Translate

06. јануар 2016.

Свети владика Николај, МУДРАЦИ СА ИСТОКА

    Мат. 2, 2
   Јер смо видели Његову звезду на Истоку и дошли смо да Му се поклонимо.

   Под звездама ми живимо, браћо, и звезде заједно с нама живе под законом. Но колико су звезде притешњене законом толико смо ми притешњени звездама – двогуби терет и двогубо ропство. Наш живот овде на земљи стоји под страшним утицајем звезда, исто као и свако семе и прорашће земаљско. Помислите само, колико смо ми зависни од сунца и месеца и додајте томе зависност од хиљаде и хиљаде осталих небесних тела, између којих наша земља пролази и који нетремице гледају на нашу земљу, помислите и појмићете у каквом се железном кавезу ми налазимо и у какво смо неразрешено ткиво уткани у овом маленом животу нашем. Источни мудраци, вазда и за вазда мудрији од западних мудраца, од памтивека су посматрали, мерили и рачунали те утицаје звезда на земаљске догаћаје и, обратно, утицај земаљских догађаја на звезде.
   Ови мудраци посматрајући, мерећи и рачунајући звезде и њихова кретања у разним временима и при разним околностима на земљи, били су извежбани, да познају времена и лета, да докуче шта се збива у даљинама земље, да предскажу родну или гладну годину, да предвиде карактер и судбу новорођене деце, да осете страшне ратове, пад царева и царевина и много штошта друго. У време рођења Исуса Христа неколико од ових чудних мудраца угледало је једну нову звезду на истоку и објаснило је својом тајанственом науком – данас поготову изгубљеном за свет – као звезду једнога новога и великога Цара, који се родио у свету. И по својој тврдој вери у истинитости своје науке, они су кренули за овом новом звездом; ишли су тамо камо их је она водила, и стали су тамо где је и она стала. И тамо где су стали заиста су нашли новорођенога Цара, и нашавши Га пали су пред Њим, поклонили Му се и изручили Му своје дарове, сјајне и мирисне.Какви су ово мудраци, браћо? И какви су то дарови, које су они положили пред ноге Богочовека? У Јеванђељу се не каже ни из којих су земаља дошли ти Мудраци, ни које су вере били, нити којој су народности припадали. Само се каже да су дошли са Истока. Њихови дарови пак, каже се, били су: – Злато, тамјан и измирна. (Мат. 2, 11)
Шта значи, браћо, цела ова тајанствена прича о источним мудрацима и њиховим даровима? Када су и коме новорођеном Цару у историји долазили Мудраци, незвани и неприсиљени, да се поклоне? Откуд у мудраца злато за поклањање, кад је вечито правило, да су мудраци сиромашни људи и љубитељи сиромаштине? Но, рецимо, и да су ови мудраци изузетно били богаташи, нашто доносити злато ономе, који не потребује злато? Јер они су могли погодити, читајући нову звезду, да је новорођени Цар, Цар духовни а не земаљски. Нашто даривати духовном Цару злато?
   Цео овај историјски догађај има и своје дубоко симболично значење. Непознати мудраци са истока, долазе у име целога Истока да се поклоне пред новим Царем. У име све источне мудрости, свих источних религија и олтара, они долазе да клекну пред Царем мудрости. Дарови, које Му они доносе, знаци су те источне мудрости, којом су народи живели многе хиљаде година. Злато је увек означавало истину, вечито исту непроменљиву и сјајну истину; тамјан и измирна означавали су молитву и благодат, мирисну и благоухану благодат небесну. Отуда ови дарови као знаци, говоре сасвим јасно. Исток подноси Месији човечанства оно истине и благодати што има. Ту истину и благодат, што је сијала и мирисала Азији и Африци кроз многа покољења, било у разним филозофијама или религијама, или на олтарима богова непознатих, добио је Исток од тог истог Месије кроз Његове слуге, Његове пророке и изабранике. Од Његовог је узео дакле, и Њему је на дар донео. Од Њега је примио дарове, и Њему враћа дарове. Под видом злата враћа Му истину, двапут намирисану благодатном молитвом, под видом тамјана и измирне. Јер истина коју не прати мирис молитве, брзо се покаже као лаж са својим злим мирисом. Истина у овоме свету закона само је онда постојана, кад је обучена у мирисни дим молитава. Једно зрно истине захтева два зрна молитве, једна истина две молитве, да би се могла држати у овом свету. Иначе истина није злато што не тамни и не рђа, него бакар што тамни и рђа, и замазано гвожђе и олово што руши и убија. Молитва је извођење истине од Бога; молитва је као сласт добре јабуке и као мирис лепе руже. Молитва није прошња од Бога, ни диван пут низ који мајчина љубав силази деци и уз који детиња љубав узлази мајци. Зато се и каже, да су мудраци донели Исусу на дар само један знак истине – злато – а два знака молитве – тамјан и измирну. Јер Исток није никад умео двојити истину од Бога, нити је икад умео говорити о истини иначе, него кроз молитву. Но, питаћете, коју су истину представљали мудраци источни, и коју филозофију, и коју религију, и који олтар? Свеукупно: и египатске хиерофанте с Хермесом на челу; и Браманизам с Кришном и Мануом на челу; и Будизам с Будом на челу; и Таоизам с Лаотзеом на челу; и Конфучианизам с Конфучием на челу, и све остале мудрости