Translate

28. фебруар 2015.

Свети владика Николај, Беседа о личном сведочанству апостола

Свети апостол Онисим, 28/15. фебруар
Тропар (глас 3):

Апостоле Свети Онисиме, моли Милостивога Бога, да опроштај грехова подари душама нашим.

"Овај је син мој љубазни, који је по мојој вољи." Овај
глас ми чусмо где сиђе с неба кад бејасмо с њим на светој гори ( II Пет.  17 -18)
   

Александар Шмеман, ВЕЛИКИ ПОСТ, Посни пут, 2. СУБОТЕ ВЕЛИКОГ ПОСТА

 Свети Оци често упоређују Велики пост са путовањем Изабраног народа четрдесет година кроз пустињу. Знамо из Библије да је, за време овога путовања, Бог чинио чуда, да би Свој народ сачувао од очаја и да би му открио Свој крајњи план. По аналогији, Свети Оци дају исти тип објашњења и за четрдесет дана Великог поста.

27. фебруар 2015.

ПОСТИМО ПОСТОМ ДОБРИМ, УГОДНИМ ГОСПОДУ!

   Љубав Божија према паломе човеку и жеља да се сви спасемо кроз ослобађање од греха увела нас је и ове године у период радостног и великога Васкршњега поста. Већ је прва недеља светога поста из нас, недеља у којој смо ми поучени светом Црквом кроз нелицемерне подвиге уздржања, искрене и срдачне молитве, духовна размишљања и благочестиво живљење поставили чврст духовни темељ на којем током преосталих шест недеља треба да изградимо и обновимо своју заједницу са Богом и животом вечним.
   Пост није само скуп дисциплинарних правила, која од нас траже да безусловно принудимо себе на њихова испуњавања. Пост је пре свега радостни период који Црква дарује човеку, ради обнављања првобитне, безгрешне заједнице са Богом. Грех и његове негативне последице направиле су трагичан раздор у односу између Бога и људи, раздор унутар целокупног друштва, те не крају унеле немир и незадовољство у души свакога појединца. Ђаво је с помоћу греха отуђио и удаљио људе од Животодавца Господа, а човек лишен Божијега присутсва осетио је потпуну дисхармонију у својој души. Људи су увидели сву штетност и погубност божијега отсудства, јер су се без Бога нашли на рубу сопствене пропасти.

26. фебруар 2015.

Да исправится молитва моя... Оптина пустынь

Свети Теофан Затворник, САМОИСПРАВЉАЊЕ

   Сви ми знамо да је потребно припадати срцем искључиво Господу и све, мало и велико, обраћати на угађање Њему јединоме, али када је потребно приступити делу, одрешити се од свега, ми прибегавамо разним изговорима да бисмо остали при својим привезаностима: „Где би смо ми то могли!“ – кажу. „Тако висок живот припада само изабраницима, а ми смо које какви. Ко је изабран, тај се и особено призива, као на пример апостол Павле и други“. А ови изабраници, зар нису сами пошли по зову Господу? Зар их је свезане вукла благодат? Не, они су чули проповед, покорили се њеним речима и устремили се ка Господу. Сматрајмо, да постоје нарочити изабраници и да је код њих све особено, али постоји и општи за све пут – управо овим општим путем и кренимо. Уопште ми сви смо изабрани, чим се реч истине дотакла нашег слуха – то значи, ми смо неодговорни ако не пођемо за Њим. Погледајте, како су се обраћали други. Један је чуо: не сабирајте себи блага на земљи (Мт. 6, 19) – и све је оставио: други је прочитао: узалуд се брине човек и сабира себи блага, и не знам коме ћу сабирати ја, - оставио је сујету, и ступио на тврди, дуготрајни пут добродетељи; трећи је погледао на Распеће са натписом: „Ево шта сам ја учинио за тебе; а шта ћеш ти учинити за мене?“ – и свим срцем се предао Господу. Зар су ово све неоствариви захтеви? Ми свакодневно читамо и слушамо хиљаде сличних истина. Можемо ли се после тога сматрати непризваним? Не, није у призвању дело, него у нама. Како су се обратили наведени обраћеници? Схватили су да нема живота, осим живота у Господу, и променили су свој неприлични живот. Тако бива код свих. Унутрашња промена или прелом зависи од савесности у односу на сазнату истину, а оваква добра савест увек зависи од нас. У унутрашње светилиште не улази нико са стране: тамо све решава човек сам са својом савешћу и свешћу. Онда станимо и ми сами пред лице Бога, замислимо живо све што захтева Бог, и схвативши неодложност истог за наше спасење, одлучимо у своме срцу овако: од сада ћу започети да припадам Господу свим срцем и служим једино Њему свим својим снагама – и савршиће се наше изабрање, које и јесте сједињавање наше одлучности са призвањем Божијим. Господ је близу; Он свима долази и куца у срце – неће ли ко отворити. Ако је срце – затворен сасуд, ко је онда крив? Свему је крива наша несавесност у односу на упознату истину. Да, ње није, сви би увек били устремљени ка Господу.
   И захтева ли се много? Ми се никада не отуђујемо сасвим од Господа, али угађање Њему не стоји увек на првом месту код нас, то јест није увек наше главно дело, већ као нешто узгредно. У ствари, ми смо склони угађању себи, људима и светским обичајима. Поставите сада угађање Господу на прво место и престројте све друго сходно призвању једино овог циља, и ваша унутрашња настројеност ће се променити. У спољашњем ће све остати исто, само ће срце постати ново. А ово је и све. Је ли то много?

 Из „Созерцања и размишљања“ (прво посебно издање кратких духовних разматрања Св. Теофана Затворника, која су објављивана у часопису Домашњаја беседа од 1869-1877.г.), изд. Правило вере, Москва, 2003.г.

ПРАВОСЛАВНИ МИСИОНАР, новембар/децембар 2014, Тема броја: Хришћанске врлине

25. фебруар 2015.

БАШТА, ПРОСКОМИДИЈА

Из принесеног хлеба
Честица по честица
Спушта се на Камен
И свака добија по име
Човека који у земним
Расадима векује

Око Трпезе је васиона
У својим микро-размерама
А напољу врт у зеленилу
Под сунцем чије устајање
Огласила су звона
Будећи села и градове

Честица по честица узноси се

Александар Марић
извор: ПОЕТСКИ ЛЕТОПИС

Свети Теофан Затворник, МИСЛИ ЗА СВАКИ ДАН У ГОДИНИ, Прва недеља поста

   ПОНЕДЕЉАК

   "Дође пост, мати целомудрености" [тј. душевне чистоте]. А какво је било време до тога дана? Време блуђења? Душа је блудела са свим што би јој се као пријатно пружало пред очима - и са лицима, и са стварима, а још више са греховним страстима. Сваки има своју страст којој у свему угађа. Но, сада учинимо крај томе. Нека сваки схвати своју Далилу која га веже и предаје злим непријатељима, и нека је напусти. И биће ти дано више него Сампсону: не само да ће коса, тј. благе мисли, израсти, и не само да ће се вратити снага, тј. јачина воље, него ће се и очи отворити, тј. ум ће постати светао и погледаће те Господ. Јер, сада се налазиш у правој светлости. Ево, сад је најпогодније време! Ево, сад је дан спасења!

