Translate

09. фебруар 2016.

Свети Теофан Затворник, Како се зачиње хришћански живот у Светој тајни покајања?


   Почетак благодатног хришћанског живота полаже се у Крштењу. Али, ретки су они који ту благодат очувавају, већина је Хришћана – губи. Видимо да су у стварном животу једни – мање или више развраћени, са злим клицама, којима је било омогућено да се у њима развију и укорене. У друге су, можда, и били постављени добри почеци, али их у младим годинама млади људи заборављају, по сопственој склоности или услед туђе саблазни, почињу да се навикавају на зло, па се и навикну. Нико од њих још нема у себи истински хришћански живот, па им је потребно да га опет започну. Наша света вера нам за то свету Тајну Покајања. „Ако неко сагријеши, имамо заступника код Оца, Исуса Христа Праведника“ (1. Јов. 2,1). „Ако си сагријешио, увиди грех свој и покај се. Бог ће ти опростити грехе и даће ти „срце ново и дух нови“ (Језек. 36,26). Другога ти пута нема: или не греши, или се кај! Судећи по многобројности оних који после Крштења падају, ваљало би чак рећи да је за нас покајање постало једини извор истинског хришћанског живота.
   Треба знати да се у св. Тајни Покајања код неких људи – само очишћује и ражарује дар благодатног живота, који су већ примили и који у њима дејствује; код других пак – полаже се сама основа тога живота, дар им се  поново дарује и они га поново примају. Ми ћемо разматрати овај последњи случај. Овде је посреди одлучна измена набоље, преокрет воље, одвраћање од греха и обраћање Богу, ужизање огња ревности ради нарочитог угађања Богу, уз одрицање од себе и од свега другог. Карактеристичан је ту, пре свега, болни покајни преокрет воље.Човек се био навикао на зло, а сада би требало да такорећи разруши себе. Ожалостио је Бога, сада би требало да гори у огњу сопственог неподмитљивог суда. Онај ко се каје, трпи порођајне муке, и у осећањима свога срца, на известан начин, окушава адске муке. Јеремији који је плакао, Господ је заповедио да „разори и опет сазида и насади“ (Јер. 1, 10). И плачевни дух покајања послао је Господ на земљу да би код оних што га примају, продирући до „раздељења душе и духа, зглобова и сржи“ (Јевр. 4,12), разорио старога човека и положио основе за назидање новога. У покајнику се тако смењују час страх, час тиха нада, час бол, час тиха утеха, час страхоте готово правог очајања, час вејање радости милосрђа Божијег. Смењују се и држе га у стању некога ко се растаче или раставља са животом, а ипак остаје у нади да ће примити нови.
   То је болно, али спасоносно, отуда, дакле,онај ко није осетио тако болан преокрет, неминовно, није ни почео да живи покајањем. И нема наде да би човек узмогао и почео себе да очвршћује у свему, не прошавши кроз ту кушатељну ватру. Одлучно и живо супротстављање греху долази само од мржње према њему, од осећања његове злости, а то чувство окуша се свом снагом баш у томе болном покајном ломљењу. Само у њему човек свим срцем осећа колико је грех велико зло, и зато потом од њега бежи као од геенскога огња. А без овог болног преживљавања, ако неко и почне да се очишћује, чистиће се само овлаш, више споља него изнутра, више у поступцима него у расположењима, а због тога ће и срце његово и даље остајати нечисто, као непретопљена руда.
   Такву промену производи у људскоме срцу божанствена благодат. Само она може одушевити човека да „дигне руку“ на себе да би се „заклао“ и принео на жртву Богу. „Нико не може доћи к Мени, ако га не привуче Отац који Ме посла“ (Јов. 5, 44), Срце ново и дух нов даје Сам Бог. Човеку је жао самога себе. Сливши се са телесношћу и грехом, човек је постао једно са њима. Само виша сила, са стране, кадра је да га од њих одвоји и наоружа противу њега самог.
   Тако је препород грешника производ благодати, ипак не без његове слободне тежње на томе. На Крштењу (ако смо крштени у детињству) благодат нам се даје у тренутку савршавања те свете Тајне на нама, а слободно хтење долази касније и присваја даровано. У покајању, пак, слободна воља и тежња треба да учествује у самом чину препорађања.
   Промена пак набоље и обраћење Богу изгледа да треба да буде магновена или тренутна, како и бива… Али, у припреми која претходи, промена набоље пролази кроз неколико обрта, који значе сједињавање слободе и благодати, при чему благодат овладава слободом и слобода постаје покорна благодати, – обрта који су за свакога неопходни. Једни кроз њих пролазе брзо, за друге се то пролажење протеже кроз читаве године. И ко би  могао да истражи шта се ту све збива, наро чито с обзиром на веома разнолике начине благодатних дејстава, и на безбројна људска стања на која благодат почиње да делује?! Треба, ипак, очекивати да овде, при свој разноликости, постоји један општи поредак препорађања, које нико не може да мимоиђе. Свако ко се каје јесте неко ко живи у греху, и свакога од таквих преображава благодат. Отуда је, на основу поимања стања грешниковог уопште, и поимања односа слободе и благодати, и могуће предочити тај поредак и определити га правилима.

Свети Теофан Затворник,  ПУТ КА СПАСЕЊУ, Светигора, Цетиње 2001.

Приредио: Протојереј ставрофор Драги Вешковац

Нема коментара:

Постави коментар