источне, којима су народи живели кроз многа и многа покољења. У свакој од ових мудрости налази се једно зрно злата претрпано пепелом земље. Сва та зрна скупили су источни мудраци у један грумен и донели га на дар Ономе, који је та зрна у разним временима, и кроз разне изабранике, и према разним искањима појединих народа, на дар давао народима. Те тако кад се каже, да су мудраци пали пред Христа и поклонили Му се, тиме се каже у исто време, да је сав Исток пао и поклонио се пред Њим. И кад се каже, да су мудраци принели своје дарове Христу, тиме се каже у исто време, да су народи истока принели све своје дарове Христу. Све што су имали, без остатка. Јер један народ може имати само оно што од Бога добије – све остало је немање. А од Бога може доћи само мудрост, која садржи сва постојећа блага на небу и на земљи. Јер и Бог нема ништа друго сем мудрости, но ова божанска мудрост обухвата сва добра, која Бог може пожелети.
И тако, Исток је се поклонио Христу пре запада. Исток је открио Христа пре запада. Јер кроз завесу времена Исток је и угледао Христа, као Реч Божију, у вечности пре запада. Мудраци од истока били су прве хаџије у Свету Земљу; доцније, чак доцније, почели су и бели потомци Јафетови хаџијати од запада и усељавати се под шаторе Семове (види И Мојс. 9, 27). Долазак и поклоњење источних мудраца Христу објашњава и други један крупан факт у историји, наиме:    – Зашто се Христова наука ширила доцније без мало искључиво ка западу? Зашто васкрсли Господ није упутио војску својих апостола ка истоку, куда је водио лакши и утрвенији пут, него ка западу, куда је водио пут узак и опасан? Рекли смо раније, да јунак тежи да победи најпре тежег непријатеља па онда лакшег. На истоку Христос би био дочекан као свој међу својима. На западу је Он био странац, и ка западу се Он упутио преко слугу својих, путем уским и опасним. Исток Га је при самом рођењу признао и поклонио Му се, и Његов ход ка истоку био би само триумфални ход. Тај поход за Исток Јунак је, по својој небесној стратегији, оставио за последак времена.
   Но најтеже је било на чвору између истока и запада. Најопасније је место била земља Израиљева, у којој се небесни Херој и појавио. Ту на пупку света, где се сусрећу три континента, где су Јевреји живели, Римљани владали а Африканци непрестано запљускивали својим култом и својом магијом; ту, на Гордијевом чвору, где су се сретали и укрштали, борили и мрзели потомци сва три сина Нојева, – тај најопаснији мегдан изабрао је највећи Јунак. Тек што се родио Христос, одмах се обелодањује, на каквом се опасном месту родио. Ирод, Семовац, тражи Га да Га убије, и Он бежи, као младенац у колевци, из своје худе пећине, у Африку, Хамовцима, да спасе живот свој?
   Зашто тражи Ирод да убије Христа? Није ли Христос изабрао најсиромашнији пут и начин, да се појави у свет, пут и начин, који најмање може узнемиравати земаљске кнежеве и властодршце? Јесте, али упорни грешник и земљан човек плаши се и од своје сенке. Да је Давид дошао у свој слави својој на законити престо свој, Ирод би тражио да га убије. Тим пре тражио је он да убије некога, коме се не зна ни име ни род, и који немоћно још лежи у пеленама. Ироде, Бог се појавио, уклањај се са свога престола! Не; ни самоме Богу Ирод се не би драговољно уклонио. Ироде, дошао је Спаситељ, васцелог човечанства, чекање Израиљево и слава Израиљева, уклањај се са престола! Не; земљани Ирод гледа свог спаситеља и своје спасење у својој круни; сваког другог спаситеља, који би и планине покретао, он би сматрао за свога љутог непријатеља. Ироде, сав Исток приноси своје злато великоме Цару, баци и ти своју круницу преда њ и спасавај душу! Не; земљани човек не мари за душу; он ће своју душу бацити псима само да му се ови тела не дотакну.
   И тако, док се духовни Исток простире у прах пред новорођеним Царем света, земљани кнез са међе истока и запада у том тренутку наређује страшни покољ деце по Витлејему и околини у нади, да ће убити и Онога, који му је кроз Почетак света дао живот и кога је он, Ирод, сматрао својим противником и претендентом једнога од најнижих престола на земљи. И „чу се глас у Рами, плач, и ридање, и јаукање много: – Рахила плаче за својом децом, и неће да се утеши, јер их нема.“
   Први напад, који су паклене силе учиниле на Христа, био је овај напад кроз Ирода. Но глупе и слепе по својој природи те паклене силе нису могле познати Јагње Божије међу многим невиним јагањцима. И док хиљаде невиних јагањаца лежаху у крви, Јагње Божије путоваше за Африку, да тражи себи спасења тамо, одакле је оно негде спасло Израиљ из ропства мисирског.
Отресимо се, браћо, паклених сила, одбацимо њихово бедно оруђе, Ирода, и придружимо се мудрацима са истока. Нека се сваки од нас поклони духом и истином пред новорођеним Царем света, и нека Му сваки од нас принесе зрно златне истине, примљено од Њега, са две мирисне молитве. Јер Цар небесни, браћо, дошао је и долази међу нас, пун благодати и истине, сада и за навек. Амин.


   Нове беседе под гором

Нема коментара:

Постави коментар