Translate

08. август 2015.

Др Предраг Ристић, Дух и атмосфера храма Христовог Гроба из Јерусалима у Пребиловцима


   На самом почетку године, о Божићу 2010. завршен је идејни пројекат обнове, у рату порушеног, храма у Пребиловцима. Његов аутор је Др Предраг Ристић, архиктекта иза којег се налази више познатих храмова међу којима је, поред осталих, Херцеговачка Грачаница. Познати архитекта говори о основној идеји водиљи обликовања спомен храма у Пребиловцима, црквеној архиктектури и њеном положају.

Српски режисер Емир Кустурица каже да су Пребиловци тријумф љепоте над клањем и смрћу.
„Срећна околност је што је тај народ одабрао пут да се од свих невоља брани љепотом, добрим и узвишеним и ово је крунско дјело те идеје“, рекао је Кустурица Срни у Пребиловцима гдје је данас освештан Храм Христовог Васкрсења.
Он је истакао да је овдје скривена једна дубока тајна умјетности и чињеница да се она базира на потресној истини.
Кустурица наглашава да је српски народ једини народ над којим је извршен геноцид и етничко чишћење али и да је, када је у питању српски народ, све стављено наопачке.
„Извршиоци постају жртве, а стварне жртве геноцида и етничког чишћења у прошлом рату – Срби сада једва да стижу тамо гдје је требало да буду давно, да обиљеже жртве и уведу законе као што су то урадили Јермени“, навео је Кустурица.
Он је истакао да су Срби један од три народа који је највише страдао у новијој историји Европе.
Кустурица каже да ће Пребиловци постати светиште.
„Оно што је најљепше овдје је што је овај храм значајно умјетничко дјело које удише живот упркос чињеници да је ријеч о разбацаним, скупљеним и минираним костима“, рекао је Кустурица.

извор: Искра, 8.8.2015.
   Обнова миниране цркве у Пребиловцима, над њеним кратером, понуђена је каже аутор ”као сликостојитељка архитектуре комплекса цркве Васкресења са црквом Светог Гроба у Јерусалиму». Наравно није ријеч о буквалној копији већ новом пројекту којим се дух и атмосфера Јерусалимског храма пресноси у Пребиловце- изнад постојећег кратера порушене цркве и уништеног гроба невино пострадалих жртва у Другом свјетском рату. И није ово једина специфичност идејног пројекта. Један од коаутора пројекта је Сава Ристић (1970.) без чијег учешћа не би било могуће на репрезентативан начин приближити пројект нашим посјетиоцима. Бављење црквеном архоктектуром је, потврђује овај податак, породична традиција коју је, прије четири генерације утемељио њихов ђед и прађед Милан Табаковић (1860 - 1946) из Арада, поријеклом Херцеговац из Билеће пројектовањем цркве на стратишту Срба Херцеговаца у Арадској тврђави 1915.

- Да ли сте до преузимања обавезе израде овог пројекта имали сазнања о Пребиловцима, њиховом географском положају и прошлости?

Служио сам војску у понтоњерији 1958 – 59 у Чапљини. Нисам као други регрути користио слободан излаз да заглавим у кафану, већ сам широко обилазио целу околну област - Могорјело, Кравице, Баћинска језера, али и Клепце и Пребиловце па све до цркве у Стоцу. После сам се неколико година бавио подводним риболовом у Хутовом блату. Увек сам проживљавао на извору све ужасе који су се ту догађали.

- Како је дошло до тога да преузмете обавезу да радите идејни пројекат спомен-костурнице у Пребиловцима и, с обзиром да смо на почетку разговора, било би добро да Вас питамо шта је било одлучујуће да се посветите црквеној архиктектури и израстете у једног од водећих архитеката црквене архиктектуре код Срба?

