О НОШЕЊУ КРСТА ГОСПОДЊЕГ

И наше време сведочи о  постојању различитих типова људи – од паганског, преко старозаветног до новозаветног типа

   У савременој православној психологији, али и у неким древним светоотачким делима, налазимо интересантну поделу типова људи по духовном стању у коме се налазе. Тако, људе можемо поделити на пагански, старозаветни, новозаветни и есхатолошки тип. Наводећи и објашњавајући ове типове, осврнућемо се и на време у коме живимо.

   Први, пагански, тип људи је данас, нажалост, изразито најбројнији. То су људи „овога света“, у којем преовладава грамзивост за материјалним добрима и богатством. Карактеристике овог типа засигурно нису човекољубље, пожртвованост и стермљење ка вишим циљевима, него пребивање у пролазним страстима и сластима овога света. Овакви људи стално пребивају у духовном мраку, у прелести, савладани од својих најскривенијих комплекса. Плод оваквог начина живота је стање где преовладава најдубље потискивање и страх, бесциљност живљења (због удаљености од Бога) и гажење других као потврда сопственог постојања. Због свега овога, за ове људе љубав је замењена болесном сексуалношћу као животињском потребом за самоистицањем и тиранијом над другим. Можда је правилније рећи демонском потребом, а не животињском. Такође, за овај тип је карактеристична, посебно код неких народа, појава хомосексуалности и бисексуалности, које нису никаква новост модерног доба. Наиме, о њима је било помена још у древним паганским културама, а помињу се и у Библији, посебно у причи о Содому и Гомори, али и у потресној причи о безбожним Гаванијама, из племена Венијаминова (Суд.19 – 21).

   Други, старозаветни тип људи је преовладавајући у Цркви у нашим временима. То је тип људи који се колико – толико духовно отрезнио, поверовавши у Бога и приближивши се Његовој Цркви. Међутим, за овај тип је карактеристично да у њему влада вера роба, а затим најамника (или слуге). Значи, људи прво ропски верују и плаше се Божије казне која их је задесила, почињући да воде рачуна о Божијим заповестима. Тек после тога, у старозаветном типу почиње да преовладава вера слуге, слуге који очекује да за сваки труд добије награду од свог Господара, тј, Бога. Али, проблем је у томе што овакви људи очекују награду искључиво у овом животу, заборављајући на Царство Небеско. Такви верници заборављају да је Троједини Господ створио човека за бесмртно уживање и вечност, а не  за овај варљиви, пролазни свет који у злу лежи. Они сматрају да је успех у животу ако немају искушења, и гомилају и штеде новац колико год им то прилике допуштају. Карактеристика овог типа је не уздање у Бога, већ у пролазне ствари: у новац, уштеђевину, имање, звање, познанства, и непотизам свеке врсте. Другим речима, оваквом типу верника крст је још саблазан, још неко проклестство пред људима и пред Богом.

   Јако је важно поменути и један карактеристичан подтип верника унутар старозаветног типа. Док ови који гомилају богатства овог света личе на садукеје, има и оних који веома личе на фарисеје. То су они који у свему виде неки грех, неку забрану, који мисле да знају Закон Божији, а у суштини не знају ништа, до само да осуђују друге, и да се показују људима како су побожни. Господ Исус Христос је доста пута, по сведочењима Јеванђелиста, назвао такве људе лицемерима и змијским породом. У данашње време, такав сој верних свуда и у свакоме види неку издају вере, неки грех, живећи тако не у духовном миру него у сталном страху. То су, психолошки али и духовно гледано, несрећни људи, јер живот проводе у једном стању духовног грча, који засигурно није по Духу Светом. Једна од најважнијих особина оваквих људи је и недовољно поштовање, а понекад и потпуно непоштовање црквених власти. Лако је закључити да тамо где се не поштују црквене власти, нема ни ношења Крста Господњег.

ЖИЧКИ БЛАГОВЕСНИК, Часопис Епархије жичке,септембар/децембар2014.

                 

   А који је новозаветни тип верника, тип коме треба увек тежити? То су људи који живе Духом Светим, који Га осећају и познају, и који се не либе да носе Крст Господњи. Они су „мало стадо“ и истинско евхаристијско семе Цркве. Ови верници не осећају да им је било какав удео или наслеђе на овом свету, а опет су со земљи и светиљка која светли овоме свету (Мт. 5, 13 – 16). То су људи који заиста сво уздање своје полажу у Господа и којима је Он једина нада, јер се не уздају ни у свој иметак, ни у своје знање, ни у политичке партије и власт овога света, ни у своје родослове и пријатеље, него у једину наду Израиљеву (Јер. 14, 8), тј. у Свету Тројицу.

   Не уздати се у било шта на овоме свету, већ само у Бога, највећи је крст који човек може да носи. Баш због овога, људи новозаветног типа, који су и једини прави верници, у свакодневном животу често наилазе на несхватање и осуђивање не само људи који живе пагански, већ и оних верника у Цркви који имају старозаветну свест. Оци и браћо, не варајмо се, вођење истинског и исконског хришћанског живота је лудост и саблазан за овај свет. Јер, овај свет робује телу истварима, који су за њега идол и фетиш. Тело треба да служи души, а душа Духу Светом, а ствари треба да служе нама, а не ми њима.

   Искушења која наилазимо у животу такође су ношење крста. Међутим, и овде је потребно расуђивање. Свети апостол Петар каже: „Јер то је благодат, ако неко подноси жалости по савести ради Бога, страдајући неправедно. Јер, каква је похвала ако грешите па кажњавани, подносите?

Него ако добро чините па подносите страдања, то је угодно пред Богом. Јер сте на то и позвани, јер и Христос пострада за вас, остављајући вам пример да идете стопама Његовим; Он грехе не учини, нити се нађе превара у устима Његовим; Он вређан не узвраћаше увреом, страдајући не прећаше, него је препустио Ономе који праведно суди“ (1 Петр. 19 – 23).

   Четврти, есхатолошки тип је везан за онострано, за оно што ће доћи после Другог доласка Христовог, у Последњи дан. Зато се и назива есхатолошким, од грчке речи...(есхатос), што значи последњи. Есхатолошки човек је уствари прави човек, какав и треба да буде по Божијем назначењу и Промислу. Све остало није прави човек. Есхатолошки човек је човек по слици и прилици Богочовека Исуса Христа. Карактеристично је да они који су достигли новозавтни степен почињу полако да предокушају и овај есхатолошки степен, тј. оно „што око не виде и ухо не чу, и у срце људско не дође“ (1 Кор. 2, 9). То су прави богослови. Без оваквог искуства, академско познавање догматских формула и фраза не значи ништа. Било је увек у историји људи који су се уздали на не мале висине есхатолошког доживљаја Небеса и тако постали саучесници анђела Божијих. Само да споменемо Светог апостола Павла, а од Светих отаца Светог Симеона Новог Богослова, Светог Григорија Паламу и многе, многе друге. Неки су постали познати у историји Цркве, а неки ће се тек открити у Последњи, Осми дан.

   Зато, браћо и сестре, хитајмо ка правом хришћанском животу, ка богочовечанском блаженству које носи мир и радост у Духу Светом. Оставимо празна препирања и осуђивања других, јер нам то уноси само немир и неспокојство у живот, удаљавајући нас од благодати Божије. Носимо Крст Господњи, јер то је једини пут да се приближимо и да окусимо хришћанску Светајну – Васкрсење Христово.

др Александар Стојановић