Translate

04. август 2015.

ЦРКВА, ВОЈСКА И МУЗИКА

Старији водник прве класе Хаџи Никола Мијовић - човек Цркве, Војске и музике 

Н:  Саборност у љубави је моје “Вјерују“
ПН: „У процесу духовне и моралне обнове који већ увелико траје, али је за сада слабо видљив и недовољно препознат од оних који имају највећу одговорност за његов успех, једну од главних улога би могла одиграти управо Војска као државотворна институција, која је увек баштинила праве и врхунске вредности, због чега и ужива велико поверење у народу“, каже активни подофицир ВС на дужности помоћника војног свештеника на Војномедицинској акадамији, студент Православног богословског факултета у Београду и оснивач хард рок групе „Есхатон“

–  Родитељи ми потичу из традиционално православних шумадијских породица које су ту традицију баштиниле и очувале кроз прослављање породичне крсне славе, поштовање народних обичаја, али и, као најважније од свега, кроз непрекинуту литургијску праксу. За све добро што сам до сада успео да изнедрим верујем да је заслужно то здраво семе духовности које је у мом бићу посејано од најранијег детињства – истиче човек који је успео да обједини више наизглед непомирљивих реалитета, православну духовност и национално утемељење са војним позивом и музиком коју многи, често олако, сврставају у „нехришћанску“.
                                
Када си у себи препознао потребу да се изразиш кроз уметничко стваралаштво?  Да ли ти је тај афинитет старији од оног према униформи, и није ли вера у тој корелацији својеврсно „везивно ткиво“?

– Интересовање за музику води корене из гимназијског периода. Имао ту част да похађам Војну гимназију, где сам добио одличну основу, не само кроз одређени наставни програм, већ и преко посебног начина живота и „комплетног третмана“ који ова институција пружа. Мислим ту на изградњу свести младих људи о значају доброг образовања и културе, осећаја заједништва и колективног духа, здравог патриотизма, као и људског и старешинског достојанства. Тога сам постао свестан тек по завршетку школовања јер су ми управо те усвојене вредности веома помогле у схватању мог места, улоге и одговорности у контексту црквеног живота, коме сам тада почео да приступам активније.
   Управо у  гимназијским данима сам са школским друговима оформио бенд, који је свирао обраде популарних рок и панк песама. У то време сам почео да откривам дар који сам одувек осећао. На формирање мог музичког укуса пресудно су утицали бендови и музичари Јетхро Тулл, Лед Зеппелин, Дееп Пурпле, Ирон Маиден, Ингwие Малмстеен, ЕКВ, Смак, Дивље јагоде, Атомско склониште и многи други, а што се тиче уметничких утицаја у ширем смислу, свакако су то књижевни класици, међу којима је ипак неприкосновен Ф.М. Достојевски, тако и класичарска музичка дела Вивалдија, Шопена, Вагнера и Чајковског...
   Како се даље одвијао тај музички пут?

– Током једногодишњег специјалистичког школовања за род везе, по завршетку гимназије, упознао сам Вељка Потпарића, садашњег припадника Специјалне бригаде Војске Србије с којим сам почео да радим на заједничким композицијама. Моје текстове смо успели  да спојимо са музиком коју је Вељко компоновао, тако да смо заједничким трудом са осталим члановима бенда, који смо 2006. године оформили и дали му име „Есхатон“, изнедрили песме које су се у свом крајњем облику нашле на албуму „Чекајући Есхатон“ и који је 2011. године објављен као самостално издање.

Занимљива је та веза духовности и хард рок музике коју промовишеш. Твоји текстови имају форму молитве, и једну, могло би се рећи, 'ширу теолошку'  димензију?

– Оно што је мени лично недостајало у књижевности и текстовима ангажованим у музици јесте та есхатолошка димензија. Све приче су већ испричане, све критике су изречене, и то ме је навело да кроз своје текстове између осталог дам и један други ток свему, онај који се заснива на хришћанском поимању историје и нове реалности која после ње долази.
Мој превасходни циљ није афирмација врсте музике којом се користим већ би га требало посматрати у контексту јеванђелске приче о талантима. Плодови мог трагања за онтолошком истином пројављују се кроз одређену уметничку форму, путем музичког израза блиског мом сензибилитету.
   У овом свету користимо се речима да би одређене поруке пренели другим људима, као што је то случај и са одређеном врстом музике коју ћемо искористити на тај начин што ћемо људима сличног сензибилитета преко ње јасније изразити емоцију и речи које желимо са њима да поделимо. Али не треба заборавити и то да су сви мудраци овог света, узрастајући у духовности, све више мењали речи за тишину, тако да је сам њихов живот, уместо многих речи, сведочио о њима. Сматрам то путоказом и за људе нашег времена. Рес нон верба.
   Разјасни нам своју перспективу корелације између војног позива и духовности.  Каква су ти искуства у Војсци пре дужности у верској служби?

