Translate

01. јануар 2016.

Ко је пронашао натпис Светога Саве?


   У сусрет прослави осам стотина година аутокефалности наше помесне Цркве

   Откривање натписа Светог Саве у манастиру Студеници

   „И обнових своју дедовину...“

   Оснивачка Хиландарска повеља Симеона Немање
   Историјске прилике 1206. године

   Почетком 1206, а можда и 1207. године, са групом монаха Свети Сава је пренео
мошти преподобног Симеона у Хвосно, одакле је заједно са браћом жупаном Стефаном
и кнезом Вуканом, са племством и свештенством кренуо за Студеницу. У Манастиру
Студеници положили су Немањине свете мошти у гроб 9. фебруара, да би ускоро (13.
фебруара) обележили Немањин помен. Пишући у Житију Преподобног Симеона о
поласку из Хиландара, Сава говори како „настадоше многи метежи у томе крају, јер
прошавши Латини и заузеше Цариград, бившу грчку земљу, чак и до нас, и улегоше и ту
у свето место, пошто је настао велики метеж“. Утом му је стигла посланица од његове
браће, жупана Стефана и кнеза Вукана, да дође у Србију и донесе Немањине мошти. „И
мада је био велики метеж у тим земљама, уз помоћ Божју и пресвете Владичице
Богородице, и молитвама блаженога и преподобнога и часнога господина нам и оца
Симеона, прођох, што рече, кроз огањ и воду, цео и сачуван, и ничим повређен“, говори
Сава о том путовању.
   Одмах по доласку, Архимандрит Свети Сава постаје игуман студеничког
братства. Неспорно је да је, током наредне деценије, одатле обилазио крајеве суверене
Српске земље и да су, истовремено са градњом Манастира Жиче, припремани
предуслови за црквену самосталност у рангу архиепископије као и за проглашење
српског владара краљем, што се све десило за мало више од деценије.
   Историјске прилике пред Савин долазак биле су сложене. Све до 1204. године, из
Цариграда, као символа, државе и Цркве црпеле су идентитет. Вековима је било готово
незамисливо да тај царски град може бити освојен или уништен. Његов пад под Латине
1204. године мора се посматрати као слом дотадашњих система вредности, начина
размишљања, али и црквених промишљања. Тим догађајем, за многе – „Сунце је
престало да сија“. Са друге стране, Свети Сава се 1206/7. запутио на ризично путовање
од Хиландара како би очево тело пренео у Србију. Поред туге због колапса Цариграда,
мучан утисак на Светог Саву оставило је и „ропство“ светогорских манастира, који су
1206. године потпали под власт латинског бискупа од Севастије. Са таквим утисцима
Свети Сава долази у Србију али, уместо једног апатичног погледа на свет, он схвата да
мора да развије један нови црквени модел који би обезбедио да Црква у Србији живи
слободно, без обзира на неизвесну ситуацију са Цариградом (који ће бити ослобођен
тек 1261. године). Рушење дотадашњег државног и црквеног поретка, као и неизвесност
у вези са будућношћу, у којој је Новом Риму била одузета моћ, довели су до изазова са
којима се Свети Сава активно и стваралачки суочио како у погледу Цркве, тако и у
погледу државе. Ћирилични натписи у Манастиру Студеници, уношење у Студенички
типик 12. и 13. главе које овој лаври дају аутономију, сведоче о вештини Светог Саве да
пружи одговор на „велики метеж у тим земљама“. Његов одговор био је лагани ход ка
самосталности.
   Читајући Студенички типик сагледавамо изванредан осећај Светога Саве да се
суочи са стварношћу и изнедри из ње најквалитетније одговоре. Први кораци отпочели
су у Студеници. Овде Сава пише Немањино житије, као увод у Студенички типик
(образникь). Пре тога је у Хиландару, као почетак Хиландарског типика (оуказание),
највероватније у другој половини 1199. године, такође написао његово житије.
Истовремено са Савиним писањем, вршени су завршни радови на комплексу Манастира
Студенице, који су крунисани тиме што је архимандрит Свети Сава 1209. године, испод
куполе Богородичине Цркве, поставио велики ктиторски натпис. Овај позлаћени
натпис, који говори о Немањи и његовим синовима, преко сто година био је сакривен, те
га нико није могао видети. Зашто је био сакривен и како је пронађен 1951. године? Овај
рад посвећен је онима који су га открили.
   Оно што смо наследили од Немање

