Српски православни манастир Вазнесење: Тамо далеко

28. јул 2015.

Тамо далеко

ОВЧАРСКО-КАБЛАРСКА КЛИСУРА

Нема коментара:

Постави коментар

Пријавите се на: Објављивање коментара (Atom)

„Дај нам, Боже, мир свој и испуни срца наша чврстом вером у заштиту Твоју и надом у подршку Твоју и љубављу према Теби и према ближњему. Уклони све болести и патње међу људима и научи нас да ценимо живот и здравље као дарове Твоје. Јер си Ти Бог који милује и спасава и Теби славу узносимо, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и у векове векова. Амин.“

Манастир Вазнесење

Магистралом од Чачка ка Овчар Бањи на око 12 км постоји скретање, којим се кроз шуму стиже до вазнесењске цркве.

Овај манастир посвећен Спасовдану био је потпуно у рушевинама до 1937. године. Верује се да су га Турци разрушили када и Јовање и друге овчарске манастире. Претпоставља се да датира из 12. или 13. века.

Овде је такође постојала преписивачка школа. Познато је да је у Вазнесењу 1570. године преписано једно илуминацијом богато четворојеванђеље, али је мало рукописних књига сачувано.

После обнављања Јовања 1937. године, Св. Владика Николај почиње обнову овог храма. Исте године црква је била готова и започета је изградња конака али је, вероватно због недостатка новца, убрзо обустављена.

Црква Вазнесења Господњег је једноставна једнобродна грађевина обновљена на старим темељима. Улаз у храм је са северне стране. У припрати и наосу цркве на поду се налазе две розете израђене од мермера са украсима испреплетеног биља.

Храмовна слава је Вазнесење Господње, које се слави четрдесети дан по Васкрсу.

КРОЗ СРПСКУ СВЕТУ ГОРУ, Чачак, 2002.

Манастир Вазнесење подигнут је на северним падинама Овчара, између две стрме планинске стране обрасле буковом и грабовом шумом које гледају према Западној Морави. Са места на коме је подигнут манастир пружа се поглед ка северу, према Каблару. Положај овог храма није доступан погледима путника који пролазе кроз клисуру и манастир је могуће видети само са супротне стране Мораве, са места где је подигнуто Успење.

Али ни са овог места није могуће уочити манастирску цркву, која остаје скривена. У првом плану су конаци и многе помоћне зграде, а цео манастирски комплекс пружа слику једног великог градилишта.

Вазнесење је у модерно доба било можда најзабаченији манастир, не толико због свог положаја, колико због лошег пута, који је у протеклој деценији поправљен, али је манастир од околине одвојен новом препреком, масивним и високим зидом, налик на утврђене средњевековне манастире.

Манастир слави Вазнесење Господње, четрдесети дан по Васкрсу.

ИСТОРИЈА

Као ни за остале манастире у клисури, ни за Вазнесење није могуће тачно утврдити ко га је и када подигао. Први писани помен потиче из турског пописа из 1525. године. Тада се у атару села Међувршја, које су настањивали власи(сточари) са примићуром Бастићем, сином Милошевим, помиње и манастир Дробњак. Данас се претпоставља да су пописивачи мислили на манастир Вазнесење, мада је и оближње Ваведење веома близу Међувршја, тако да и овај манастир можемо препознати под именом Дробњак.

То је једини и не нарочито поуздан податак о раној историји Вазнесења. Можемо само претпоставити да је манастир изграђен на старијим темељима, али немамо податке који би поткрепили такве тврдње. Захваљујући једном рукописном јеванђељу, у коме је остао запис да је настало у Вазнесењу 1570. године, сигурни смо да је манастир под овим именом живео у 16. веку. Према својим карактеристикама овај рукопис наставља преписивачку традицију српског средњег века, са извесним утицајем исламских елемената у декорацији. Ово вероватно није једина књига која је настала у Вазнесењу, али су векови разарања учинили своје.

Манастир је највероватније страдао, као и већина других храмова у клисури, за време Велике сеобе 1690. године. Вазнесење је у наредна два века лежало у рушевинама. Међутим, забележено је да се међу учесницима устанака 1804-1815. налазио и игуман Видак, старешина манастира Вазнесење под Овчаром. Осим овог податка, засад нису пронађени други наводи који би нас упућивали на Вазнесење у овом периоду. Нису познате судбине манастирског братства и игумана Видака. Вазнесење сигурно није обнављано, али остаје нејасно да ли је поред рушевина цркве у неком периоду можда било монаха. За разлику од неких других манастира у клисури (Преображење, Сретење), у првој половини 19. века нису забележени покушаји да се Вазнесење обнови. Први такав подухват покренут је 1855. године, када су предузети замашни грађевински радови на рашчишћавању рушевина. Том прилоком је мајстор Јован Вељковић пронашао један печат. Ископани предмет Окружно начелство из Чачка послало је Министарству просвете у Београду. Даља судбина овог печата није позната.