    До преузимања обавезе заиста је био дуг пут који је почео може се рећи и пре мог рођења. Мој деда, Милан Табаковић 1860-1946) иначе дипломирани архитекта пројектовао је цркву на стратишту Срба из Босне и Херцеговине у Арадској тврђави.
     Рођен сам у Београду, уз обалу Саве 1931. године. Наша кућа у Сењачкој улици непосредно гледа на обалу код данашњег Сајма и на железнички мост. Новембра 1944. године са непуних четрнаест година видео сам из непосредне близине гомиле лешева из Јасеновца који су се нахватали као бела пена уз решетке полупорушеног железничког моста, и видео сам неке људе са чакљама и маскама на лицу како протурају лешеве. Дизао се немушти космички смрад који су могли да осете људи и на Теразијама.
     Истовремено на само неколико стотина метара од наше куће комунисти су упоредо вршили масовне егзекуције које су се јасно чуле. Невероватно је да су неки људи, слеђени у страху који је прожимао до костију нису ништа примећивали. Било је то опште унурашње стање свести да се суочи са оним што је непријатно. Мој отац је тако нокаутирао једног свог исписника јер је питао „а где то пише да постоји Аушвиц?“ Међутим, ја сам већ био довољно одрастао да те догађаје примећујем и схватим а да ми се сви ти ужасни догађаји дубоко урежу у цео живот. Био сам у великој немоћној муци „шта да се предузме шта да се учини“ која траје годинама и данас.
     Пребродивши некако у себи тај први талас унутрашњег отпора и гнушања у том терористичком хаосу почев од 1941. успевао сам некако да пронађем слободне пукотине и да се провучем и прикријем у свом развоју, иако сам око 70 пута био привођен, хапшен, премлаћиван, итд. Био само активан спортиста и као такакав пропутовао целу Југославију. Бавио сам се радиоаматерством, астрономијом, биологијом, музиком и нарочито математиком. Обишао сам у свом раном развоју многе наше манастире. 1956. за свој дипломски рад, да бих се прикрио званично сам пројектовао концертну салу, док је то уствари била саборна црква, чију сам акустику поставио на основу математичке теорије скупова а не на теологији. Ипак сам се после успешне одбране морао да кријем- да не будем ухапшен, а двојица професора коју су ми дали десетку превремено су пензионисани (Димитрије Леко и Станко Клиска)
Храм у Јерусалиму
- Пројектовали сте многе православне храмове, црквене домове, куће, споменике... Можете ли издвојити неке од Ваших пројеката?

   Дакле, пројектовао сам храмове од самог почетка, али се ти моји пројекти нису могли да граде из познатих разлога. Био сам принуђен да радим оно што се тражило, а то су били јавни конкурси за партизанске соц-реалистичке споменике. На око 20 конкурса на којима сам учествовао нисам добио ништа, али сам био примећен као вешт моделар од Богдана Богдановића за кога сам израдио макете многих споменика, међу њима и споменик за Јасеновац. За то сам једино био плаћен са руке на руку и тако преживео глуво доба. Више пута није помињано ни моје име као сарадника, јер се оштро нисам слагао са њиховом идеологијом тако да се та сарадња угасила. Ипак, са дистаце времена може данас да се каже да је Богдан Бодановић разбио догму соц-реализма после споменика у Јајинцима (1958) што се сматрало „напредним у то време“ и да Богданови споменици најбоље обележавају епоху комунизма, међутим, та дела нису ни музеј ни црква.
     Тако сам у почетку још шездесетих година пројектовао гробља. Са својим пројектом „Тафеполис“ угуравши се у неке модне покрете обишао сам са изложбама и предавањима на четити језика Земљу и иностранство. Под утицајем руског филосова и математичара Николаја Фјодорова који је поставио проблем; да када буде свеопште васкрсење свих мртвих да неће више бити места на земаљској кугли, па ће морати васкрсли да се расељавају по Васељени. Фјодоров је тако, као математичар, поставио прве основе руске космонаутике, а ја сам покушао да тај проблем практично решим овде на Земљи. О томе сам снимио и филм „После кристалне кугле“ који је 1974, године на интернационалном фестивалу научног филма у Западном Берлину добио сребрну награду. Чак и прво што сам у црквеној архитектури градио био је надгробни споменик ава Јустину (Поповић) у манастиру Ћелије.
     У том дугом временском периоду мењале су се постепено и политичке прилике па поред напуштања соц-реализма чак и међу партизанима је најзад дошло до свести да над јамама треба разбити бетон. Искористио сам први такав још ивек „партизански“ конкурс да покушам да разбијем до тада неприскосновену комунистичку иделогију. Наиме, СУБНОР Госпић, расписао је општејугословенски конкрс за „скулпторско“ решење за невине жртве губилишта Јадовно. Ја се направим невешт, па не извајам скулптуру од глине, како се тражило, већ сам пројектовао малу црквицу од камена покривену каменим плочама. Међутим, ипак сам успео да направим раздор у згранутом жирију. Појавили су се они који су били за црквицу, па преплашена и посвађана комисија више од годину дана није донела никакву одлуку. Прочитао сам закон о конкурсима где је писало: Ако жири не донесе у назначеном року одлуку, онда сви учесници добијају награду у висини прве награде, па сам тужио СУБНОР надлежном суду. Да ми неби платили, СУБНОР изабере нову послушну комисију која је на брзину поделила предвиђене награде, али се ипак ништа није градило.
     У међувремену отац Атанасије Јефтић објавио је тај мој неприхваћен пројект црквице за Јадовно у књизи „Од Косова до Јадовна“ (Београд 1987. ВΙΙ издања) и „Великомученички Јасеновац“ (Ваљево Београд 1990.) са пројектом и црквице на Ратном острву где је било велико гробље где је још Тома Максимовић сахрањивао доплутале жртве из Јасеновца и Новог Сада а и успутне које су побили комунисти. Тако је проблем пукао бар у некој ужој јавности. Тада сам се сукобио са покојним Миланом Булајићем о могућности постојања гробља на Ратном острву где је била бурна званична дискусија у градској скупштини Београда јануара 1991. године.
     Још годину дана раније предао сам прерађен и проширен пројект црквице из Јадовна за црквицу у Пребиловцима и имао пред Одбором неколико неуспелих одбрана свог пројекта. Међутим, мој опет скромни идејни пројект није усвојен.
     Тада је на жалост усвојена по мени конкурентна неодговарајућа превелика архитектонски недоречена и груба бетонска црква са великим саркофагом у крипти у коме су похрањене извађене кости из свих забетонираних јама које је осветио Његова Светост Патријарх Павле. Црква је дочекала нови рат и била је озидана до венца.
     Познате су нам затим експлозије нама необјашњиве мржње сразмерне количином експлозива са додатним авионским бомбама којима је постојећа Црква са саркофагом дигнута у ваздух тако да је од масе бетона остао само дубок кратер.

