Translate

01. април 2016.

др Жарко Видовић: Његош и Косовски завет

   Књига др Жарка Видовића представља велику студију о Његошу, која је рађена и пријављена у Институту за књижевност и уметност, у Београду, још 1977. године, као научни пројект који је тада финансирала одговарајућа републичка установа. Првобитни циљ те студије (пројекта) био је да се испита и прикаже континуитет платонске мисли од средњовековне српске књижевности до Његоша. То изучавање тиче се не само српске средњовековне књижевности, него и посебних одлика културе медитеранског (византијског), тзв. „ источног“ хришћанства, за разлику од културе западног хришћанства. Научна историја философије је, наиме, после Другог светског рата коначно утврдила да у систематској теологији западног хришћанства никад није било платонизма; да је платонизам склон мишљењу византијског хришћанства, а да се западна теологија и философија, током читаве историје, одржавају на смеру аристотелизма и метафизике.
   То философско откриће доктора Жарка Видовића има велики значај за византологију, за тумачење мисли хришћанства, за изучавање не само средњовековне српске културе, него и континуитета те културе од Светог Саве до Његоша и даље. Та веза је исто толико чврста и очигледна, колико и неиспитана. У Његошевој „Лучи микрокозма“ поетске визије се могу тумачити само терминима платонске духовности и платонски мислећег хришћанства. Без таквог приступа сви досадашњи покушаји приказа и тумачења Његошеве„Луче микрокозма“ представљају не само промашај, већ и нека груба изопачења Његошеве духовности. Али онда настаје и питање:  Откуд Његошу платонизам; откуд, ако ни највише, универзитетско образовање не отвара човеку ни дан-данас приступ и видике према платонизму?
   Основни Његошев став и поетско (пророчки поетско!)  осећање, изражени у читавој Трилогији (Луча микрокозма, Горски вијенац, Лажни цар Шћепан Мали), Видовић би описао овако: Човек је тајна која не може бити схваћена никаквим световним (телесним) искуством, никаквим мишљењем ни разумом, зато што је човек сушто које је изнад сваког мишљења, како индивидуалног, тако и колективног, какво метафизика и западна теологија приписују Богу. Жарко Видовић ће нагласити да, за разлику од хришћанског тумачења Библије, индивидуалног читања Библије и тумачења које се уобличује у ситематске философске (теолошко-метафизичке) целине, попут томизма, схоластике Томе Аквинског или пак Лутера, хришћанско тумачење и схватање Библије могуће је само као литургија, мистеријска појава самог Христа, истовремено у виду жртве и литурга.
   Жарко Видовић ће истаћи да је култ Светог Вита (Вида), сам по себи хришћански, настао читавих седам столећа пре расцепа Цркве, касније у новијој историји, под утицајем северног панонског хришћанства, заменио култ Светог цара Лазара,закључивши да је битно у  „видовданском култу“ не толико да се у косовски завет унесу пагански елементи (из панонске културе), колико да се заборавом прекрије лик Светог цара Лазара.
   Ово прикривање косовског завета видовданским култом одговарало је и потребама аустријског панславизма и југословенства, с једне стране, и потребама метафизике, са друге. Тако је Мештровић, као изразит Југословен и заступник „југословенске идеје“ штросмајеровске, уложио велике напоре да се на Косову сагради „Видовдански храм“, сав испуњен рељефима и скулптурама које је он још године 1911. излагао на светској изложби у Риму, у павиљону „Краљевине Србије“, као „српски уметник“! По аутору, оваква идеологија не одговара аутентичном православљу и жели да замрачи литургијску икону и лик Светог цара Лазара и да такав став одговара страсти магијског-јуначког искуства негованог у дионисијским, нибелуншким, епским паганским обредима који су исказани у Мештровићевим скулптурским приказима варварске снаге људског тела које брекће као да је коњско или биковско! Култ моћи је анималан чак и у свом префињеном метафизичком виду. Аутор, уз богато књижевно, уметничко и философско искуство, открива у стиховима Његошевим  духовност и тајну људске личности, дух и битије, и даје нам једини излаз суштог избитија – литургију као уздизање омогућено жртвом Христовом.
   Оно што је важно, модел за Горски вијенац није никаква истрага потурица, него повесно одлучујући и препорађајући сабор хришћанске господе, духовне и световне (племенске). Обавезно је и присуство народа који се на том сабору појављује као коло. Коло потиче од античког хорос, хор. Међутим, данас се  у Црној Гори заборавило порекло и значење те речи, па кажу „оро“ и чак имитирају у колу летење птице орла. А суштина је у скупљању народа као хора и играње кола око цркве.
   Његош нам је упутио највећу посланицу косовског завета. Постоје некад у народу, према Видовићу, неки преломни тренуци који знају да прекину његов духовни континуитет.

