и који је понајпре психолошка фикција која прати болесно стање незадовољства, или некакво идеолошко прибежиште. То није Бог – Отац, Који нас васпитава, него «Бог» – слуга, који решава наше бесмислене проблеме; није Бог Који нас подржава, него«Бог» кога смо измислили да би нас подржавао; то је «Бог» који не постоји и који, природно, не заслужује да ико верује у њега.
   Овакво схватање Бога води нас ка погрешном схватању Цркве, по ком она представља не Божију, него нашу креацију. Она представља механизам који смешта човека у одређену социјалну групу, скривајући и гушећи његову перспективу уподобљавања Богу. Таква Црква не заслужује поверење; може се једино «механички» исповедати веру у њу.
   То је, у значајној мери, последица наших савремених друштвених стремљења, која утичу на перцепцију и обезличавају наш живот, нарочито духовни. Ми, хришћани, све чешће говоримо о величини науке, која је «у савршеном складу са религијом», о демократији као о вредности која «дозвољава Цркви да слободно постоји», и о људским правима као највишој вредности. Знамо да нас је наука начинила гордима као никад до сад, постављајући на место Бога – човека као идола, који се сам себи поклања; знамо да је демократија заменила Божију вољу, да су људска права заменила право Бога да се меша у наш живот и делује као Бог.
   Тако долазимо до стања хришћана који сами покушавају да нешто схвате, али немају поверења у Бога; који траже одмор и спокојство, али занемарују унутрашњи мир; хришћане који изговарају реч «љубав», али имају на уму своје егоистичке приоритете или патолошку везаност – јер одбијају да са љубављу сједине попустљивост, трпљење и пожртвовање, и више воле илузорност егоистичког задовољства.
   У таквом стању читамо књиге о искуству светих који су оставили многа дубока дела, разговарамо о њима у нашим удобним салонима, у одсуству сваке жеље за подвигом, жртвом и умирањем за грех. И уместо да читамо свете текстове ради смирења, ми их искоришћавамо за осуђивање наше браће. Ми, са својим световним животом и тежњом ка самооправдавању, желимо да подражавамо свете мученике у честом причешћивању, али не и у њиховом покајању и вери.
   У суштини, то није ништа друго него рационализација религиозности уз болесну везаност за спољашње форме. То је ђавоља обмана, која, водећи ка псевдоврлинама, само распаљује страсти, немоћ, окрутност; то нема везе са Духом Божијим и Предањем Цркве. Нашавши се на том путу, ми се често жалимо да су нас повредили, жалимо се на тешкоће, на то да нас Бог не слуша, а ближњи не схватају. То нас даље доводи до убеђења да се чуда не дешавају и да светих данас нема, и да је спасење мало вероватно; то рађа у нама сумњу, очајање, лењост и опирање подвизима. Све ово је природан след догађаја за хришћанина који више није свој, и који више није истинит.
                         

   Величина „новог човека“

   Као и сваком хришћанину у историји Цркве, и нама је потребно истинско искуство Божије благодати. То искуство нас води ка величини «новог човека», који је достигао такав ниво на ком се уподобио Богу, постајући притом свестан и својих могућности, и немоћи других. Кад се наш разум смири, тад се рађа вера. Кад наша чула осећају опасност, тад се појављује благодат. Кад се одричемо своје воље, тад доживљавамо Његову љубав. Човек је способан да се ослободи свог егоизма и на тај начин сједини са Богом и браћом.
   Истинско искуство преподобних, мученика, апостола, пророка, укључује у себе подвиг, зној, крв, бол, смиреноумље. Прави хришћанин осећа радост у подвизима, одрицању и жртвовању. У лику свог брата он види Самог Христа. Пред њим се он смирује, трпи, са њим дели веру, живот, благодат, памтећи да се не можемо спасти другачије, него кроз наше ближње, то јест кроз љубав према њима, коју нам је Христос заповедио. Истински хришћанин се не бави светском таштином; како говоре свети оци, «он живи на земљи, али је грађанин неба» и зато се не брине о земном, већ о небеском. И свест о томе чува у њему божанску наду.
   Вера, нада и љубав представљају основу аутентичног искуства сваког хришћанина. Бог гледа његово лице, које одражава зраке Његове благодати. Он никада није сам, он је отворен за све, и Бог га испуњава Својом светлошћу.
   Та аутентичност чини хришћанина савременим – не у световном схватању, као површног имитатора и пасивног носиоца одлика епохе у којој живи, већ у смислу да он отелетворује вечну Божију Вест у садашњем времену. Он кроз себе отелотворује Предање Цркве.
   Аутентичност отвара пут ка светости, чак упркос људској слабости и несавршености. Супротно томе, поремећена свест и компромиси гасе дејство Божије благодати и лишавају човека учешћа у тајнама.

   Закључак

   Највеће обрасце аутентичног искуства за сваког хришћанина представљају прародитељи до грехопада, детиње душе, и Христови ученици. Господ је рекао: «Који не прими Царство Божије као дете, неће ући у њега» (Лк. 18, 17). То показује да је за спасење неопходно враћање ума у подобно стање. Прави човек се, попут прародитеља пре грехопада, не скрива и не наоружава заштитним средствима; он је, попут деце, невин и способан да верује; попут апостола, простодушан је и не надима се знањем.
   Зато аутентичан човек не само да свуда види «прст Божији», него увек осећа Његов додир. И Бог њему допушта да Га додирне, као што је допуштао апостолима, и кроз то он непрестано добија потврду своје вере.

   Аутентичан је онај у коме се може открити Бог

   Можда ће све до сада речено изгледати као преувеличавање. Нама је то тако страно, тако далеко! Али и тако блиско, тако рођено! Природа човека све то обухвата. Црква нас позива да спознамо себе, да сами откријемо ту просту истину о себи као човеку, личности, и хришћанину, да бисмо постали природни као прародитељи, невини као деца, и непосредни као Христови ученици.


Са руског Мирјана Милетић
Извор: Православие.ру