- Иницијатива за израду пројекта стигла је из СНД Пребиловци још на Благовјести 2008. Релативно брзо као стваралац дошли сте до коначног рјешења. Можете ли нам рећи како изгледа тражење те идеје и како сте коначно до ње дошли?

   Тек после тих екстремних догађаја наступио је преокрет, па сам опет позван да учествујем у операцији за коју мислим да је најбољи општи дипломатски назив: „Уређење кратера“.
   Тачно је да сам не брзо, него одмах дошао до решења. Међутим, то решење због предходно изнетог већ је било припремљено, сазревало је десетинама година. У међувремену протекли су многи широки токови; пројектовао сам и изградио стотину цркава са мање и више успеха што великих или мањих, син Сава ми је стасао у одговорног архитекту који је потпуно савладао најсавременија техничка достигнућа, а на мене су утицали и неки ситни тихи околни догађаји. На пример: боравећи неколико година у бараци на градилишту у Подгорици исписивао сам калиграфски споменице ходочасника са Христовог гроба у Јерусалиму. Многе ходочаснике-научнике сам лично интимно познавао као покојног Димитрија Богдановића, академика па и јеромонаха Др Јована (Ћулибрка) нерачунајући своје бројне пријатеље. Ту су биле и најновије безбројне слике са интернета, тако да сам се информисао као да сам и сам лично „ходао“ Јерусалимом где нажалост нисам био. Као сажетак духовног значаја Свете Земље поменимо само како је своје ходочашће доживео Дучић: Дошавши до цркве Гроба Господњег, Дучић пише овако:
     „Што у овој цркви Гроба Христовог задивљује, то није њена архитектура ни орнаментика, него атмосфера којој ништа на земљи није равно. Пред овим гробом су столећа за столећем падале челом на мраморну плочу Христова гроба војске хаџија и крстоносаца. И веровали у хришћанску истину само зато што је тај гроб био празан! Од свих чудеса Христових, васкрсење је највеће.“
     Црква Христовог гроба је уствари „кенотаф“, то јест гроб без покојника, (празан гроб) а и пребиловачки Кратер пошто су кости скоро све растурене је углавном кенотаф. Дакле, кенотаф као решење је једино могуће ако се верује у Васкрсење па је то за стуацију у Пребиловцима и једино право могуће решење.
     Срећом ја сам учио веронауку као основац још пре Другог светског рата а и на факултету код проф Дерока чија карта о путешествијама Светог Саве ми је била дубоко урезана. Сам сам посебно још шездесетих година саставио реконструкцију „Савске Таблице“ које су извођене драмски у земљи и иностранству када сам се детаљно упознао шта је све Свети Сава зачео у Светој Земљи као центру Хришћанства.

- Срећна је околност да можемо водити овај разговор и да Пребиловчане, преко матичног сајта Пребиловаца, можете ближе упознати са основном идејом пројекта- у теолошком и архитетктонском односно умјетничком смислу. Ријеч о специфичном храму, који је и вјечно боравиште земних остатака страдалника из 1941.

