Вест о томе да се упокојила Мати Февронија Божић, схи-игуманија Пећке Патријаршије, провукла се кроз медије исто онако као што је Мати и живела, тихо и ненаметљиво. За блаженопочившег Патријарха Павла, Мати Февронију из Пећке Патријаршије и Мати Ефросинију из Грачанице, говорило се често као о три косовска стуба православља, последње изданке онога што се назива изворно хришћанство. И заиста, свако ко се удостојио сусрета са њима, могао би да каже исто: никаквих посебних спољашњих обележја, никаквих великих речи, никаквих неразумљивих теологија, само ум увек заузет молитвом и руке увек заузете послом. И неодољива жеља да будете близу њих, да се изгубите у топлоти њихових погледа и красоти њихових душа.
Руке Мати Февроније, топле и дечије, прозрачне од подвига и окретања бројаница. Пошто се последњих година углавном кретала уз нечију помоћ, био је прави благослов добити то „задужење“ и свих тих двадесет и нешто корака од конака до цркве проћи са руком у њеној руци. На зачуђено питање како је могуће да њене руке после толико деценија мукотрпног живота буду тако меке, са осмехом је одговорила: „То је зато што ништа не радим.“ Смирена и кротка, али увек ведра, волела је да се нашали на свој рачун, иако смо знали да је тих десет прстића дизало Патријаршију из пепела неколико пута, чак и онда када су сви дизали руке од ње.
Док ју је здравље служило, радила је неуморно тешке физичке послове, јер је Патријаршија била рушена, паљена, запуштена, остављена. Када је већ била поприлично стара и болесна, радила је према могућностима: помагала би да се распреми трпезарија после ручка или би у својој соби правила нешто за манастирску продавницу. Шта су она и сестре изнеле на својим плећима, то су сакриле у својим срцима. Ми знамо само оно што нису могле да сакрију. Ипак, свему се знало место и никад рад није био испред Бога и молитве. Једном је ливада поред цркве била покошена у суботу. Трава је требало да се суши до понедељка. У недељу се изненада наоблачило и било је само питање сата када ће почети киша. Једна од искушеница је тражила благослов да покупе траву пре него што почне невреме, иако је недеља. Мати је рекла да ураде то у понедељак ујутру. „Али, ако падне киша све ће пропасти!“, рекла је искушеница. „Нека пропадне“, одговорила је Мати, поштујући седми дан и дајући Богу Божије. Сено су покупили у понедељак рано ујутру. Олуја је почела неколико минута после завршеног посла.
О томе колико јој је „значила“ земља, упркос томе што је себе целу уградила у то Косово које ми данас препуштамо као да имамо право на то, говори и следеће: Када је, пре неколико година, требало неформално преговарати са Албанцима о повратку прогнаних Срба, једна од жена која је представљала српску страну дошла је код Мати на последње консултације. Разговор је био дуг јер је требало решити питања везана за грађење кућа, држање стоке, обрађивање земље итд. Причале су до детаља о свему и Мати ју је испратила до манастирске капије. Када се најзад окренула и пошла, Игуманија ју је позвала и рекла: „Слушај, заборави све ово, стоку, куће,земљу. Само мисли на људе.“
Долазили смо у Патријаршију млади и дрски, иако тога нисмо били свесни, дефиловали са фризурама, минђушама, пирсинзима, тетоважама, цигаретама. Од сестара сте могли понекад да добијете савет или неми прекор, иако нам је следовало много више од тога, али од Мати Февроније – никад. Она просто није видела. Гледала би вас у очи тим њеним дивним плавим очима – опет дечијим! – и по неколико пута питала да ли нам је хладно и да ли смо јели, а онда додавала онако (нека ми Бог опрости) „мангупски“, да одемо слободно у кухињу ако смо гладни и да узмемо нешто „преко реда“.
Упркос лошем здрављу и годинама које су се низале, присуствовала је редовно свим службама, које су нама, ненавикнутима, у почетку тешко падале нарочито због раног устајања и дугог трајања. Прилазили смо јој у модрој тишини цркве да узмемо благослов, бришући трагове сна са очију, а она би радосно прошапутала :„Добро јутро, добро јутро!“, као да једно „добро“ није довољно да представи лепоту којом нас је Господ окружио. Увек озарена кад нас види, ваљда је умела да препозна иконе Божије у нама, оно што смо мислили да смо заувек изгубили, па поново проналазили у њеном погледу.
