Translate

08. септембар 2015.

ЕСФИГМЕНСКА ПОВЕЉА ДЕСПОТА ЂУРАЂА

   Манастир Есфигмен удаљен је око пола сата хода од Хиландара и његов је најближи сусед. Саграђен је по средини једног од залива који се нижу дуж североисточне светогорске  обале. По предању, манастир су у V веку основали византијски цар Теодосије и његова сестра Пулхерија. Њихову задужбину касније је разорила огромна стена која се сручила са оближњег брда. Први пут се спомиње крајем X века. Манастир је познат по свом врло строгом типику и правоверности. Похађање овог светилиша допуштено је само православцима и на улазу у манастир на грчком пише "Православље или смрт". У време Другог светског рата монаси су минирали манастир, спремни да га дигну у ваздух уколико у њега крочи неверничка немачка нога.
Ђурађ Бранковић на Есфигменској повељи
   
Везе Есфигмена и Срба сежу у Савино и Немањино време. Цар Душан је манастиру издао неколико хрисовуља, деспот Јован Угљеша подигао је у манастиру болницу. У време турског освајања, манастир је запао у кризу. Есфигменски јеромонах Давид обратио се септембра 1429. године деспоту Ђурађу Бранковићу с молбом да се прими ктиторства над манастиром. Овај је то прихватио и у манастиру Жичи је издао повељу која се истиче раскошношћу своје опреме.
   На повељи је насликан деспот Ђурађ са супругом деспотицом Јерином, синовима Гргуром, Стефаном и Лазаром и кћерима Маром и Кантакузином. Недостаје само тада већ почивши син Теодор, сахрањен у манастиру Грачаници. Повеља је исписана на пергаменту и била је оверена златним печатом кој је данас нажалост изгубљен. Иначе, ово је једна од ретких повеља са минијатурама на којима су представљени њени издавачи. Једино на њој сачувани су ликови деспота Ђурађа и његове породице. Повеља се и данас чува у манастирској архиви.
   Приликом свог првог поклоничког путовања на Свету Гору, новембра 1985. идући из Ватопеда ка Хиландару свратио сам у Есфигмен. Било је рано пре подне када сам ушао у двориште манастира. Пред мене је трошним степеницама сишао стари монах тражећи пасош и показујући да се прекрстим. Увео ме је у католикон манастира посвећен Христу Спаситељу да целивам иконе. Тапшао ме је по леђима говорећи: "Сербос, Сербос". На дугачком столу  покривеном излизаном мушемом добио сам послужење, ратлук, кафу и метаксу. После двочасовног пута од Ватопеда пријало ми је јело од поврћа припремљено на води. Са старцем и куваром некако сам се споразумевао на обострано лошем енглеском. Сматрајући да сам стекао потребно поверење затражио сам да видим повељу деспота Ђурађа. Одмах се међу нама створио зид. Старац ми је показао да идем. Отишао сам. За изложбу "Благо Свете Горе" у Солуну Есфигмен није дао предмете из своје ризнице. Они у њима виде, пре свега, духовну вредност и значај.

Борисав Челиковић,50 КАЗИВАЊА О СВЕТОЈ ГОРИ И ХИЛАНДАРУ, Легенда, Чачак, 2003.

Есфигменска повеља, детаљ

Есфигменску повељу издао је деспот Ђурађ Бранковић 11. септембра 1429. године, на самом почетку своје владавине а на молбу монаха манастира Есфигмена да постане нови ктитор овог манастира. Ова Повеља, која представља изузетан историјско-правни документ, израђена је у манастиру Жичи. На њој је насликан деспот Ђурађ са деспотицом Јерином и са њихово петоро деце. Илустрацијама Есфигменске повеље можемо захвалити што је сачуван лик деспота Ђурђа.
Издавањем Есфигменске повеље деспот Ђурађ је на најбољи начин наставио вековну традицију дубоке духовне повезаности српских средњевековних владарских кућа са православном црквом и Светом Гором, којој и Деспотовина, иако је далеко одмакнута на север, на Дунав, пружа достојну материјалну помоћ. Деспот Ђурађ је богато обдарио светогорски манастир Есфигмен у време када је у пуном јеку била градња његовог великог утврђеног престоног града Смедерева.

Повеља у преводу Димитрија Е. Стефановића:

   „По неизреченом милосрђу и човекољубљу владара мог слатког ми Исуса Христа и по његовој свемилосној доброти одабрао је смиреност моју и поставио ме за наследника родитеља мојих, за господара Србима. Тако сам ја деспот Ђурађ милошћу божјом у Христу Богу правоверни и христољубиви господар Срба са од Бога дарованом ми побожном и христољубивом господарицом деспотицом госпођом Јерином. Господство ми пише да се да на знање свима како је господству нашем дошао из часне и Свете Горе, из часног и царског манастира Спасове обитељи Вазнесења Господњег, који се зове Свимен (Есфигмен), духовник јеромонах господин Давид, најчаснији међу свештеноиноцима, којег ми у Христу волимо, и замолио је господство наше да будемо ктитори вишереченог манастира. Ми пак милосрђем покренути и препоруком заповести вођени благоизволели смо да удовољимо његовој молби и прихватили смо да од данас будемо ктитори вишереченог манастира, да се зове манастиром господства нашег. Ради тога је и приложило господство наше за опскрбу манастирску, нека се даје сваке године од новобрдске царине по педесет литара сребра. Ово да се даје сваке године и да се не одузме од вишереченог манастира док је живота господства нашег.
   Молимо и онога кога ће Бог изабрати да буде наследник после нас престола нашег, било сина нашег, било неког из рода нашег, или неког другог, да ово наше завештање не буде нарушено, него потврђено. Ако се неко обузет завишћу или лакоумством усуди да наруши било шта од оног што смо горе записали, тај да је проклет од Господа Бога Сведржитеља и врховних апостола, и од триста осамнаест светих и од Пречисте Богоматере и од силе часног и животворног крста, и од дванаест светих и свехвалнихбогоносних отаца у Никеји, и од свих светих који су од почетка света угодници Господњи. Задатом речју и заповешћу господства нашег утврдило се и записало се године 6938. месеца септембра 11. у патријаршији у Жичи.

Милошћу Божјом господар Срба деспот Ђурађ"

извор: www.smederevo.org.rs

Нема коментара:

Постави коментар