Translate

02. септембар 2015.

О ДОКУМЕНТУ „О УЧЕСТВОВАЊУ ВЕРНИКА У ЕВХАРИСТИЈИ“

   У Москви је 2-3. фебруара 2015. године у Храму Христа Спаситеља под председавањем Његове Светости патријарха Московског и целе Русије Кирила одржано Архијерејско Саветовање Руске православне Цркве . На Саветовању је, између осталог, одобрен документ О учествовању верника у Евхаристији, који представља плод свестраног разматрања овог изузетно важног питања у животу Цркве. На његовој изради се радило дуго времена.
   У складу с одлуком Архијерејског Саветовања РПЦ документ је одобрен  је одобрен с тим да касније буде потврђен на Архијерејском Сабору, а њим већ сад у својој пракси треба да се руководе сви архипастири, пастири и мирјани Руске Православне Цркве.
    Документ је убрзо био преведен и објављен на српској верзији нашег портала, а затим је на иницијативу српског клира издат и у штампаном виду. Замолили смо свештенослужитеље да изразе своје мишљење о овом документу.

   Презвитер Оливер Суботић, уредник "Православног мисионара"

   Овај саборски документ Московске патријаршије је веома важна смерница православном свештенству у погледу одговора на питања на која ће несумњиво наилазити у богослужбеном животу своје парохије. Лично сам пронашао одговоре на неколико недоумица, али и добио потврду праксе која се држи у мојој парохијској цркви, која је сада оснажена једним саборским документом друге помесне Цркве. Овај документ, међутим, не би требало посматрати као неку врсту систематизације литургијског живота, с обзиром да је то суштински страно православном предању и више је својствено римокатолицизму, већ га треба доживети као практичну помоћ у пастирском раду парохијских свештеника када је реч о учешћу верника у Евхаристији. Стога он треба да буде обавезан део свих уџбеника пастирског богословља јер је свештенству и упућен. У практичном смислу, несумњиво је да ће после овог документа бити знатно мање недоумица, па и трвења међу верницима када је реч о пракси причешћивања, што је у Србији већ дуже времена болна тема.

***
   Протојереј-ставрофор доцент Др Дарко Ђого
   Декан Православног богословског факултета Светог Василија Острошког Универзитета у Источном Сарајеву, Република Српска, БиХ

   Најновији документ Московске патријаршије је очигледно плод промишљања руских богослова о најзначајнијем питању хришћанског живота и вјере. Оно што је добро јесте да се ствари нису стављале "под тепих", нити се приступило са идеологизованом острашћеношћу. Већ у кратком историјском дијелу јасно и чисто је изложена историја питања, такође без непотребне идеологизације питања "кадашња" и "чија" пракса је боља и благословенија, мада је јасно указано на ранохришћанску праксу живљења Светом Тајном као "идеал". Слично се може рећи и за Евхаристију и питање причешћивања у историји и мисли РПЦ: без идеологизације и давања предности.
   Практични дио је јасан и изузетно добро написан: написан је на такав начин да свакоме ко жели да живи интензиван евхаристијски живот (што и јесте суштина хришћанског живљења) омогући учествовање у Тајни над Тајнама, а, опет, неће изазвати неке преке судове и реформаторске преврате. У много чему овај документ пролази између Сциле литургијског индивидуализма у којој мој "литургијски его" јесте мјерило свега и Харибде литургијског комунитаризма који сматра да Заједница као таква и само причешће могу да попуне потребу за напредовањем сваке личности према Царству. Можда би се могао направити још већи одмак од индивидуализма у литургији, али то је процес и не може се све одједном. Добро је и зрело разматрање о причешћивању и литургијском животу људи који (још) нису ступили у црквени брак, показује пастирску ширину у постсовјетском и постјугословенском простору који у многоме подсјећа на рано хришћанство.
   Из перспективе СПЦ, овај документ је од прворазредног значаја. Његовим издавањем нестаће много ружног и непотребног идеолошког набоја који често бива маскиран позивањем на "руску", "грчку", "српску" праксу. Руска пракса не треба да буде лозинка за мржњу, него показатељ како браћа по вјери и крви живе Тајне Христове. То овај документ показује и зато га од цијелиг срца поздрављам! Укратко: као и свугдје, тако и у Русији, људи живе литургијским животом тако што читав свој живот дају Христу, посте, промишљају, воле и - како би другачије! - причешћују се Тијелом и Крвљу Његовом.

