Translate

08. октобар 2015.

Манастири-осматрачнице света

   Људи који нису утврђени у вери, којима је живот у цркви стран, не схватају смисао монашког живота. Неупућени греше мислећи да у манастир одлазе они који су неостварени у животу, разочарани или остављени. Истина је другачија, монаси су покајници, а не очајници. Монаштво није професија, већ начин живота. Покајнички начин живота. Што би рекао ивиронски проигуман Василије: "Монашки живот је истовремено и Велики Петак и Васкрс", и туга и радост. То је могуће јер монах не живи по жељама срца свог, него како Црква жели и налаже."
   Овако за "Биље и здравље" говори Онуфрије Хиландарац, из манастира Драча код Крагујевца.
   Захваљујући "Лагуни" која је недавно објавила ово луксузно издање, читаоци "Биља и здравља" су уз актуелни број добили и двадесетак рецепата илустрованих фотографијама из ове раскошне књиге.

Провели сте пет година на Светој гори. Која вас слика данас прва подсети на тај период?

- Дом! То је моја кућа, којој се увек радо враћам и у којој ме Мајка увек дочекује са својом Трећом руком. Слично оном блудном сину кога дочекује родитељ у еванђелској причи.

Каже се да на монашењу умире стари човек а рађа се нови?

- Искушеник који прима монашки постриг, труди се да остави све иза себе. Монах умире за свет, а рађа се за вечност. Отуда и промена имена на монашењу. Као када се роди дете, нови човек, па му родитељ даје име, тако и када се рађа нови монах, његов духовни родитељ који га духом рађа, даје му ново име. И не само лично име, већ добија и породично име, или што би ми рекли презиме. Ако се нови монах "рађа" у Хиландару он постаје Хиландарац, у Есфигмену Есфигменац, у Дечанима Дечанац и тако редом.

Као круна суживота са монасима Свете горе настала је књига "Светогорски кувар"...

- Специфичност овог кувара не чине сами рецепти, већ приче из светогорског живота које прате рецепте, као и богате илустрације јела. Морам истаћи да је свако јело припремано и наменски фотографисано за ову прилику у манастиру Драча надомак Крагујевца. Осим фотографија готових јела, ту су и тематске фотографије из живота Свете горе, које прате управо приче испричане у овој књизи.

Пишући "Кувар" истраживали сте и разноврсност трпезе других монашких заједница на Светој гори. Шта сте запазили, по чему су специфичне, а шта нашу трпезу чини јединственом?

- Морам напоменути да је ово само део јела која се припремају на Светој гори. Желео сам да у овај кувар уврстим нека која су по мени најспецифичнија, а нема их у неким обичним куварима, или нека јела која су мени најдража.

Имате ли "фаворите" међу приложеним јелима - рецептима?

- Православни монах није "мистичар", који покушава да одређеном дијетом или техником медитације постигне нирвану. Он је позван да сведочи својим животом да је Христос васкрсао, да је смрт побеђена. На један посебан начин се бави свим и ничим. Појам специјализације му је по монашкој природи туђ. Нити је за једно специјализован, на пример за кување, нити је за друго незаинтересован. Отуд монаси мењају своја послушања, пролазе кроз све послове у манастиру, оспособљавајући се за све, а опет не робујући ниједном. Неко каже "Откуд сад монашки кувар, зар то није парадокс, зар монаси нису они који мало једу?" Монашки чин се назива анђеоским чином, монашки живот би требало да се уподобљава монашком животу, али по делима, а не по бестелесном животу, јер су монаси ипак људи. А ако су људи, онда и једу, а самим тим постоји и кувар тих јела. Духовни напредак монаха не зависи од тога колико је постио, колико је јео или гладовао, већ од тога до које мере је задобио спокојство у Духу Светоме, да буде брат сваком човеку на свету.

Ви сте из Хиландара дошли у Драчу. Постоји ли још нека веза ова два манастира?

- Између два светска рата игуман Драче био је Дионисије (Миливојевић) хиландарски монах, потоњи епископ у Америци. У том периоду у Драчи је био и искушеник каснији хиландарски проигуман старац Никанор (Савић). Свим посетиоцима Хиландара један од омиљених монаха је отац Кирило (Вешковац), који је био сабрат Драче 1955. године. И мој предходник, драчки јеромонах Авакум (Медић) био је хиландарски монах.

Које сте поуке усвојили од својих духовника и кога бисте назвали својим духовним оцем?

