Зашто и код људи који осећају одбојност према вери, па чак и код оних који уопште не верују,
радосно заигра срце када у те божићне дане виде тај јединствени и неупоредиви призор: младу Мајку са Дететом на грудима, а око њих двоје - мудраце са истока, пастире са ноћног поља, животиње, ноћно небо и звезде? Откуда тако чврсто знамо и увек изнова схватамо да на овој нашој тужној земљи нема ничег лепшег ни радоснијег од тог божићног призора, призора кога ни сви ти протекли векови нису могли да искорене из нашега сећања?
Богодете нема ни власт, ни моћ, но оно се управо у тој својој безвласности и беспомоћности показује Царем, јер је Његова задивљујућа сила управо у тој Његовој безвласности и беспомоћности. Дете Христос из Витлејемске пећине не жели да Га се ми бојимо, Он улази у наше срце не страхом, не доказима Своје силе и власти, већ исључиво љубављу. Он нам се предаје као Дете и ми Га можемо заволети само као Дете и предати Му се само као Детету. У свету царују власт и сила, страх и ропство. Богодете Христос нас ослобађа од тираније власти и силе, страха и ропства. Он од нас тражи само љубав, слободну и радосну љубав. Он од нас тражи само да Му предамо наше срце. И ми предајемо наше срце беспомоћном Богодетету Које има бескрајно поверење у нас овакве какви смо. Црква нам празником Рождества Христовог јавља сверадосну тајну: тајну слободне љубави коју нико ничим не намеће човеку, тајну слободне љубави којом човек постаје способан да види и позна Богодете Христа, да заволи Бога и, коначно, тајну љубави која, тиме, постаје дар новога живота.
Александар Шмеман
,Тајне празника
Нема коментара:
Постави коментар