Поводом Бадње вечери и Божића, Народна библиотека Србије представља запис из Дневника Љубице С. Јанковић у коме ауторка, као петнаестогодишња девојчица, пише о Бадњој вечери и припремама за Божић 1909. године у дому породице Јанковић.
Бадње вече. Ма да је тек 10 сати прошло, моји су сви полегали уморни од многог тумарања и послова којима су ових дана - као и увек пред Божић - били изложени. Оца се жали како су му ноге промрзле кад је ишао да купује прасе а после, настојавао и одгледао док се оно напољу - јадно! - клало и уређивало. Мама опет вели, да и ако овај стан ни у пола не задаје посла од оног прошлог - ипак се она једва држи на ногама и зато она не чека никог већ леже. И Дана није знала шта би паметније могла урадити, и зато је легла.
Само ја пошто сам сав свој посао свршила т.ј. уредила и ходник и у њега пренела јело све и поређала на цигље, да би измрзнуло и слађе било, а и да се, што је главно, склонила из "шпајза" од домашаја пацова, мишева и буба-шваба - пошто сам све то дакле урадила - ја ево хоћу мало, тек обичаја ради, да ову јадну свеску обогатим којом више шкработином. Уосталом, немам шта много рећи, јер - Боже, опрости ми - није ми изгледало да ће сутра Божић, тај, за мене, најсвечанији и најсветлији празник; једино, што нисмо "падали на нос" од посла, као до сада, па смо све лепо распоредили, те смо постепено све свршили, што смо других година и ако много дана пред празник, све на јуриш спремали; а друго, што нема снега - најлепшег украса божићњег.
Оно истина, о вечери смо на најсвечанији начин извршили све верске обреде т.ј. очитали молитву, отпевали "Рождество твоје", обгризли смокву, жути шећер, нишадор и шта ти ја знам још тамо шта - што рек'о ујче Тика, али тек тек, док погледам напоље, па видим дрвеће голо, земљу голу, и све голо, ништа није обучено у свечано рухо у коме се до сада дочекивало рођење највећег младенца - онда ми се чисто учини да је природа заборавила шта је сутра, и да ништа више не зна за заслуге тог Богочовека чије се рођење сутра прославља. Али не, немам права, јер кад сам поглед свој управила небу, видела сам да су месец и сјајне звездице ишарале цео небески свод и да су се - налик на најскупоценије дијаманте - трудиле, која ће више лепотом својих блиставих зракова уздићи славу Божју и што свечаније дочекати долазак узвишеног детета.
Још их има дакле, који умеју ценити шта је узвишено и племенито, шта нам душу препорођава.
Не, није још овладала и сасвим победила материјализам и практична проза живота; идеално, лепо и узвишено мора опстати док је људи и у њима душе - искре божанске.
Љубица С. Јанковић (1894–1974) оснивач је и водећи стручњак етнокореологије, науке о народним играма. Радила је у Етнографском музеју у Београду, била је и сарадница Етнографског института Српске академије наука и уметности и чланица више међународних удружења за изучавање народне културе.
Дневник, који је поверен на чување Народној библиотеци Србије, Љубица Јанковић је водила од 1907. до 1974. године.
Извор: B92. net
Бадње вече. Ма да је тек 10 сати прошло, моји су сви полегали уморни од многог тумарања и послова којима су ових дана - као и увек пред Божић - били изложени. Оца се жали како су му ноге промрзле кад је ишао да купује прасе а после, настојавао и одгледао док се оно напољу - јадно! - клало и уређивало. Мама опет вели, да и ако овај стан ни у пола не задаје посла од оног прошлог - ипак се она једва држи на ногама и зато она не чека никог већ леже. И Дана није знала шта би паметније могла урадити, и зато је легла.
Само ја пошто сам сав свој посао свршила т.ј. уредила и ходник и у њега пренела јело све и поређала на цигље, да би измрзнуло и слађе било, а и да се, што је главно, склонила из "шпајза" од домашаја пацова, мишева и буба-шваба - пошто сам све то дакле урадила - ја ево хоћу мало, тек обичаја ради, да ову јадну свеску обогатим којом више шкработином. Уосталом, немам шта много рећи, јер - Боже, опрости ми - није ми изгледало да ће сутра Божић, тај, за мене, најсвечанији и најсветлији празник; једино, што нисмо "падали на нос" од посла, као до сада, па смо све лепо распоредили, те смо постепено све свршили, што смо других година и ако много дана пред празник, све на јуриш спремали; а друго, што нема снега - најлепшег украса божићњег.
Још их има дакле, који умеју ценити шта је узвишено и племенито, шта нам душу препорођава.
Не, није још овладала и сасвим победила материјализам и практична проза живота; идеално, лепо и узвишено мора опстати док је људи и у њима душе - искре божанске.
Љубица С. Јанковић (1894–1974) оснивач је и водећи стручњак етнокореологије, науке о народним играма. Радила је у Етнографском музеју у Београду, била је и сарадница Етнографског института Српске академије наука и уметности и чланица више међународних удружења за изучавање народне културе.
Дневник, који је поверен на чување Народној библиотеци Србије, Љубица Јанковић је водила од 1907. до 1974. године.
Извор: B92. net
Нема коментара:
Постави коментар