Translate

07. децембар 2015.

Свети Теофан Затворник, Мисли за сваки дан у години, НЕДЕЉА 28. ПО ДУХОВДАНУ

   ПОНЕДЕЉАК

Народ узвикује осана, а Господ плаче (Лк.19,38-41). Не дешава ли се нешто слично и на нашим црквеним празницима? Спољашњост је у оно време била празнична. Међутим, Господ је видео оно што је невидљиво било присутно у душама и народ оценио достојним плача. И код нас је оно што је видљиво на празницима увек свечано. Али, да ли је код свих и унутрашње настројење такво? Један уопште не схвата важност и значење празника; други једва нешто замагљено осећа, иако ништа јасно не види. И тек понеки види и осећа и бива расположен достојно празника. Наши празници односе много улагања. Међутим, колико се од тога удељује Господу и братији? Или ништа или најнезнатнија ситница. Готово све однесе стомак и сујета. Од Господа се то не може сакрити. Није ни чудно ако Он, говорећи по људском, плаче док ми испуштамо празничне узвике. Ето какви су искупљени, оправдани, усиновљени!.. Дали су завет, примили су обавезу да ходе у духу и да не удовољавају телесним похотама. А, шта је на делу? Синови царства су гори од последњих слугу!..
 
   УТОРАК

   Дом мој, дом је молитве (Лк.19,46). И заиста, уђи само у храм и већ те све позива на молитву. Све је у њему тако уређено, све се у њему врши тако да би расположило на молитву и помагало јој. Због тога, ако хоћеш да молитву разгориш у своме срцу, иди чешће у храм Божији. Код куће се нећеш помолити као у храму. Зар се они који се и код куће топло моле, ако их уопште има, неће још топлије молити у храму? Но, будући у храму, немој бити присутан само телом, него и духом. Стани тамо где је тише и, гледајући умом Господа пред собом, изливај своју душу. Маштања разгони, бригама не допуштај да прилазе, и само на једно пази - на дело молитве. Дижи своју отежалу душу горе, и њену тежину разбијај сагледавањем Божанствених ствари. Оно што имаш на себи скини покајањем и обећањем поправке. Ако савест још није измирена, додај дела самоодрицања и љубави. Стојећи у храму, припремај се да се и све време, док си ван храма, мислима не удаљујеш од Господа, него да га увек гледаш пред собом. Тако се твоје стопе са правог пута неће померити на криви. Када затим одеш у храм, биће ти лакше да у њему одстојиш како треба. Од достојног пребивања у храму биће ти лакше да пажљиво ходиш пред Господом када се нађеш ван храма... И тако ће твоје пребивање у Господу расти све више и више. А више од тога шта се може пожелети?

   СРЕДА

   Свештеници, књижевници и старешине нису веровали у Господа. Да би их призвао ка вери, Он им је поставио питање: Крштење Јованово - да ли беше са неба или од људи? (Лк.20,4). Расудите о томе беспристрасно и расуђивање ваше ће вас привести ка вери. Што је речено о јављању Јована, може се рећи и о сваком догађају који је пратио долазак Господа у телу, о самом доласку и о свему што је са њиме повезано. Свако ко расуди о свему томе доћи ће до једног закључка: Заиста овај беше Син Божији. Могу се јављати разне мисли, рађати недоумице, сусретати несагласности. Па ипак, на крају свих испитивања проистећи ће само једно свестрано убеђење: не може се мислити друкчије до онако како је представљено у Јеванђељима и Апостолским посланицама. Велика је тајна побожности: Бог се јавио у телу. Тајна ће остати тајна, премда ће, својом јасноћом и наравственом силином која произилази из испитивања, утицати на ум да исповеда тако а не друкчије. Они који не верују или уопште не испитују све као што треба, или испитују површно, са туђим умом, или заузимају несрећно настројење, супротно захтевима вере. Да би оправдали своје неверје, они се задовољавају и ситницама, које наводе као разлог за одрицање вере. И верујуће могу да колебају њихове речи због тога што се понекад задовољавају простом вером, не разјашњавајући себи њене основе. Те речи неверника их затичу неспремне. Због тога се и колебају.

