Translate

04. март 2016.

Архимандрит Сава (Јањић), Евхаристијска заједница коју имамо на Св. Литургији мора се стално преносити на све сфере нашег живота

   Евхаристијска заједница коју имамо на Св. Литургији мора стално преносити на све сфере нашег живота како бисмо живели у евхаристијском поретку. На пример, у манастиру је све засновано на томе и смисао манастирског правила живота (богослужења, разна послушања, заједнички обеди, послушање настојатељу итд) јесте да цео наш живот буде у литургијском поретку. Другим речима, манастирски живот у општежићу продужетак је св. Литургије и представља, колико је то могуће, слику оне стварности којој тежимо и којом ћемо у потпуности да заживимо у есхатолошком Царству Божијем.
   Исти принципи требало би да вреде и за породични живот и парохије. Ситуација у којој на богослужење долазимо заједно, али после богослужења наша дружења и живот настављамо, не у заједници оних са којима се причешћујемо, већ са најчешће другим људима, и то на основу заједничке професије, социјалне структуре и интересовања, представља озбиљну аномалију. Најбоље би било када би нашу парохију интензивније доживљавали као своју проширену породицу, да наше радости буду радости свих нас у парохији, као и да заједно делимо тугу и налазимо решења за наше невоље и тешкоће. Ми православни, често се постидимо када видимо да поједине секташке заједнице, које чак и немају уопште евхаристију у предањском смислу, поседују много већу унутрашњу кохезију и упућеност једних на друге. Човек је биће заједнице и тражи да припада заједници. Управо је разлог што многи одлазе у секте у томе што неки у нашој Цркви не доживљавају свуда заједницу која би их носила, у којој би могли да осете смисао свог постојања и која би им могла да помогне у случају било каквих животних тешкоћа.
Манастир Вазнесење
    Колико ће једна парохија заиста живети пуним плућима зависи и од свештеника, али и од иницијативе самих верника. Врло је често свештенику јако тешко да нешто организује уколико не постоји мотивација парохијана, али не смемо да бежимо и од чињенице да и сами свештеници понекад свој лични живот и породицу предпостављају парохији. Наравно, свештеници имају породице за које морају да се брину, али и та породица је део парохије и свештеник је отац и пастир не само својој породици, већ и свим својим парохијанима за које је одговоран пред Богом. Када ово функционише на прави начин свештенику је породица велики ослонац и подршка у пастирском раду и тада свештеник ништа не губи од квалитета свог породичног живота, већ, штавише, са целом својом породицом је у активном раду у својој парохији.
   Ми се окупљамо на богослужења у парохијске цркве, али не само да бисмо узнели хвалу и благодарност Богу, већ и да бисмо заједнички помогли оним члановима парохије који су немоћни, који су болесни, у било каквој невољи. Посебно је важна брига о старима. Добар део старијих особа не може да дође у храм на службу јер нема снаге или могућности. Зато је важно да се о свакоме води брига, да се за старије особе обезбеде седишта у цркви и да се за оне који су теже покретни барем после службе обезбеди хлеб, млеко и све што је потребно. После литургије важно је да се заједнички седне и разговара, да се организују активности, секције, посебан рад за омладину итд. Хришћане је давнина одликовало да су пред Богом сви били једнаки и заједно без обзира на своје социјално порекло и материјалне могућности. Они којима је Бог више дао позвани су да своју љубав према Богу показују тако што ће више помагати оне који су у оскудици. Могу се такође организвати акције прикупљања помоћи за сиромашне људе и ван парохије, посећивање болесних у болницама уз волонтерски рад и много тога другог.
   У хришћанском животу на Истоку и на Западу развиле су се извесне особености које опет за собом вуку и специфичне проблеме. Западни менталитет је још од времена Римске империје био увек више практичан и много је пажње посвећивао организацији у Цркви, тако да су се кроз векове на западу посебно развијале социјалне и харитативне активности. Исток је увек по природи био спекулативнији. Наравно, и на Истоку имали смо бројне добротворне установе, не само у Царском граду, већ и посвуда (сетимо се само установа Василија Великог у Кападокији). Ипак је с временом на Истоку више остао акценат на молитви и литургијском животу. У 20 -том веку у Грчкој под утицајем западних мисионара долази до интензивнијег лаичког организовања и у Православној Цркви и то у виду хришћанских братстава и сестринстава који су развили озбиљну мисионарску, харитативну и издавачку делатност. У новије време након пада комунизма све је више ових активности и у Руској Цркви.
   На просторима на којима делује СПЦ веома је мало или готово уопште нема харитативних установа које делују под окриљем Цркве (болница, сиротишта, старачких домова, народних кухиња итд). Великим делом то је последица комунизма који је Цркву довео у тешко материјално стање, али, руку на срце, изгледа ни пре тога ситуација није била суштински другачија. Након 20-так година од пада комунизма ситуација се исувише споро мења, уз сво дужно поштовање према Епархијама и парохијама које улажу огромне напоре да помогну болеснима, сиромашнима, зависницима од дроге и другима. Зато је ово једна веома важна тема за нашу Цркву и њено сведочење у времену галопирајућег секуларизма. Код римокатолика и протестаната наилазимо на много боље организовану харитативну делатност. Имамо и праксу да млади људи сами волонтерски помажу при болницама, социјалним центрима да би послужили Богу и ближњима. Тамо је доста развијена свест да ако нешто желимо да учинимо за Бога да треба имати више осећаја за ближње који су у невољи. Међутим, рационализам и секуларизам у западним конфесијама довели су до тога да се Црква почела претварати у невладину хуманитарну организацију, да је понестало духовне соли и данас је много апела да се учини повратак духовним коренима.

   извор: www.pouke.org

Нема коментара:

Постави коментар