Translate

04. јануар 2016.

НЕДЕЉА ОТАЦА


   На Литургији у Недељу Светих Отаца чујемо прве речи Новог Завета, почетак јеванђеља од Матеја:
   "Родослов Исуса Христа, сина Давидова, Авраамова сина. Авраам роди Исака. А Исак роди Јакова. А Јаков роди Јуду и браћу његову. А Јуда роди Фареса..." и наставља се дуго и прецизно набрајање јеврејских имена. Каквог смисла има мање-више досадно навођење дуге листе страних имена која ионако не можемо да запамтимо?
   Слично искушење имају они који се дохвате читања Старог Завета па налете на дуга, исцрпна набрајања, као да се нађу у каталогу, а таман су се заинтересовали за причу.
   Набрајање 42 генерације јеврејског народа, од Авраама преко Давида до Јосифа и Марије, отвара нека од важнијих питања везаних за искуство живота у вери. Однос личног и заједничког, однос прошлог, садашњег и будућег, питање националног...
У крилу Аврамовом, детаљ фреске Страшног суда у манастиру Грачаница
   Чак и они међу нама који се својим вољним и интелектуалним силама дистанцирају од идеологије индивидуализма, подвлачећи разлику између усамљене индивидуе и коренито друштвене личности, у већој или мањој мери начети су тренутно владајућом идеологијом.
Кад на пример помињемо Косово, ми смо склони да рационално процењујемо могуће домете референдума на коме би се српски народ изјаснио да ли ће се одрећи Косова или неће. Чак и црквени људи помињу вољу предака пре свега као песнички додатак дискусији. Није још пронађен начин како би могли у гласање да укључе и Лазара, Милоша, Стефана Лазаревића, Старину Новака, Ђакона Авакума, Његоша, Живојина Мишића...али и неког Милутина, Петра, Јована, Драгослава, Радомира, њихове жене, породице... Није пронађен у политичком животу начин да се они укључе у било какво гласање, али у Цркви повезаност упокојених, нерођених и тренутно живих на земљи постоји од њених почетака, а у јеврејском народи и пре историјских почетака Цркве.
   Веза предака и потомака у Цркви се не прекида, а народ у коме се та веза прекида - пропада. Нису све ствари за гласање. Поготово не за гласање само једне генерације која треба надмено да одлучи о свим осталима. О прецима и потомцима. Господе, каква језива и неприродна одговорност!
   Где сам ја (пошто ме све тера да мислим ако не искључиво на то ЈА, онда макар пре свега и свих осталих) у односу на моје претке и потомке?
   Почетак данашњег читања Јеванђеља води нас кроз четрдесетдве генерације. Да бисмо од великог и светог почетка, од праоца највеће вере, Авраама, стигли до Јосифа који ће вером прихватити чудо и јуначки учинити оно што би за неког без вере била само срамота, морали смо да прођемо кроз четрдесет генерација. Није свако од поменутих био велики. Било их је и грешних, малих, промашених. А опет, веза са Христом је успостављена. И цео низ од Христа уназад се освећује, сви остају у смислу и у вечности.
   После Христа, логика историје је нешто другачија, али суштински слична.
   Низови могу да почну и од светитеља, али се коначно освећују својим крајем. Где год да се ја налазим у том низу ослањам се на оно свето у својим прецима или макар у бољима међу њима, и с друге стране, надам се у свете потомке који ме могу искупити овако грешног и слабог. И наравно - могу ја својим делима оправдати своје претке у некој мери, и макар мало се приближити бољима међу њима. Као што се Јосиф приближио праоцима, а и многи други из низа доприносили су светлим тренуцима историје свог народа, па и човечанства у целини. Притом, а ово не треба заборавити, Јосиф није родио Исуса. Он га је само пригрлио и љубављу га пратио. Не учествују у низовима предак само они којима је Бог подарио децу. Духовна веза у низовима је повремено и јача.
   Везе предака и потомака нису само крвне, оне су и духовне, па и културне...
   И ово су само неке од тема које нуди данашњи "досадни" одломак Јеванђеља. Ако бисмо у Старом Завету пронашли оне који су тамо забележени и сетили се по неког догађаја у коме су учествовали, набрајање би постало све само не досадно. Што више знамо о својим прецима топлији је наш однос према њима. Чак и ако није све у њиховим животима било свето. Памћење је важно. Због будућности у којој због могућих светих потомака можемо бити оправдани и спасени, чак и ако нисмо били баш најпобожнији и савршено успели да искористимо дарове које нам је Бог дао. Само да се од Њега нисмо удаљили и хладноћом затворили пут Његове интервенције. Памћењем чувамо низ, и у низу неке можда слабије претке а можда и саме себе. Слаби смо свако од нас појединачно и зато је важно да се повежемо једни са другима по хоризонтали садашњице, али и по вертикали историје.
   Пошто ми хришћани једини знамо будућност, знамо и да са краја историје долази спасење и оправдање свима који су веровали у Христа, свима који су остали отворени за Његову Љубав. Без обзира на то ком низу предака припадају, ком презимену, ком народу. Без обзира да ли ће иза њих доћи светији потомци. Без обзира да ли ће иза њих низ пући и остати само изоловане јединке које тумарају по животу коцкајући се са ништавилом. Али одговорност за прекидање низа, игнорисање упокојених и неповерење у потомке - нисам сигуран ко је спреман да свесно и до краја прихвати. Да не говоримо о пропуштеној шанси да шири и чува љубав у себи.
Сваком појединачно и свима заједно ОН долази. Сви ћемо се наћи у истом догађају - свеопштем васкрсењу! Али да се веза љубави не би покидала, важно је да останемо у вези са прецима и да ту везу сачувамо и за потомке. Сваком прекинитом делу низа прети опасност да залута, да се преда ништавилу, а најпре нама, ако игноришемо стремљење ка васкрсењу оних пре нас и ако баш ми решимо да низ прекинемо, занемарујући Божију вољу.

   ђакон Ненад Илић, Оци, 2015.

Нема коментара:

Постави коментар