Translate

18. мај 2015.

Слово о Светом Сави


...Преосвећени Владика зворничко-тузлански Хризостом поздравио је присутне поздравном архијерејском беседом у којој је истакао да су Срби без обзира гдје се налазили од мора и Дунава до Зеланда увек јединствени и сложни : “… Зашто се потенцира баш слога. Зато што нас наша посебност чини да будемо поприлично несложни, али не претерујмо у самокритици. Слога је за многе народе мисаона именица. Дакле, Свети Сава нас собом обједињава у јединство, слогу и мир, и нека нас Бог, молитвама Светог Саве, благослови управо тиме. “
ИКОНОПИСНА РАДИОНИЦА МАНАСТИРА ЖИЧА

19/6. МАЈ

Пренос моштију светога Саве. Овога дана наша помесна Српска православна црква слави спомен преноса светих моштију првог српског архиепископа и просветитеља, равноапостолног и богоносног оца нашег светога Саве Немањића из бугарског града Трнова у српски манастир Милешево. Наиме, у повратку са ходочашћа светим местима Палестине, свети Сава се упокојио у Трнову 13. јануара 1236. године, где је и сахрањен. Већ наредне, 1937. године, српски краљ Владислав и архиепископ Арсеније уз велике почасти преносе његове свете мошти и полажу у цркву Вазнесења Господњег у манастиру Милешеву, задужбину краља Владислава. Том приликом велико мноштво народа дође на поклоњење светитељу и догађаху се бројна чудесна исцељења болесника над његовим моштима. Тако овај манастир, са светитељевим моштима, постаде највећа српска светиња и духовно огњиште кроз најбурнија времена наше историје.

Свети владика Николај, Охридски пролог, Глас цркве, Шабац, 2013.


   јереј Милош Тришић

   Слово о Светом Сави

   Преосвећени владико, драги оци, браћо и сестре и драга децо, помаже вам Бог. Указана ми је велика част да овде међу вама говорим, ја који сам најмањи међу свом браћом, о великом светитељу и Просветитељу рода нашега српског, Светом Сави, који је боравио и ходио нашим земљама пре 800 година, а и дан данас ходи.
   Сетимо се речи апостола Павла где каже „Сећајте се својих старешина, који вам проповедаше реч Божију гледајући на свршетак њихова живота, угледајте се на веру њихову. Исус Христос је исти и јуче и данас и у векове“ (Јевр. 13. 7-8). Заиста, ми овде потврђујемо ту чињеницу. Свети Сава је био и остао наш духовни старешина, како вели ап. Павле, који нам је проповедао реч Божију. А веру коју нам је Светитељ предао и коју нам је тада проповедао, ако смо је и заборавили, по немоћи нашој, ипак је остала записана да нас подсети ако је заборавимо, да нас утеши ако малаксавамо и да нас подигне ако паднемо. Наиме, на сабору у Жичи 1221. године, на дан св. цара Константина и царице Јелене, Свети Сава је изговорио своју чувену беседу о правој вери, чије краће одломке бих овдје хтео с вама да поделим.


   Обраћајући се окупљенима, између осталог, овај духоносни Светитељ Божији, каже:

