Translate

05. октобар 2015.

Свети Теофан Затворник, Мисли за сваки дан у години, НЕДЕЉА 19. ПО ДУХОВДАНУ

   ПОНЕДЕЉАК

   И у другим градовима треба ми благовестити о Царству Божијем; јер сам на то послан (Лк.4,43). Реч: Јер сам на то послан, наше свештенство треба да прихвати као свој непромењиви закон. Обраћајући им се кроз личност светог Тимотеја, и апостол заповеда: Проповедај реч, настој у време и невреме, покарај, запрети, утеши (2.Тим.4,2). Истину је на земљу донео Дух Свети, који је апостоле испунио на дан Педесетнице. Од тада она обитава на земљи. Њени проводници су уста свештеника Божијих. Ако неко од њих затвори своја уста, преградиће пут истини коју очекују душе верујућих. Стога пате душе верујуће, не добијајући истину. Па и сами свештеници треба да осећају тегобу од истине, која их, не налазећи изласка, обремењује. Растерети се, свештениче Божији, од те тежине, и испусти потоке божанских речи, и ради своје утехе и ради оживљења поверених ти душа. Ако увидиш да и у теби самом нема истине, узми је из Светог Писма. Испунивши се њоме, шаљи је ка својој духовној деци. Само немој ћутати. Проповедај, јер си на то призван.
   УТОРАК

   Пред Господа је пао ничице губави човек молећи: Господе, ако хоћеш можеш ме очистити. Господ је рекао: Хоћу, очисти се! И одмах губа паде са њега (Лк.5,12-13). Када човек са вером, покајањем и исповешћу прибегне Господу, одмах спада свака наравствена губа. Она истински спада и губи сваку силу над њим. Због чега се, пак, губа понекад опет враћа? Због тога што се враћају и телесне болести. Ономе ко је оздравио каже се: "Немој то да једеш... Немој то да пијеш... Не иди тамо". Ако он не послуша, болест се враћа. Тако је и у духовном животу. Треба бити трезвоуман, треба бдети, молити се. Тада се и греховна болест неће вратити. Ако, пак, не пазиш на себе, ако себи без размишљања дозволиш да све видиш, или слушаш, или говориш, или радиш - грех ће се вратити и поново се оснажити? Господ је губавоме наредио да све испуни по закону. Ево шта то значи: по исповести треба примити епитимију и исправно је извршити. У њој је сакривена велика предупређујућа сила. Међутим, због чега неки говоре: "Мене је савладала греховна навика и не могу са собом да изађем на крај". Или због тога што су у исповести или покајању били непотпуни, или што се слабо држе предострожности, или што се само праве да су немоћни. Онај ко без труда и самопринуђавања хоће све да уради, бива исмејан од врага. Реши се да истрајеш до смрти, и да на делу покажеш решеност, па ћеш видети какву ћеш силу обрести. Истина је да код сваке снажне страсти страх овладава душом. Међутим, то није оправдање. Јер, он ће побећи чим, уз Божију помоћ, учиниш заокрет према унутра.

   СРЕДА

   Сватовима не приличи да посте док је женик са њима (Лк.5,34), рекао је Господ, и тиме изрекао закон да међу врлинама и подвизима све треба да има своје место и време. Заиста, неблаговремено и неумесно дело може и да изгуби своју вредност, или у потпуности или делимично. У спољашњој природи Господ је све устројио сразмерно, уравнотежено и складно. Он хоће да и у наравственом поретку све буде благообразно и умесно. Унутрашња благообразност представља везу врлине са скупином свих врлина, или хармонију врлина, при чему се ни једна не истиче без потребе, већ су све у складу, као гласови у хору. Спољашња благообразност сваком делу даје своје место, време, и друге прикладности. Резултат таквог благоустројства биће утисак сличан утиску који одаје лепа особа одевена у прекрасну одећу. Врлина је благообразна, пријатна и унутра и споља. Таквом је чини хришћанска благоразумност. Лепота, пак, стараца јесте расуђивање, стечено искуством и здравим разматрањем житија светих, у светлости речи Божије.

   ЧЕТВРТАК

   И проведе сву ноћ у молитви Богу (Лк.6,2). То је основа и начело хришћанских свеноћних бдења. Молитвени жар одгони сан, а занос духа не даје да се примети протицање времена. Прави молитвеници га не примећују. Њима се чини као да су тек стали на молитву, а оно се већ и дан појављује. Међутим, треба проћи велики труд у бдењу да би се дошло до тог савршенства. Тај подвиг су предузимали и предузимају усамљеници; вршили су га и врше у општежићу; упражњавали су га и упражњавају га побожни и богобојажљиви световњаци. Бдење се врши са напором, али је плод од њега у души очигледан и трајан: умирење и умилење душе при изнемоглости тела. Ово стање је веома драгоцено за оне који ревнују за духовни напредак! (На Атону), где су уведена, никако не желе да их напусте. Сви осећају да је бдење напорно, али нико не жели да измени поредак, и то због користи коју душа од њега стиче. Сан више од свега успокојава и храни тело, а бдење га више од свега смирава. Ко је сит сна, спор је за духовна дела и хладан према њима, док је онај који бди - брзопокретан као срна, и ватрен духом. Тело треба поучавати добру, као роба. То се ничим тако успешно не може постићи као честим бдењем. Ту тело у потпуности "трпи" власт духа над собом; ту се избегава навика да тело господари духом; ту се дух учи да влада над телом.