***
   Мр. Миладин Митровић, свештеник при храму Светога Василија Острошког у Бања Луци

   Литургијска пракса Руске Православне Цркве увијек се темељила на истинама православнога исповједања и светотаинског Предања Цркве Христове. Као главни импулс црквенога живота света Литургија је схватана искључиво у духу светоотачкога учења. Поимање и интерпретација смисла тајне Тијела и Крви Христове било објашњавано њеним еклисиолошким карактером, јер је природа саме Цркве евхаристична, пошто је Црква прије свега Тијело Христово.
    И ако је кроз многовјековну традицију свога постојања руско богослужење и сама Литургија као његова главна тајна, трпјела неке промјене у смислу самога чина и поредка служења, ипак, сам однос према светој Литургији, укључујући припремну праксу прије причешћивања, носио у себи искључиво православни карактер, изграђен у духу Светога Предања.
   Документ посвећен светој тајни Евхаристије, издан Светим Синодом Руске Православне Цркве, свједочи да савремена литургијска пракса захтјева испуњење одређених дисциплинарних правила, која се јављају условом за учествовање у Евхаристијском сабрању. Обавезни пост, приступање светој тајни исповјести, регуларно посјећивање богослужења, су правила која по својој суштини произилазе из богословског схватања саме свете Литургије. Њихово обавезни карактер у припремном периоду је апсолутно оправдан и одговара духу и традицији Православне Цркве. Као што видимо из самога документа важност и значај Литургијског сабрања просто захтјева адекватну припрему, кроз коју вјерник добија могућност да сазнатељно и достојанствено приступи причешћу, ослободивши се предходно свога грешнога наслијеђа. Управо припремни период открива љепоту и дубину богословскога смисла свете Литургије. Овака пракса је одувијек играла важну улогу у Православној Цркви, јер је била утемељена на светоотачком Предању и свједочила је о достојанственом односу Православља према светоме Тијелу и Крви Христовој!
   Нема никакве сумње да главна Тајна Цркве одувијек захтјевала посебну припрему вјерника, која постаје нарочито актуална данас, када секуларни свијет само схватање појма гријеха и грешности сматра потпуно нормалном појавом. Сам текст потврђује многовјековну традицију Православне Цркве и по своме садржају не представља ништа ново. Пост и покајање, и све остале свете Тајне и обреди су по својој природи евхаристични и без Литургије оне саме по себи губе смисао!

***

   Свештеник Слободан- Бобан Јокић, Архијерејски намјесник никшићки, Епархија Будимљанско- никшићка

   Документ који је донијела Руска Православна Црква О учествовању вјерника у Евхаристији код нас је изазвао велику радост и одушевљење. Нема сумње да је овај Документ прекретница и битан историјски тренутак не само за Руску Цркву већ и за остале помјесне православне Цркве па и за Српску Православну Цркву којој припадам и свештенослужим. Ова одлука враћа у центар црквеног живота Евхаристију као Свету Тајну Цркве. Већ из уводног дијела Документа налазимо да је Евхаристија Тајна свих Тајни Цркве од самог њеног оснивања, њен смисао, жила куцавица, њено кретање, испуњење и улазак у Царство Божије већ овдје и сада.
На жалост много времена и вјекова, како каже велики богослов савременог доба Александар Шмеман, у нашој Православној Цркви, коначно и дубоко, постоји демонска борба са Евхаристијом, која води „обезцрковљењу“ Цркве и то није ни мало случајно. Без стављања Евхаристије у сами центар црквеног живота, Црква постаје један „религијски феномен“, али не и Христова Црква, стуб и темељ Истине. (1. Тим. 3,15). Руска Црква је препознала ову борбу и овим документом одлучно кренула да потврди предањску истину да се пуноћа црквене заједнице остварује учешћем и причешћем у Светој Литургији. Ово потпуно и свестрано заједничарење у Светој Литургији, нема сумње, кулминира у причешћу Телом и Крвљу Христовом и само учешће и причешће у Литургији је стварни знак и доказ припадности Цркви Божјој. Ово нам свједочи и Ап. Павле који пише да је основна истина та да "многи", тј. сви вјерујући, сачињавају "једно тијело" које се поистовећује са "једним хлебом" Евхаристије, којим се ови "многи" причешћују. Извор јединства вјерујућих са Христом и међусобно је "један хлеб" Св. Евхаристије, који је Тијело Христово, и причешћујући се њиме сви сабрани вјерни постају једно Тијело Христово, Црква.
   Иако се током турбулентне историје Цркве испоставило да узвишени идеал сталне спремности за примање Светих Тајни свих вјерника тешко могу остварити многи хришћани, ипак Ранохришћанска пракса причешћивања на свакој Светој Литургији остаје идеал па и да кажемо инператив за све нас и данас, као дио црквеног Предања чему воде и теже Захтеви у вези с припремом за свето причешће који су предложени у Документу. На крају остаје молитвена жеља да се један овакав документ што скорије донесе и у нашој Помјесној Српској Цркви.

