Translate

15. децембар 2015.

Ко је достојан причешћа

Господ не тражи од нас педантно држање поста, формално читање канона и механичко набрајање грехова на исповести, него дух скрушен и срце смирено. Ако у периоду припреме за свето Причешће нисмо постигли такво духовно стање, узалудан је наш труд.
Манастир Вазнесење, 12.12.2015.
   Јеросхимонах Симеон Желњин (1869-1960) више од шездесет година подвизавао се у Псковско-Печерском манастиру. Он је био један од оснивача псковско-печерског стараштва двадесетог столећа. Старац је саветовао својим духовним чедима да се причешћују што је могуће чешће. Кад је сматрао за корисно, он је понекад благосиљао да се човек причешћује чак и два дана узастопно. При том је отац Симеон наглашавао да причасник пред примање Господњег Тела и Крви треба јасно да увиђа своју недостојност.
   Једном приликом старцу Симеону дошла је на исповест његова духовна кћи монахиња Архелаја. После исповести старац је неочекивано рекао: - Сутра ћеш се причестити! - Не могу никако, - одговорила је матушка, - нисам спремна, јуче сам јела мрсно - чорбу са млеком, и недостојна сам. Види ти, - недостојна. Ето, добро је што ти је макар сада синуло да си "недостојна". Знајте да се она свагда причешћује "достојно"! Е па, сутра ћеш се причестити "недостојно".
   Старац Симеон је својим прозорљивим духовним оком видео стање човекове душе. Он је свагда знао ко и када може да се причести, а ко треба да причешћивање одложи.
   Свест о светости Тајне Евхаристије и сопственој грешности неминовно доводи сваког од нас до питања: јесам ли достојан да се причестим и не причешћујем ли се на осуду? Кад тачно држимо правила припремања за причешће то нам у извесној мери даје за право да сматрамо да се заиста припремамо за примање Светих Дарова. Али спољашња правила служе само као оријентири за унутрашњу духовну припрему за Тајну. А ми им каткад придајемо пресудан значај и тада почињемо да идемо лажним путем.
   Једном је свети праведни Јован Кронштатски пред причешће упитао нека своја духовна чеда: - Па, како сте? - Спремни смо, баћушка, - одговорили су једни. - А ви? - А ми нисмо добро, - признали су скрушено други, - нисмо се припремили јер смо били заокупљени пословним бригама, опростите! - Ево шта, - расудио је свети, - ви, неспремни, - приступите, а ви спремни, приђите Чаши Христових Тајни другом приликом. Тако је отац Јован Кронштатски ободрио смирене и уразумио самоуверене.
   Ни један човек због својих заслуга, труда или чак подвига није достојан да се причести Христовим Телом и Крвљу. Зато припрема за причешће, као што је рекао један богослов, није у срачунавању и анализи своје "припремљености" и "неприпремљености", него у одговору љубављу на љубав. А људи, заборавивши на љубав према Христу, често приступају светој Чаши само са жељом да одрже редовност причешћивања. Сматра се да је најподеснија припрема за причешће за време дугих постова. Зато у том периоду у храмовима можемо видети велики број причасника. Међутим, да ли сви они, изабравши благопријатно време, достојно примају Христове Тајне?
   Једном је у време Великог поста један парохијанин цркве у којој је служио преподобни Севастијан Карагандински (1884-1966), радосно рекао: - Колико је много причасника било данас у храму!
   - Причасника је било много, али оних који су се причестили заиста мало, - приметио је преподобни Севастијан. - Не треба да се горде они који се причешћују у право време, и не треба да очајавају они који због одређених околности то не могу да чине. Догађа се да се тек пред саму смрт човек удостојава причешћа на спасење душе.
   Пред Свето Причешће треба да постимо, да читамо молитвено правило и да очистимо савест у Тајни покајања. Ипак, чак нам ни тачно испуњавање захтева које Црква поставља онима који желе да се причесте не гарантује достојно примање Христових Тајни. Зашто? Зато што, испуњавајући те захтеве, често заборављамо на циљ ради кога су они установљени. Господ не тражи од нас педантно држање поста, формално читање канона и механичко набрајање грехова на исповести, него дух скрушен и срце смирено. Ако у периоду припреме за свето Причешће нисмо постигли такво духовно стање, узалудан је наш труд.
   Треба такође да имамо на уму да страхопоштовање пред тајном Светог Причешћа не треба да прерасте у неувереност, тугу и мрзовољу, што у нашој души може да изазове сумњу у неопходност причешћа. Преподобни Јефрем Сиријски је писао: "Бојим се да се причестим као недостојан, али још више се бојим да останем без причешћа да не бих погинуо".
   Једном је нека жена исповедила једном сада већ почившем епископу да је непрекидно увиђала своју недостојност и да зато није смела да приступа светој Чаши, а кад је и приступала, мучила се. Епископ је тој жени рекао: - Кад сматрате себе недостојном управо тада и приступајте, а кад сматрате себе "достојном" тада ми то реците и ја вам нећу допустити да се причестите.