   Манастири које је сазидао жупан Стефан Немања су делимично очувани. Света
Богородица у Топлици је рановизантијска црква из 6. века, коју је Немања обновио
између 1158. и 1168. године. Значајан део зидина ове светиње до данас је сачуван и
конзервиран последњих деценија. У блиском периоду настала је и Црква Светог Николе
у Топлици, где се Немања састао са византијским царем Манојлом Комнином. Резултат
добрих односа с њим је ова прва наша светиња која је сачињена по цариградским
обрасцима. Она је родоначелник градитељства рашке школе и, у садашње време, као
заживео манастир, чека неопходну обнову. Ђурђеви ступови, који су завршени 1171.
године, већ четири деценије се обнављају.
   Од Немањиних задужбина, Студеница је од његовог времена сачувала не само
храм него читав комплекс са зидинама, деловима зграда и основама троугаоних кула за
одбрану од нападача. Сачуване су висока кула и трпезарија Светог Саве. Сачувани су
гробови са натписима прва два игумана Игњатија (1183–1195) и Дионисија (1196–1206).
Храм је препун детаља мермерне скулптуре израђене у последње две деценије 12. века.
Сачувано је сликарство из времена када је игуман био Свети Сава.
   Кроз векове, многи владари су улагали у обнову овог Немањиног манастира.
Цркву проширује његов унук краљ Радослав, комплекс обнавља краљ Урош, Милутин
гради чувену Краљеву цркву 1314. године. После једног од страдања Манастира
обновљен је горњи део Немањиног гроба, тако што су две сломљене мермерне плоче
замењене. Обнове су вршене вековима. Године 1758. игуман Константин пише: „обнови
се град“ (тј. манастирски комплекс). Обнову у другој половини 20. века водила је
држава. Значај ове обнове је огроман. У више наврата, у периоду од 1968. до 1987.
године, откопавани су стари конаци. У последњих неколико година откопани су
последњи остаци монументалне ктиторске резиденције Стефана Немање (страдала око
1400. године) а потом доње зоне монашких конака из 13. и пирга-осматрачнице с
почетка 15. века. Сви зидови, који су откопани у стању делимичног распадања, успешно
су рестаурирани и конзервирани, те нам служе на понос и као доказ црквеног и
културног континуитета.
   Обнова-рестаурација и поштовање старог

   Наш народ има велику традицију у чувању културног блага. Стручни израз који
се данас користи приликом радова на манастирским здањима је рестаурација. Настао је
од латинског рестауратио, што значи обнова нечега што је било уништено, пропало,
порушено. Овај израз користе историчари богослови и др., али се употребљава и у вези
са нашим светињама и споменицима културе. Свети Сава је, као игуман Манастира
Студенице, године 1206/1207. написао о Немањи: „Ѡбновившоу ѡтьчиноу дѣдиноу... и
въздвиже погыбшоую свою дѣдинѹ“ („Обнови очеву дедовину... и подиже пропалу своју
дедовину“). Обнова-рестаурација је била неопходна делатност за потврду легитимности
настављања, продужетка, непрекидности наслеђеног. Рестаурација наследства
обезбеђује повезаност и сталност (континуитет) са оним што је било пре нас.
   Интересовање за православну црквену и народну прошлост, историју и старину
јавља се, у новије доба, посебно у Русији почетком 19. века. Ова заинтересованост
расте кроз цео тај век. Крајем 19. века почиње опште духовно буђење када напредују
истраживања у области богословља. Упоредо са овим, у области уметности дешава се
процес промене критеријума оцењивања. Стара православна уметност показаће се као
велико откриће 20. века. У нашој средини ово интересовање веома напредује током 20.
века, када су изведени значајни радови на заштити наших манастирских комплекса.
Током радова на обнови у Студеници дешавала су се значајна открића. Земљотрес
1629. године разломио је кип Богородице са Христом изнад улаза у Немањину цркву. Ова
скулптура је израђена око 1190. године. Немајући могућности да је обнове у тешком
времену ропства монаси су одломљени део закопали. У годинама од 1951. до 1956.
пронађен је поменути део велике скулптуре испод пода у припрати краља Радослава. Убрзо
је успешно враћен на своје првобитно место. Дакле, после више од триста двадесет година
комплетирана је скулптура Богородице Добротворке, која дочекује оне који улазе у храм.
Поред ње су рељефни ћирилични натписи који су старији од Мирослављевог јеванђеља:
„Мати Божија“, „Архангел Михаил“ и „Архангел Гаврил“. Ова велика скулптура
Богородице Добротворке очишћена је пре неколико година.
   Осим овог, стручњаци су у новије доба, вештом интервенцијом, спасли велику
фреску Богородице (1208. год.) да не отпадне са олтарског зида. Из магацина су изнети
сачувани мермерни делови унутрашњег уређења храма, из Немањиног времена, и
враћани на своје место. Радови су настављени све до делимичне паузе у годинама
непосредно после суровог бомбардовања Србије 1999. године.
   Уништавање натписа Светог Саве 1846. године

