Translate

04. април 2016.

ОНО ШТО НЕМА ДУХОВНИ ЦИЉ, ТО НИЈЕ НИ ПОТРЕБНО

Кад се завршавала служба у храму, за старца, који је био типикар, тек тада је...почињала!
преузми везу:

Старац Никанор Хилендарац

Манолис Мелинос:Старче, причајте нам о свом Старцу, онда кад сте дошли на Свету Гору.

Старац Митрофан Хиландарац: Био је веома значајан човек мој старац, отац Никанор. Дубоко духовна, побожна личност. Човек љубави. Само је на једном месту имао примедбу, а тицала се љубави према одређеним људима. Није могао да "отопли" према Немцима, пошто су повешали много људи, посебно у његовој отаџбини. Те слике су му остале дубоко у души, иако је, генерално, волео цео свет, био је некако "другачији" према Немцима.
   Проигуман Никанор је био велика личност. Завршио је само први разред основне школе и увек је - до своје старости - читао као што је читао у првом разреду, сричући. Међутим, много је волео књигу, као извор знања. До 1990. били смо идиоритмијски манастир, те је свако од нас имао право на своје приходе. Он је, осим књига, волео пчеле. Продавао је мед, и сав новац који је добијао, давао би за штампање књига! Кад су долазили писци или други учењаци, помагао им је колико год је могао у манастиру. Помагао им је да науче, да изуче, да сазнају. Отац Никанор је основао различите школе византијског иконописа у Србији.

Манолис Мелинос:Био је напредан.

Старац Митрофан Хиландарац: Веома много, изузетно много.

Манолис Мелинос: Волео је да сазнаје што више.

Старац Митрофан Хиландарац: Тако је.

Манолис Мелинос: Сећате ли се још неких стараца из вашег времена?

Старац Митрофан Хиландарац: У Хиландару? Да, било их је. Отац Мирон, који током читавог свог живота није изашао из манастира! Испричаћу вам један карактеристичан пример.
   Засадили смо нови виноград 1967. године. Био је веома леп. Једног дана кажем ја о. Мирону: - Старче, хајдемо да видиш виноград. - Зашто? - Е, зашто...Једноставно да га видиш. - Да, али кажи ми зашто!
   Шта сам још могао да му кажем? Па опет кажем: - Да га видиш, једноставно да га видиш.
   Отац Мирон ме ућуткује: - Да ли је то...потребно?
   Сабрао сам се. Тад сам схватио да нешто што није имало духовни циљ, то није сматрао потребним, неопходним.
   Након таквог његовог становишта, питао сам га: - Добро, да ли си каткад отишао доле до пристаништа? - Ишао сам једанпут јер је било у питању послушање, пошто је требало нешто да се истовари! - Кад је то било?
   Није се сећао када се то догодило, али ми је изнео једну карактеристичну чињеницу. Питао сам друге кад се то десило и сазнао сам да се то догодило пре четрдесет година! Од тада није поново ишао до пристаништа! Говоримо, дакле, о два и по километра правог пута. Сматрао је да то нема никакав духовни циљ, због тога није то ни радио.
   Кад се завршавала служба у храму, за Старца, који је био типикар, тек тада је...почињала!

Манолис Мелинос:Шта је радио, Старче!

Старац Митрофан Хиландарац: Читао је све светитеље тог дана, гледао је типик за наредни дан да би био спреман. Гледао је шта да исправи и овде и онде, и тако редом. Све остало време стајао је пред чудотворном иконом Богородице Тројеручице и само је говорио са жаром, плачући и јецајући као дете. Мајко, Мајко, Мајко! (прим. аут: док то препричава, о. Митрофан је снажно дирнут).
   Једном сам га видео у тој ситуацији, желео је да оде, да се одвоји од ње и није могао...као да је био везан! Као да је био залепљен за икону. Његове ноге су корачале уназад, али је остатак тела остајао испред иконе! Покушавао је да оде, али није могао да оде...

   ПРАВОСЛАВНИ МИСИОНАР, новембар/децембар 2015.
   Тема броја: Свето Предање

Нема коментара:

Постави коментар