Translate

25. април 2015.

МИРОМ ГОСПОДУ ПОМОЛИМСЈА


   Невероватно колико је наша служба испуњена молитвама за мир и тражењима истог! Само у једној почетној јектенији (која се и назива „мирна“ ), реч „мир“ се среће више пута. То је и почетно „Миром Господу помолимсја“, које би правилније било превести са грчког „у миру Господу помолимсја“. То је затим и следећа молитва за вишњи мир, тј. за мир који долази одозго, од Бога. Потом – за мир целог света, што на руском („о мире всего мира“) звучи као да кажете „узмимо, на пример, следећи пример“, али у грчком представља молитву за „мир у космосу“ и ослобођено је повезивања са таутологијом. Узгред, тај молитвени призив „за мир целог света“ својевремено се био инфилтрирао у совјетске плакате, па су многи некад редовно могли да виде позив „Свету – мир!“ (рус. Миру – мир!) који је био написан белом бојом на јарко црвеном памучном платну. Затим, после молитве за „благорастворење ваздуха и изобиље плодова земаљских“ у служби се поново чује молитва за времена мирна. И то не рачунајући многобројне „Мир свима“ и возгласе у којима се Господ назива Царем мира. О чему говори толико често призивање мира и подсећање на њега? Говори о томе да нам недостаје мир. Унутар сваког појединачног људског срца налазе се раздор, побуна и бројне жалости. Између људи у породицама и колективима све време тињају спорови, који су час пригушени час заоштрени. Због глупости, ситница. Свађају се комично и непомирљиво таште и зетови, снахе и свекрве. Свађају се надређени и подређени. Ропће редов на заставника и заставник на потпуковника. Попреко један на другог гледају црномањасти и риђи. Богати тихо презиру сиромашне, и сиромашни, час тише час гласније, али једнако жестоко мрзе богате. И тај синонимични низ конфликата и конфронтација могао би се продужавати и продужавати. А да се речи не би вукле у бесконачност, млади песник који је у младости и погинуо једном је рекао, да је „ма где ти био и ма шта радио – између Земље и Неба – рат“. 
   Носећи у самоме себи, под грудима, под срцем, а пре – у самом срцу, семена спорова и раздора, човек је осуђен на свађе у свакодневици, а човечанство на локалне и глобалне конфликте. „Откуда ратови и распре међу нама? Не отуда ли, од сласти ваших, које се боре у вашим удима? Желите и немате; убијате и завидите, и не можете да добијете; борите се и војујете, и немате, јер не иштете. Иштете, и не примате, јер зло иштете, да у сластима својим трошите.“ (Јак. 4,1-3) И при свему томе Црква стално тражи мир, моли се за мир и призива мир на све људе. Ви ћете рећи – где је плод? Где је, заправо, мир? А плод је у томе што ми и буквално не једемо међусобно једни друге. Дивни Гогољ једном је рекао да људи не једу једни друге за доручак и не претварају се у праве људождере, само зато што се стално служи Света Литургија. Благодат Божија излива своје уздржавајуће дејство и не да људима се потпуно одвоје од моралног закона и поистовете са демонима. То и јесте плод. Онај ко се моли, разуме изречено. Али онај ко се уопште не моли, такав говори надмене фразе типа: „Због чега Бог не уништи зло? Где је уопште ваш љубљени Сведржитељ, ако је у свету толико зла?“ Ово питање, као неправилно формулисано, не заслужује одговор. А човек који се моли мора срцем да схвати да су молитве Цркве – тајанствени извор свега онога што је добро, и јака, можда, једина узда на свако сатанско деловање. Стога дакле Црква сваког сата, чак и у овој сада минути на различитим језицима и гласовима позива, моли се и тражи мир, и та мољења нису бесплодна нити бескорисна. 
   Човек нема мира. Нема га ни у срцу, ни у мислима. На папиру мир, истина, постоји. Постоји у декларацијама и мировним споразумима. Ти споразуми, који ће неминовно бити нарушени правом јачег или из других разлога, и претворени су у макулатуру. А у животу и у стварности нема мира. Код Бога постоји мир, и Сам „Он је мир наш“, како Павле о томе више пута говори. И Црква се непрестано моли за оно чега или нема, или недостаје, а што је веома потребно. Хвала јој на томе. Када једног дана Црква напусти свет и сакрије се као Крилата Жена Апокалипсе, тада ће сва твар осетити да је живот изгубио смисао. То ће осетити и верујући и неверујући, због тога што је живот без Цркве тужно и неподношљиво ишчекивање неизбежне смрти. Понегде то већ знају, и то не из књига већ из искуства. Знају, чекају крај, и изводе правилне закључке...
   Осврните се около. Ако видите крст који вири изнад кровова и ако зачујете звук звона, ако просто из неког разлога пожелите да одете у храм, знајте – у храму се и сада, и јуче, и прекјуче моле за мир целог света. Придружите се тим непроцењивим мољењима. Управо због њих изнад наших глава још увек не лете меци.

Са руског Наташа Јефтић
Протојереј Андреј Ткачов

Нема коментара:

Постави коментар