Translate

08. децембар 2015.

ДАН ПОЧЕТКА НОВОГ ЗАВЕТА СА БОГОМ НА ЗЕМЉИ

    У име Оца и Сина и Светога Духа!
   Данас се у храму Божијем Дјева јасно јавља и свима Христа наговештава... Гледајући улазак Пречисте, ангели се задивише што Дјева ступа у Светињу над светињама.
   Чистота и светост, светлост и радост - то је неухватљиви дах данашњег празника и службе.
   Ликујући и радујући се, степеницама старозаветне светиње Јерусалимског храма пење се трогодишња Девојчица, већа од Светиње над Светињама. Њени стари, праведни родитељи, Јоаким и Ана, као и хор девојака са упаљеним свећама, "појући, играјући и ликујући" прате Ону Која се приноси на дар Богу. Обузет свештеним усхићењем првосвештеник Захарија - старац, родитељ Претече, "благословивши прими" Свету Отроковицу и по нарочитом откровењу Божијем уведе Је у Светињу над Светињама.

   Догађаја је мало, и због чега је тако радосно, тако важно и значајно постало ово славље? Зашто је овај празник постао један од дванаест највећих празника? Због тога, драги моји, што је Ваведење Пресвете Богородице у храм постало неопходна карика у ланцу спасоносног Божијег промишљања о свету.
   Овај догађај је завршио петовековно отуђење човека од Бога и његов боравак у ропству греха
   Светилиште Јерусалимског храма, где је обитавао Бог и где је Он откривао Своје присуство, није било приступачно никоме осим првосвештенику и то једном годишње, када је он улазио овамо са жртвеном крвљу и приносио молитву за грехове народа. То светилиште се, благодаћу Божијом, отворило за Богоизабрану Отроковицу Кћер људску. Пресвета Дјева је уведена у Светињу над Светињама, носећи у Себи невидљиво за свет велику жртву, нову живу жртву - Христа, Бога и Човека.
   Старозаветни Божији храм је примио у себе семе новог живота - Богоотроковицу, у Којој духовно зри и ниче Нови, спасоносни Завет човечанства с Богом. Старозаветни Божији храм је примио у себе свештени ковчег Новог Завета, живи храм Спаситељев, скупоцену ложницу и Дјеву - свештену ризницу славе Божије.
   Са уласком у храм Богоизабране Отроковице наступило је време када се Божије благовољење враћа људима и кад се они приближавају Богу као свом Небеском Оцу, јер је Син Божији постао и Син Дјеве. Благодат благовести помирење с Богом, и улаз на небо отвара се свима који жуде за небом.
   С овим уласком су се први пут могле изговорити речи: "Твоје од Твојих, Теби приносећи..."
   Дар Божији људима - Пресвета Дјева - плод молитве престарелих родитеља, а кроз Њу и Христос, враћа се од људи Богу, као дар Њему од људи, као жртва угодна и миомирисна.
   Са овим уласком предосећају се промене у свету, и први пут су се могле запевати речи радости и наде: "Христос се рађа, славите, Христос силази с небеса, изађите Му у сусрет."
   С уласком Пресвете Богородице у храм догодило се чудо. Небо се сјединило са земљом и вечност је ушла у време, освештавајући га за вечност. "Данас је почетак Божијег благовољења, и проповедање човечијег спасења."
   Тако је велик овај дан, тако је он јединствен и непоновљив - дан почетка Новог Завета са Богом на земљи.
   До доласка Христа Спаситеља у свет остало је још веома мало година и храм Божији је био позван да у тим годинама у највећој светости, чистоти и божанственој сили одгаји и васпита чисту детињу душу Богоотроковице, испуњавајући Је божанством и припремајући у Њој само Боговаплоћење.
   Пресвета Дјева је у храму Божијем из дана у дан расла и телесним и духовним снагама. Силе духа Пресвете Дјеве су се уобличавале, расле и укрепљивале ангелском беседом, молитвом управљеном Богу и делањем Бога ради. Њена телесна снага је подржавана небеском храном, коју Јој је доносио Архангео. Првосвештеник Захарија, који ни сам није могао свакодневно да улази у Светињу над Светињама са запрепашћењем, недоумицом и страхом слушао је беседе Дјеве са Архангелом у Светилишту. Не налазећи ништа слично у јављању ангела другим људима, првосвештеник је постајао све сигурнији да је дошло време да се испуни свеопште очекивање и да ће од Благословене доћи спасење, од Жена - Обећани, од Дјеве - Бог.
   Будући храњена Божијом благодаћу и изгубивши у последњим годинама Свог живота при храму једину везу са земљом - своје праведне родитеље, Марија се заветовала Богу да ће до краја живота сачувати девственост и остати слушкиња Господња, Њему Једином служећи и предајући се увек и у свему Његовој Светој вољи.
   Ево слушкиње Господње, нека ми буде по речи Твојој (Лк. 1,38).
   Њено срце, предато Богу, постало је нерукотворени храм, обитавалиште Божије. убрзо након тога, доћи ће Христос - Њен Син и Син Божији - и утврдити истинитост овог новог нерукотвореног храма, чији ће темељ постати Он Сам.