Започету обнову Вазнесења забранио је ужички епископ Јанићије, иако је монах Макарије из Сретења уложио много напора да поново сагради манастир и заврши започете радове. Обнављању Вазнесења испречила се и несагласност осталох манастира, који нису хтели да деле приходе са новим манастиром.

Требало је сачекати осам деценија за нови покушај обнове. У склопу великог подухвата оживљавања манастира у клисури тридесетих година 20. века, епископ Николај Велимировић је 1937. године најпре кренуо у обнову Вазнесења. Био је то први манастир који је из темеља поново подигнут. Мајстори су доведени из Охридско-битољске епархије, одакле су у претходном веку традиционално долазили зидари у централну Србију. Подизање завршено је 1937. године, али она није тада освећена, већ је то тек 25. септембра 1960. године обавио патријарх Герман. Постојао је и план изградњу конака, али он није реализован. Новац за изградњу Вазнесења пред Други светски рат највећим делом је прикупљен од припадника богомољачког покрета.

Одмах по изградњи Вазнесење је постало женски манастир. После смрти Параскеве, прве монахиње Вазнесења, из оближњег Јовања дошла је монахиња Сара са пет калуђерица. Сара је убрзо (1939) прешла у Босну. У Вазнесење 1940. године долази игуманија Илина са сестринством из манастира Цапаре у Македонији. Вазнесење је било женски манастир све до 1949. године, када сестринство одлази у манастир Драганац, у Браничевску епархију. У Вазнесењу остају, са прекидима, монаси и искушеници, а најдуже се задржао Аполоније Филиповић, који је 1956. године започео изградњу велике звонаре. Радови су завршени 1960. године, када је манастир свечано освештан. Постојао је и план да се црква ослика фрескама, али због недостатка новца то није урађено. После одласка искушеника Аполонија, манастир је закратко био под управом Јовања, 1 1968-1969. године у Вазнесењу је била монахиња Агнија са три сестре. До своје смрти, марта 2003. године, Вазнесењем је управљао јеромонах Сава Ћировић...После смрти јеромонаха Саве покренути су обимни грађевински радови на подизању конака и масивног зида, који је завршен 2006. године, чиме је манастир физички одвојен од околине.

Oд јуна 2012. године Вазнесење је мушки манастир.

АРХИТЕКТУРА

Црква манастира Вазнесење је једнобродна грађевина са ниском куполом изнад централног травеја и полукружном олтарском апсидом. Првобитни изглед цркве данас није познат.

У време док се црква налазила у рушевинама нису направљени детаљни планови, а није јасно шта је све рашчићено приликом прве, неуспеле обнове из 1855. године. Непосредно пред обнову 1937. забележено је да су зидови рађени од ломљеног и притесаног кречњака, ивичњаци само од притесаног кречњака, а лукови и пиластри у унутрашњости од тесане сиге. Зидови су били сачувани до висине од око 2,25 м. Јужни пиластар, тада сачуван до висине од 4,40 м, указује да је црква вероватно имала куполу. Није забележено да ли је постојала припрата. Од оригиналног каменог намештаја остале су амвонске розете (једна са мотивом руже са три низа листова, а друга са биљним и геометријским мотивима).

Није јасно шта је све од старог материјала и зидова цркве употребљено приликом обнове 1937. године. Уочава се да је цела грађевина сазидана од камена неједнаке величине, притесаних само са лица и утопљених у велике малтерне спојнице.

Припрата је зидана 1937. године у исто време када је обновљена и цела црква. Покривена је двосливним кровом, нижим од такође двосливног крова наоса. Апсида има полукружни облик споља и изнутра. Из крова наоса, без икаквог постоља, издиже се цилиндрично кубе, које се завршава кровом у облику купе. Данас је цела црква покривена бакарним лимом.

Споља, црква нема никаквих посебних украса. Фасада се у горњој зони завршава поткровним, масивним једностепеним полуобличастим венцем. Купола је зидана од опеке и омалтерисана и са спољашње и са унутрашње стране, без икаквих украса.

На јужној страни цркве, испод куполе, налазе се две правоугаоне полукружно завршене нише. Улаз у цркву налази се на северном зиду припрате, а слично одступање одликује манастирске цркве Никоља и Јовања, у које се улази са јужне стране. Портал на Вазнесењу је једноставне израде, лучно засведен, а на фасади су од опеке изведени украси једноставног облика, као и на ниши изнад улазних врата у којој је насликан крст.