***
   Свештеник Марко Јефтић, Младеновац

   Документ под називом „О учествовању верника у Евхаристији“ донешен на Архијерејском Саветовању РПЦ јесте, без претеривања, један од најзначајнијих докумената Православне Цркве у 21. веку. Овакво „упутство“, богословски поткрепљено и детаљно образложено, до сада није постојало. Уколико се присетимо једног, по квалитету и значају, сличног, а по кванитету обиминијег дела – Основи социјалне концепције РПЦ – можемо са радошћу очекивати учешће и улогу московске Патријаршије на предстојећем Свеправославном сабору.
Значај документа је вишеструк. Поред тога што је писан разумљивим, верном народу сасвим јасним језиком, он истовремено одговара на многе недоумице са којима се све помесне Цркве сусрећу. Међутим, иако је текст пријемчив широким црквеним круговима, он нипошто није профан. Напротив, врло је утемељен у Светом Писму и Светом Предању и чврсто поткрепљен богословским опитом Цркве. Верницима српске Цркве овај документ је пре свега важан и користан, јер пружа одговоре на питања која су пре десетак година била врло проблематична и изазивала многа смућења и расправе, а и у нашим данима нема јединственог одговора на многа од њих. Кроз шест одељака сваки верник може сазнати све оно што је неопходно за његово учешће у Евхаристији, како се припремити за Свето Причешће, о исповести, сметњама за приступање Чаши, али и о томе како припремити најмлађе за најважније. Истакли бисмо на овом месту нешто што се до сада није постављало као важно, а то је начин на који особе које нису у црквеном браку учествују у Евхаристији. Сведоци смо да се у многим крајевима српске Цркве све мање људи венчава. Упоређујући број особа православне вере који брак само региструју код матичара и оних који се венчају и у храмовима, проценат је „у корист“ грађанског брака. Управо због тога одељак је у овом документу који говори о таквим случајевима веома драгоцен.
   Можемо закључити да „О учествовању верника у Евхаристији“ јесте текст од васељенског значаја. Лепота и богатство Православне Цркве је у љубави, слободи и поштовању локалних различитости. Зато овај документ нема амбицију да постане некаква обавезујућа норма за све и свуда, али ће много помоћи читавој Цркви. Епископи и свештеници се могу ослонити на овај текст приликом поучавања верних, а народ га може користити као сврсисходно упутство приликом узрастања „у човека савршена, у (безмерну) меру раста пуноће Христове“ (Еф. 4, 13).