   Не знате ли да сте храм Божији и да Дух Божији обитава у вама? Ако неко разара храм Божији, разориће њега Бог, јер је храм Божији свет, а то сте ви (1 Кор. 3,16-17). Са тим обнављањем храма Божијег, људи се неће поклањати Богу само у Јерусалиму, него ће Му се у Духу и истини поклањати на сваком месту где Он влада и где се нађе верно и богољубиво људско срце.
   На овај велики дан данашњег празника не можемо а да се сви ми не замислимо и да не будемо свесни да је пут према Небу, откривен људима у ова давна времена, и данас исти и да почиње на прагу рукотвореног храма Божијег, када се човек крштењем приноси на дар Богу и постаје нерукотворени храм, када се Дух Божији настањује у њему. Наш пут по животу мора да прође кроз храм, како бисмо се васпитали и одрасли у њему, како би се овај пут завршио у светилишту Божијем, на небу, где је са Својом жртвеном Крвљу за нас ушао Сам Христос - Првосвештеник будућих блага.
   Драги моји, храм Божији је свагда и у сва времена био жртвеник Божији, који освештава и жртве и оне који их доносе. Још је у старозаветним временима Сам Господ благословио храм као место Свог обитавања. Небо је престо Мој а земља подножје ногама Мојнм: Гдје је дом који бисте Ми сазидали, и где је место за Моје почивање (Ис. 66,1)?
   Први храм Божији, рукотворено светилиште на земљи које је изградио син цара и пророка Давида, Соломон, 1033. године пре рођења Христовог, био је сазидан непосредно по Божијој заповести. Посветио сам дом овај... да ту намјестим име Своје довека; и очи ће Моје и срие Моје бити онде вазда, рече Господ (3 Цар. 9, 3). Диван, свет и велелепан био је први храм Господњи у Јерусалиму, а Ковчег завета, који је Бог дао преко Мојсеја, налазио се у њему.
   Храм Божији је свагда и у сва времена вечност, у њему живи и борави све што је било од почетка, од стварања света, и што ће још бити до самог Другог и славног доласка Господњег. У Храму Божијем је све у свагда живо - и прошлост, и садашњост и будућност. У животу не постоје тајне за које не би знао Храм Божији - света Црква.
   Зашто онда живи не знају ове тајне, зашто чак и они који бораве у храму остају глуви и слепи за њих, зашто је тако мало оних који виде и који чују?
   Зашто је пропао први Јерусалимски храм, заједно са својом великом светињом - Ковчегом Старог Завета? Зашто нам је велика светиња другог Јерусалимског храма, освештана боравком Ковчега Новог Завета - Пресвете Богоотроковице - и доласком у њега Спаситеља и Бога - Христа, оставила као успомену на себе само Зид плача? Зашто је "Нови Израиљ" - Велика Русија, која је у току девет столећа градила у себи Дом Божији требало да, као старозаветни
   Израиљ, доживи седамдесетогодишње ропство од својих и мрскост пустошења на светом месту - многе и многе разрушене храмове Божије и манастире?
   Одговоре на сва наша горка "зашто" треба опет да тражимо у Храму и у Светом Писму које Храм чува. Он чува светиње, он чува истине, али тешко нама, живима, јер се испоставља да су ове отворене ризнице, ова пророчанства која су се до нашег времена испунила, због наше лењости, суровости и неверја за нас остали тајна, скривена иза седам печата. Ево шта је рекао Господ Саваот у време када се први старозаветни храм тек освештавао и блистао светињом.
   Саслушајте пажљиво ове речи, драги моји, јер је њих Господ изрекао као упозорење васцелом људском роду: Ако се ви и синови ваши одвратите од Мене и не одржите заповести Моје и уредбе Моје које сам вам дао, ако отидете и станете служити другим боговима и клањати им се, тада ћу истребити Израиља са земље коју сам вам дао, и овај дом, који сам посветио имену Својему, одбацићу од себе... ко Год прође мимо њ, зачудиће се и запиштаће, и рећи ће: зашто учини Господ ово од ове земље и од овога дома? И одговараће се: јер одусташе од Господа Бога својега... и узеше друге богове, и клањаше им се и служише им; зато пусти на њих Господ све ово зло (3 Царств. 9, 69). Ове речи нису чули они, којима су оне биле упућене. Зар их нећемо чути ни ми, иако видимо да су се испуниле?
   Одступање од Бога - то је разлог свих несрећа у сва времена.
   Јеврејски цареви и народ одступили су од Бога и поклонили се туђим боговима. Господ је казнио Израиљ ратом и, у очекивању покајања, послао отпадницима пророка Јеремију, да им проповеда покајање ради поправљања. Они, међутим, нису послушали пророка, као што нису послушали ни Самог Господа. Јерусалим је био разорен, Соломонов храм је пао а Ковчег Завета је пропао. Израиља, који је сагрешио, задесило је седамдесетогодишње вавилонско ропство.