   Данас је врло актуелно да треба да уђемо у Европу што је врло разумно, а центар те заједнице је Штрасбург, као што је за НАТО-а Брисел, Хришћанска васељена, пак има свој центар у Јерусалиму (а у првом реду на сваком Светом месту су православни) где својом руком Јерусалимски православни патријарх вади из Христовог гроба Благодатни огањ.
   Пребиловчане а и Србе уопште треба пре свега утврдити у вери у Васкрсење.
   Може да се сматра да је овај мали новопројектовани храм цркве Васкрсења у Пребиловцима метох великог матичног храма Васкрсења у Јерусалиму који је подигао цар Константин. Односно, храм Христовог гроба у Јерусалиму је сликостојитељ храма у Пребиловцима. Ускоро је и прослава Миланског Едикта. Пребиловачки храм-метох није свакако буквална копија Јерусалимског храма, али садржи његов дух или атмосферу коју помиње Дучић. У њему може да се доживи цео велики ход ходочашђа, његов склад и све остале чиниоце, иако његова архитектура није овде најважнија већ је то како је уочио и Јован Дучић празан кратер. Грубо речено; он може да се схвати као полигон за будуће хаџије.
     Дучић је у свом ходочашћу усхићен тиме колику снагу има један празан гроб васкрслог Христа, а толику ће имати снагу и празан кратер Пребиловчана. Пребиловчани као и сви Срби на окупу треба да оснаже своју тврду веру да је и данас Васкрсење могуће. Дакле, колио год буде могуће покупићемо расуте кости и дечје зубе утопљене у комаде бетона, али морамо да кажемо свету да изгубљене расуте кости нису нестале у понору заборава, да им не помаже никакво „сећање“, већ само Васкрсење!

- Претпостављамо да сте основу идејну представили црквеним великодостојницима и да сте их консултовали у припреми израде идејног пројекта. Какво је њихово реаговање а посебно нас итересује став и мишљење надлежног захумско- херцеговачког епископа Григорија?

   Свакако, истина је да сам добио благослов преосвећеног владике Григорија и предао му прву инцијалну идејну скицу у самом почетку рада. Обојица сматрамо да се узајамно врло уважавамо, али као што рекох моја идеја развијала се десетинама година па физички владика није ни могао да ми да инцијативу, јер је много млађи од мене и нисмо се ни једном речју консуствовали пре тога. Међутим, његов предходник, данас умировљени владика Атанасије је објавио својевремено први моје свеукупне инцијалне идеје и пројекте, а да ме у томе такође није ништа предходно није питао. Није ни требало. Добре идеје ако су добре, саме се од себе подразумевају. У нас православних ствари се догађају чудом. Чудо је присутно и духовни људи га природно живе и препознају. Са друге стране не сматрам да је идеја, ако је она права баш само моја својина, моје ауторско право, она се догодила и сад у том подухвату није важно ко је ко, сви желимо исто.

- Пребиловци су већим дјелом и данас у рушевинама. Пребиловчани и Срби из сусједних насеља су расељени по свијету, али имају жарку жељу да се ова светиња обнови а они врате на родно огњиште. Каква је Ваша порука Пребиловчанима и Србима чијим је умореним прецима посвећен храм који сте ви пројектовали?

   Ако је човек измислио бога „научно“ посматрано би било законски да град, односно његове установе као што је урбанистички завод постављају грађевинске услове за градњу цркве. Међутим, ако је Бог створио човека, онда ћемо стваралачки прво саградити, односно обновити Цркву, па ћемо онда знати какав ће изгледати град. Дакле, ако ће бити цркве Васкрсења, биће опет и живог места Пребиловаца.
     Посматрао бих упоредо неке наше нове догађаје.
     Погрешно схватајући Његоша првенствено као песника па тек онда као српског православног владику, упркос противљењу наше целокупне јавности Црногорци су порушили скромну Ловђенску капелу и подигли скупоцени гранитни пагански маузолеј.
     Нажалост зато је данас Ловћен остао пуст.
     Благословом и инцијативом владике Атанасија пројектовао сам на Црквини задужбину Јована Дучића цркву „као ону на Косову“. Црквина је већ скоро десет година изграђена, и на њој се одједном може видети и по неколико аутобуса. Све оно што се некада пело на Ловћен данас се пење на Црквину.
     Исто се може догодити и са Јасеновцем, да сви они који би ишли и требали да му иду на ходочашће, ако изградимо „Кратер“ у Пребиловцима долазе тада њему на ходочашће, у „Јад Вашам“ на српски начин.

   Разговарао: Ацо Драгићевић
   извор: /www.prebilovci.net, 17. јануара 2010. године

Нема коментара:

Постави коментар