Translate

31. јул 2016.

Aрхимандрит Василије Гондикакис, Са друге стране времена

   Сваки одлазак на Свету Гору представља један мали времеплов. Крочивши на њено тло, поклоник осећа како се за њим навлачи завеса времена и он ступа у једно непознато време и непознати простор Византијског средњевековља, али и вечности.
   Причао ми је један стари капетан брода: „Тада смо имали бродове са једрима. Нисмо се бојали отвореног мора зато што су једра држала брод и он се поигравао са таласима. Многе тешкоће смо сретали када смо прилазили копну. А када смо одводили будуће монахе на Свету Гору, знали смо да их нећемо поново узимати. Губили смо их, нису поново излазили ван, као што се умрли не враћају назад када их односе на гробље.”
Крст преподобног Атанасија Атонског и монах светогорац са крстом који је преподобни стално носио
фото: Филм Отац

30. јул 2016.

Свети владика Николај, Песма Светој Марини

Хор "Свети Николај Жички", Чачак
Рад Јасне Николић

Митрополит волоколамски Иларион у Љубљани

Његово Високопреосвештенство Митрополит волоколамски г. Иларион, предсједник Одјељења за спољне црквене везе Московске патријаршије, посјетио је данас храм Светих Кирила и Методија у Љубљани.
   Посјета Митрополита Илариона дешава се у оквиру низа свечаности посвећених успомени на страдање руских ратних заробљеника у Првом свјетском рату и прославе јубилеја стоте годишњице подизања руске Капеле под Вршичем. Руског Митрополита и његову пратњу у љубљанском храму дочекао је Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије, са свештенством.

ЈОВАНА СПАСИО ОЧЕНАШ

извор: Политика

Ко воли мајку Србију и своје најдраже, нека пође у одбрану отаџбине, казао је официр у руској степи, а ми појурили један преко другога, страхујући да ће рећи ’доста’ – сведочи Јован Зековић са Романије којег је рат превео преко пола света до завичајних гудура
Снимак из Солуна, начињен 1918: седе Коста Станић и Лазар Марић, стоје Јован Зековић и Лука Вукојичић, сви солунци из соколачке општине
фото: Политика
остатак текста прочитајте на: www.politika.rs

НИЈЕ ВАША СТВАР

   Изаћи на улицу с «чирокијем» или у поцепаним фармеркама, или с минђушом у носу, или..., или... све донедавно је било немогуће. Већина људи би пропала у земљу од срамоте. И друштво је осећало да има права да фркће и да шишти, да пљуне и да се мршти на чудаке, који су дрско презирали просечне стандарде. То време је прошло. Његовом одласку људи су се прво радовали као лаком поветарцу слободе. Сад радости има мање, пошто је поветарац слободе често весник буре самовоље. Ја тако хоћу! Мени се тако свиђа! Није ваша ствар! Ове реплике се чују често и свуда. Желим да их оспорим. Не желим да их уништим, већ да покажем где им је место. И пре свега треба пронаћи ово место.

29. јул 2016.