– Већ више од 10 година ја се на неки начин припремам за ту дужност. После округлог стола на тему „Војска и вера“, први пут се званично почело радити на припреми за увођење верске службе у нашу војску. Имајући већ јасно духовно стремљење ка црквеној служби, због чега сам већ тада уписао Православни богословски институт СПЦ, сматрао сам себе природним кандидатом за ту службу, тако да је чињеница да сада обављам посао помоћника војног свештеника, само логичан след догађаја. Своје формацијске дужности обављам кроз активно учествовање у богослужењима као чтец, појац, типикар, олтарник, еклисијарх. Као клирик шумадијске епархије, на Лазареву суботу ове године, уведен сам у црквени клир рукопроизвођењем у чин чтеца - са правом ношења орара, од стране епископа шумадијског Г. Јована што је доказ разумевања и добре воље да ова служба добије одговарајућу форму и са војничке и са црквене стране.

   Колико ти је искуство у јединицама користило за обављање садашње дужности?

   Деценијско искуство стечено кроз рад у једницама помогло ми је да изградим сопствене ставове у односу на проблеме верника у војној средини, јер сам као старешина, али и студент теологије, био „адреса“ за све дилеме по питању вере. Захваљујући раду у трупи изградио сам се као неко ко је сада у прилици да употреби то своје искуство у оквиру верске службе.
                             
   Како видиш своје даље напредовање у служби и ново бреме одговорности које би те ускоро могло сачекати на том путу?

– Моја најдубља жеља је да своје војничко и духовно искуство сублимирам у личности војног свештеника, и зато се трудим да на месту на коме сам сада будем ревностан у вршењу својих дужности да бих се једнога дана могао удостојити речи Господњих: „Слуго добри и верни, у малом си био добар над великим ћу те поставити“. Истина је да је пред војним свештеником још веће бреме јер у себи спаја две димензије одговорности.
   Видиш ли јасно своју улогу у свеукупној мисији Цркве према  младима?

– Потребно је осмислити један свежији и оригиналнији приступ темељним истинама наше вере, да би биле актуелизоване у нашем времену и како би утицале на формирање здравијих животних ставова будућих државника, генерала, научника, уметника и трудбеника сваке врсте.
Свој рад видим као део природне мисије Цркве, која по својој суштини има призвање да преображава сваки вид деловања човека ка једном циљу, а то је да свако наше дело буде у складу са савршеном вољом Божјом. Самим тим сматрам да би у процесу духовне и моралне обнове који већ увелико траје, али је за сада слабо видљив и препознат од оних који имају највећу одговорност за његов успех, једну од главних улога могла одиграти управо Војска, као државотворна институција, која је увек баштинила праве и врхунске вредности, због чега и ужива велико поверење у народу.
         
   А какви су планови Есхатона у времену пред нама?

   Предстоји нам рад на новом албуму, али и снимање нових спотова за песме са првог албума. Оно што у скорије време очекујемо, и чему се радујемо, јесте одобрење од стране надлежних за сарадњу са Уметничким ансамблом „Станислав Бинички“ на реализацији сингла који носи назив „Плач мајке Србије“, а за који је урађен аранжман за симфонијски оркестар и хор. Ова композиција отвара једно ново поглавље, не само у историји нашег бенда већ и шире, јер ће то бити прва сарадња неког бенда овог жанра и симфонијског оркестра на овим просторима.

   Ови планови доносе и нове  одговорности?

– Одговорност јесте доживљај сопственог живота као одговора на Суду Христовом. Стваралаштво, дужност коју сада обављам и све дужности које ћу икада обаљати кроз своју службу, као и оне најважније дужности оца и супруга, само су део овог одговора. Зато би осећање одговорности требало да нас непрестано упућује на активно размишљање о томе на који начин ћемо, по литургијском возгласу, сваки тај део нашег одговора, саме себе и своје ближње и сав живот свој Христу Богу предати. Саборност у љубави. То је моје ''Вјерују''.

   Владимир ВЈЕШТИЋ

А1. Војска и Црквена нова година

– Подсетићу на једну занимљивост до које сам дошао кроз свој рад у артиљеријским јединицама. Дан артиљерије се обележава 14. септембра, у спомен почетка пробоја Солунског фронта, на дан када Православна црква обележава почетак Црквене нове године. Остало је записано у аналима тог времена да је почетак тог пробоја планиран свесно за тај датум  да би српска војска ушла у новом лету у ослобођену Србију. А нема сумње да је почетку те војне акције претходила и молитва којом је началствовало војно свештенство.

А2. Вредности прошлог и будућег времена

– Повратак моралних вредности се може пројавити једино као последица нашег  повратка Богу.  Наш морални систем је урушен јер смо са ценtралног места у нашем животу, односно у нашем систему вредности, уклонили Богочовека Христа, који је „крајеугаони камен“ нашег бића. Док је наш народни живот био утемељен на библијским истинама, о чему нам сведоче и наше народне изреке, ми смо кроз један освештан начин размишљања и делања имали вишевековни благослов на држави, посведочен и ореолима светих владара, али одступање од тог освештаног начина размишљања је изазвало ерозију свих вредности и ми се сада налазимо у једном стању које захтева дубоко преиспитивање наших могућности и потреба у времену које је пред нама.

   извор: КРАТКО И КУЛТУРНО

Нема коментара:

Постави коментар