Translate

06. децембар 2015.

Епископ Захумско-херцеговачки и приморски Григорије, О Литургији

   Света Литургија је простор слободе. Она је земља живих. Она је наша права отаџбина и једина која на овом свету, створеном и смртном, има ону моћ и дејство које сви жељно траже и ишчекују: да се у њој и њоме јави Син Божији и да се сва творевина, у којој је човек створен као најважије створење Божије, спасе и пронађе излаз из ропства греху и смрти.
   Свето Јеванђеље, које је аутентична и увек жива, увек актуелна Реч Божија упућена овом свету, права је ризница прича о догађајима који нису нешто давно прошло, за нас далеко и неважно, већ напротив догађаји који се суштински тичу нашег живота, који говоре о нашем спасењу. Прича о блудном сину, заблуделом и од оца одбеглом, који се кроз покајање поново са оцем измирује и дому враћа, прича је која можда очигледније од свих осталих пројављује тајну Свете Литургије. Речи оца који хрли у сусрет покајаном сину: "Овај син мој изгубљен беше и нађе се, мртав беше и оживе", речи су које Бог упућује сваком истинском покајнику. А гозба о којој Свето Јеванђеље говори, гозба коју отац приређује у част синовљевог повратка дому своме, управо је Света Литургија у којој је оно теле "угојено" Сам Син Божији, Који се приноси за живот света. 
   Света Литургија је, како је неко рекао, увек драма спасења која се завршава прослављањем и Бога и човека. Но у исто време она је и сабор, сабор на коме је Бог међу боговима и на коме сви који у њој учествују, кроз своје покајање и благодарност, постају судеоници велике Тајне обожења. Зато литургијска молитва која нас уводи у најдубљу тајну богослужења каже: "Боже Свети Који у светима обитаваш, Ти онима који Те моле дајеш мудрост, а за спасење си одредио покајање." Свима нам је потребно покајање, како бисмо попут оног блудног сина упркос гресима својим могли да примимо Очеву љубав. Он ју је примио срцем смиреним и духом скрушеним које Бог никада неће одбацити, јер једино се таквим срцем и духом може ући у ову велику Тајну, примити Лек бесмртности и Хлеб вечног живота, тј. вратити се из земље далеке, земље смрти, у земљу живота, земљу живих.
   Света Литургија је највећи дар Божији палом човеку. У њој и њоме дарује нам се Сам Син Божији Који је Хлеб живота, а Који за себе каже: "Који мени долази неће огладнети, и који у мене верује неће ожеднети,(...)Јер тело моје истинско је јело, а крв је моја истинско пиће. "Тешко је људским језиком изразити ову велику Тајну спасења коју нам Света Литургија открива. О њој можемо сведочити једино непрекидно опомињући сами себе, и један другога, да је живот - дар. Рођењем сваког новог човека, Господ Сведржитељ исповеда Своју веру у човека. А са своје стране, сваки је човек призван да животом исповеди своју веру у Бога. Како то чинимо? Својим крштењем и облачењем у Христа, као што певамо на Св. Крштењу: "Ви који се у Христа крстисте, у Христа се обукосте." А како се у Христа облачимо? Опет покајањем, опет смирењем.
   Наша вера јесте вера у живот, и зато је главна карактеристика сваког истинског хришћанина, и доброг и грешног и праведног, да има живот у себи и да носи радост живота. Зато је Св. Литургија увек радост, зато је она увек тако величанствена. У њој је важно све, па и естетика, тј. благообразност места на коме се служи, красота Дома Божијег, лепта свештеничких одежди, склад боја, звукова, покрета. Ово су знали наши стари па су увек имали посебно, свечано црквено рухо. Они су знали, а и ми морамо научити, да се у Литургији збива најзначајнији од свих сусрета који се могу збити на земљи: сусрећу се Небо и земља, сусреће се човек са Богом кроз Онога Који је сишао са Неба и испунио вољу Оца Небескога. Он је умро ради нас и ради нашег спасења, и васкрсао из мртвих васкрсавајући и нас са Собом. Литургија је дакле предворје вечности, Дом Великога Цара у који смо позвани и у коме се збива наше сједињење са Њим те Његова смрт тако постаје наша смрт, Његово Васкрсење наше васкрсење, Његова Победа наша победа. Тако Његова слава постаје наша слава и Његово наслеђе наше наслеђе. У Литургији и кроз Литургију престајемо бити само синови овога века и постајемо синови Царства. А пошто смо синови, нисмо више најамници већ наследници. Каква слава,, каква част, какво богатство и достојанство! Постајемо једно са Сином Божијим, бивамо од Бога познати и возљубљени! Велика је ово тајна побожности.
   У Литургији учимо да пружимо али и да примамо љубав, јер бити у Рају, тј. бити на вечном сабору Царства Небеског значи управо то:  имати у себи Божанске љубави. У Литургији исповедамо: "Сами себе, и једни друге, и сав живот свој Христу Богу предајмо", и то се уистину збива јер ми не можемо живети једни без других. Наше постојање увек је пуно чежње да буде потврђено од другог: ако неко други, нарочито неко до кога нам је стало, не каже да постојимо - онда ми и не постојимо. А Литургија је управо та вечна, непролазна, оживљавајућа и живтворна потврда нашег постојања, кроз то што волимо и што смо вољени.
   Велики је и неизрециви дар, али и позив на велику одговорност видети светлост истиниту, примити Духа Небескога, постати духоносац и богоносац, и сведок чуда живота, спасења и преображења које се открива у Литургији. На том месту, на тај начин, у том чудесном догађају, већ сада и овде у времену постајемо причасници вечности. Зато је тако важно у том догађају учествовати, у ту се земљу вратити. Јер свака земља изван те земље је земља далека. У свакој земљи изван ове земље, завидићемо чак и свињама као што каже прича о блудноме сину. А унутра, у тој земљи где се служи Света Литургија примићемо дарове неизрециве, постаћемо синови и наследници Царства, видећемо светлост истиниту и обрадоваћемо се, и наћи ћемо радост живота.

Епископ захумско.херцеговачки и приморски Григорије, Радост живота, Глас Српске, Бања Лука, 2010.

Нема коментара:

Постави коментар