В Киеве завершился Всеукраинский Крестный ход

Бах у ариљској цркви

   Ариље је мала варошица, где сам се родио и где сам провео рано детињство, а касније долазио са породицом, сваког лета. Људи, као и свуда, ни бољи, ни лошији. Међутим, оно што је изузетно, то је положај Ариља, које је опкољено са две лепе реке, а на челу – црква Светог Ахилија. Живело се скромно, нарочито после Другог светског рата. О уметности се није могло ни говорити, нити размишљати. Понеко гостовање аматерске позоришне групе, касније филмови и то је све.
   Ја сам у Београду био у могућности да понешто чујем о озбиљној музици. Дружио сам се са Иком Илијом Маринковићем (касније новинар Танјуга и стални дописник из Пољске), који је једно време долазио на летовање у Ариље. Познавао је озбиљну музику више од мене, па смо звиждукали Моцартов „Турски марш“ и „Влтаву“ Сметане. То су, можда, прве мелодије из области озбиљне музике, које су се излиле по трасама око Ариља. Идућег лета, могла се чути још понека мелодија Моцартова „Ајне клајне нахт музик“, или арија из „Кнез Игора“- „О, дајте, дајте ми слободу!“, коју су певушили по београдским улицама или ћошковима „егзиши“ (отпораши стегама соц-реализма, који је владао у уметности), као неку врсту своје химне. Затим, диван „Хор Јевреја“ из „Набука“… Ето, то је имало „да чује“ Ариље, средином прошлог века.
   Ја сам доста узнапредовао у интересовању за правом музиком. Распитивао сам се у Београду за врхунска дела из те области. Посећивао сам колективна слушања капиталних дела класичне музике са плоча, која су се организовала за омладину у студијима Радио Београда. Убрзо сам,
захваљујући родитељима, дошао до грамофона и до ремек дела Ј. С. Баха –„Пасија по Матеју“.
   Понео сам тај комплет од неколико плоча, са приложеним текстовима, у Ариље. Идеја ми је била да то дело зазвучи у ариљској цркви. Зашто? Прво, сматрао сам да „Пасија…“- муке, страдања Христова, по свом садржају, апсолутно заслужују емитовање у хришћанском храму. Друго, много сам очекивао од акустичних предности, које ариљска црква има. Ова два разлога, када се саберу – то је већ нешто. Потајно сам у себи гајио још један разлог. То је радост и очекивање да се у Ариљу зачује ово Бахово врхунско дело. Да га макар неко чује. Да се евентуално прича о овом значајном догађају, по чаршији. Пре свега, за овај план је требало добити благослов од старешине цркве, оца Луке Видаковића. Да се случајно не побуни, јер музика, поготово неправославна – у православном храму! Данас, када размишљам о овом догађају, тешко бих добио пристанак и разумевање, вероватно и никако. Срећом, отац Лука је био веома образован, а имао је пуно поверење у мене, као свештеничког сина и будућег уметника. Добро смо се и познавали, па сам одобрење одмах добио. План је био да једне недеље, после свете литургије, отац Лука објави присутном народу, да могу остати у цркви, да чују једно музичко дело, које говори о страдању Христовом. Са великим нестрпљењем и ишчекивањем, дође тај тренутак. Отац Лука објави шта ће се догодити а од народа (десетак особа), оста у цркви, поред свештеника: црквењак, попадија Слава, чика Перо потпуковник са супругом, моја мајка и две сестре Џелебџић- „славуји за певницом“, како сам их, не само ја, доживљавао. Почело је емитовање међу дебелим зидовима храма. За мене врло узбудљиво, за остале присутне, не знам.
   Бах у ариљској цркви!
   Јединствен догађај у неким вишим духовним сферама. Увек ми је духовна страна живота била водиља.
   Причало се некако у то време, о великим научним достигнућима. Једно је било интересантно, наравно, као нека хипотеза. Ево, о чему се радило: сви велики догађаји (вероватно не само „велики“), који су се десили или дешавају на Земљи, отисну се у простор, у васиону, и негде или круже у бескрајном простору, или се на неки начин „слажу“, као листови књига, формирајући тако као неку огромну библиотеку. Можда ћемо моћи у далекој будућности да „позовемо“ неки важан догађај, да нам се„одигра“ пред нашим очима, у оригиналу.
   Тако сам, у то време размишљао о, за мене, важном догађају „Бах у ариљској цркви“. Можда ће и тај догађај у будућности моћи да се понови.
   Али, нешто се ипак догодило и остварило и пре ових имагинација и очекивања, као ехо, тог догађаја. Догодило се, да наша деца, која су се посветила учењу озбиљне музике, којима се придружила и снаја из Русије, прихвате „тај талас“ из бескраја и пожеле сами, овог пута без мог инсистирања, да засвирају у Ариљу. Почели су са летњим концертима озбиљне музике у Соколском дому. Први концерт је имао неколико десетина слушалаца, што је био успех, за почетак. Већ следеће године, Ариљци су почели да се распитују, када ће бити следећи концерт.
   Ето, испунило се и треће моје очекивање, после „Баха у ариљској цркви“- почело се причати у чаршији, о концертима озбиљне музике. После неколико година, дошло се на идеју о стварању АРЛЕММ-а у Ариљу.
   Дошао је ехо из бескрајног простора, дошао је „Бах из ариљске цркве“ и засијао у лепом Ариљу.