   Постепено потпадање српских земаља под Турке током 14. и све до краја 15. века
довело је православну Пећку патријаршију у тешко стање. За то време црквена
организација се полако урушавала. Многе епископије су замрле, друге су ипак успеле да
опстану. Трон патријарха српског у Пећи, духовног пастира српског народа и старешине
Цркве, био је упражњен. Године 1557. на њега је сео нови архиепископ пећки, патријарх
Макарије. Ова година је запамћена као година обнове Пећке патријаршије. Макарије се
први пут помиње у поговору „Псалтира“, штампаног у Милешеви, 4. новембра исте
године. У поговору стоји: „Тада обнови и држаше престол светог Саве [...]
преосвештени архиепископ све српске земље и поморске и северних страна и других
кир Макарије.“ Обнова престола створила је услове за још једну обнову, обнову многих
храмова и манастира. У њој знатан удео има врхунска иконографска школа пећког
манастира под руководством зографа Лонгина. Ова радионица извршила је 1568. године
обнову оштећеног студеничког сликарства. О овој рестаурацији се посебно старао
студенички игуман Симеон. Међу најзначајније композиције које су тада обновљене
спада фреска Успења Богородице. Ово је било веома важно јер је Успење студеничка
храмовна слава, на коју посебно указује 11. глава Типика Светог Саве. Нажалост, ова
композиција је 1846. године унакажена ударцима чекића, којима је направљена подлога
за малтерисање и ново живописање које је потом извршено. Током извођења ових
радова оштећене су фреске четири светитеља у олтару из 1208. године тако што су на
њиховим ореолима и главама пробијени четвртасти отвори у које су завучене дрвене
греде. Недавно су скинуте даске које су 1846. године биле прикуцане преко лица Светог
Ахилија и још једног непознатог светитеља. Осим ових, ослобођене су фреско-иконе
Светог Партенија и Светог Харалампија (све из 1208. године). Њихове фигуре, поред
тога што су у 19. веку грубо оштећене, биле су напола сакривене даскама. Фреске и
натписи су ударани оштрим чекићима и потом премалтерисани. Па ипак, ово није била
највећа трагедија те 1846. године. Нажалост, том приликом су чекићани па прекривени
натписи изузетног значаја. Пуних сто година малтер је крио позлаћени натпис из
времена Светога Саве, натпис који је по његовом налогу и нацрту, изведен испод
куполе. До његовог откривања дошло је 1951. године. Како?
   Откриће натписа Светог Саве

