Translate

05. август 2015.

Интервју епископа Фотија

Владика далматински Фотије о положају српског народа у Хрватској: Политичка и национална слобода Срба још би требало да се осваја. Не значи нам да у цркву вратимо реликвије, ако у њој нема народа

   Свакодневно се молимо за повратак и трајни опстанак Срба и у Далматинској епархији и у Хрватској. До рата деведесетих, у Далмацији је живело око 120.000 Срба, данас једва четвртина, већином старијих. Највише народа иселило се из градова, и тамо се најмање вратило. Њихови станови су заузети, па врло тешко могу да се у њих врате. У унутрашњости Далмације, у селима, стање је боље. Чак и ако се нису одлучили за коначан повратак, Срби из тих крајева су барем куће обновили, а у њих увек неко може да се врати.
   Овако о повратку прогнаних Срба у Далмацију, ексклузивно за "Новости", говори епископ далматински Фотије. Наглашава и да је лети другачије, живље, јер млади са ових простора долазе да посете родитеље и обиђу своје куће и имања. Радовали би се, каже, када би и они остали да живе на прадедовским огњиштима. Али, за то су потребна боља времена, бољи политички и економски услови. Иако прогнан "огњем и мачем", народ је, наставља владика, на своја имања почео да се враћа 1997, и да обнавља живот из пепела. Тако је било до 2003, када се повратак готово зауставио, углавном из економских разлога.

- Када су се две године после "Олује", први Срби вратили на своја огњишта, били смо сведоци "библијске сиротиње" тих повратника. Таквих ситуација, нажалост, има и данас. Када обилазимо повратнике сусрећемо се са невероватним сиромаштвом. Врате се у куће у којима нема ништа, чак ни столица. Свештеници их обилазе, труде се да им буду на услузи, а и Епархија им је помагала и помаже колико може. Купујемо намирнице, намештај, белу технику, посуђе... Трудимо се да новчано помогнемо и деци, ако их у повратничкој породици има.
Иконописачка радионица "Преподобни Андреј Рубљов" у Шибенику
фото. Епархија далматинска
* Шта би данас подстакло повратак младих?

- Сад је најважније да економски оживи овај крај. Пензионери су се вратили, али да би то учинили и млади неопходна им је економска сигурност. Могло би да се живи кад би се људи више бавили сточарством, повртарством, виноградарством, маслинарством...

* Зар је то проблем ако се враћају на своја имања?

- Млади су се свуда, па и они који би се вратили у Далмацију, отуђили од таквог начина живота. Презиру га. Сматрају да је превазиђен, сви хоће канцеларијски посао. А да би овде човек живео потребно је да се не боји посла него да га се прихвати.

* Чини се да већина младих који би се вратили, ипак највише страхује од провокација, претњи...

- Истина. Јер, политичка и национална слобода Срба у Хрватској још треба да се осваја. А, биће је кад ми овде будемо имали потпуну слободу као људи. Кад држава буде заиста уважавала присуство Срба на овим просторима, нашег писма, обичаја, културних и историјских споменика. Ако би, за почетак, поштовала слово свог закона и у општинама у којима данас живи трећина Срба и омогућила постављање и ћириличких натписа и табли на државним институцијама и јавним местима. Осим тога, да би се Срби у Хрватској осећали као код куће држава Хрватска треба да их прихвати тако што ће се, на пример, прекинути са уобичајеним понављањем исте приче да су Срби агресори и убице. А, како српски народ може бити агресор на земљу у којој вековима живи?

* Средњовековни манастири Крупа, Крка и Драговић, најбољи су сведоци битисања Срба у Далмацији. Колико често преостали Срби данас долазе у цркве?

- Има оних који долазе редовно и које познајемо. Они у себи носе много црквености, имају литургијску културу, долазе недељом и празницима. С друге стране су Срби који нису довољно упознати са вером, па су далеко од цркве, али нас изненаде када дођу на литургије за Бадњи дан, Божић или Васкрс. За те празнике, рецимо, црква у Шибенику буде премала да прими све вернике.

* Има ли покушаја насилног присвајања цркава СПЦ?

- Хвала Богу нема. Појавила се нека невладина организација која је себе називала хрватском православном црквом и успели су да се региструју као НВО. Идеја њихових присталица, иначе, вуче корене из Другог светског рата од Анте Павелића и чистог усташтва. Ти људи заговарају екстремизам, искључивост, негирање других вера и нација, нарочито Срба. То је њихов програм. Застрашујуће је што је могуће да такве творевине васкрсавају, али, нажалост, живимо у времену када је све могуће, па и тако нешто. Срећом, ми имамо власничке листове и тапије наших светиња.