   Мишо М. Младеновић, академски сликар и писац
   извор:arlemm.rs

Свети Јустин Нови Ћелијски, ЖИТИЈЕ СВЕТОГ РАВНОАПОСТОЛНОГ ВЛАДИМИРА, великог кнеза Кијевског


   Велики кнез Кијевски и све Руске земље самодржац Владимир беше син Свјатослава, унук Игора и свете Олге, а праунук Рурика кога Варјази позваше на кнезовање Русијом. Рурик имађаше престо свога кнежевства у Великом Новгороду; а Игор Рурикович после смрти свога оца пренесе престо у Кијев, и ту му света Олга роди сина Свјатослава. Свјатослав Игорович имађаше три сина: Јарополка, Олега и Владимира, не од једне жене. Делећи тројици синова велику кнежевину Руску, Свјатослав даде најстаријем сину Јарополку Кијев, средњем Олегу Древљане, а најмлађем Владимиру Велики Новгород. После смрти великога кнеза Свјатослава Јарополк удари на брата свога кнеза древљанског Олега, уби га и његову кнежевину узе себи. Дознавши за ово, великоновгородски кнез Владимир се уплаши да његов најстарији брат Јарополк не учини и са њим то исто, и побеже преко мора к Варјазима. Јарополк онда узе под своју власт и великоновгородску кнежевину.

28. јул 2016.

Стихира Св. кнезу Владимиру / Stichera to St. prince Vladimir of Russia

Литија улицама Кијева, 27.7.2016.
фото:www.spc.rs

Више од 80.000 верника у литији улицама Кијева

После завршеног молебна на Владимирском набрежју Предстојатељ Украјинске Православне Цркве Блажењејши Митрополит г. Онуфрије, заједно са архијерејима и свештенством, предводио је многохиљадну литију са чудотворним светињама према Светоуспенској Кијево-печерској лаври.
   Истичемо да су претходно вече у Кијев дошли учесници Свеукрајинске литије са запада и истока ове земље. Десетине хиљада верника превалило је стотине километара. Од Светогорске лавре поклоници су кренули 3. јула, а из Почајевске лавре - 9. јула. Дана 27. јула молитвене литије су се сусреле на Европском тргу и окончали свој ход у Светоуспенској Кијево-печерској лаври. На Владимирско набрежје дошли су и становници Кијева и верници из свих епархија Украјинске Православне Цркве.
   Рачуна се да је поводом празника Крштења Русије 27. јула 2016. у литији учествовало више од 80.000 људи. Литија је била дуга више од три километра, а широка не мање од 20 метара.
   Многобројни учесници су ходили централним улицама Кијева. Код поклоничког крста на улици Грушевског Његово Блаженство је заједно са свештенством и народом произнео молитву за покој душа свих оних који су изгубили своје животе у трагичним догађањима у фебруару 2014. године.
   Свеукрајинску литију пратиле су чудотворне иконе: главна светиња литије са истока била је Светогорска икона Пресвете Богородице, а литије са западне стране – Почејавски лик Матере Божје. Ове и друге иконе које се поштују на западу, северу, југу и истоку Украјине, донете су на Владимирско набрежје.
   Такође и свете иконе „Благослов Свете Горе Атонске“ и преподобног Антонија Печерског, које је у Украјину донела званична делегација Украјинске Православне Цркве с њеним Предстојатељем и с братијом Свете Горе поводом празновања 1000-годишњег јубилеја присуства руског монаштва на Атону.

   Извор: Православие.ру (превод Информативне службе СПЦ)
   www.spc.rs

Свети Јован Шангајски, У ЧЕМУ ЈЕ МОРАЛНА СНАГА СВЕТОГ ВЕЛИКОГ КНЕЗА ВЛАДИМИРА?

   А ко изврши и научи, тај ће се велики назвати у Царству Небескоме.
   (Мт. 5, 19)


   Зашто је велики кнез Владимир свет и зашто је назван равноапостолним?
   Он се од паганске таме окренуо ка светлости Христовој, крстио се сам, крстио је Кијевљане и    послао је да се крсте други градови и области његове кнежевине.
   Он је први од сверуских владара постао хришћанин и поставио је темељ хришћанском уређењу Руске државе. Од њега Руска држава почиње да бива православна и хришћанство продире у све области народног и државног живота.

Јелена – краљица, монахиња, светитељка


    Сестринство манастира Градац издало у децембру 2015. године зборник научних радова под називом Јелена – краљица, монахиња и светитељка.
    У публикацији су обједињени радови из различитих научних области како би лик ове велике краљице, светитељке и градачке ктиторке, о којој се за сада у науци мало зна, био сагледан у целини. У остваривању овог пројекта учествовали су наши еминентни стручњаци, а извођење је подржано од Министарства културе и информисања и Управе за сарадњу с црквама при Министарству правде републике Србије...