   УТОРАК

   Чита се о стварању, првобитном стању, паду и обећању спасења у Господу нашем Исусу Христу. Пази и поучавај се! Сада је за тебе време твоје обнове. Припадни Господу и Он ће ти подарити светлост која ће просветити твоју греховну таму, поставити основу за твоје колебљиве мисли и жеље грехољубивог срца твога - благу намеру да чврсто и непоколебиво Њему служиш, успоставити копно и море: свему ће у теби дати своје место. Тада ћеш почети да рађаш, у почетку траву, зелен и дрвеће - зачетке врлина, а затим и жива створења - савршено духовна и богоугодна дела, док се, на крају, у теби не обнове образ и подобије Божије, које си имао на почетку. Све ће то да ти учини Господ за ових шест дана духовног делања твоје побожности, уколико их будеш проводио са пажњом, страхом Божијим и скрушењем срца.
фото: sr.vikipedia
 

24. фебруар 2015.

ИЗГНАЊЕ ИЗ РАЈА

Покладе Часног поста кроз богослужење обележавају Адамово изгнање из Раја.

Слава, глас 6. Седе Адам наспрам раја, и своју голотињу оплакујући, ридаше: Авај мени који сам био лукавом прелешћу наговорен и покраден и од славе удаљен! Авај мени, негде нагом у простросрдачности, а сада пак збуњеноме! Али, о Рају, више се твоје сладости нећу насладити, више нећу видети Господа и мога Бога и Створитеља јер ћу у земљу отићи од које и бих узет, милостиви и милосрдни вапијем Ти: Помилуј ме палога!

извор:НОСТАЛГИЈА

ДУШО МОЈА, ДУШО МОЈА, УСТАНИ, ШТО СПАВАШ

Кондак Великог канона Светог Андреја Критског, пева јеромонах Тома, старац келије Томадон.

текст кондака: Душо моја, душо моја, устани (васкрсни), што спаваш; крај се приближава и ти ћеш се узнемирити; прени се, дакле, да те поштеди Христос Бог који је свуда и све испуњава.

извор: НОСТАЛГИЈА

ЛИТУРГИЈА ПРЕЂЕОСВЕЋЕНИХ ДАРОВА, Протојереј ставрофор др Владимир Вукашиновић, 2012.

Протојереј ставрофор др Владимир Вукашиновић, професор Богословског факултета у Београду и духовник у Цркви Ружици
Храм Светог Преображења Господњег, Видиковац, Београд, 2012.

ЛИТУРГИЈА ПРЕЂЕОСВЕЋЕНИХ ДАРОВА, филм


Велики канон Светог Андреја Критског

   Током прва четири дана Великог и Часног поста на повечерју чита се велики покајни канон Светог Андреја Критског. Свети Андреј, епископ Критски, беше рођен нем и до седме године није говорио. Када су га родитељи однели у храм и тамо причестили он је проговорио. У четрнаестој години отишао је у манастир Светог Саве Освећеног и показао се изврсним монахом. Учествовао је на шестом Васељенском сабору. Написао је доста поучних књига, песама, канона.. од којих му је овај који читамо у време Великог поста далеко најпознатији. Његов биограф каже: „Гледајући му лице, слушајући медоточне речи, свак се наслађиваше и порављаше". У овом канону све су песме покајног карактера са речима које упућују на пут покајања и спасења.
   Ево само неких за пример: „Од куда ћу почети са оплакивањем дела мога грешног живота, шта ли ћу узети као почетак садашњем ридању, Христе? Но ти као милостив даруј ми опроштај грехова. Похитај жалосна душо, заједно са телом твојим, исповеди се Творцу свих, окани се досадашњег безумља и принеси Богу сузе покајања. Из раја Адам беше протеран, јер не одржа Твоју једину заповест Господе. И ја страдам што увек одбацујем спасоносне речи". После сваког тропара пева се „Помилуј ме Боже, помилуј ме".
Манастир Вазнесење

Литургија Пређеосвећених дарова

  Литургија пређеосвећених Дарова може се, без икаквог претеривања, окарактерисати као душа или центар великопосних богослужења. У неким старим богослужбеним рукописима позната је као „Литургија Четрдесетнице".
   У ствари, то је служба која најбоље симболизује ово свештено доба године, време поста.
   Суштина ове службе крије се у самом њеном имену: „Литургија пређеосвећених Дарова". Према томе, она се разликује од литургија св. Јована Златоуста и св. Василија Великог, у којима се савршава Евхаристија, приношење и освећење светих Дарова. У току „Литургије Велике Четрдесетнице" приносимо „пређеосвећене", тј. свете Дарове који су већ освећени на претходној Литургији. Ови свети Дарови приносе се како бисмо имали прилику да се њима причестимо и осветимо.

Прослава ктитора манастира Студеница

   Ктитор Манастира Студенице, Стефан Немања, замонашио се 25. марта 1196. године. Чин монашења њега и његове супруге Ане извршио је рашки архијереј Калиник, највероватније у епископској цркви Петра и Павла у Расу. Монах Симеон убрзо је стигао у своју Студеницу. Свети Сава је, као игуман Студенице, написао: „Блажени овај старац… остаде у овом нашем манастиру две године“. Одавде је Симеон пошао у Свету Гору 8. октобра 1197. године.
За време његовог боравка у Студеници порастао је број монаха. Свети Сава пише: „Блажени отац наш и ктитор господин Симеон“, напуштајући Студеницу „постави игумана овом светом месту, изабравши преподобна мужа, по имену Дионисија јеромонаха, и предаде му да се брине и да снабдева стадо Христово, које је у овом светом месту.“
   Ктитор Студенице се упокојио у Хиландару, који је са сином, Светим Савом саградио 1198. године. Упокојење је било „месеца фебруара 13. дан“ 1199. године. Почетком 1206. (или 1207) године, са групом монаха Сава је пренео Симеонове мошти у Метохију, одакле је заједно са браћом жупаном Стефаном, кнезом Вуканом и са племством и свештенством кренуо за Студеницу. У Манастиру Студеници положили су Немањине свете мошти у гроб дана 9. фебруара, неколико дана пре свечаног обележавања Немањиног помена (13. фебруара).
   Од преноса његових моштију прошло је 809 година. По типику Светог Саве, због тога што Немањин спомен пада у Велики пост, спомен Ктитора обележен је у недељу пре поста. Уочи Славе служено је свеноћно бденије којим је началствовао Епископ жички Јустин а саслуживало свештенство из жичке Епархије са братијом Манастира. Појао је хор Мојсије Петровић из Београда. На дан празника, Владика је на Литургији беседио о монаштву и вернима који су, и поред јаке зиме, у великом броју дошли из разних места наше Државе. Међу њима је било и гостију из, некад његове, тимочке Епархије и са њима се, тога дана, Епископ Јустин са посебном радошћу дружио и разговарао.