* Могу ли Срби у Далмацији да обележе места свог страдања током грађанског рата деведесетих?

- Покушавали су, али то иде много тешко, јер су ти споменици преко ноћи уништавани. У Голубићу код Книна, баш на црквеном земљишту подигнут је споменик пострадалима у рату од 1991. до 1995. године. Исте ноћи, тај споменик је срушен. Онима који су то урадили сметало је и помињање настрадалих, али и ћирилица којом су њихова имена уклесана на споменику. То говори да Срби још нису добили своје право место у Хрватској. Да су грађани другог реда који немају право да обележавају места свог страдања и испишу га својим писмом.

* Има ли покрштавања Срба у католике?

- Насилног, срећом, не. Има, међутим, Срба који су потпуно удаљени од цркве. Они су обично у такозваним мешовитим браковима, па имају проблем и националне и верске припадности. Они су, рекао бих, највише притиснути. У њиховом понашању постоји неко скривање и бежање од својих корена. По неписаном правилу, лакше се одричу православља и приклањају католичанству. То нарочито раде због деце, уколико су једина православне вероисповести у одељењу и најближем окружењу. Можда је разлог и преживљавање. Срећом, таквих случајева је све мање. Највише их је било током рата и после њега. Један од наших изазова и важних задатака у Епархији, сада је да баш те људе приведемо православљу и цркви њихових очева.

* Какав је однос са Римокатоличком црквом у Далмацији?

- Римокатоличка црква је овде већинска црква и то је реалност. Ми то уважавамо и трудимо се да имамо коректан, људски и хришћански однос. Бавимо се својим послом, својим подвигом, бригом о својој цркви, својим светињама. Римокатолички достојанственици раде свој посао. Понекад се сусрећемо на неким приредбама и прославама.
* Хоће ли бити таквих сусрета током предстојеће посете патријарха Иринеја манастиру Крка?

- Његова светост, уочи Преображења, долази у дводневну посету Далматинској епархији, поводом обележавања великог јубилеја - 400 година Богословије манастира Крка. Планирано је да патријарх, 18. августа, најпре посети нашу Цркву Светог Илије у Задру, потом и римокатоличку Цркву Свете Стошије у којој се чувају мошти ранохришћанске светитељке великомученице Анастасије. Ту ће се сусрести и са надбискупом задарским Желимиром Пуљићем, који је, истовремено и председник Бискупске конференције Хрватске.

* Марта 2012. потписан је Протокол министарстава културе Србије и Хрватске о повратку културних добара, спасених током рата, из Србије у Хрватску. Какав је ваш став о повратку српске баштине?

- Не треба журити. У току рата неки Срби су трезвено размишљали и део блага изнели у Музеј СПЦ у Београду и Музеј у Сремским Карловцима. С друге стране много оног које је остало је спаљено, поломљено и похарано. Срећом, за спасено благо које је у Србији, сада можемо да кажемо да га имамо и да потенцијално једног дана може бити враћено у Хрватску. Ми желимо да га вратимо и вратићемо када се за то стекну услови.

* Који су најважнији?

- Повратак народа и адекватно опремање ризница. Српски народ је изнедрио те иконе и благо. Оно, пре свега, припада Србима у Далмацији, а тек у ширем контексту и држави Хрватској. Ништа нам не значи да у цркву вратимо вредне црквене реликвије, ако у њој нема народа. Јер, народ је чувар светиња и зато мора да буде тик уз њих. Други предуслов је безбедност ризница које морају да буду опремљене савременим алармима, климатизацијом и другом опремом за излагање реликвија. Не смемо дозволити да, на пример, рукописне књиге из 14-15. века, или књиге са оригиналним потписима Вука Караџића, Николе Тесле, Сима Матавуља и других знаменитих Срба, буду угрожене на било који начин.

* Радују ли се народ, монаштво и свештенство Далматинске епархије предстојећој посети патријарха Иринеја?

- Сви се неизмерно радујемо и припремамо се, рекао бих, подвижнички. Тим пре што је последњи патријарх који је посетио манастир Крку био блаженопочивши патријарх Герман, а пре њега патријарх Димитрије средином двадесетих година минулог века. Одавно, дакле, нисмо имали тако радосну посету, а увек је био празник за овдашњи народ кад српски патријарх долази у Далмацију. Посета Његове светости оснажиће живот нашег народа на овим просторима. Манастир Крку је јула 1929, посетио и краљ Александар Први Карађорђевић.

Јелена Матијевић, http://www.novosti.rs
www.spc.rs

Нема коментара:

Постави коментар