   Разуме се, пред причешће не треба без разлога да духовно мучимо себе. Ако имамо дубоки осећај сопствене недостојности, онда са надом на милост Божију можемо да приступамо причешћу без икаквих душевних мука. Преподобни Серафим Саровски је говорио: "Благодат коју дарује причешће тако је велика да ће човек, ма колико био недостојан и грешан и макар био од главе до пете покривен ранама грехова, само ако Господу, Који све нас искупљује, приступи са смиреном свешћу о својој великој грешности, бити очишћен благодаћу Христовом, да ће све више светлети и сасвим се просветлити, и спашће се".
  Један од послушника Саровског манастира исповедио се пред причешће, али ипак није решио да се причести. Налазећи се у олтару за време служења Литургије, мислио је: "Због своје недостојности, по суду Божијем бићу сажежен огњем или жив прогутан од земље, чим приступим Чаши". Тако је размишљао у присуству преподобног Серафима Саровског.    Прозревши мисли послушника, свети га је позвао и рекао: - Ако бисмо океан испунили нашим сузама, ни тада не бисмо могли да задовољимо Господа за то што Он бесплатно дарује, хранећи нас Својим Пречистим Телом и Крвљу, који нас умивају, очишћују, оживљавају и васкрсавају. Дакле, приступи без сумње и не смућуј се: само веруј да су то истинско Тело и Крв Господа нашег Исуса Христа који се дају за исцељење свих наших грехова.
Кад човек схвати дубину своје огреховљености и сматра себе недостојним било какве Божије милости, она га неочекивано посећује.
   Старац Јосиф Исихаста (+ л959) имао је велики духовни углед међу атонским подвижницима, од којих су многи били његови ученици. Неко време старац Јосиф се налазио у затворништву и није излазио из своје испоснице чак ни на Литургију. Једном је уочи великог црквеног празника пребивао у својој келији у осами и безметежности. Током целе вечери старац Јосиф је непрестано мислио да ће се на тај празник други иноци причестити, а да је он због својих грехова тога недостојан. Старац је затворио очи и са горчином погрузио свој ум у самоосуђивање, али при том је у њему жеља да окуси Хлеб Живота све више расла. Изненада је осетио нечије присуство. Подвижник је отворио очи и пред собом угледао анђела од чије појаве се тамна келија испунила светлошћу не од овога света. Анђео је држао у руци красан сасуд, приближио се старцу Јосифу и са великим страхом Божијим и пажњом ставио му у уста частицу Христовог Тела. Затим је анђео са осмехом погледао на причасника, покрио сасуд и кроз кров се узнео тамо одакле је дошао. У току дана и ноћи после чудесног причешћа старчево срце је било испуњено неизрецивом љубављу према Христу и он није помишљао ни о чему земаљском.
   Свако од нас треба да зна: ништа не скрушава наш дух и не смирује наше срце као истинско покајање и плач због грехова. Али постоји пет узрока који нам сметају да се чистосрдачно кајемо због почињених грехова. Које су то сметње?
   Можемо се причестити на осуду ако се: 1) уместо искреног покајања бавимо самооправдањем; 2) опраштамо својим увредиоцима и саблазнитељима на речима, а у свом срцу настављамо да се гневимо на њих; 3) кајемо за грех, али при том не осећамо одвратност према њему, него чак остајемо и привезани за њега; 4) приликом покајања не дајемо обећање да ћемо се убудуће клонити грехова, искорењивати страсти и исправљати свој начин живљења; 5) приступамо Тајни покајања формално, само зато да би нам било допуштено Свето Причешће.
   Због своје грешности сви смо ми недостојни Христових Тајни и удостојавамо се да их примимо само по великој милости Божијој. Безгранично Господње човекољубље покрива наше грехе и допушта нам да приступимо светој Чаши. Али, кад човек прима Свете Дарове без самоосуђивања, скрушености и смирења, лишава се милости Божије и причешћује се на осуду. Који су знаци таквог причешћа? Од човека одступа благодат Светога Духа, и он: а) губи љубав према Богу и људима; б) лишава се ревности за славу Божију; в) више нема страха Божијег; г) постаје небрижљив и равнодушан према свом спасењу.
   Свети Анастасије Антиохијски писао је: "Они који приступају Светим Тајнама са страхом, трепетом, исповешћу и умилењем, добијају опроштај, а они који приступају без страха и са потцењивањем, добијају казну. Таквима не само да се не даје опроштај грехова, него им, поврх тога, ђаво још лакше приступа. А они који са страхом прилазе Божанским Тајнама, не само да се освећују и добијају опроштај грехова, него и ђавола од себе прогоне".

   Дакле, за којег причасника се може рећи да се причестио достојно? За оног ко је, не видећи своје духовне врлине, приступио светој Чаши са свешћу о својој ништавности, са смиреним срцем и скрушеним духом.

   извор: facebook.com/Pravoslavlje-Je-Zivo

2 коментара:

Ivan Susic је рекао...

Одличан текст. Хвала много!

Radovan Dimitrijevic је рекао...

Сјајно, од А до Ш.

Постави коментар