извор: Епархија жичка

ДУХОВНЕ СВЕЧАНОСТИ У ЧАЧКУ

   У петак, 20. фебруара 2015. године, Његово преосвештенство Епископ жички Господин Јустин отворио је изложбу Својих дубореза у галерији Народног музеја у Чачку. Отварању изложбе присуствовали су чачански свештеници, представници привредног и културног живота Чачка, као и велики број заинтересованих посетилаца. Изложба ће трајати до 10. марта 2015. године.
   У недељу, 22. фебруара 2015. године Храм Вазнесења Господњег  у Чачку, у сусрет Великом Посту, угостио је г. Здравка Пена, професора Догматике на Православном богословском факултету Универзитета у Источном Сарајеву „Свети Василије Острошки“. Професор Пено је одржао предавање на тему „Покајање и Литургија“.

извор: Епархија жичка

23. фебруар 2015.

СВЕТОГОРСКИ БОГОСЛУЖБЕНИ УСТАВ

   Богослужбени живот Цркве прописан је Уставом који прописује црквени поредак током читаве године, како за појце тако и за свештенослужитеље. Боравећи на Светој Гори где сам једно време обављао и послушање типикара, уз несебичну помоћ и савете типикара и црквењака великих светогорских манастира, прикупио сам и покушао да објасним начин вршења богослужења на Атонској гори, дајући у фус нотама сва потребна објашњења, тумачења и илустрације.

Свети владика Николај, ПРАШТАЊЕ

Свети Симеон у стрипу

    Други сањају „Господаре прстенова”, а ми имамо епске битке у нашој средњовековној историји, каже иконописац и цртач Небојша Василић, аутор „Житија Светог Симеона Мироточивог” у стрипу.
Детаљ из „Уздизања”, првог дела стрипа „Житије Светог Симеона Мироточивог”

...И У ВЕКОВЕ ВЕКОВА, Народни музеј, Чачак, 20. фебруар - 10. март

ВЕЛИКИ ПОСТ

   Припремивши вернике за подвиге поста и покајања Црква их уводи у сам подвиг. Богослужења Великог поста, као и богослужења припремних недеља, стално подстичући на пост и покајање, описују стање душе која се каје и која плаче због својих грехова. Овоме одговара и спољашњи изглед великопосних богослужења: у току обичних дана Великог поста, изузев суботе и недеље, у Цркви се не служи потпуна Литургија, ово најсвечаније и највише празнично богослужење. Уместо потпуне Литургије средом и петком се служи Литургија пређеосвећених Дарова. Састав других црквених служби се мења у складу са временом. У обичне дане седмице скоро да престаје појање, предност се даје читању текстова из Старог Завета, посебно Псалтира, на свим црквеним службама се узноси молитва Светог Јефрема Сирина с великим поклонима (метанијама), а трећи, шести и девети час се спајају с вечерњом ради указивања на време до којег треба да траје дневни пост.

Александар Шмеман, ВЕЛИКИ ПОСТ, Посни пут, 1. ПОЧЕТАК, ВЕЛИКИ КАНОН

   Важно је да се вратимо на идеју и на доживљај Поста као духовног пута чија је сврха да нас преведе из једног духовног стања у друго. Као што смо већ рекли, данас већина хришћана ниподаштава овај циљ Поста, и у њему виде само време у коме "једном у години морају" да испуне своју верску дужност-да се причесте уз претходно уздржавање у јелу и пићу, које ускоро треба да замени време Пасхе, у коме је све дозвољено. Не само световњаци него су чак и многи свештеници прихватили ову упроштену и формалну идеју о Великом посту, а њен прави дух се практично изгубио из живота. Литургичка и духовна обнова Поста је један од најхитнијих задатака, али он може да буде извршен једино ако је базиран на првобитном разумевању ритма и структуре Великог поста.

Свети владика Николај, СРЦЕ УЗ ЧАСНИ ПОСТ, Прва недеља

                                                                   Сине мој, дај ми срце своје!,
                                                                   говори Господ.

                                                                   (Приче 23, 26)


Архимандрит Сава(Јањић), Високи Дечани, 22.2.2015.


22. фебруар 2015.

У Студеници


                                         
  
21/22.2.2015.
                                          

ДА ЛИ ЈЕ ПОСТ ПОДВИГ НА ГРАНИЦИ ЉУДСКИХ МОГУЋНОСТИ?


   Приближава се Велики пост. Неко му приступа по први пут, а неко иза себе има дугогодишње искуство. Кад је у питању ношење великопосног подвига, ни у првом ни у другом случају човек није заштићен од грешака. О најуобичајенијим грешкама, и о томе како их избећи, говори старешина Петропавловског храма у Саратову игуман Нектарије (Морозов).

Свети Симеон Мироточиви( Велики жупан Стефан Немања)

   Овогодишњи помен Преподобнног Симеона Мироточивог пада у јубиларну 900-у годишњицу његовог рођења. Било је то 1113. или 1114. године када се родио у Зети, Рибници најмлађи, четврти син жупана Завиде – Немања. Обележавамо сто година Великог рата или Првог светског рата (1914-2014), као и 200 година страдања Београдских мученика ђакона Авакума и игумана Пајсија (1814) када је крваво угушен Први српски устанак.
   Немирни 12. век прошао је у знаку коначног конституисања самосталне и јаке, и споља и изнутра, и духовно и политички, Српске државе која од сада слови као Немањићка Србија на мапи Европе и целог света. Сагледавајући укратко целокупан живот и дело великог жупана Стефана Немање, могу се јасно оцртати два поља његовог рада и деловања на којима је оставио неизбрисиве трагове. Прво поље његовог деловања јесте рад на учвршћивању и уређењу српске државе, по чему је остао упамћен као родоначелник светородне владарске породице Немањића. Отуда Св. Николај Жички и Охридски упозорава, не само њему савремене српске политичаре, да добро воде рачуна како владају и да увек имају у виду да су ову земљу стварали и њоме владали светитељи, а међу које, свакако на првом месту спада Св. Сиомеон. Друго важно поље његовог рада, и као владара, а и лични подвиг као монаха, јесте старање о Цркви, о вери православној као интегралном саставу народне државе. Од посебне је важности његов лични пример монаха, задужбинара, Светитеља чијем ће примеру многи следовати у потоњој српској историји. Ова два аспекта живота и дела Св. Симеона су неодвојива, међусобно се преплићу и најреалнија су слика наше, и државне и црквене прошлости.

СВЕТИ ОЦИ О ПОСТУ

   О хришћанском посту су многи говорили, али ипак истичемо оне који су и говорили и живели онако како су учили.
   Свети Оци Цркве Христове знали су шта је пост и поучавали су мирјане у Цркви о посту. На пример, Свети Јован Златоусти (о промени када започне пост) каже: "Сада више нигде не чујемо жамор, нити буку, спремање меса, нити, пак, ужурбаност кувара; све је то престало и наш град личи на часну, скромну и мудру жену. Када размислим о изненадној промени која је настала и, када се сетим јучершње вреве, онда ми је јасна сила поста који је, ушавши у савест свакога од нас, изменио наше мисли, очистио ум, како старешинама тако и обичним људима, не само слободним, него и слугама, не само мушкима, него и женама, богаташима и сиромасима. Зашто само поменути старешине и обичне људе? Та пост је изменио чак и савест обученог у диадему, као и савест њему послушних. Данас не видиш више разлику на трпези сиромаха и богаташа; код свих је припремљена обична храна без обзира на прохтеве и могућности; обичној трпези сада се приступа са већим одушевљењем него ли раније када је било постављено обиље разноврсне хране и вина."

