Његова Свесветост Патријарх васељенски Вартоломеј је у својој посланици поводом Нове црквене године (по новом календару, којег се држи Васељенска Патријаршија) и Дана заштите животне средине изнео следеће:
„Као што свако зна, 1. септембар се сваке године на иницијативу Васељенске Патријаршије – а од недавно и Римокатоличке Цркве – обележава као Дан молитве за заштиту човекове средине. Овога дана посебно се молимо Свевишњем Богу да унесе радост у своју творевину, тако да људски живот у њој буде радостан и плодан. Ова молитва обухвата и низ прозби да се неизбежне природне климатске промене могу десити и бити дозвољене до подносивог нивоа како зарад људског опстанка, тако и зарад одрживости ове планете.
Ипак, ми људи – било као појединачне групе или колективно – понашамо се супротно овом налогу. Наиме, ми потчињавамо природу на такав начин да се непредвидиве и нежељене промене догађају клими и природној средини, на које се негативно утиче док нормално функционишту са одговарајућим последицама за живот сам по себи. Кумулативан резултат поступака одређених појединаца, као и корпоративних и државних потеза када настоје да спроведу реформу природне средине тако да може произвести још више ресурса за оне које би их искористили, води једино уништавању творевине, коју је Бог сворио добром и стога функционише на уравнотежен начин.
Они међу нама који су свесни опасности климатских промена, које се повећавају из дана у дан, по нашу планету као резултат људских акција, подижу свој глас еда би предочили ову кризу, и позивају свакога да истражи шта се може учинити „тако да живот не буде изгубљен због похлепе.“ (Декларација Уједињених нација)
Из овога разлога, као Васељенски Патријарх, ми смо провели читаве године настојећи да информишемо вернике своје Цркве и све људе добре воље о озбиљним ризицима који произилазе из све већег искоришћавања енергетских извора, што прети повећаном глобалном загревању и одрживости природног окружења.
Православни хришћани су научили од Светих Отаца да ограниче и смање своје потребе колико год је могуће. Као одговор на етос потрошачког друштва, предлажемо етос подвижничког живота, наиме, етос задовољавања само онога што је неопходно. Ово не значи лишавање, већ рационалну и уздржану потрошњу, као и моралну осуду расипања. „А кад имамо храну и одећу, будимо овим задовољни” (1 Тим. 6,8), како нас упозорава Апостол Господњи. И после умножавања пет хлебова и храњења пет хиљада људи, осим жена и деце, сам Христос заповеди својим ученицима да сакупе преостале комаде „да ништа не пропадне“ (Јован 6,12). Нажалост, савремена друштва не желе да спроводе у живот ову заповест, предавши се расипништву и ирационалном израбљивању природних ресурса како би задовољили испразне жеље о просперитету. Међутим, такво понашање се може преокренути на начин да се стварају природни ресурси и енергије на прикладнији начин.
Браћо и сестре, децо у нашем заједничком Господу и Створитељу,
Људска бића су уништила твар својом похлепом усредсређујући се специјално на ову земљу и на своје овоземаљске користи, које настојимо стално повећавати као „безумни гогаташ“ у јеванђељској причи (Лука 12,13-21). Ми занемарујемо Светога Духа, у којем живимо и крећемо се и јесмо. Ово значи да одговор на еколошку кризу може бити успешно остварен само у Светом Духу, чијом благодаћу су наши људски напори благословени и сва се твар обнавља, враћајући се у своје првобитно стање, као што ју је створио и наменио Бог - наиме, да буде „веома добро“. Ово је зашто је одговорност човечанства, које је као Божји сатворац обдарено слободном вољом, огромна кад је у питању било какав одговор на еколошку кризу.
Ова земља личи на „огромну гомилу смећа“ (Папа Фрања, Лаудато Си’, 2015). А нечистоћа подразумева више него пуке материјалне ствари; она углавном подразумева духовне ствари. Постоје нечистоте које суштински потичу из страсних мисли човекових. Са чврстом вером у Сведржитеља и Творца све твари, ми православни хришћани смо позвани да обавимо посао проповедника и мисионара кад је у питању заштита твари. Другим речима, позвани смо да изнова и стално подсећамо на радосну јеванђељску поруку савременом узнемиреном свету и да разбудимо успавану духовну природу човечанства разноврсно и различито растрзану како бисмо проносили поруку наде, мира и искрене радости – мира и радости Христа.
То је оно у шта верујемо и објављујемо са најсветијег апостолског и патријарашког васељенског Престола. И ми позивамо све на трезвеност у животу, очишћење страствених мисли и себичних мотивација, како бисмо могли живети у хармонији са својим суседима и са Божјом творевином (твари) ..
