Translate

07. мај 2016.

ХРИСТОС ВАСКРСЕ! СРЕЋАН ЂУРЂЕВДАН!


   Свима који славе Светог Георгија као Крсну Славу - срећна Слава!
   Живот је борба. Не може се бити сентиментални хришћанин. Не може се бити хришћанин, а не борити против зла у себи и против зла око себе.
С обзиром на чувени ђурђевдански "хајдучки састанак" можда данас нећемо покварити празник ако се за тренутак позабавимо чувеном аждајом са иконе.
Шта је она са нас хришћане? Шта је она за православне Србе?
   Икона “Свети Георгије убија аждају“ је заснована на причи из житија Светог Георгија. Прича је стара. И одавно је ушла у житије. Може да се тумачи символички, као победа над злом, али има их који налазе и буквалнија тумачења - могућност да је у догађају учествовала нека опасна змијолика звер, заостала из праисторијских времена. Могуће је. С друге стране, у житијима често има и литерарних украса који служе да се боље опише личност светог, не нужно научно-историјски заснованих. Прича може да се прихвати и као “одбитак” из есхатона, са краја историје, из вечности - а оданде Свети Георгије убија то персонификовано зло у историји.

   Шта је данас то зло на које нам копљем указује Свети Георгије? Против чега има смисла борити се и против чега морамо да се боримо? То је питање које не треба да нам да мира, ако не желимо да останемо млаки па да нас Бог „испљуне“.
   Свако то мора да нађе за себе. Да сам види и увиди. Али можда није лоше да заједнички погледамо па да тиме мало више обавежемо једни друге. Иначе, аждаја расте, прогутаће нас ако нисмо као Свети Георгије.
   У овако поремећеном свету списак онога што у аждаји можемо да видимо је предугачак. Увек је и био. Сигурно је једно - морамо поћи од онога што је аждаја до сада успела да прогута од сваког од нас. Морамо се борити и то вратити.
   Борити се против сопствених страсти које нас лажу да су наше битне особине, а не болесни поремећаји настали од рана које нам је аждаја нанела. Већ сама та борба нас чини јачим. Она чини и да боље сагледамо оштећења и у онима око нас. Учи нас да не морамо да их гледамо само као претњу него да уочимо сличности у слабостим које са њима имамо. Борбом стичемо и могућност да се удружујемо. У заједничкој борби.
   А ако се не боримо – нестаћемо. Бићемо прогутани.
   Волимо једни друге, јер једни другима можемо помоћи да не нестанемо! Волимо наше заједнице! Волимо своју Цркву чак и ако није данас у свом најбољем издању! Волимо своје породице, чак и ако су растрзане силом времена, волимо свој народ иако изгледа слабији и неморалнији него икад! Волимо свет и све људе које нам је Бог дао као браћу и сестре иако свет изгледа искваренији и неправеднији него икад!
   Ми смо уплашени и немоћни, породице су нам угрожене, Црква нападнута расколима и самовољом, Србија окупирана и у безнађу, свет у канџама незапамћене похлепе и свеопште лажи. Имамо и те како против чега да се боримо. А икону Светог Георгија носимо пред нама. Пред војском оних који се нису предали.
   Свети Георгије Победоношче, води нас у борбу. Моли Бога за нас.
   Христос васкрсе!

   ђакон Ненад Илић, Facebook

1 коментар:

Ferenc Luka Rac је рекао...

Ваистину васкрсе!Ко има уши... ко има очи...

Постави коментар