20. фебруар 2015.

Byzantine Chant - Ormylia Monastery

Са пута на Атос, фото: Владимир Гогић

ЕПИСКОП АРСЕНИЈЕ О ВЕЛИКОМ ПОСТУ

БОРБА ЗА ДОСТОЈАНСТВО Милица Костић

ОВЧАРСКО-КАБЛАРСКА КЛИСУРА

Архимандрит Тимотеј, игуман манастира Вазнесење, Недеља месопусна, 23.2.2014.

Свети Теодор Студит, Поуке пред пост

   Браћо и оци! Благи наш Бог, Који нам дарује живот, и сада нас је по човекољубљу Својем удостојио да доживимо до светога поста, у време којег се сваки од подвижника по својој слободној вољи подвизава и труди ради спасења своје душе.
   Један, држећи се уздржавања, пости по два или три дана, други, у бодрости бдијући, чита или се моли, трећи по сили својој метанише, а пети упражњава други неки подвиг; кад би само неко погледао на велику усрдност у ове дане! А инок који се налази у повиновању и послушању, истински послушник, носи свој подвиг не само у неко тачно одређено време, него сав свој живот. У чему се пак састоји подвиг истинског послушника, какво је велико исправљење до којег он доводи, и светли његов венац, ако не то – да се не узда у свој разум и уопште не следи своју вољу. Мученичког венца нас удостојава повиновање са послушањем. Одсецање своје воље и испуњавање воље настојатеља има једнаку цену пред Богом као проливање крви за Христа.
                                  

НЕДЕЉА ПРАШТАЊА

   Последњи дан пред почетак Великога Поста Црква од давнина назива "Недељом праштања". На тај дан у црквама се читају Христове речи: "Ако не опростите један другом сагрешења ваша, неће ни Отац ваш небески оиростити вама ваша прегрешења". Увече тог дана, уочи самог почетка Великог поста у црквама се врши обред узајамног праштања и ми - мирећи једни са другима - улазимо у пост, у период очишћења, продубљења и освећења наших живота.
   Савест човека јесте та тајанствена дубина наше свести из које нам долази осећање кајања и та снажна чежња за очишћењем, обновом и проме-ном нашег живота. И управо то осећање кајања, тај глас савести и јесте оно што нас води ка првом кораку на путу очишћења, ка жељи да опростимо и да нам буде опроштено, ка тој "недељи праштања". Зашто?
Зашто се у нама - истовремено са буђењем наше савести - јавља баш та неодољива жеља да праштамо и да нам буде опроштено, и то као први захтев који савест упућује нашој свести? Зато што савест открива нашем сазнању да је суштина нашег зла и неправде у отуђењу од других и греху према другима. Достојевски је кроз уста старца Зосиме рекао: "Свако је пред свима крив за све...". Ове речи нам - на први поглед - изгледају не само као неодрживо преувеличавање, већ и као потпуни апсурд.

Александар Шмеман, ВЕЛИКИ ПОСТ, Припрема за пост, 5.Недеља сиропусна

   И, ево, стигли смо до последњих дана пред Пост. Већ за време Сиропусне недеље, која претходи "Недељи праштања", издвојена су два дана - среда и петак - као потпуно "посни". Божанска Литургија се не служи, а цео редослед и тип богослужења има великопосни карактер. На вечерњу у среду, поздрављамо Пост са дивном химном:

"Посно пролеће је дошло!
цвет покајања;
Очистимо се браћо од свих зала
вапијући дародвцу Светлости,
Слава Ти, Човекољупче"!

19. фебруар 2015.

Архимандрит Тихон(Ракићевић),МОНАШТВО И ОСУЂИВАЊЕ

Манастир Студеница, 2014.
„Према сeби је био строг, а према другима благ.“ Ове речи ћемо често пронаћи у житијима преподобних отаца – савршених монаха. Ови богоносни оци и изабрани сасуди Духа, имајући свагда на уму да ће сваки од нас дати Богу одговор за себе(Рим 14,12), избегавали су широк пут осуђивања – који води у пропаст, а ишли су тесним путем самоукоревања – који их је одвео у живот (уп. Мт 7,13–14). Овај њихов избор служи као добар пример свим поколењима монахујућих, до скончања века.Али и поред тога, многи од нас, због духовног немара(Блажени Теофилакт Охридски,Тумачење Светог Еванђеља од Матеја), показали смо се као они људи који поспаше –из јеванђелске приче (Мт 13, 25) – па се по пшеници монаштва, често, као неки кукољ,појављује осуђивање. Зар може из истог извора тећи слатко и горко?(Јак 3,11)

Азбука победе: И

Исусе Сине Божји, помилуј ме! Нека ти ова молитва не избија из срца. Изговарај име Победиоца смрти, и живот ће се одомаћити у теби. Ово је искуство свих светих подвижника. Именом Исусовим они су победили смрт и наследили живот вечни. Јер нема другог имена под сунцем које спасава.

Епископ Николај(Велимировић), Азбука победе, Сабрана дела, Књига 8, Глас цркве, Шабац, 2013.

...И У ВЕКОВЕ ВЕКОВА Изложба дрвореза Његовог Преосвештенства Епископа Жичког Господина Јустина, Народни музеј, Чачак, 20.2-10.3.2015.

18. фебруар 2015.

Објављена јединствена фотографија старца Тихона, духовног учитеља преподобног Пајсија Светогорца

   На фотографији која се појавила у грчким медијима види се старац Тихон (Голенков), који је фотографисан у провом плану како прима монахе из братства Јосафита у келији Воздвижења Крста Господњег, саопштава  AgionOros.ru.
  На фотографији ученик старца Тихона, преподобни Пајсије може се видети у позадини (он захвата воду воду из бурета да би послужио госте).
                                      
   Руски светогорски старац јеросхимонах Тихон (Голенков, 1884–1968) – атонски подвижник и духовник, наставник преподобног Пајсија Светогорца (Езнепидиса, 1924-1994) рођен је 1884 г. у Русији, у селу Нова Михајловка (подручје савремене Волгоградске области). Са двадесет и четири године стигао је на Свету Гору, и шездесет година ту провео у непрестаном подвигу молитве и покајања. За све православце он је био пример правог хришћанина и монаха, који је стекао Дух Божији и овенчао се «венцем нетрулежним» још за живота.
   У књизи «Светогорски оци и светогорске приче», у издању Издавачке куће «Света Гора», из зборника «Дјела», старац Пајсије Светогорац оставио је подробне успомене на њега.