У наос се улази из припрате, са запада. Врата су једноставно засечена, без украса и горе лучно завршена. Црква има три травеја: два су покривена равном дрвеном таваницом, а централни је издвојен са четири пиластра који носе два лука на које се директно наслања цилиндрична купола. Некада је поткуполни простор сигурно био сложенији, тако да се највероватније изнад лукова преко пандатифа из квадратног кубуса извлачила купола. Иначе, унутрашњост цркве делује знатно складније него њена спољашњост.

Зидних слика нема. Само су купола и олтарска апсида осликани шестокраким златним звездама.

ИКОНОСТАС

Иконостас цркве манастира Вазнесења припада једноставном типу вишеспратне преграде скромне декорације. Иконостас су 1938. године насликали Русомир и Рафаило Крстић из Лазаропоља (Срез Галички ), непосредно по обнављању манастира.

Релативно мале димензије икона и целокупног склопа иконостаса последица су скромних димензија цркве. Иконостас је компактан, са иконама једноставног правоугаоног облика. Царске двери украшене су сценом Благовести. На северним дверима приказан је арханђел Михаило, а на јужним архиђакон Стефан. Престоне иконе уобичајено представљају Богородицу са Христом и Исуса Христа. У средини се налази композиција из циклуса Великих празника-Вазнесење Христово.

Следи зона у којој су распоређене апостолске иконе са ликовима Св.Вартоломеја, Св.Филипа, Св.Андреја, Св.Луке, Св.Јована, Св.Павла, Св.Матеја, Св.Петра,Св.Марка, Св.Симеона, Св.Јакова и Св.Томе. Све апостолске иконе имају позадину компоновану од два појаса, цинобер боје у горњем и окер у доњем делу. Изнад овог низа икона постављен је крст са Христовим Распећем. Цео иконостас је скромних уметничких вредности.

РИЗНИЦА

Услед многих разарања и уништавања мало је тога остало у свим ризницама овчарско-кабларских манастира, а посебно у Вазнесењу, које је више векова провело у рушевинама. Ипак, једна од рукописних књига урађених баш у овом манастиру, четворојеванђеље из 1570. године, преживело је више од четири столећа. Чувано је најпре у збирци Алексе Ивића у Новом Саду, а сада се налази у Народној библиотеци у Београду.

Јеванђеље је писано полууставном ћирилицом српске редакције на хартији фолио формата и броји 364 листа. Дрвени повез је највероватније познијег датума. Књига је пресвучена кожом, у коју је, на средини предње корице, утиснут декоративни дугуљасти медаљон изведен спајањем четири сараценска, посувраћена лука, који оивичавају Распеће.

Први листови сва четири јеванђеља почињу великом заставицом, редом декоративних слова и преплетеним иницијалом. Цео рукопис је украшен са пет већих и четири мање заставице, које су, попут вињета, стављене на завршетку јеванђеља.

Заставице и иницијали у преплету изведени су црним мастилом и накнадно попуњавани бојом. Увек су бојени само међупростори, а траке или лозице, које формирају геометријске или биљне орнаменте, остале су неиспуњене бојом. Претпоставља се да је златна боја на орнаментима накнадно додата преко првобитног окера.

Иницијали и заставице у овом четворојеванђељу слични су или истоветни онима насталим у српским рукописима током 14. и 15. века. Они се копирањем преносе и у 16. и 17. век. Са много више нових елемената изведена је заставица испред Јеванђеља по Марку. Употребљен је мотив цвета лале, преузет из репертоара исламских рукописа. Иначе, употреба стилизованог цвета или стабљике лале веома је честа у овом рукопису.

Заставице испред Јеванђеља по Луки и Јовану, са кружним геометријским и биљним преплетима, веома су чест мотив у рукописима на простору Балкана. Уочљива је и сличност иницијала јеванђеља из збирке Алексе Ивића и Чачанског четворојеванђеља из 1554. године, које је радио поп Вук.

Орнаментика овог четворојеванђеља допуњена је калиграфским писмом и богато украшеним иницијалима и заставицама. Ипак, ова декорација није унела ништа ново што се до тада није примењивало у осликавању рукописних књига.

Делфина Рајић и Милош Тимотијевић, МАНАСТИРИ ОВЧАРСКО-КАБЛАРСКЕ КЛИСУРЕ, Службени гласник, Београд и Народни музеј, Чачак, 2012.

Translate

28. јул 2015.

Тамо далеко

Нема коментара:

Постави коментар