   ПЕТАК

   Господ говори да су блажени сиромашни, гладни, они који плачу, осрамоћени (Лк.6,20-23), премда под условом да се трпљења држе Сина Човечијег ради. Блаженим се, дакле, назива живот који је испуњен невољама и лишавањима сваке врсте. Утеха, ситост у свему, почаст, по овој речи, не представљају никакво благо. А тако и јесте. Међутим, док борави у њима, човек тога није свестан. Тек када се ослободи од очараности њима, он види да не представљају никакво благо, већ да само носе његов призрак. Душа не може без утеха, али њих не треба тражити у чулноме; она не може без вредности, али оне нису у злату и сребру, у раскошним кућама и одећама, нити у спољашњој пуноти; она не може без части, али се она не састоји у ропском људском клањању. Постоји друга врста утеха, друго изобиље, друга почаст - духовне природе, која је сродна души. Ко их нађе, више неће хтети оно спољашње. И не само да га неће хтети, него ће га и презирати и мрзети будући да спречава јављање и виђење оног духовног, и будући да душу држи у мраку, опијености и греху. Због тога они из све душе претпостављају сиромаштво, невоље и своју незнатност. Они се у њима осећају добро, као у некој сигурној огради од очараности обманама света. Међутим, шта да раде они који све то спољашње имају без властите жеље? Они треба да се, по речи светог апостола, према свему томе односе - као да ништа немају (1.Кор.7,30).

   СУБОТА

   Али да знате да власт има Син Човечији на земљи опраштати грехе - рече узетоме: Теби говорим, устани и узми одар свој и иди дому своме (Лк.5,24). Опраштање грехова је унутрашње, духовно чудо, а исцељење од раслабљености - спољашње, физичко чудо. Овим догађајем се оправдава и утврђује прилив силе Божије у поредак наравственог света, као и у ток појава физичког света. Последње се и чини ради првог, у коме је циљ свега. Господ не врши насиље над слободом, већ уразумљује, побуђује, задивљује. Најбоље средство за то је спољашње чудо. Могућност таквог чуда лежи у постојању разумног створења, које поседује слободу. Та веза је суштинска. Они који побијају натприродно Божије дејство на свет, уједно поричу и слободу човека. Јер, последња неопходно захтева оно прво. И обратно, они који исповедају истину дејства Божијег на свет, мимо природног тока појава, могу смело онима да кажу: "Ми осећамо да смо слободни". Свест о слободи је исто тако силна и неодољива као и свест о постојању. Слобода неопходно захтева непосредна промислитељска дејства Божија. Последица тога је да њихово признање бива исто тако чврсто као и свест о слободи.

   НЕДЕЉА ДЕВЕТНАЕСТА ПО ДУХОВДАНУ

   Темељна, изворна заповест јесте - љубити. Мала реч, али изражава свеобухватан чин. Лако је рећи - љуби, али није лако достићи до потребне мере љубави. Није сасвим јасно ни како је постићи. Због тога Спаситељ ову заповест окружује другим објашњавајућим правилима: Љуби, као самог себе; како хоћете да вама чине људи, чините тако и ви њима (Лк.6,31). Овде указана мера љубави је, може се рећи, бескрајна. Јер, има ли мере љубави према самоме себи; има ли добра које ми сами себи не бисмо за себе пожелели од других? Међутим, та заповест није неиспуњива, као што се може чинити на први поглед. Читава ствар се састоји у томе да постигнемо савршено саосећање за друге, да доспемо до стања у коме ћемо њихова осећања пренети у себе и осећати оно што они осећају. Када доспемо до тога, више неће бити потребно да нам се указује шта у појединачном случају треба да урадимо за друге. Само срце ће на то указати. Уколико се потрудимо да у себи подржимо то осећање, одмах нам приступа егоизам са намером да нас врати себи самима, да нас закључа у нас саме. Тада је и палац тешко покренути за другога. Нама тада није до њега, па макар он био на самрти. Рекавши: Љyби ближњег као самога себе, Господ је хтео да ближњи уместо нас уђе у нас, тј. у наше срце. Уколико се тамо, по староме, буде налазило само наше "ја", немој очекивати добро.

   извор: Светосавље

Нема коментара:

Постави коментар