Са руског: Марија Живковић
ИЗВОР:Радио Светигора

Епископ шумадијски Јован, Бити Христов значи живети Христом

   Проповед Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована на Литургији у храму Светог Григорија Богослова у Грошници, 7. фебруара 2015. године, на дан празновања и прослављања Светог Григорија Богослова

   Данас прослављамо Светог Григорија Богослова, великог угодника Божијег, великоумника Божијег, великог мужа Цркве Божије. У Цркви православној, поред апостола и јеванђелисте Јована Богослова, само два човека су понела велико звање богослова, а то су Свети Григорије и Свети Симеон Нови Богослов. Важно је да одмах потражимо одговор на питање шта именованом доноси атрибут богослов, теолог?
   Давно су Свети оци казали да богослов није само онај који богословствује, који говори о Богу, који пише о Богу, него је богослов онај који живи Богом, и живи за Бога. Најтачнији превод термина богослов и теолог јесте да је то онај човек који се моли. Теолог се најпре моли. То увек говорим себи, али и овој деци, као и свештеницима мојим, али и вама, браћо и сестре. Хришћанин није хришћанин ако се не моли. Епитет богослов и теолог никада не можете понети ако се не молите. Многа друго звања човек може да стекне и без Бога, али ово које се тиче Бога, без Бога не може. Не може без Духа Божијег.
   Свети Григорије Богослов био је на само богослов, као што рекох, него је живео Духом Светим. И Дух Свети њега је просвећивао и освећивао да је могао да напише толико књига о Богу и о Светој Тројици. Као што чусмо у данашњем Апостолу, „свакоме се даје пројава Духа на корист, јер једноме се даје кроз Духа ријеч мудрости; а другоме ријеч знања по истим Духу“ (1. Коринћанима 12, 7-8). И реч Духа и реч знања „по истом Духу“.
                                         
  

Хришћанско наслеђе Косова и Метохије у америчком Конгресу

У Библиотеци америчког Конгреса у Вашингтону, данас је представљена монографија ”Хришћанско наслеђе Косова и Метохије: историјско и духовно средиште Српског народа” (тј. проширено и допуњено издање Задужбина Косова) на енглеском језику, у издању Севастијан преса, издавачке куће Епархије Западноамеричке, Балканолошког института САНУ и Православног богословског факултета Универзитета у Београду.
Г. Харис Грант, управник одељења за Европску књигу, отворио је скуп поздравом гостију. Придајући значај догађају представљања овакве књиге истакао је да је библиотека Конгреса почаствована да има такву ретку уметничку и историјску књигу.
О књизи су говорили Епископ др Атанасије Херцеговачки, Епископ Западноамерички др Максим и Стивен Мајер, пензионисани професор са Националног универзитета за безбедност и бивши помоћни директор за Балкан. Грчки архиепископ Димитрије такође је приспео и узео учешћа у разговору о књизи. Присутних је било око шездесет, међу њима и два Албанца.

13. фебруар 2015.

"У ВЕРИ И ЉУБАВИ ПРИСТУПИТЕ..."

   Бити свештеник није лако ни данас као што то није било икада, од постанка Цркве, јер је процес формирања хришћанина одувек био тежак и сложен посао. Свако време носи своје специфичности, а специфичност нашег времена је да већина људи у Цркву улази у зрелом добу, без икаквог или крајње накарадног знања о њеном учењу, које онда преноси својој деци (ако га уопште и преноси).
   Прави је подвиг за свештеника да крштеног хришћанина, као овчицу уплетену у грмље, прво ишчупа из мреже неправославних и јеретичких уверења, да је упути на Онога који јесте истински Пут, а тек онда, поучавајући га, уведе у стадо Цркве. Уз све то, да би своје стадо сачувао на окупу, свештенослужитељима предстоји и свакодневно, непрекидно и целоживотно хрвање са свакојаким саблазнима света у коме живимо, јер су морални оријентири данашњице до те мере избледели и изгубљени да се моралним не сматра више оно што је узвишено, већ само оно што није (важећим) државним законима забрањено.
   Од те и такве борбе нису поштеђени ни вероучитељи који, најчешће, нити су довољно припремљени нити искусни да би могли без улагања огромног (читај: надчовечанског) напора да обављају своју дужност онако како желе. Бити вероучитељ значи имати свест о значају своје мисије, водити подвижнички живот и предано се борити против површности овога времена која се, као мочвара пуна дубоког муља, све више шири, остављајући оазе надкриљене куполама Православних храмова.

СРЕТЕЊЕ


   Радујсја благодатнаја Богородице Дјево из те-бје бо возсија солнце правди Христос Бог наш, просвјешчајај сушчија во тмје: веселисја и ти старче праведниј, пријемиј, во објатија свобо-дитеља душ наших, дарујушчаго нам воскресе-није.
   Радуј се, благодатна Богородице Дјево, јер из те-бе засија Сунце Правде (Истине), Христос Бог наш, Који просвећује оне што су у тмини Весе-ли се и ти, старче праведни, који си у наручје примио Ослободитеља душа наших Који нам дарује васкрсење.
   Четрдесет дана после Рождества у нашим храмовима празнујемо празник Сретења, празник Сусрета. Овај празник је у наше време некако пао у заборав, јер често пада на радни дан. Међутим, на тај дан Црква завршава циклус празновања "времена Рождества" и зато празник Сретења - као празник који зрачи чистом и дубоком радошћу – представља круну Божићног циклуса.

ПРИЧА О СТРАШНОМ СУДУ

   Христос говори: "А када дође Син Човечији у слави својој и сви свети анђели са њим, тада ће сести на престо славе своје. И сабраће се пред њим сви народи, и разлучиће их између себе као пастир што разлучује овце од јаради. И поставиће овце с десне стране себи, а јарад с леве. Тада ће рећи цар оним што му стоје с десне стране: Ходите благословени Оца мојега; примите Царство које вам је припремљено од постања света. Јер огладнех, и дадосте ми да једем; ожеднех, и напојисте ме; странац бејах, и примисте ме, наг бејах, и оденусте ме; болестан бејах, и посетисте ме; у тамници бејах, и дођосте к мени. Тада ће му одговорити праведници говорећи: Господе, кад ли те видесмо гладна, и нахранисмо? Или жедна, и напојисмо? Кад ли те те видесмо странца, и примисмо? Или нага, и оденусмо? Кад ли те видесмо болесна или у тамници, и дођосмо теби?'. И одговарајући Цар рећи ће им: Заиста вам кажем - кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте. Тада ће рећи и онима што му стоје са леве стране: Идите од мене проклети у огањ вечни који је приправљен ђаволу и анђелима његовим. Јер огладнех, и не дадосте ми да једем, ожеднех, и не напојисте ме; странац бејах, и не примисте ме; наг бејах, и не оденусте ме; болестан и у тамници бејах, и не посетисте ме. Тада ће му одговорити и они говорећи: Господе, кад те видесмо гладна или жедна, или странца или нага, или болесна или у тамници, и не послужисмо ти? Тада ће им одговорити говорећи: 'Заиста вам кажем, кад не учинисте једноме од ових најмањих, ни мени не учинисте'. И ови ће отићи у муку вечну, а праведници у живот вечни" (Мт. 25,31-46).

