Translate

02. мај 2016.

ВАСКРС

   Људи добри, каква је то реч - васкрс? Шта заправо значи? Има ли та реч моћ, тако сва у варницама? Вас-крс. Вас-крс-ење.
   Ватру да запали може... Није чудо што се на фрескама и иконама никад не представља сам тренутак васкрсења. Само оно пре и после. На пробама атомских експлозија сви носе наочаре за сунце. А шта би овде било потребно.? Можда само тама смрти у очима да би у светлост васкрсења могли да гледамо! Не журимо у смрт - још увек само верујемо.
   Благо Русима, они сваку недељу зову Васкрсење. Ми само не деламо. Недељом. А Западњаци још увек славе тад бога сунца. Сан-деј.
   Умрети а онда оживети. И то оживети у пуном животу, далеко изнад и шире и потпуније од овог живота пуног рупа и препрека, слабост, падова и лутања.
   Оживети без времена, изнад времена, изнад простора!
   Па да, али какво је то чудо кад је Богу све могуће? Па чудо је то што је због смрти Богочовека на крсту и његовог васкрсења постало то могуће и теби и мени! Иначе, што бисмо се радовали томе што је Свемогући свемогућ, а то смо и раније знали.
   Пролазим данас ка кући и видим цвет кестена. Пошто као и сви сад већ увек имам телефонски фотоапарат са собом - направим фотографију. да и вама покажем.
   До скора то дрво је било голо. Мртво. А сад - опет цвета. Није чудо што су источњаци хипнотисани природом измудровали циклусе реинкарнације. Није чудо што ће сутра пагански Први мај да се бори са Васкрсом. Није чудо ни што ће више њих јурити са роштиљем у рукама да нађе слободно место у природи која прети кишом, него што ће доћи у цркву да се сретне са васкрслим Христом. Треба их разумети. Људима је потребна једноставна радост, а пролећна обнова живота свима је много ближа од нечег тако натприродног као што је Вас-крс. Дај Боже да неки ноћас наврате до цркве пре сутрашњег пикника. И то је нешто.
   Људи не воле да гледају далеко у будућност. Оптерећује их то што су врата смрти заувек отворена. Увек ће пре изабрати мале, очигледне радости уместо највеће радости која их чека на крају. Она их превише одређује, превише усмерава, превише обавезује.
   Док сам ишао кући на улицама нисам срео ниједно насмејано лице! Ни у аутобусу. Ниједно. Све до паркића у коме су се деца љуљала а њихови родитељи се смејали. Без деце радости има, али се очигледно теже налази. Толико суморних лица. И зато им треба макар и паганска радост.
Сигурно сам и ја такав понекад. Без осмеха. Забринут за плаћање рачуна, за издржавање моје породице, забринут због пропасти у коју тоне моја вољена земља. Због кварења које све више разједа мој вољени народ. Због похлепне лудости која све више завладава целим светом.
   Али ето цвет кестена ми је као антена пренео васкршњу поруку. емотикон смиле Пре времена. Усред Велике Суботе, док је Христос још увек у подземљу.
   Христос васкрсе!
   Немогуће? Добро Бог - али човек? И добро тад - али обећано за нас који желимо? До краја?
Али доста приче, ево сад се одјек из будућности чује све гласније. И ја верујем...
   ХРИСТОС ВАСКРСЕ!

   ђакон Ненад Илић, Facebook

Нема коментара:

Постави коментар