   „Браћо и пријатељи, и оци и чеда богозвана, приклоните богољубива срца ваша да чујете божанске догмате. И чувши ове свете ријечи, ставите их ,браћо, у срца ваша и у савјест душа ваших и пред очи ума вашег, и разумите их. Премилостиви и човјекољубиви Бог имајући неизмјерну милост према роду људском, приклони небеса и сиђе на земљу и својим божанским домостројем и добровољним подношењем многоврсних страдања божанскога тијела свога просвети и препороди род наш људски, и свете Апостола посла у сав свијет, рекавши им: „Идите и научите све народе, крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа“. Али пошто они сами, тј. свети апостоли, до нас не дођеше, то оци наши чувши у истини ријечи њихове, повјероваше им. И преблаги Бог који има бескрајну милост и не жели да погине ни један од нас, по истој тој Христовој првој заповијести, и истим начином по учењу и проповједи светих Апостола, уздиже мене на ово светитељство (архијерејство) хотећи да преко мене испуни недостатке код отаца наших  И Духом Светим заповједи мени да вам објавим ову ријеч своју о вашем спасењу, коју ви чувши с љубављу сачувајте, да би смо и ми били заједничари сабора светих.
   Стога, браћо и чеда, прије свега да положимо сву своју силу и наду на Бога, држимо се прије свега праве вјере Његове. Јер као што рече Апостол, темеља другога нико не може поставити осим онога којега постави Дух Свети преко Светих Апостола и богоносних Отаца, а то је – права вјера која на седам Светих Васељенских сабора као стубова, утврђена, потврђена и одатле проповједана. И зато на овом темељу свете вјере треба нам зидати злато и сребро и драго камење, тј. добра дјела. Јер нити користи исправност живота без праве и посвећене вјере у Бога, нити нас право исповиједање вјере без добрих дјела може извести пред Господа, него треба имати обоје заједно, да савршен буде човјек Божији, а не да због једнога недостатка храмље живот наш. Јер као што рече Апостол: спасава вјера која кроз љубав дјела.
   Вјерујемо дакле у Оца, Сина и Светога Духа пјевајући Тројицу божанску. Тројицу у јединици и јединицу у Тројици. Јединицу у три ипостаси и Тројицу једносуштну. Вјерујемо у једнога од Тројице од Бога рођенога вјечног Сина Јединороднога, Логоса, који се у последње дане родио од Духа Светога и Марије Дјеве Богородице и Њега знамо као савршеног Бога и савршеног Човјека и Цркву на њему засновану на камену темељцу, Његовим Апостолима као темељима. Очекујемо васкрсење мртвих и живот будућега вијека… Вјерујемо у Часни Крст, у Свете Иконе, Богородицу и Све Свете. Вјерујемо у све догмате Православне вјере које Христос предаде Апостолима, Апостоли Оцима, а преко њих и ја вама предајем. И зато спремимо се према свакој побожности коју вас учаху и уче Божије слуге: пророци, оци, апостоли, светитељи, као што је сам Господ наш Исус Христос предао њима, а преко њих предаде и нама. И рекао нам: Проповједајте јеванђеље свакоме створењу, па ко повјерује и крсти се, спасиће се, а ко не повјерује сам ће себе осудити…
   …И тако ми који смо хришћани, обећали смо: молити се Богу своме свагда, држећи заповијести Његове и творећи вољу Његову. Јер је вјера без дјела мртва. Но, браћо и чеда моја љубљена, као што и напријед рекох, обадвоје треба да са страхом и трепетом држимо и чувамо. Држите стога ријеч Божију и свету вјеру Христову и призивајте чистим срцем свето Име Његово и не лијенећи се у светим молитвама припадајте к њему исповједајући гријехе своје, плачући са сузама пред Њим и Њему пјевајући и припјевајући у срцима вашим свагда дан и ноћ, непрестано. Јер Бог, када га људи исповиједају и моле Му се, сам увјерава људе и духовно улази вјером у срца оних који добро слушају ријеч Његову.“

   И даље, Светитељ наставља овако:

   „ …да буду ријечи ове, које вам заповиједам данас, написане у срцима вашим и у душама вашим, да се бојите Господа Бога Сведржитеља, и Њему једином да служите са страхом и трепетом, и Њему јединоме част и славу шаљите, и Њему јединоме прионите, и именом Његовим не куните се, него да је ријеч ваша оно што јесте да јесте, а оно што није да није, и да се никако не именује други Бог међу вама до Онај који је створио небо и земљу; колико је на небу горе и колико је на земљи доле и колико у води и под земљом, да се не поклоните и не послужите ничему од свега тога, осим Господу Богу вашем, којим се крстисте и у кога повјеровасте, и одрекосте се срамоте и учесници бисте блага вјере Његове и удионичари бесмртности Његове. Њега се јединог неодступно држите, јер је пред очима Његовим све наго, као што рече Апостол…јер он је Бог над боговима, Господар над господарима, Бог Велики, Моћни и Страшни. Да сачувате заповјести Његове и да чините пред очима Његовим све ријечи, које вам заповједих, да буде добро вама и синовима вашим послије вас и живи ћете бити навијек ако учините добро и угодно пред Господом Богом вашим, коме слава, беспочетност у вијекове вијекова. Амин“
   Овако је Свети Сава беседио нашим праоцима, тако су они преносили нашим оцима, оци говорили нама, а ми овдје преносимо свима вама, па ко има уши да чује нека чује.
   Неизоставно је послије овога поменути да млади Растко Немањић је могао имати сва блага овога света будући да је био син великога жупана српског, али он се није определио за овај свет, него се определио за Царство Небеско које није од овога света. Од пролазних блага он је изабрао непролазна, од земаљских вечна од смртних бесмртна, од таме је изабрао светлост, од земље је изабрао небо, од криве и лажне вере и невере он нам је предао праву истиниту веру. Све оно што је даривао и радио и градио, није радио у своју славу, него у славу Божију да постоји и да се помиње име Христово у нашем роду док је века и времена. Али радећи све у славу Божију и бивајући свима све да би некога придобио за Христа, он је урезао име своје дубоко у срце сваког човека који носи име Србиново. Нема тог човека да је био у нашој земљи, а да није чуо за Светог Саву. Томе смо сви ми данас сведоци. Све наше академије, приредбе, беседе и много другог указују да нисмо и нећемо никада заборавити овог Светитеља Христовог. Мада, сигурно јесте да све то што ми чинимо вечерас неће бити довољно да прикаже оно што је он учинио за нас пре толико година. У сваком случају, како каже ава Јустин Поповић на једном месту да када живот благодаћу Христовом пређе у Свештено Житије, онда се не може ухватити у речи. Увек преостаје више, несравњиво више неказаног него казаног.
   Када би нас данас упитали: „Шта је то Свети Сава учинио вама, па вам толико значи?“ Ми смело можемо одговорити: „Показао нам је правога човека, Богочовека Христа!“ А када вам неко покаже и укаже на Богочовека Христа, драги моји, показао вам је и даровао све…и прави живот и прави пут и праву веру и праву истину. На једном месту, говорећи о истини и о Христу, Достојевски пише: „Ако ми се математичком тачношћу докажу да је истина ван Христа, ја ћу радије остати са Христом а не са таквом истином.“ Колико год да ово чудно и можда парадоксално за нас хришћане изгледало, наш Светитељ је знао да ако свет тако одели истину од Христа и помоћу свог „лажног разума“ (да употребимо светоотачки израз), каже да су истина и Христос неспојиви, Светитељ ће се радије определити за Христа, за ону Истину коју свет не може примити. Таквог Христа и такву Истину која не може искључивати Христа, Пут који води у живот вечни, као и сам Живот, даровао нам је Свети Сава.
   Основавши нашу аутокефалну Цркву он није хтио да нас издвоји од других, да ми будемо нешто посебно ван свих других. Дарујући нам нашу Цркву Светосавску, он то није урадио да би из ње искључио друге народе, и нас изоловао и осамио, већ да би и нас Србе целовито укључио у Једну Свету Саборну и Апостолску Цркву Православну, Цркву анђела и људи, свих верујућих народа и свих раса. Због овога и због тог Царства небеског за који се Сава определио, српски народ се и може назвати небеским, делећи тај свој призив са свима осталим верним народима и људима које је Господ призвао преко својих Апостола, Пророка и Просветитеља. Будући причешћен и Светим Савом приопштен Христу, наш народ заиста бива небески народ, узведен Небеском Царству и Сабору свих Светитеља Божијих.
   Међутим, како каже наш народ, свако време има своје бреме,  дешава се у ова наша времена да Светог Саву помињемо више као једног обичног Саву. као неку легенду, као мит или као неког хероја или јунака, а не као Светитеља Христовог који идентитет свој црпи из Царства Божијег и нас приводи и упућује том Царству. Предокушај тога је свагда бивао и бива на Светој Литургији. Ту на томе месту ми треба да сведочимо праву веру коју нам је Светитељ оставио, заправо, Литургија и јесте право празновање и наше прилажење како Христу тако и свим светитељима међу којима је и Свети Сава. У Цркви треба да се окупљамо не само на тај Савиндан, него и на сваки други Божији дан који у себи носи и Саву и Николаја и Георгија и Јована и све свете људе, њима причисљени ми постајемо наследници тога Царства Вечнога и постајемо прави светосавци. Једино кроз Цркву и кроз Христа ми те људе препознајемо као Свете, а без Цркве они су нико и ништа. Тако и важи за све нас. „Коме Црква није мајка, томе Бог није Отац“ , кажу Светитељи. А без Цркве, без Литургије, без Причешћа, без нашег преображаја и без праве вере, нема за нас ни Светога Саве, ни Светога Јована, ни Св. Николаја, ни било ког другог светитеља. Ако Светитеља Саву почнемо измештати ван Цркве и ван Литургије, онда смо погазили све оно за шта се он борио да остави нама. Један очигледан и нама свима познат пример је тај што на појединим мјестима, на Савиндан, неке школе заказују приредбе деце за време Литургије и тако деца не могу да дођу на Литургију и ту причестивши се постати једно са Христом и тек као такви иће светосавским путем, а тек онда, после Литургије широм града у које год вријеме, треба организовати разна културна збивања поводом тог дана баш као што је и ово вечерашње. А ако тако не чинимо, препознаћемо се у једној песми Светог владике Николаја Велимировића која носи назив Небеска Литургија. У њој, између осталог, Господ Христос пита Светога Саву зашто плаче и какви су Срби сада и дал се нису можда изменили, а Светитељ кроз плач одговара:

Нису Срби као што су били,
на три вере оком намигују,
а ни једну право не верују;
великаши правду погазили,
богаташи милост оставили,
млади момци поштењу се смеју,
а свој разврат ни од ког не крију
………
што и мене држиш поред себе,
зато плачем мој преблаги Спасе.
вечност ми је кратка за плакање,
волео бих и у паклу бити само Срби Богу да се врате.

   И на крају, када све речено сагледамо долазимо до закључка да није лако бити човек, поготово човек хришћанин, човек Богочовека Христа, Светосавац. Увек нам предстоји тешко време и ми се тешко боримо с њим. Али, потребно је много подвига, љубави и молитве да се усправимо и да гледамо у лице Светог Саве као у лице нашег Учитеља, Руководитеља, Архиепископа и Просветитеља, баш као што је он гледао у лице Богочовека Христа. Јер гледањем у лице Светога Саве, у лице Богочовека Христа ми заправо се и пројављујемо као хришћани, као људи који живе на овоме свету а њихова права домовина, њихово право назначење није од овога света, него од Царства Божијег, Царства Трију Личности, Бога Оца и Бога Сина и Бога Духа Светога и као такви тек тада можемо рећи: Данас овде, а сутра у Царству Божијем са Свима Светима. Амин!

Хвала вам за пажњу и срећно празновање Светог Саве!

Светосавска беседа, Тузла, 2015.
извор: ПРАВОСЛАВНИ ДУХОВНИ РАДИО "ЛОГОС"

Нема коментара:

Постави коментар