Александар Шмеман, ВЕЛИКИ ПОСТ,Припрема за пост, 4. Недеља месопусна

  Следећа се недеља зове "Месопусна" јер је, за време недеље која јој следи, Црква прописала ограничени пост - уздржавање од меса. Овај пропис треба разумети у светлу онога што је већ речено о значењу припреме. Црква сада почиње да нас "прилагођава" великом напору који нас очекује за седам следећих дана. Постепено нас уводи у тај напор - знајући нашу непостојаност, предвиђајући нашу духовну слабост.
   Уочи тога дана (Месопусна субота) Црква нас позива на молитвено сећање свих оних који су "уснули у нади на васкрсење и на живот вечни". Ово је заиста велики дан молитве за умрле чланове Цркве. Да бисмо разумели значење ове везе Великог поста и молитве за умрле, потребно је да имамо на уму чињеницу да је Хришћанство вера љубави. Христос није оставио Својим ученицима неко учење о индивидуалном спасењу, већ нову заповест "да љубе један другог", па је додао: "По овоме ће сви познати да сте Моји ученици ако љубите један другог". Љубав представља основ и суштину живота Цркве, који су, по речима Св. Игњатија Антиохијског у "јединству вере и љубави". Грех је увек одсуство љубави, а самим тим одвајање, изолованост, рат свих против свих. Нови живот, који нам је дао Христос и пренела нам Црква, јесте, пре свега, живот помирења, "скупљање  у једно, оних који су били раштркани", успостављање љубави коју је нарушио грех. Али како да и отпочнемо наш повратак Богу и наше помирење са Њим ако у себе саме не повратимо ону јединствену нову заповест љубави? Мољење за мртве је суштински израз Цркве као љубави. Молимо Бога да се сети оних којих се и ми сећамо, а сећамо их се зато што их волимо. Молећи се за њих ми их сусрећемо у Христу, Који је Љубав, и Који, зато што је Љубав, превазилази смрт која преставља крајњу победу, одвојености и недостатка љубави. У Христу нема разлике између живих и мртвих јер су у Њему сви живи. Он је Живот, а тај Живот је светлост човекова. Љубећи Христа, љубимо све оне који су у Њему; љубећи оне који су у Њему, ми љубимо Христа. Ово је закон Цркве и очигледан разлог њених молитава за мртве. Наша љубав у Христу одржава их живим јер их држи "у Христу", и како безнадежно нису  у праву они западни хришћани који молитву за мртве или своде на јуридичко учење о "заслугама" и "надокнадама", или је просто одбацују као бескорисну. Велико бденије за мртве уочи Месопусне суботе служи као узор за све друге помене мртвих. Оно бива поновљено друге, треће и четврте суботе Великог поста.

Симпосион "Теологија у јавној сфери", Требиње, 6/7. фебруар 2015.

   У организацији Епархије Захумско-херцеговачке и приморске, у Требињу је 6. и 7. фебруара одржан други годишњи симпосион „Теологија у јавној сфери“. Скуп је отворио епископ захумско-херцеговачки и приморски, Његово Преосвештенство Григорије, истакавши да је симпосион замишљен као својеврсно научно, културно и духовно сабрање, да представља прилику за разговоре и дружења из којих ће произаћи нове идеје и пројекти, као „отварање пута да боље ослушнемо једни друге у духу отвореног и здравог дијалога“.                              

12. фебруар 2015.

Архимандрит Лука(Анић), ЛИТУРГИЈСКА ПЕСМА ГРАДА И ПУСТИЊЕ

   У знак сјећања на нашег драгог оца Луку у емисији "Катедра" доносимо његово предавање на тему "Литургијска пјесма града и пустиње" које је одржао у Београду 20. марта 2007. године
   Сви космоси и сви свијетови сабрани не могу човеку дати радост као само једно људско лице, јер се у том лицу човек присаједињује са вечношћу, оно постаје вечност онолико колика је наша жеља за вечношћу. Колико имамо смрти у себи толико то лице за нас нема живота. За Светитеље је свако лице извор живота. И као што човеково усавршавање у Христу има један крај а то је бескрај, тако ће се и у вечном животу људи усавршавати у љубави једних према другима, у радовању једних другима јер је и радост категорија која расте у вечности. У том вечном радовању Богу и ближњем, човек ће моћи да каже исто оно што је још старозаветни Бог рекао и што је у Новом завету Христос поновио, моћи ће да каже: Ја јесам, каже у свом предавању блаженопочивши Архимандрит Лука.

преузми везу:
Литургијска песма града и пустиње

Тропар Светим трима Јерарсима певају ученици Призренске Богословије

Манастир Грачаница, 1912.

11. фебруар 2015.

ТО ЈЕ СВЕ


 Само је потребно да волиш, срце ко свећу да упалиш.
 Из земне таме и студени, небеса ћеш отворити.
 Само се чувај да не судиш јер људи су Богу судили.
 Пут је пред тобом, зар не видиш, којим су свеци већ ходили.

Реф: и то је то је све...све што је до тебе је.

Само је потребно да волиш, некога малог да пригрлиш.
 И као над степом орао у другом светлу ћеш видети.
 Само не тугуј, не суди ти.
 Невољу, беду, судбу злу и коб.
 Већ с' благодарношћу прими ти, живот ко дар, дар од творца свог.

Реф. И то је то је све...све што је до тебе је.

музика: монахиња Јулинијанија
текст: протојереј Андреј Логвин
СВЕТОСАВСКА АКАДЕМИЈА, Ниш, 2015.
НИШКА ЦРКВЕНО-ПЕВАЧКА ДРУЖИНА "БРАНКО" и ДЕЧИЈИ ХОР "БРАНКО"

ДРУГО КРШТЕЊЕ РУСИЈЕ

                                                  
   Документарни филм „Друго Крштење Русије“ приказан је на телевизијском каналу „Росија 1“, а уприличен је поводом 1025. годишњице Крштења Русије.
   За 25 година Руска Православна Црква је у Русији и у целом свету саградила 25 хиљада храмова. Хиљаду храмова годишње, три храма дневно. У историји хришћанства никад се није десило ништа слично.
   У филму учествују патријарх Кирил, руски председник Владимир Путин, јерарси Руске Православне Цркве из Русије, Украјине, Белорусије, Молдавије, Естоније, Средње Азије, Казахстана и других земаља.
   Такође ћете видети јединствене кадрове с монашког пострига, свештеничке хиротоније, хронику с познатим старцем Јованом Крестјанкином, чућете причу коју је испричао носилац духовног предања, знаменити старац Илија...

Аутор и водитељ: Митрополит Волоколамски Иларион
извор:ПРАВОСЛАВИЕ.РУ

ДA ЛИ СМО МИ МИСИОНАРИ?


