Човек губи способност да се радује. Следећи пут када будете ишли улицом, погледајте лица: колико њих се осмехује дубоким осмехом који каже "ДА" свему? Сетите се себе на школском распусту. Више од свега сте желели да уживате у животу, да заборавите на стегу. Покушавали сте да се опустите али често увиђали да не можете. Снажна принуда да се "уради нешто" би спречавала било какво спонтано уживање. На крају распуста, долазили бисте до закључка да сте га протраћили - провели сте већи део времена хипнотисани испред телевизора или у прижељкивању некакве забаве коју нисте имали.
Наравно, способност за радовање није потпуно изгубљена: извесна joie de vivre, како је Французи називају, и даље постоји. На пример, када нас добра храна или добро друштво испуне узбуђењем, изгледа као да нам се радост враћа. Удисање чудесне величанствености шуме са планинског врха има слично дејство. Али и поред тога, то су изолована искуства, који испуњавају само одређене тренутке и то само привидно, док наша општа склоност остаје. Радост је изузетак уместо да је правило.
Ова истина је можда највећа трагедија хришћанства, јер је централна порука Јеванђеља (Јеванђеље значи "добре вести") да "светлост светли у тами, и тама је не обузе". Осећање човековог радовања животу је дубоко укорењено у Старом Завету. Аутор Постања је написао да је Господ у седми дан погледао све што је створио, "И гле, добро беше веома". И Бог рече: "Да начинимо човека по својему обличју, као што смо ми, који ће бити господар свега по земљи..."Како човек може да се не радује!
Човек, међутим, није био задовољан овом једностваном радошћу, Тражио је да спозна добро и зло. А када је то нашао, открио је и трагичан бол који прати ово знање. Невиност врта је заувек била изгубљена.
Човек, међутим, није био задовоља овом једноставном радошћу. Тражио је да спозна добро и зло. А кад је то нашао, открио је и трагичан бол који прати ово знање. Невиност врта је заувек била изгубљена.
Хришћанска вера пружа човеку могућност да поново стекне ову благодатну радост. Она то чини кроз сећање на Васкрсење и кроз празнике. "Празник" је примарни хришћански символ радости. Храна је, кроз векове, увек значила за човека више од подмиривања једноставне физичке потребе - човекова потреба за храном увек указује, па макар и подсвесно, на човекову глад за животом, за смислом, за радошћу. Пуноћа коју храна даје човеку увек га подсећа на духовну пуноћу коју толико жели. Ако ни због чега другог, зато оброк и даље има тако важну улогу у породичном животу. А "празник" је богато, обилно, радосно узимање хране.
У давна времена празници су се често доводили у везу са доласком пролећа. Људи су се радовали првим плодовима земаљским, првој награди за свој напорни рад. Узимајући ове прве плодове празника, славили су световно обиље које им је дао живот. Хришћанство се прилагодило овој идеји прослављања празника, али ју је преобразило да истовремено означава и прославу духовне хране. Причешће, Евхаристија, у веома важном смислу је тачно такав празник духовне хране. Литургија, која се усредсређује на Евхаристију, може се само разумети уз помоћ идеје "празника".
Васкрс је празник над празницима. Слави долазак радости у свет. Човек користи најдубље символе радости које има, Литургију и празник, у знак сећања на најрадоснији тренутак у историји. Али, празник је више од успомене на историјски тренутак. Сећање на радост поново обнавља радост; васкршња радост поново улази у свет. Христовог дара људима се не само сећамо, већ се он обнавља (у нама):
"Сада је све испуњено светлошћу,
небо, земља и подземље.
Сва твар светкује Христиви васкрсење;
њиме се утврђује..."
Који је дакле значај Васкрсења? То је врхунац Христове мисије на земљи. Његовим васкрсењем не само да се свет уверио да "заиста овај бејаше Син Божији!", већ је раслабљена стега смрти, зла и немања радости. Кроз Христа човек може превазићи све то. "Јер Бог тако заволе свет да је Сина својега Јединороднога дао".
Хришћански осећај радости је заиста много више од раније поменуте joie de vivre. Joie de vivre може бити само површна, у смислу одласка на фудбалске утакмице, забава, смеха, шала...Хришћанска радост подсећа више на онај осмех који каже "ДА" свему. Долази из дубине душе, из веома дубоке свести да је живот добар и осмишљен. Хришћанска радост је свесна животног бола и трагедије али је подједнако свесна обећања о спасењу које је дато човеку и потврђено на Васкрс. Овај дух живота и радости зрачи изнутра из особе. Христос говори о томе када каже: "Ви сте светлост свету...да се светли светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела и прославе Оца вашега које је на небесима". Ово радосно озарење, подржано Литургијом и празницима (који су по много чему исто), и омогућено васкрсењем, јесте хришћанство.
