Translate

05. мај 2016.

Васкршње слово епископа нишког Јована

   Нада која не постиђује

   Потребне су нам веће и мање наде на животном путовању. Али оне су недовољне без велике Наде, а то је Бог и то Бог са људским лицем. Он нам све дарује, а то је оно што припада Нади. Сама Његова љубав Распетог и Васкрслог омогућава нам да у трезвености и упркос несавршености света одолимо свему не губећи елан наде. Његова љубав је истовремено гарант да нам Он дарује оно што слутимо у мраку. Практични центар учења и вежбалиште наде јесте у Цркви, у храму – простору и школи наде.
Манастир Вазнесење, Васкрс 2016.
   Унутрашњост бића човека се проширује молитвом. Св. Апостол Павле сведочи о досезању онога што тек долази (Филип. 3, 13). Срце треба проширити и очистити да би ушао Бог. Са болом и трудом се отварамо за благодат. Овим начином се отварамо и за другога. Јер, молити се не значи напусти историју и реалност. Наравно, треба да се научимо да не смемо да се молимо против другог, већ молитвено препознати своју кривицу, отупелост своје савести и неспособност препознавања свога греха и зла. Зато сусрет са Богом буди моју савест, и омогућава нам да ослушнемо само добро. Овде се подразумева лична и заједничка молитва, молитва Цркве и Свих Светих. Правило вере и правило молитве иду заједно.
   Ора ет лабора – свако истинско и стварно деловање човека и рад са молитвом је нада на делу. Важно је знати да упркос наших дела и заслуга отворена Небеса су ипак дар Божији. Ми, заиста, можемо да отворимо врата за улазак благодати у наша срца. То су чинили сарадници Божији. Ископати у себи изворе стварања и сарадништва је циљ нашег боравка на земљи. Јер, људском постојању припада и деловање и страдање. Чак и када зло тријумфује треба имати храбрости и издржати до краја. Човек треба да учини да умањи страдање и ублажи болове у превазилажењу душевни патњи. У свему овоме нам једино може помоћи Бог, Који је и Сам страдао. Често пута људи избегавају бол желећи само задовољство, и зато падају у отупело стање безосећајности како за себе тако и за другога. Међутим, човека не спасава избегавање и бекство од страдања, већ способност прихватања страдања уз помоћ Христа, уз помоћ Цркве.
   Критеријум хуманости суштински се одређује односом према страдању и према страдалном. Ово важи и за појединца и за друштво. У само страдање које је подељено кроз друге допире Светлост љубави. Другим речима, Истина и Правда морају да стоје изнад мог конформизма. Иначе, живот постаје лаж. Потврда љубави је извор страдања, а љубав увек тражи сопствено одрицање у коме се ограничавам и рањавам. Овом жртвеном стању потребна је Вера, која на нови начин и дубље објављује способност начина страдања.
   При свему овоме треба нагласити: потребне су нам наде при страдању и полагању испита, при исцељењу рана и изласку из кризе. Међутим, на тешким животним испитима у којим морам дефинитивно да одлучим, Истини да дам предност над сопственим добром, каријером и поседовањем, биће неопходна она сигурна, велика Нада. Наиме, реч је о сведочењу, и то мучеништву савести.
   Рецимо још једанпут: способност страдања за Истину – то је критеријум хуманости. Ова способност страдања везује се за начин и меру Наде, коју носимо у себи и коју градимо. Светитељи су сведоци тога и носиоци на путу хода великих ширина и дубина људског бића. У центру њиховог живота је Христос, који даје смисао жртвоприношењу.
   У време кризе вечне наде, није једноставно и лако говорити о жртвоприношењу, о мучеништву, о „вечном животу и спасењу“. Често бежимо у свој свет инвидуализма, исувише лични и онострани – а супротно томе живети у заједништву значи Распеће бића. То значи: крчење корова духовним методама; дивљи шумовит крај постаје језив – ту управо падају стабла охолости и гордости; дивљи коров душе бива искрчен и тако земаљски простор и њива даје могућност да може да расте хлеб и за душу и за тело. Видели смо у новије време, душе које се изопаче и подивљају, ту нема преображаја света који нас окружује.
   Да не бисмо живели за себе и били особењаци треба да приносимо свој живот на жртву, имајући заједничку Наду. Овде се хришћанин не затвара у себе, нити се споља поставља питање његовог темперамента. Овде се превазилази психологија. Духовни живот подразумева павловски и јовановски велики распон човека и човечности. Где би нас довела психолшка анализа пастирско-апостолског рада ап. Павла?
   Истински Лек, који све лечи, јесте испуњеност Ликом Распетог и Васкрслог Христа, Који је најизвеснија Нада. Уверени смо да је питање Правде истински најјачи аргумент за веру у живот вечни. У Његовом Имену су Правда и благодат. Благодат не укида правду. Она не претвара неправду у правду, она није сунђер који брише и на на крају буде неважно које шта чинио на земљи. Овде на земљи сусрет лицем к лицу у Христу је већ суд. Зато ми изграђујемо своје спасење са „страхом и трепетом“ (Филип. 2, 12). Благодат нам даје снаге да издржимо до краја, ка Суду Божијем који је наша Нада.
   На крају овог записа треба да се сетимо Лика Богородице, која је светиљка наше Наде. Исус Христос је Светлост и наша Нада. Нама људима су потребне светиљке у тами историје и људског ходочашћа. Пресвета Богородица је у радости преко брегова јудејских хитала носећи у свом наручју Наду света, и то преко брда историје, не само Горње Јудеје него и целога света. Она је искусила и радост и страдања пратећи Исуса Христа. Колико је често и њој, Својој Мајци и ученицима Господ рекао: „Не плашите се; не бојте се. Ја победих свет“.
   У својој вери Мајка Божија под крстом постаје Мајка Цркве. У тами и тишини Велике Суботе, у њеној вери била је осигурана Нада која је одвела Васкршњем јутру. Радост Васкрсења дирнула је њено срце и поново спојила са аполстолима који ће вером постати Света Породица, а то је Црква. Сви су се они заједно молили за дар Духа Светога који ће после Вазнесења, на дан Педесетнице примити. Дакле, ми имамо нашу молитвеницу и заштитницу посреди нас и њоме не губимо наду, јер њоме и молитвам свих Светих надамо се вечном спасењу. Наша је жеља да се сви људи спасу. Ако човек и човечанство не живи том Надом онда је све бесмислено и безнадежно. То је жеља очинске љубави наше мајке Цркве. И зато кличемо: Христос воскресе, ваистину воскресе! Радост донесе, тугу однесе!

   еп. Јован Нишки
   извор:manastirostrog.com, 28.4.2016.

Нема коментара:

Постави коментар