Translate

03. април 2016.

КРСТ И ЦАРСТВО БОЖИЈЕ

   Слушање делова Јеванђеља на Литургији помаже њиховом разумевању. Често човек помисли да једино на Литургији, у оквиру Литургије, Јеванђеље и може да се разуме на прави начин. Ипак није лоше ни прочитати га на миру и у нешто дужим деловима.
   Толико је мука у историји било са тумачењем Христових речи којима се завршава одломак (зачало) који чујемо на Литургији у трећу недељу поста - Крстопоклону: „Заиста вам кажем: има неки међу овима што стоје овде који неће окусити смрти док не виде Царство Божије да је дошло у сили“.
   Говорили су и писали тумачи о нестрпљивом ишчекивању скорог Другог Христовог доласка код раних хришћана, о томе колико су ове речи подгревале то ишчекивање. Да ли је могуће да се ради о грешци? Шта са овим речима?
   Па онда о преносном смислу, овом или оном.
    Е сад, зашто понекад вреди читати осимм онога што чујемо на Литургији: у наставку    Јеванђеља по Марку говори се о одласку Христа са изабраним апостолима на Тавор (неким од оних којима је изговорио претходне речи), о Христовом Преображењу - кад су Петар, Јаков и Јован могли да виде Преображеног Христа у светлости надвременог Царства Божијег а поред њега и житеље Царства Божијег, савременике вечности – Мојсеја и Илију. На силаску са Тавора Христос заповеди апостолима да никоме не говоре о ономе што су видели све док Он не васкрсне. А видели су Царство Божије у сили. Попадали на земљу од страха и лепоте...
   Васкрсењем Христовим надвремено Царство Божије је већ ту, међу нама. Откривамо га, улазимо у њега, уносимо га у свет, њиме савладавамо и преобликујемо једни друге... Границе су срушене и отворен је пут нашој слободи.
   Али пре свега, јеванђеље које се чита ове недеље је о крсту. Ова недеља се и зове Крстопоклона:
   „Ко хоће за мном да иде нека се одрекне себе и узме крст свој, и за мном иде. Јер ко хоће живот свој да сачува, изгубиће га, а ко изгуби живот свој мене ради и јеванђеља онај ће га сачувати“...
   Никад не смемо да се уморимо од покушаја да разумемо ове Христове речи. И не би ваљало олако да закључимо да смо их разумели и прихватили.
   Колико је тешко човеку сваког а поготово овог времена, кад нам све говори да смо сами творци своје судбине, својих вредности, свега, колико је само тешко било коме прихватити то – да се „одрекне себе и узме крст свој и за мном иде“. Како можеш да се одрекнеш себе?
   Они у којима није оживео дар вере ове речи користе као оптужбу хришћанству. Поломљени људи, одричу се себе, слепа послушност...
   Један од тестова наше вере је управо и то поверење или способност ума да се рашири ка прихаватњу Богочовека. Нема никаквог умањивања човека у предавању свеобухватном Богочовеку. Не може бити умањивања човека у предавању Богу свим срцем својим и свом душом својом и свим умом својим и свом снагом својом. Има само одрицања од скученог „себе“ - ми наше право „себе“, наше право „ја“ ни не познајемо. Обично га доживљавамо искривљено, обојено страстима које нас воде, а које погрешно доживљавамо као најважније од себе. Страсти нас умањују. То погрешно доживљено „ја“ нас умањује. А ја може да буде много веће. Отворено у бесконачном расту у љубави. Са Богом ка Богу.
   То право и остварено „ја“, неупоредиво шире и веће од уплашеног и ограниченог „ја“ којим се пробијамо кроз живот, без Бога и не можемо упознати.
   Ако овако приступимо разумевању Христових речи лако ћемо онда разумети и парадоксалне речи које многе неспремне натерају да одмах одустану, јер им се не уклапају у поједностављену оперативну логику:
   „Ко хоће живот свој да сачува, изгубиће га, а ко изгуби живот свој мене ради и јеванђеља онај ће га сачувати“...
   Наравно, ако неко хоће да сачува оно што погрешно види као потпуност, „реални животни пакет“ и није у поверењу према доброј вести Јеванђеља спреман да се преда Богочовеку, да са Њим прође кроз страдање и смрт до васкрсења – умреће. Сам бира смрт уместо васкрсења. И то је то. У страху од смрти и детињастом неприхватању њене претње, у избегавању крста и страдања - управо страдамо и оберучке прихватамо смрт. Прихватамо њу као врховно мерило а не живот. А живот је од Бога.
   Без свесног или несвесног прихватања крста не може се у Царство Божије.
   Прилично једноставно, с обзиром на привидно тако компликован почетак, зар не?
   Ко може - боље да прихвати свој крст док крст још увек није претежак.

   ђакон Ненад Илић

Нема коментара:

Постави коментар