   Други Јерусалимски храм, саграђен после повратка из Вавилонског ропства, био је мањи и не тако велелепан, али су му пророци Агеј и Захарија предсказали славу већу од славе првог, јер ће у њему узрасти Ковчег Новог Завета. Судбину овог храма и престанак старозаветне жртве пророк Данило је предсказао много пре него што се ово десило. Последње пророчанство о другом Јерусалимском храму зачуло се из уста Самог Спаситеља. На дан Свог уласка у Јерусалим, Господ Исус Христос је заплакао и, видевши да је Голгота близу, предсказао храму пропаст: И срушиће тебе и децу твоју у теби, и неће оставити у теби ни камена на камену, зато што ниси познао време у којем си похођен (Лк. 19; 44).
   Израиљ је опет одбацио Божије и примио људско, одбацио је Христа Спаситеља осудивши Га на смрт и измоливши себи убицу Вараву. Свет чује последњи плач, јецај због слепила изабраног народа: Јерусалиме, Јерусалиме, који убијаш пророке и засипаш камењем послане теби! Колико пута хтјех да саберем чеда твоја, као што кокош скупља пилиће своје под крила, и не хтедосте! Ето ће вам се оставити кућа ваша пуста (Мт. 23, 37-38).
   Ето ће вам се оставити кућа ваша пуста - страшне речи су се оствариле, зато што људи опет нису желели да буду Божији.
   Јерусалимски храм је васпитао Ону Која је већа од Светиње над Светињама, и следбенике Христове. Међутим, у њему су истовремено живели и они, чији је живот био далеко од Бога и који су, између храма и жртвеника, убили првосвештеника Захарију, који су убили Претечу Христовог Јована, који су разапели Христа Спаситеља.
   Зар не видимо да човек постаје или сатрудник Божији или рушитељ онога, што Господ зида? Погледајте, драги моји, како опасно корачамо. Може се бити у храму, али без Бога, и Бог кажњава људе зато што Га не поштују, зато што одбацују храм.
   Деценијама трају спасоносне Божије казне према људима позивајући људско срце да се врати Богу. Као последње упозорење, зазвучале су нам речи приче о виноградарима: Узеће се од вас Царство Божије, и даће се народу који доноси плодове његове (Мт. 21, 43).
   Будимо нарочито опрезни сада, драги моји, зидајући и поправљајући мноштво рукотворених храмова, не заборавимо главни новозаветни храм Божији - своје срце, које је позвано да служи Богу у Духу и истини. Не заборавимо да се враћамо из заробљеништва туђинских племена и нашег народа, који нападају нас и нашу православну веру, не заборавимо да смо болесни, осакаћени, духовно изнемогли. Не заборавимо да смо дуго, веома дуго, били без Бога и да сада тек стојимо на прагу Храма који ће нас освештати, али само под једним условом: ако ми то сами пожелимо.
   Навешћу вам, драги моји, речи Господње, које данас нарочито треба да нам помогну да постанемо свесни критичног момента нашег садашњег живота: Зато сада овако вели Господ над војскама: узмите на ум путеве своје. Сејете много, а увозите мало; једете, а не бивате сити; пијете, а не напијате се; одевате се, а ниједан не може да се загреје; и који заслужује новце, меће их у продрт тоболац. Овако вели Господ над војскама... Идите на Гору, и донесите дрва, те зидајте дом; и биће Ми мило, и прославићу се, вели Господ. Изгледате много, а ето мало; н што унесете у кућу, Ја раздувам. Зашто? Вели Господ над војскама: Зато што је дом Мој пуст, а ви сваки трчите за свој дом. Зато се затвори небо над вама да нема росе, и земља се затвори да нема рода њезиног (Аг. 1, 5-10).
   Ми стојимо на прагу Храма и треба да уђемо у њега, оживљујући у себи познавање закона Божијег, да уђемо испуњењем обећања која смо већ дали Богу. Не заборавимо да о судбини земаља и народа не одлучују само владари, него да одговорност за живот света пред Богом лежи на свима, на сваком живом, ма како мали био.
   Драги моји! Милост Божија нам данас даје време и покајање. Љубав Божија трпи болест нашег неверја. Господ чека да нас скупи под Своја крила. Пожелимо онда спасење, вратимо се у Храм Божији љубављу ИИ жељом према њему и вратимо Богу храм нашег срца. Затим ће се отворити обиље милости Божије, коју смо ми затворили нашим гресима, отвориће се небо.
   А Пресвета Дјева, Богоизабрана Отроковица, Кћи људска, Која нам је прва отворила небо и постала Мати страдалничког и болесног човечанства, увек је спремна да Својом благодаћу подржи, укрепи и да путем спасења проведе кроз живот све оне који Јој притичу с вером и љубављу.

"Величамо Те, Пресвета Дјево, Богоизбрана Отроковице, и поштујемо твој улазак у храм Господњи." Амин.

   21. новембар (4. децембар) 1994. године

  Архимандрит Јован Крестјанкин, ОЖИВИМО СРЦА ЗА БОГА!
  Писма духовног руковођења за савременог човека
  извор: www.svetosavlje.orgб

Нема коментара:

Постави коментар