Васељенски Патријарх је на крају своје посланице поручио: „Ово је наша порука, убеђење и опомена свима: Стојмо смерно; стојмо у страхопоштовању пред Божјом творевином!“
Извор: Васељенска Патријаршија
www.spc.rs
„Као што свако зна, 1. септембар се сваке године на иницијативу Васељенске Патријаршије – а од недавно и Римокатоличке Цркве – обележава као Дан молитве за заштиту човекове средине. Овога дана посебно се молимо Свевишњем Богу да унесе радост у своју творевину, тако да људски живот у њој буде радостан и плодан. Ова молитва обухвата и низ прозби да се неизбежне природне климатске промене могу десити и бити дозвољене до подносивог нивоа како зарад људског опстанка, тако и зарад одрживости ове планете.
Ипак, ми људи – било као појединачне групе или колективно – понашамо се супротно овом налогу. Наиме, ми потчињавамо природу на такав начин да се непредвидиве и нежељене промене догађају клими и природној средини, на које се негативно утиче док нормално функционишту са одговарајућим последицама за живот сам по себи. Кумулативан резултат поступака одређених појединаца, као и корпоративних и државних потеза када настоје да спроведу реформу природне средине тако да може произвести још више ресурса за оне које би их искористили, води једино уништавању творевине, коју је Бог сворио добром и стога функционише на уравнотежен начин.
Они међу нама који су свесни опасности климатских промена, које се повећавају из дана у дан, по нашу планету као резултат људских акција, подижу свој глас еда би предочили ову кризу, и позивају свакога да истражи шта се може учинити „тако да живот не буде изгубљен због похлепе.“ (Декларација Уједињених нација)
Из овога разлога, као Васељенски Патријарх, ми смо провели читаве године настојећи да информишемо вернике своје Цркве и све људе добре воље о озбиљним ризицима који произилазе из све већег искоришћавања енергетских извора, што прети повећаном глобалном загревању и одрживости природног окружења.
Православни хришћани су научили од Светих Отаца да ограниче и смање своје потребе колико год је могуће. Као одговор на етос потрошачког друштва, предлажемо етос подвижничког живота, наиме, етос задовољавања само онога што је неопходно. Ово не значи лишавање, већ рационалну и уздржану потрошњу, као и моралну осуду расипања. „А кад имамо храну и одећу, будимо овим задовољни” (1 Тим. 6,8), како нас упозорава Апостол Господњи. И после умножавања пет хлебова и храњења пет хиљада људи, осим жена и деце, сам Христос заповеди својим ученицима да сакупе преостале комаде „да ништа не пропадне“ (Јован 6,12). Нажалост, савремена друштва не желе да спроводе у живот ову заповест, предавши се расипништву и ирационалном израбљивању природних ресурса како би задовољили испразне жеље о просперитету. Међутим, такво понашање се може преокренути на начин да се стварају природни ресурси и енергије на прикладнији начин.
Браћо и сестре, децо у нашем заједничком Господу и Створитељу,
Људска бића су уништила твар својом похлепом усредсређујући се специјално на ову земљу и на своје овоземаљске користи, које настојимо стално повећавати као „безумни гогаташ“ у јеванђељској причи (Лука 12,13-21). Ми занемарујемо Светога Духа, у којем живимо и крећемо се и јесмо. Ово значи да одговор на еколошку кризу може бити успешно остварен само у Светом Духу, чијом благодаћу су наши људски напори благословени и сва се твар обнавља, враћајући се у своје првобитно стање, као што ју је створио и наменио Бог - наиме, да буде „веома добро“. Ово је зашто је одговорност човечанства, које је као Божји сатворац обдарено слободном вољом, огромна кад је у питању било какав одговор на еколошку кризу.
Ова земља личи на „огромну гомилу смећа“ (Папа Фрања, Лаудато Си’, 2015). А нечистоћа подразумева више него пуке материјалне ствари; она углавном подразумева духовне ствари. Постоје нечистоте које суштински потичу из страсних мисли човекових. Са чврстом вером у Сведржитеља и Творца све твари, ми православни хришћани смо позвани да обавимо посао проповедника и мисионара кад је у питању заштита твари. Другим речима, позвани смо да изнова и стално подсећамо на радосну јеванђељску поруку савременом узнемиреном свету и да разбудимо успавану духовну природу човечанства разноврсно и различито растрзану како бисмо проносили поруку наде, мира и искрене радости – мира и радости Христа.
То је оно у шта верујемо и објављујемо са најсветијег апостолског и патријарашког васељенског Престола. И ми позивамо све на трезвеност у животу, очишћење страствених мисли и себичних мотивација, како бисмо могли живети у хармонији са својим суседима и са Божјом творевином (твари) ..
Васељенски Патријарх је на крају своје посланице поручио: „Ово је наша порука, убеђење и опомена свима: Стојмо смерно; стојмо у страхопоштовању пред Божјом творевином!“
Извор: Васељенска Патријаршија
www.spc.rs
Нема коментара:
Постави коментар