   Мисионарска делатност јесте одраз Апостолске природе Цркве. Управо отвореност и обраћеност према свету, који још увек није просвећеном вером Христовом, дозвољава Цркви да прораста ткиво света, да буде његов квасац и светлост. Може се чак тврдити да Невеста Христова не може а да не буде таква светлост и квасац јер у томе се састоји Њено предназначење у земној историји. У поређењу са секташком затвореношћу Црква увек излази ван својих граница, до “краја земље” (Дела 1:8). Она брине о свему што се догађа са нецрквеним друштвом, и управо ту устремљеност ми и називамо Мисијом Цркве…

Свети Трифун или "Дан заљубљених"

   Како нам се приближава празник када наша Црква молитвено прославља Светог Трифуна, једног у низу мученика који су због своје вере у Спаситеља света, Господа Исуса Христа, претрпели неизрецива страдања и смрт, у оквиру издавачке делатности Епархије захумско-херцеговачке и приморске и Митрополије дабробосанске, објављена је једна веома интересантна књига.
   Наиме, г. Слободан Продић, неуморни трудбеник када је у питању објављивање не само стручних наслова, него и оних који су намењени најширој читалачкој публици, прихватио се пера и сачинио је дело у коме је крајње једноставно објаснио разлоге веома интересантног феномена. Упркос чињеници да, као што смо рекли, на дан када се у нашим храмовима и домовима прославља свети Трифун, у последњих пар година све више је оних који тај дан поистовећују са незнабожачким празновањем "Дана заљубљених". Оно што је свакако поражавајуће јесте и то да међу онима који су прихватили тај хибридни празник предњаче млади људи. Они неретко, руковођени триковима маркетинга и помодарством, слепо прихватају не само празник "заљубљених", него и многе друге "празнике", истовремено заборављајући на своју веру и спасење своје душе.
Како би се барем донекле томе стало на пут, са благословом Његовог Преосвештенства др Григорија, објављена је ова књига кроз чији се садржај читаоци пре свега могу упознати са тиме ко је заправо свети Трифун, а такође и са историјским процесом настанка празника "Дана заљубљених". Поред заиста корисних информација, а ту мислимо и на напомене о савременој литератури која је, на различитим језицима настала током последњих неколико година, Слободан Продић је овим делом, наравно онима који то заиста желе, пружио могућност да читајући ово штиво сазнају много тога корисног.

извор: СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА

10. фебруар 2015.

ПОЈАЊЕ НА СПАСОВИМ ВОДАМА

Крагујевачки Катедрални октет Светог Романа Мелода у периоду од 31. јануара до 8. фебруара боравио је на Светој Гори. Поклонили су се и појали у многим светогорских обитељима испред најпознатијих чудотворних икона Пресвете Богородице (Достојно јест, Вратарница, Тројеручица, Млекопитатељница, Кукузелиса, Ватопедска Свецарица, Заклана, Олтарница, Утешитељка, Умножитељка уља, Заповедница...). 
Обзиром да у храмовима није благословено снимање, следе два видео записа испред хиландарске катизме Свете Тројице преображењског пирга на Спасовим Водама.

извор: НОСТАЛГИЈА


АГАПЕ, Владика Јероним, Божић, 2015.

ОВЧАРСКО-КАБЛАРСКА КЛИСУРА

09. фебруар 2015.

Манастир Нови Јерусалим, Русија

О учествовању верника у Евхаристији

   У Москви је 2-3. фебруара 2015. године у Храму Христа Спаситеља под председавањем Његове Светости патријарха Московског и све Русије г. Кирила одржано  Архијерејско Саветовање Руске Православне Цркве.
   На Саветовању је, између осталог, одобрен докуменет О учествовању верника у Евхаристији , који представља плод свестраног разматрања овог изузетно важног питања у животу Цркве. На његовој изради се радило дуго времена. У складу с одлуком Архијерејског Саветовања Руске Православне Цркве овај  документ   је одобрен с тим да касније буде потврђен на Архијерејском Сабору, а њим већ сад у својој пракси треба да се руководе сви архипастири, пастири и мирјани Руске Православне Цркве.

   О учествовању верника у Евхаристији

   Евхаристија је главна Тајна Цркве, коју је Господ Исус Христос установио уочи Својих спасоносних страдања, смрти на Крсту и васкрсења. Учествовање у Евхаристији и причешћивање Христовим Телом и Крвљу јесте заповест Спаситеља, Који је преко Својих ученика свим хришћанима рекао: „Узмите, једите, ово је Тело Моје,“ и „пијте из ње сви, јер је ово Крв Моја Новог Завета“ (Мт. 26, 26-28). Сама Црква је Христово Тело и зато Тајна Христовог Тела и Крви на видљив начин показује мистичну природу Цркве стварајући црквену заједницу.
   Духовни живот православног хришћанина је незамислив без причешћивања Светим Тајнама. Причешћујући се Светим Даровима верници се освећују силом Светог Духа и сједињују се са Христом Спаситељем и међусобно, чинећи јединствено Христово Тело.
   Тајна Евхаристије захтева посебну припрему. У Цркви је само време – без обзира да ли је то време људског живота или историја читавог човечанства – очекивање и припрема за сусрет са Христом, а сав ритам богослужбеног живота је очекивање и припрема за Свету литургију, дакле и за причешћивање ради којег се она и служи.

08. фебруар 2015.

Архимандрит Тимотеј, игуман манастира Вазнесење, Недеља блудног сина, 8.2.2015.

ПРИЧА О БЛУДНОМ СИНУ

   Ево још једне Христове приче која је записана у Јеванђељу по Луки:
   "Човек неки имађаше два сина, и рече млађи од њих оцу: Оче, дај ми део од имања што припада мени. И он им подели имање. И после неколико дана покупи млађи син све своје, и отиде у земљу далеку, и онамо просу имање своје живећи развратно. А кад потроши све, настаде велика глад у земљи оној, и он поче оскудевати. И отишавши приби се код једнога житеља оне земље, и он га посла у поље своје да чува свиње. И жељаше напунити трбух свој рошчићима које свиње јеђаху, и нико му не даваше. А кад дође себи, рече: Колико најамника у оца мојега имају хлеба и сувише а ја умирем од глади! Уставши отићи ћу ову својему, па ћу му рећи; Оче, сагреших небу и теби, и више нисам достојан назвати се сином твојим - прими ме као једнога од најамника твојих. И уставши отиде оцу својему. А кад је још подалеко био, угледа га отац његов и сажали му се, и потрчавши загрли га и пољуби. А син му рече: Оче, сагреших небу и теби, и више нисам достојан назвати се сином твојим. А отац рече слугама својим: изнесите најлепшу хаљину и обуците га, и подајте му прстен на руку и обуће на ноге. И доведите тело угојено те закољите, да једемо и да се веселимо. Јер овај син мој беше мртав, и оживе; и изгубљен беше, и нађе се. И стадоше се веселити. А син његов старији беше у пољу, и долазећи, кад се приближи кући, чу певање и играње. И дозвавши једнога од слугу питаше: Шта је то? А он му рече: Брат твој дође; и отац твој, закла теле угојено што га је отац твој здрава дочекао. А он се расрди и не хтеде да уђе. Тада изиђе отац његов и мољаше га. А он одговарајући рече оцу: Ето служим те толико година и никад не преступих заповест твоју, па мени никада ниси дао ни јарета да бих се провеселио са пријатељима својим. А кад дође тај твој син, који ти је појео имање твоје са блудницама, заклао си му теле угојено. А он му рече: Чедо, ти си свагда са мном, и све моје јесте твоје. Требало је развеселити се и обрадовати се, јер овај брат твој мртав беше и оживе; изгубљен беше, и нађе се" (Лк. 15, 11-32).
 

