Translate

25. октобар 2015.

О ВИЗАНТИЈИ ИЛИ О СВЕТЛОСТИ


Ко заборави узрок, осуђен је да слави
Нејасне последице

Иван В. Лалић

   Овим стиховима завршава се четврто певање поетског низа Концерт византијске музике Ивана В. Лалића. Они су незабележени мото књиге о којој се вечерас говорило.И не само мото, они су и својеврстан кључ, којим сам се служио градећи рукопис Византијског вишебоја. Те нејасне последице постале су узрок настанка већине песама. Чак и сам покушај њиховог тумачења и дешифровања постаје један вишебој који се одвија на више фронтова. На првом месту ради се о фронту историјском, фронту који је само наизглед, завршен падом Цариграда, у чијој одбрани и у чијој опсади су учествовали и наши преци. Једни у улози вазала и потурица, а други у улози последњих ромејских пронијара и властеле која се увелико ородила са српском. (Мајка последњег ромејског цара била је Јелена Дејановић). Други фронт је онај културни, који је у овом случају неодвојив са православном вером и уметношћу коју је она изнедрила. Са уметношћу контра перспективе. Што ако у језик Светог писма преведемо осликава се у томе да ће први бити последњи, а последњи први.  Само илустрацијом ова два фронта, или две дисциплине вишебоја видимо колико су последице збуњујуће, ако се узроци заборављају.
   Поезијом покушавамо да читамо знакове. У Студеници, негдањем ловишту зеверова, око распећа су звезде, споља је све рекли би романичко унутра све ромејско, а крајње и на крају српско.Отвара се Жича, Спасова црква, као корабља спасења, уз мноштво мањих барки, арки, поринутих над пољем и друмом који води ка Краљеву, флота постављена и узнета брижљивим византијским везом. А на другој страни, усред сваког прогреса у воденици смрти, како нам сведочи Јустин Ћелијски, један намћорасти философ Берђајев Николај, пророкује Ново средњовековље, у коме каже сви ће морати да се определе, за или против Христа. Знамо нововизантијски одговор, јер исти је као и хиљадугодишњи сан Ромеја.  Па за њим Тарковски Андреј, путеводитеља успављује стиховима Откровења, а Солжењицин Александар, горећи на леду истока и у огњу запада, као и Руми, песник и учитељ народа Истока, говори о срцу и о човеку, и о слободи хоће ли то срце бити опредељено за добро или за зло. Да не говорим посебно о једном другом Николају од чије се речи још увек прстена вода на језеру охридском, а када већ помињемо Николаја онда и оног у крви овенчаног, последњег византијског цара. Намерно кажем Византијског, јер многи се данас прежу да докажу да таква држава никада није постојала и да се Источно римско царство никада није тако називало. И баш зато што то није име из права, него име духа који свепрожима наслеђе свих који бејаху оплемењени културом коју зрачила је негдашња ромејска империја, слободно можемо са њим у символику сваке врсте, у молитву , поготово у песму. Или у писма младом песнику Хамваша Беле, који у страдању на Источном фронту, поред Бога, и руског човека, открива, девесто година после званичног пада Цариграда, мале византијске црквице и душу којом она одишу.
   Многи су топоними још увек у слатком тињању византијском, многа манастирска правила, које држе од времена оних, многе вредности проживљене једним миленијом , којима се безрезервно враћамо увек када из пепела, који начини огањ духа времена, подижемо. Јер постоји нераскидива веза тих символа, са вишом силом, којом су нам и дати, а неки су дати и самим прстом ангела у камен, неки опоменом, изненадним смртима, које они упокојени надваладавају, по обећању Богочовека, и живе интезивније за пример добар и узор нама или пак на горку опомену. А поред топонима и зидине, које држе, и врата која се за краљевима зазиђују, као што и једне двери у Палестини стењу, двери кроз које је Бог на магарету ушао у Јерусалим. Зазидали је трговци храмом и светињом, да их поново не изненади Син Човечији и не растера их овог пута заувек.
   А поред вишебоја, на маргинама , честице. Труње за обнову царства и то не једног, већ царства прво унутар срца човековог које настаје када се срце наше раздели са злом и добру почне да ревнује, царства васкрса Византијског, оног што је у духу, молитви, песми, икони и напослетку, а то би било и прво, јер за њега каже Господ прво треба да тражимо, оног Небеског. А сва три имају једно заједничко име а то је Царство светлости. Нека буде светлост.

  Александар Марић
  извор: klubmladihpesnika.blogspot.rs

Нема коментара:

Постави коментар