Када бисмо се враћали у наше градове, трудили смо се да им се нађемо увек на услузи, ако је требало нешто послушати, однети или послати. Свака ситница је била наша велика прилика да узвратимо бар делић онога што смо у Патријаршији добили. Једном је требало послати неколико обичних фотографија са монашења, што је и учињено, али је Мати после неколико дана поручила преко једне од сестара да јој кажемо цену, јер „она зна колико је то скупо!“ Цена? Наша имена у Вашој једној молитви и да знате да сте преплатили…
извор:
Руке Мати Февроније, топле и дечије, прозрачне од подвига и окретања бројаница. Пошто се последњих година углавном кретала уз нечију помоћ, био је прави благослов добити то „задужење“ и свих тих двадесет и нешто корака од конака до цркве проћи са руком у њеној руци. На зачуђено питање како је могуће да њене руке после толико деценија мукотрпног живота буду тако меке, са осмехом је одговорила: „То је зато што ништа не радим.“ Смирена и кротка, али увек ведра, волела је да се нашали на свој рачун, иако смо знали да је тих десет прстића дизало Патријаршију из пепела неколико пута, чак и онда када су сви дизали руке од ње.
Док ју је здравље служило, радила је неуморно тешке физичке послове, јер је Патријаршија била рушена, паљена, запуштена, остављена. Када је већ била поприлично стара и болесна, радила је према могућностима: помагала би да се распреми трпезарија после ручка или би у својој соби правила нешто за манастирску продавницу. Шта су она и сестре изнеле на својим плећима, то су сакриле у својим срцима. Ми знамо само оно што нису могле да сакрију. Ипак, свему се знало место и никад рад није био испред Бога и молитве. Једном је ливада поред цркве била покошена у суботу. Трава је требало да се суши до понедељка. У недељу се изненада наоблачило и било је само питање сата када ће почети киша. Једна од искушеница је тражила благослов да покупе траву пре него што почне невреме, иако је недеља. Мати је рекла да ураде то у понедељак ујутру. „Али, ако падне киша све ће пропасти!“, рекла је искушеница. „Нека пропадне“, одговорила је Мати, поштујући седми дан и дајући Богу Божије. Сено су покупили у понедељак рано ујутру. Олуја је почела неколико минута после завршеног посла.
О томе колико јој је „значила“ земља, упркос томе што је себе целу уградила у то Косово које ми данас препуштамо као да имамо право на то, говори и следеће: Када је, пре неколико година, требало неформално преговарати са Албанцима о повратку прогнаних Срба, једна од жена која је представљала српску страну дошла је код Мати на последње консултације. Разговор је био дуг јер је требало решити питања везана за грађење кућа, држање стоке, обрађивање земље итд. Причале су до детаља о свему и Мати ју је испратила до манастирске капије. Када се најзад окренула и пошла, Игуманија ју је позвала и рекла: „Слушај, заборави све ово, стоку, куће,земљу. Само мисли на људе.“
Долазили смо у Патријаршију млади и дрски, иако тога нисмо били свесни, дефиловали са фризурама, минђушама, пирсинзима, тетоважама, цигаретама. Од сестара сте могли понекад да добијете савет или неми прекор, иако нам је следовало много више од тога, али од Мати Февроније – никад. Она просто није видела. Гледала би вас у очи тим њеним дивним плавим очима – опет дечијим! – и по неколико пута питала да ли нам је хладно и да ли смо јели, а онда додавала онако (нека ми Бог опрости) „мангупски“, да одемо слободно у кухињу ако смо гладни и да узмемо нешто „преко реда“.
Упркос лошем здрављу и годинама које су се низале, присуствовала је редовно свим службама, које су нама, ненавикнутима, у почетку тешко падале нарочито због раног устајања и дугог трајања. Прилазили смо јој у модрој тишини цркве да узмемо благослов, бришући трагове сна са очију, а она би радосно прошапутала :„Добро јутро, добро јутро!“, као да једно „добро“ није довољно да представи лепоту којом нас је Господ окружио. Увек озарена кад нас види, ваљда је умела да препозна иконе Божије у нама, оно што смо мислили да смо заувек изгубили, па поново проналазили у њеном погледу.
Када бисмо се враћали у наше градове, трудили смо се да им се нађемо увек на услузи, ако је требало нешто послушати, однети или послати. Свака ситница је била наша велика прилика да узвратимо бар делић онога што смо у Патријаршији добили. Једном је требало послати неколико обичних фотографија са монашења, што је и учињено, али је Мати после неколико дана поручила преко једне од сестара да јој кажемо цену, јер „она зна колико је то скупо!“ Цена? Наша имена у Вашој једној молитви и да знате да сте преплатили…
извор:
Нема коментара:
Постави коментар