Александар Шмеман, ВЕЛИКИ ПОСТ,Припрема за пост, 3. Недеља блудног сина

   У трећој недељи припреме за пост, слушамо причу о Блудном сину. Прича, заједно са химнама које (Лк, 15, 11-32) се певају тог дана, открива нам време покајања као човеков повратак из изгнанства. Блудни син, говори нам се, отишао је у далеку земљу и тамо потрошио све што је имао. Далека земља! Јединствена дефиниција наших људских услова које морамо преузети и прихватити као своје, када почињемо да се приближавамо Богу. Човек који никада није имао тај доживљај, па макар на један трен, који није никад осетио да је прогнан од Бога и од стварног живота, никада неће разумети шта је то Хришћанство. А онај који је савршено "код куће" у овоме свету и његовом животу, кога никад није мучила носталгична жеља за једном другом реалношћу, неће разумети шта је то покајање.
   Често се покајање идентификује са хладним и "објективним" набрајањем грехова и преступа, као акт "признавања кривице" у правном спору. Исповедање и разрешење се посматрају као да су јуридичке природе. Нешто суштинско се превиђа-без чега ни исповест ни разрешење немају ни значаја ни силе. Ово "нешто" је осећање отуђења од Бога, од радости општења са Њим, од стварног живота онаквог каквог га је Бог створио и нама даровао. Стварно, лако је исповедати да нисмо постили у прописане дане, да смо пропуштали молитве и били неуздрживи у љутњи. Ипак, различита је ствар ако сам одједном појмио да сам упрљао и изгубио духовну лепоту, да сам веома далеко од свог стварног дома, свог реалног живота, и да је у самој бити мога битисања безнадежно нешто драгоцено чисто и дивно. Ово и само ово је покајање, па је оно, стога, и дубока жеља  за повратком, враћањем, поновним проналаском изгубљеног дома. Од Бога сам примио изванредно богатство: пре свега живот и могућност да у њему уживам, да га испуним смислом, љубављу и знањем; затим-у крштењу-примио сам нови живот Самога Христа, дар Духа Светога, мир и радост вечитог Царства Божијег. Примио сам Божије знање и у Њему знање свега другог и силу да постанем син Божији. И све сам ово изгубио и стално губим не само кроз "грехове" и "преступе" већ у греху који превазилази сваки други грех: одступању од Бога у својој љубави, дајући предност "далекој земљи" у односу на предивни очев дом.
Манастир Вазнесење
 

07. фебруар 2015.

Small Supplicatory Canon to the Theotokos - Μικρός Παρακλητικός Kανόνας στη Θεοτόκο

СВЕТА ГОРА, 1898.

БРАЋО, УЗДАЈТЕ СЕ У БОГА, Необјављена беседа Светог владике Николаја


  Архимандрит студенички Тихон пише: „Пре неколико дана смо пронашли један важан документ: Беседу Св. Владике Николаја из 1938. године. Беседа је била међу папирима и фотографијама које су биле у актен-ташни покојног оца Јулијана. Ја сам те папире више пута листао, али нисам обраћао пажњу. О. Јово Радосављевић, који је ових дана био код нас и све папире прегледао, одмах ју је запазио.
   Беседа је куцана на машини, а неке речи су уписане и дописане руком. По свему судећи, Владика је беседу откуцао када је имао инспирацију, а оставио је празна места да се упише: храм или манастир (где ће беседа бити читана), свети који се слави тога дана (простор за светог је остављен на два места), и година. Св. Владика је дописао потребно, потписао, ударио печат, и опет дописао: „По прочитању оставити у архиву манастира“. Судећи по овом натпису, печату и потпису, рекло би се да нема дупликата куцаног текста. Не знамо да ли је ова беседа преписивана и да ли је има у сабраним делима.“
                                          
   Наводимо куцани текст беседе. Оно што је Св. Владика руком писао, наводимо косим словима. Беседа гласи:

   ПОМОГАО ЈЕ ГОСПОД БОГ СВАКОМ

Свему народу сабраном код манастира св. Арханђела у Вујну, да прослави срцем и душом и мислима и речима Свевишњега Бога Створитеља и Божјег великог слугу крилатога Арханђела Гаврила.

Сунчани часовник манастира Студеница

Шта се може рећи или претпоставити о средњовековном часовнику у Студеници?
Најстарији српски и јужнословенски часовник
                         
Сунчани часовник је уклесан 4 м изнад земље, у углачаном блоку сиво-белог мермера који је узидан уз јужни портал Богородичине цркве (сл. 1, лево). Часовна скала је полукруг радијуса р = 21 цм, подељен на 12 приближно једнаких часовних сектора, од којих последња три недостају (сл. 1, десно, горе). Нема ни бацача сенке, водоравне шипке која је некада полазила из центра полукруга.
Бројчаник чине словне ознаке, јер у старословенском писму није било посебних ознака за бројеве. Словне ознаке, висине 20-27 mm, иду азбучним редом, с тим да се прескачу слова Б и Ж, а у улози шестице је убачен знак у облику преокренутог латиничног слова (сл. 1, десно, доле) који је коришћен у XII/XII веку (у то време, на пример, настало је Мирослављево јеванђеље у коме је исписивана иста ознака за шестицу).
Док је сунчани часовник био комплетан (са бацачем сенке), сенка водоравног штапа је прелазила преко сектора и својим правцем показивала доба дана. Сунчани часовник Богородичне цркве манастира Студенице, и сви часовници тога типа, карактеристични за европски средњи век, нису показивали часове званичног темпоралног часовног система него су сами собом диктирали посебан часовни часовни систем – ликовно темпорални часовни систем. За људе европског и српског средњовековља та несагласнот била је небитна.
Линије студеничког часовника су изубане, а бројке недоследно усмерене (сл. 1, десно, доле): уклесао га је аматер, како би смо данас то рекли. А ко је то могао бити?
Знамо ко није – то нису мајстори који су вајали камене украсе тог портала, нити је то неко од „обичних” смртника, протомајстор га не би пустио да му аматерским радом „квари” углачану мермерну фасаду. Био је то неко ко никога није требао питати за дозволу (великодостојник), неко ко је видео света (у то време, светски путник = ходочасник), многе цркве и на њима сунчане часовнике. Дошао је, погледао јужни портал, и одредио место сунчаном часовнику. Од протомајстора је узео шестар, лењир и писаљку, чекић и длијето, попео се на већ постојећу скелу, исцртао и уклесао часовну скалу, и на крају између два горња блока поставио водоравну шипку.