   Пошто је Други светски рат привремено зауставио радове на обнови Студенице,
исти су настављени после њега. Године 1947. започети су радови на живопису, да би се
спречило његово даље распадање и отпадање са зида. Помало се кренуло са уклањањем
наноса малтера из 19. века да би се ослободио слој из старијег периода. Године 1949.
фреске су чишћене ради копирања за изложбу у Паризу, где су изазвале велико
интересовање светске јавности. Ово је скренуло пажњу и самим Србима на блага која
поседују.
   Завод за заштиту и научно проучавање споменика културе НРС упутио је 6. јуна
1951. године на рад у Манастир Студеницу екипу коју су чинили службеници Завода:
Милош Јовановић, Љубиша Петровић и Крста Авакумовић, као и хонорарни сарадници:
Светислав Мандић, Марклен Мојсијенко и Момчило Јовановић. Ова екипа је радила у
наосу Богородичине цркве 126 радних дана. Те године са старих фресака скинут је
нанос малтера из 19. века. Поред многих значајних фресака, откривено је Успење
Богородице са натписом игумана Симеона из 1568. године. Ипак, то није било кључно
откриће. Приликом скидања малтера испод куполе почела су да се појављују крупна
златна слова. Када се ово десило, свима је било јасно да је посреди нешто капитално те
је завладала велика радост. Како је посао одмицао почињале су да бивају разумљиве
читаве речи: ХРАМ ПРЕЧИСТЕ ВЛАДИЧИЦЕ, НЕМАЊОМ, КНЕЗА ВУКАНА,
ПОМЕНИТЕ САВУ итд. Ово је било кључно откриће – ктиторски натпис Светога Саве,
који је, после сто пет година, угледао светлост дана. Он гласи:

ОВАЈ ПРЕСВЕТИ ХРАМ ПРЕЧИСТЕ ВЛАДИЧИЦЕ НАШЕ БОГОРОДИЦЕ САЗДАН
БИ ВЕЛЕСЛАВНИМ /.../ ВЕЛИКИМ ЖУПАНОМ И СВАТОМ (пријатељем) ЦАРА
ГРЧКОГ КИР АЛЕКСЕ – СТЕФАНОМ НЕМАЊОМ /КОЈИ ЈЕ/ ПРИМИО АНЂЕОСКИ
ОБРАЗ /КАО/ СИМЕОН МОНАХ ... (А ЗАВРШЕН – НАСЛИКАН – БИ ТРУДОМ
ВЕЛИКОГ ЖУПАНА ... СТЕФАНА ... И) ВЕЛИКОГ КНЕЗА ВУКАНА ГОДИНЕ 6717.
(то је 1209. година), ИНДИКТА 12. И МЕНЕ КОЈИ САМ ТУ РАДИО ПОМЕНИТЕ
САВУ ГРЕШНОГА.

   Натпис је поставио студенички игуман Свети Сава 1209. године и поставио га
као печат на све радове око храма и манастирске целине. Овим је Манастир био
завршен. Натпис помиње Преподобног Симеона Немању, његове синове, историјски
контекст и годину завршетка радова. Они који су прекрили овај текст 1846. године
желели су да створе нешто ново и лепше. Нису водили рачуна о ономе што је написано,
нису били свесни његовог значаја. Не кривимо их али бисмо ми били одговорни када не
би марили за обнову. Срећом, свест о томе да се старо мора чувати од пропадања,
дубоко је укорењена у српском народу.
   Документација о радовима

   О овим радовима није постојала никаква позната документација – до новијег
времена. У септембру прошле године, Владимир Јовановић из Ниша позвао је братију
Манастира Студенице и замолио их да преузму документацију о радовима која се
налазила код њега. Владимир је син Милоша Јовановића, који је водио радове на
ослобађању старих фресака током 1951. године. Он се сећа да га је отац, као
трогодишњег дечака, у студеничкој цркви подизао на скеле сачињене од великих
дрвених греда и тамо на висини, испод куполе, показивао му живопис. Са мајком
Милицом је долазио у Студеницу, где су се, заједно са оцем, фотографисали испред
храма. У Манастиру је тада био јеромонах Јосиф Стефановић, који се са њима
фотографисао. Владимиру је отац причао да је овај монах био веома начитан, те су га
звали Софија.
   Документација садржи комплетне извештаје о радовима из 1951. јер их је
Милош пажљиво уписивао. Свако ново откриће, свака ситна или већа поправка,
убележени су и стручно прокоментарисани. Милош је новооткривени српскословенски
текст са зида преписао и веома квалитетно рашчитао. Тако се, благодарећи овим
људима, Савин ктиторски натпис поново вратио међу нас.

   Архимандрит Тихон (Ракићевић)
   Игуман Манастира Студенице
   Црква, календар Српске православне Патријаршије за преступну 2016. годину, издавач
   САС СПЦ, Београд децембар 2015: стр. 102–107.
   извор: www.manastirstudenica.rs

Нема коментара:

Постави коментар