   ЧЕТВРТАК

   Прича о винограду (Лк.20,9-28) изображава старозаветну цркву. Виноградари су њена тадашња јерархија. Пошто није одговарала свом назначењу, изречена јој је пресуда: узети од ње виноград и дати га другима. Ти други су најпре били свети апостоли, а потом њихови прејемници - архијереји са свим свештенством. Виноград Божији је један од почетка света, а задатак виноградара је био, јесте и биће до краја века - да Господару приносе плод винограда, тј. спасење душа. Тај задатак хришћанске јерархије је, према томе, и наш посао. У каквој мери се он испуњава - сви ми видимо. Шта да се каже на то? Због многога - слава Богу! Ипак, у многоме није могуће не пожелети боље. То се особито тиче проповеди и речи Божије. Само се понегде чује проповед, премда и сачињава јединствени виноградарски нож у рукама делатеља винограда Божијег. Само да се и на нама не испуни: Доћи ће господар винограда и погубити ове виноградаре и даће виноград другима. Само да се и ови други не одбаце, и да се не погубе не само виноградари, него и сам виноград...

   ПЕТАК

   Кесарево кесару, а Божије Богу (Лк.20,25). Свакоме, значи, своје. У наше време уместо кесарево треба ставити "житејско", и рећи: "Житејско" на једној страни, а Божије на другој. Међутим, сви су се бацили једино на оно "житејско", а Божије остављају иза себе. Због тога оно не само да не стоји на своме месту, тј. у првом плану, него се сасвим заборавља. Последица тога, наводно ненамерног заборављања, јесте замагљивање у свести оног Божанског. Затим већ следи нејасноћа његовог садржаја и његове основе. Отуда слабост уверења и несталност вере, а затим и њено напуштање и утицаји свакаквих ветрова разних учења. Тај пут проходи сваки понаособ када почне да занемарује оно што је Божанско; тим путем иде и заједница када у своме поретку почне да занемарује оно што Бог од ње захтева. Када је Божије стављено у задњи план, у заједницу почиње да се усељава еманципација од Божијих захтева на умном, наравственом и естетичком плану, и секуларизација (тј. служење духу времена) политике, обичаја, забава, а затим и васпитања и свих установа. У садашње време не мисле, не говоре и не пишу о ономе што је Божије. То им чак ни на памет не пада у њиховим подухватима. Зар је онда чудно што, при таквом настројењу, учења противна вери налазе пут ка друштву и што се оно приклања општем безверју?

   СУБОТА

   Нека буду бедра ваша опасана и светиљке запаљене (Лк.12,35). Треба бити спреман сваког часа, јер се не зна кад ће доћи Господ - било ради Последњег суда, било да те узме одавде (што је за тебе подједнако важно). Смрт све решава. Иза ње је свођење рачуна живота: што си стекао, то ћеш и имати на сву вечност. Ако си стекао добро - и твој удео ће бити добар, а ако зло - онда рђав. То је тако извесно као што је извесно да постојиш. Све се то може догодити још овога минута, управо овог часа док читаш ове редове, а затим је свему крај: ставиће се печат на твоје биће, који нико више неће моћи да скине. Имамо, дакле, због чега да се замислимо!.. Међутим, није могуће начудити се због тога што се тако мало о томе мисли. Каква се ту тајна врши над нама! Сви ми знамо да је смрт на вратима и да се не може избећи, па ипак готово нико о њој не мисли. Она ће, међутим, прићи изненада и зграбити. Чак и када нас обузме смртна болест, ми не мислимо да нам је дошао крај. Нека то анализирају психолози са научне стране. Са наравствене стране, овде се не може превидети несхватљива самообмана, која је страна једино онима који пазе на себе.

   НЕДЕЉА ДВАДЕСЕТ ОСМА ПО ДУХОВДАНУ

   Много је званих, али је мало изабраних (Лк.12,24). Звани су сви Хришћани, а изабрани су они који верују и живе хришћански. У прво време Хришћанства ка вери је призивала проповед. Ми смо, међутим, призвани самим рођењем од Хришћана и васпитањем међу њима. И слава Богу! Половину пута, тј. ступање у Хришћанство и укорењење његових начела у срцу од самога детињства, ми прелазимо без труда. Рекло би се да ће утолико бити јача вера и исправнији живот за све будуће време. Тако је и било. Међутим, од пре неког времена почело је код нас да бива друкчије. У школско васпитање су уведена нехришћанска начела која кваре омладину; у друштво су ушли нехришћански обичаји који омладину развраћују по њеном изласку из школе. И није онда чудно што се, по речи Божијој, ионако мали број изабраних, у наше време показује још мањим. Јер, већ је и дух времена противхришћански! А шта ће бити даље? Ако се код нас не измени начин васпитања и ако се не измене обичаји у друштву, све више и више ће слабити истинско Хришћанство, и најзад ће сасвим нестати. Остаће само име хришћанско, а духа хришћанског неће бити. Све ће испунити световни дух. Шта да се ради? Треба се молити ...

   извор: Светосавље

Нема коментара:

Постави коментар