Translate

08. новембар 2015.

ТАЈНА СПАСЕЊА

   Створивши Адама, Господ је удахнуо у њега Свој дах. Овде се не говори само о души као о лику и подобију Божијем, већ и о благодати Божијој, оној сили, коју немају остала бића, која обитавају на земљи.
   Праоци су били насељени у Едему - земаљском рају. Али сам Едем - прекрасни врт - означавао је и унутрашњи Едем - духовно стање првих људи, који су се налазили у сталном општењу са Богом. Адам и Ева су били безгрешни, али не и савршени. Ова чистота била је као дар Божији независна од њихове природе. Но, да би усвојили овај дар, да би чистота постала не само природа већ лична својина, потребно је било искушење.
фото: Филигран Покимица
   Основом богоопштења у рају не сматра се безгрешна Адамова природа, већ благодат Божија, која је обитавала у њему. Зато је основа спасења и вечног живота благодатни пут од изгубљеног Едема према небеском рају, то јесте стицање благодати. Благослов праотаца, симболички обреди старозаветне Цркве и тајне новозаветне Цркве - све су то средства за стицање благодати. Својим властитим снагама човек се не може спасти као што се само једним напором воље не може зауставити старост или савладати смрт. Метафизика спасења је учење о благодати Божијој, тим божанственим енергијама у којима се Бог открива свету и општи са човеком. У суштини говорећи, хришћанска аскетика - то је учење о оним условима и стањима, када благодат може да делује у души човека.
   Либерално мишљење сматра спасење човековим самоспасењем. Грех такође има своју метафизику, те страшне дубине, у које не сумња либерално и хуманистичко мишљење, од античких времена до наших дана. За хуманисте и либерале грех је само грешка, глупа навика или претеривање. Према њиховом тумачењу довољно је спознати грех, а касније ће га бити лако исправити, као кад се гумицом избришу дечје сличице на хартији. Али, у суштини грех је издаја Бога и уз то тајни савез са демонским силама. И отуд у свакој грешној помисли постоји елемент саосећања са демоном, а у грешној навици - љубав према сатани. Зато је у греху заложена, као програмирана, смрт. Насупрот томе, благодат Божија осећа се душом као живот. Свако од нас има искуство губитка благодати и у таквом стању (човека) смрт прилази највише. Ми осећамо да нас напушта нешто најдрагоценије. Осећамо тугу и патњу, као да се приближавамо капији смрти. Наша властита душа чини нам се као мрачна гробница.
   Благодат је била дарована прародитељима, њу је требало само чувати. Али после пада у грех, кад првородни грех, као наследна болест, живи у човеку, кад као гнојна рана разједа његову душу, благодат је потребно тражити као изгубљено скровиште, стезати и чувати је у сталној борби са грехом којим одише наша пала природа, која се налази под утицајем мрачних сила. Метафизика греха - то је вечно демонско изједначавање. Зато је грех највећа несрећа и највеће зло на земљи.
   Сократ је рекао: "Упознај самог себе"; али без обзира па свој величанствени ум он није могао спознати своју властиту душу и објашњавао је грех незнањем које се може савладати самоваспитањем и учењем. Ипак и сам Сократ повредио је неутемељеност таквог објашњења.
   Само благодат Божија открива човеку ужас вечите смрти. Зато су свети, видећи човечју природу и пад, оплакивали своју душу дан и ноћ. Савршене либералне представе о могућности спасења, то јест Богоопштења, без благодати Божије произилазе од те исте духовне лажи, од непознавања греха, који се укоренио у човеку, који се увукао у његову природу, кога може само благодат победити. Ови који себе називају хришћанским многобошцима понављају догмати хуманизма: "Човек - то звучи гордо", али "ђаво" звучи још гордије; због тога хуманизам, који ставља човека на место Бога, па крају крајева ставља демона на место човека.
   Господ је урадио нешто чак више од стварања света и саздања човека. Он је палог човека заменио собом. У овоме се десило искупљење на метафизичком плану. Овде се изменила духовна ситуација: демон је изгубио господарење над човеком и постао у односу њега вањска сила; он не може владати над Хришћанином, пошто после крштења Христос Сам невидљиво борави у човеку и у његовом срцу царује благодат.
   Царство Небеско обећано је Цркви. Црква - то је предворје Небеског Царства, као степениште - трем пред вратима Небеског Храма. Црква - то је поље благодати без које се човеку немогуће сјединити са Богом- Ко није у Цркви тај остаје са својом неизлеченом грешном природом, а грех је центрифугална сила, која обједињује све пороке. Значи, ко није у Цркви тај је у скривеним дубинама своје душе против Цркве. Само благодат Крштења и Причешћа могу изгнати тамни дух из човечијег срца, свргнути сатану са престола душе. Хуманисти пак сматрају да за ову силу и самом човеку остаје само да "засуче рукаве".
   Ми смо говорили првенствено о човековој природи која је јединствена за читаво човечанство, па према томе сама собом чини родовски појам. Али човек такође представља личност коју можемо условно, али не у потпуности, тачно назвати појмом врсте у односу на природу. Личност влада могућношћу избора зато она може на свим етапама духовног пута примати благодат, то јест потрудити се да се покорава благодати, или да одбаци благодат, супротстављајући јој се. Без искупљења човечије природе од стране Спаситеља немогуће је општење са благодаћу. У томе је тајна спасења.

   Архимандрит Рафаил (Карелин)
   извор: www.svetosavlje.org

Нема коментара:

Постави коментар