Џорџ Куломзин, "Оптимизам", том 1, бр. 4, 1968.
Изворник: http://orthodoxchristianed.com
Превод: Милена Тејлор
СВЕТИГОРА, Васкрс, 2015.
Ова истина је можда највећа трагедија хришћанства, јер је централна порука Јеванђеља (Јеванђеље значи "добре вести") да "светлост светли у тами, и тама је не обузе". Осећање човековог радовања животу је дубоко укорењено у Старом Завету. Аутор Постања је написао да је Господ у седми дан погледао све што је створио, "И гле, добро беше веома". И Бог рече: "Да начинимо човека по својему обличју, као што смо ми, који ће бити господар свега по земљи..."Како човек може да се не радује!
Човек, међутим, није био задовољан овом једностваном радошћу, Тражио је да спозна добро и зло. А када је то нашао, открио је и трагичан бол који прати ово знање. Невиност врта је заувек била изгубљена.
Човек, међутим, није био задовоља овом једноставном радошћу. Тражио је да спозна добро и зло. А кад је то нашао, открио је и трагичан бол који прати ово знање. Невиност врта је заувек била изгубљена.
Хришћанска вера пружа човеку могућност да поново стекне ову благодатну радост. Она то чини кроз сећање на Васкрсење и кроз празнике. "Празник" је примарни хришћански символ радости. Храна је, кроз векове, увек значила за човека више од подмиривања једноставне физичке потребе - човекова потреба за храном увек указује, па макар и подсвесно, на човекову глад за животом, за смислом, за радошћу. Пуноћа коју храна даје човеку увек га подсећа на духовну пуноћу коју толико жели. Ако ни због чега другог, зато оброк и даље има тако важну улогу у породичном животу. А "празник" је богато, обилно, радосно узимање хране.
У давна времена празници су се често доводили у везу са доласком пролећа. Људи су се радовали првим плодовима земаљским, првој награди за свој напорни рад. Узимајући ове прве плодове празника, славили су световно обиље које им је дао живот. Хришћанство се прилагодило овој идеји прослављања празника, али ју је преобразило да истовремено означава и прославу духовне хране. Причешће, Евхаристија, у веома важном смислу је тачно такав празник духовне хране. Литургија, која се усредсређује на Евхаристију, може се само разумети уз помоћ идеје "празника".
Васкрс је празник над празницима. Слави долазак радости у свет. Човек користи најдубље символе радости које има, Литургију и празник, у знак сећања на најрадоснији тренутак у историји. Али, празник је више од успомене на историјски тренутак. Сећање на радост поново обнавља радост; васкршња радост поново улази у свет. Христовог дара људима се не само сећамо, већ се он обнавља (у нама):
"Сада је све испуњено светлошћу,
небо, земља и подземље.
Сва твар светкује Христиви васкрсење;
њиме се утврђује..."
Који је дакле значај Васкрсења? То је врхунац Христове мисије на земљи. Његовим васкрсењем не само да се свет уверио да "заиста овај бејаше Син Божији!", већ је раслабљена стега смрти, зла и немања радости. Кроз Христа човек може превазићи све то. "Јер Бог тако заволе свет да је Сина својега Јединороднога дао".
Хришћански осећај радости је заиста много више од раније поменуте joie de vivre. Joie de vivre може бити само површна, у смислу одласка на фудбалске утакмице, забава, смеха, шала...Хришћанска радост подсећа више на онај осмех који каже "ДА" свему. Долази из дубине душе, из веома дубоке свести да је живот добар и осмишљен. Хришћанска радост је свесна животног бола и трагедије али је подједнако свесна обећања о спасењу које је дато човеку и потврђено на Васкрс. Овај дух живота и радости зрачи изнутра из особе. Христос говори о томе када каже: "Ви сте светлост свету...да се светли светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела и прославе Оца вашега које је на небесима". Ово радосно озарење, подржано Литургијом и празницима (који су по много чему исто), и омогућено васкрсењем, јесте хришћанство.
Џорџ Куломзин, "Оптимизам", том 1, бр. 4, 1968.
Изворник: http://orthodoxchristianed.com
Превод: Милена Тејлор
СВЕТИГОРА, Васкрс, 2015.
Нема коментара:
Постави коментар