   16 година бечког рата (или бечког и морејског), (1683-1699) вођеног на српском тлу изазвале су поремећаје и губитке који ни онда ни данас нису историјски оцењени;
   Пораз Турака под Бечом, први велики пораз у историји турске империје, велики заокрет у историји Европе и Балкана (1683);
   Ослобођење Мађара и Угарске после 160 година турске окупације;
   Победа римокатоличког савеза (Аустрија,Пољска, Венеција и Папска држава);
   Обнова римокатоличке тежње да за римокатолицизам буде освојен Балкан;
   Настанак тзв. „ Источног питања“ о томе ко ће наследити турску власт на Балкану;
   Продор римокатоличке војске на Балкан, чак до Софије и Једрена, до пред Цариград, а затим повлачење;
   Настанак првих српских војних јединица и њихова борба на страни римокатоличке војске против Турака;
   Друга Косовска битка (борба око Косова) године 1689, са катастрофалним, далеко тежим последицама него што је била она од Косова 1389;
   Велика сеоба Срба, 1689-1690, у Угарску, тек ослобођену од Турака и придруживање досељеника Србима који су на угарској територији били још од раније (из времена пре доласка Турака, а онда и под турском влашћу) ;
   Коначно укључивање Славоније и данашње Војводине (до тада турских области) у нову, проширену римокатоличку Хабзбуршку монархију;
   Премештање српског црквеног седишта из Пећи на Косову и Метохији у Угарску, где тада столује и српски патријарх;
   Суочавање са новом опасношћу по православље и косовски завет,са унијаћењем, римокатоличком мисијом која се ослање на војну силу и која је много агресивније него дотадашњи ислам;
   Појава нових српски школа, осниваних ради успешнијих отпора католичењу, денационализацији, мађаризацији и германизацији, па чак и покушајима разбијања Српске Цркве ;
   Појава Петра Великог у Русији и Петрове реформе;
   Русија се показује заинтересована и за одредбе Карловачког мира склопљеног 1699. на завршетку бечког рата;
   Везе из новог српског црквеног седишта са Петровом Русијом и утицај Петрових реформи (Петровог протестантизма) на школе и политику Српске Пправославне Цркве;
   Пустошење Косова и Метохије од стране татарских група, турских савезника који су дошли у помоћ Турској из јужне Русије, у то време још Турске – разорено је тада преко 330 српских села на Косову.

   Све се то догодило у годинама од 1683-1699. Разумљиво је зашто Његош има чврсто уверење и осећање да је са бечким (бечко-морејским) ратом почела сасвим нова епоха у историји српског народа, епоха за коју српски народ и Црква нису били припремљени ничим (ама баш ничим), па ни епским песмама,осим по мишљењу Његоша и владике Петра Првог, Светог Петра Цетињског, косовским заветом.
  Треба се, несумњиво, позабавити овом дубоком аналитичком студијом и не заборавити да је она урађена по узору на то да су и велики антички писци писали трилогије. Велико је богатство што имамо Његоша и зато што бисмо могли рећи да је до нас дошла и сачувана неокрњена целина ове триологије коју је наш највећи историчар цивилизације описао у књизи „Његош и косовски завет“. Његош је заиста био, како га је дефинисао Иво Андрић, трагични јунак косовске мисли и преносилац косовског завета у коме имамо алтернативу или дилему: „Или Царство небеско, или царство земаљско“.
   Ко се опредељује за царство земаљско, као простор човековог идентитета и самопотврђивања, тај се опредељује и за „земаљску мудрост“. Хегел нам говори о рационалном које је истоветно са реалношћу света и времена. Такво опредељење је исто што и напуштање косовског завета. Међутим, у православној духовности човек има да себе доврши и превазиђе у томе свету времена, у свету који је тиранин, чак и тиранину, „а камоли души благородној“.
   У земаљском царству нема оне човекове „прве славе“ које се он сећа кад се сећа Царства небеског. Напротив, човек се ту, у земаљском царству, само брука, јер не може своју Лучу (себе као личност) да види у свету, него само у Небу. Тражећи себе и своју суштину ту, у земаљском царству, наћи ће не човека, него само мајмуна. Јер човек, његов корен, његова суштина, његова луча јесу небески. Само у Небеском царству може човек да нађе огледало у којем ће видети себе и своју славу.

   Горан Раденковић, професор
   www.spc.rs

Нема коментара:

Постави коментар