- Свету гору можемо да упоредимо са пчелињаком. Као што пчелињак има много кошница и Света гора има много монашких насеобина, манастира, скитова, келија... Као што у кошници непрестано зује пчеле и на Атону монаси даноноћно узносе молитве, читајући псламе и изговарајући молитву. Пчеле иду са цвета на цвет и сакупљају мед. Тако и монаси на Светој гори, посећују друге монахе, старце, сакупљају поуке и благослове. Као што пчеле имају само једну матицу и монаси имају једног духовника. У време када сам живео у Хиландару наш духовник и игуман био је отац Мојсије. Данашњи игуман Хиландара отац Методије је након смрти оца Мојсија преузео духовно руковођење братије. Он је данас духовник и мени, хвала му...

По ком сте светитељу добили име?

- Име сам добио по Светом Онуфрију Великом, египатском пустињаку с краја четвртог века. Иначе, преподобномученик Онуфрије Хиландарац био је Бугарин пореклом, тако да данас то име у Хиландару носи сабрат који је - Бугарин.

Припадамо најстаријој апостолској цркви,боља црква не постоји", записао је у својим поукама владика Николај. Јесу ли Срби свесни своје улоге у историји хришћанства и да ли се данас, у односу на прилике, променило и српско духовно биће?

- У Светом писму се каже: "У Христу нема ни старог ни новог, нема више Јудеја ни Јелина...", па самим тим нема ни Србина ни Хрвата ни Албанца... Христос је дошао да спасе свет и све у њему. Па су оне две највеће заповести, прва да љубимо Бога свим срцем својим и свом душом својом и свим умом својим, и друга да љубимо ближњег свог као самога себе; исте и за Србе и за Грке, и за све људе света. Ако се тога не држимо и са Христом кроз причешће не сједињујемо, онда смо дефинитивно променили своје духовно биће које год да смо боје коже, косе или очију. Једини пут је пут покајања и љубави.

Уз теологију, студирали сте и историју уметности. Како изгледа када се споје те две гране, чиме вас оплемене?

- То је нешто нераскидиво. Историја уметности без хришћанске културе је дете које неће никад одрасти. Свака цивилизација остављала је за собом своје трагове, споменике тадашње културе. Моћни владар Александар Македонски оставио је у Египту своју дивну Александрију, а монаштво које је дошло из Египта оставило је у Македонији Свету гору која и данас постоји. Она није стварана као споменик културе, ни као уметничка галерија чији би житељи били кустоси, већ као језгро хришћанства и необорива тврђава православља, где су манастири осматрачнице људске савести и у њој светитељи будни осматрачи. Света гора је кроз историју била центар васпитања, образованости и културе многим царским и краљевским династијама и њиховим државама кроз векове. Све што је хришћанска култура и општа средњовековна књижевност и уметност могла да да, налазило се управо на Светој гори. Део онога што студенти историје уметности сусрећу у својим уџбеницима, Светогорци држе свакодневно у својим рукама.

   Монашка република

 Света гора се назива монашком републиком, какво је њено државно уређење?

- Од 1914. Света Гора је аутономни део Грчке државе. Државни суверинитет изражава се преко политичког гувернера Свете горе, кога именује Министарство спољних послова Грчке. Светогорци Свету гору сматрају једином сачуваном територијом Источног ромејског царства. Отуда она као природни наследник Византије користи државна обележја ове империје као своја: грб и застава су грб и застава Ромејског царства. Као држава источног монаштва стоји насупрот држави западног "монаштва" - Ватикану. Тамо је шеф државе човек - папа, док је игуманија Свете горе - Богородица. Ватикан је по устројству апсолутистичка изборна теократија, а Света гора монашка република са најдемократскијим Уставом. Света Гора никад није организовала светску моћ, јер она располаже нечим вишим и тежи ка Вишњему...

   Мелеми из Драче

Манастир Драча поред тога што је позната светиња шумадијског краја, прочуо се и по својим мелемима?

- Манастир Драча је од 1958. године женски манастир у саставу шумадијске Епархије (од обновљења (1735) до 1958. године био је мушки манастир). Сестринство ове монашке обитељи од доласка у Драчу до данашњих дана успешно справља разне мелеме, пре свега за кожне болести. Од драчких мелема најпознатији су мелем за опекотине, за зарастање рана, за декубитус, кожне инфекције. Сви мелеми су сто посто природни препарати на бази пчелињег воска и самониклог лековитог биља. Монахиње припремају и препарате од меда и биља за јачање имунитета и болести желудца.

   Данијела Кљајић
   извор:svetogorac.blogspot.rs

Нема коментара:

Постави коментар