***
Протојереј-ставрофор Душан Колунџић, умировљени парох нирнбершки

   У готово свим православним земљама, до пре пар деценија, владала је комунистичка тиранија, са безбожном марксистичком идеологијом. Црквене институције и верници су били обесправљени, па је и литругијски живот православног народа у тим земљама био као у доба најжешћих прогона Цркве. А, кад су нестали они који су „тражили душу Детета“, Црква је поново могла славити победу над непријатељима својим, али и лечити вишедеценијске ране на свом организму.
   У филму „Друго крштење Русије“ видели смо да су многи Руси спонтано, само Божјом помоћи, постали православни, „ушли су у веру“. Тако је било и у српским земљама. Људи су се враћали Цркви, а да јерархија није стизала да свима пружи потребну поуку. А није је било, адекватне тренутку „возрожденија“, ни од врховних црквених институција. Свештеници су се на терену сналазили, онако како су умели.
   Зато, једно систематски иложено саопштење са највишег места помесне Руске православне цркве, представља велику помоћ унутрашњој мисији и Српске цркве у целини, поготово што у нас таквих званичних саопштења није било. Из тих разлога је и званични сајт СПЦ објавио интегрални текст овог саопштења. И не само да је тај документ формално објављен, већ он треба да представља и прихваћено званично упутство за вернике и Српске цркве. Многим парохијским свештеницима, па и духовницима у манастирима, ова поука ће добро доћи у разјашњавању многих недоумица, које настају у различитим приступима хришћанском животу верника, а поготово у односу на Свету литургију, учешће верника у њој и причешћивање. И код нас постоје различита мишљења, па и поделе, око припрема за Свето причешће, честог и ређег причешћивања, Свете тајне исповести, причешћивања деце заједно бар са једним родитељем, оболелих (на пр. дијабетес), ђака, војника, затвореника... За све ове случајеве налазимо у Саопштењу аргументована објашњења, као и за правилно схватање духовног и телесног поста, Свете тајне исповести, као и литрургијског поста.
   Породица је црква у малом и од здравих хришћанских породица зида се Христова Црква, па је и тој важној установи у Саопштењу дато заслужено место. Показује икономију и према онима који у младости нису свој брак озаконили кроз Свету тајну, дозвољава им причешће, али препоручује и поуку духовника, да брак и у позним годинама буде благословен од Цркве. Брине и о онима који данас, уз помоћ државних закона, живе у ванбрачном односу.
   Често, па и свакодневно, причешћивање у древној Цркви не може се применити данас. Схвати ли су то и васељенски учитељи, Свети Василије Велики и Свети Јован Златоусти, чије савете цитира и Саопштење: „Чији поступак ћемо одобрити? Оних који [се причешћују] једном [годишње], или оних који се причешћују често, или оних који се причешћују ретко? Ни једних, ни других, ни трећих, већ ћемо одобрити поступање оних који се причешћују чисте савести, чистог срца и беспрекорног живота. Они нека увек приступају; а они који нису такви [не треба да се причешћују] ни једном[годишње]“
   Мудро је разрешено и питање причешћивања у периоду од Божића до Богојављења, као и целе Светле седмице (у којој се сваки дан пева причастен: Тјело Христово примите...).
   Топло препоручујем ово корисно Саопштење свим српским православним свештеницима и духовницима. Поступајући по овим саветима неће се огрешити о правила православне побожности, неће погрешити ни према својим верницима, а себи ће олакшати мисију међу још увек обезбоженим српским народом.

***
Јереј Душан Михајловић, Сантјаго, Чиле

   Када је овај документ стигао на адресе свих свештеника из Аргентинске и Јужноамеричке епархије са назнаком:"Обавезно прочитати!", морам признати да сам осетио извесну зебњу. Наиме, у последње време у православним медијима често имамо прилику да пратимо многобројне текстове и дискусије међу архијерејима и свештенством што руске, што српске цркве на тему причешћа, које понекад попримају и бурни карактер. Распон пракси се креће од, условно речено," традиционалног" приступа, који пред причешће захтева строги пост (код неких клирика СПЦ чак и до 6 дана "на води") и обавезну исповест, под условом да особа није под епитимијом која за неке преступе може да траје и више година, до крајње либералног, где се потенцира неизоставно причешћивање верујућих на свакој литургији, са минималном или никаквом припремом, без исповести, где епитимија постоји само као реликт прошлости.
Јасно је да такве, огромне разлике у пракси, изазивају проблеме у пастирском раду и збуњеност код верујућих. Стога је документ Архијерејског сабрања изазвао изузетан интерес међу православнима обе јурисдикције, јер је то први свеобухватни званичан акт једног архијерејског скупа који се бави том темом.
   Већ после прочитаних првих неколико редова, моја зебња је прошла, а њу је заменила искрена радост. Документ одликује пре свега један уравнотежени, тактичан и уистину пастирски однос Патријарха и архијереја РПЦ према тој теми. Он није написан као строги указ или директива, већ као једно крајње добронамерно руководство за све пастире РПЦ (и не само за њих). Акт уважава извесне постојеће разлике у праксама причешћивања, али истовремено ставља и одређене границе како би се избегле опасне крајности. Он представља одличан оријентир, који ће бити путоказ не само за многе младе свештенике, већ и за оне старије, на основу кога ће моћи да провере исправност своје досадашње праксе.

   извор: www.pravoslavie.ru

Нема коментара:

Постави коментар