   КЛИКНИТЕ ОВДЕ за кратак преглед зборника у pdf формату

  остатак текста прочитајте овде: manastirgradac.rs

Годишњи помен схи-архимандриту Јулијану (Кнежевићу)

 преузми везу: Манастир Градац, 16.7.2016.

 У суботу 16.јула, навршило се 15 година од упокојења старца Јулијана, игумана студеничког, који је сахрањен у нашем манастиру. Тим поводом окупило се, као и сваке године, доста оних који су старца за живота познавали. Литургију са парастосом служили су игуман студенички Тихон, игуман манастира Вазнесење Тимотеј, игуман манастира Рача Герман и отац Станоје, свештеник из Краљева.
   Након литургије, на манастирском гробљу одслужен је мали помен.

   извор: manastirgradac.rs

Господи, воззвах к Тебе, услыши мя. Услыши мя, Господи.

Владика Григорије, Тврдош

   Свијет је чудесан и неописив. Дотакнути његовом љепотом, понекад успијевамо описати један његов дјелић, с већим или мањим успјехом. Постоје ипак мјеста у овом свијету која није једноставно описати. Тако ме је одувијек чудила немоћ, с једне, и жеља, с друге стране, да опишем манастир Тврдош. Тврдош би био занимљив многима, а посебно сликарима, историчарима, археолозима, писцима.
   Манастир је саграђен на мјесту гдје је ток Требишњице најмирнији и истовремено најдубљи и најснажнији. Пратећи пут од Требиња према Тврдошу, Требишњица струји кроз поље, засијецајући га попут сребрних нити под сунцем. У прољеће, храњено њеним водама, поље је зелено и јарко црвено од безброј цвјеталих булки. Безбрижни крајолик, импресиван у бистрини боја, ивиче ћутљива, камена брда, чувајући га од остатка свијета. Иза гребена, који штити манастир од сјеверних и источних вјетрова, ријека изненадно и тихо тече право према Тврдошу и бива мирна и нечујна, да би, чим прође манастир, опет текла брзо и снажно. С југа је манастир благо заштићен малим узвишењем и Требињском шумом, а са сјевера узвишеним каменим гребеном, планином, некад шумовитим Кличањем, које се органски везује за Леотар. Тако ушушкан на тврдој стијени стоји манастир Тврдош.
   Јутра у манастиру Тврдош свићу реска и хладњикава. Она су право благо у току љетњих дана и жеге, кад се чује стидљиви цвркут птица, стишаног вјетра који носи ваздух пун морског јода и органских талога океана, здруженог са ароматима боровог честара и вријеска. На први звук клепала, када монаси журно устају из својих постеља и спремају се за јутарњу службу, по Требињском пољу још има росе. Пут од Требиња ка Поповом пољу сив је и миран, као и пратиља му у вијугању, зелена као маховина, Требишњица, око које се у тај час почињу скупљати чапље, галебови и гњурци.
   Од запуштеног здања с почетка 20. вијека прерастао је у блистави црквени комплекс византијског типа, који искричаво плијени љепотом кула и конака, цркве и мозаицима прошараним стазама које до ње воде. Градња још увек траје, увијек се понешто прави, ако не нешто већих размјера, а оно бар мањи детаљ – макета манастира, украс од каменчића на зиду, чесма, или тек завршена фонтана од камења налик извору са три рукавца, замисао и рад игумана, која савршено одговара духу мјеста.
   Складна архитектура цркве је омогућила да дођу до изражаја мајсторски сложене бијеле, правоугаоне камене плоче, које чине њен необичан и једноставан спољашњи зид. Оне су знак славе овог поднебља, знак бјелине и љутине, али и умјешности мајстора, чији се снага и дар након вијекова огледају кад год и са које год стране да погледате овај лијепи храм. Врата и прозори су у пажљиво израђеним каменим оквирима, оивиченим једном, танко усјеченом линијом, све је у таквој отмености и једноставности. Посебан утисак оставља купола која није правилног облика, већ је осмоугаона, као и часни престо израђен од тврдог камена, такође осмоугаони, што није уобичајено.
   У цркви су сачувани стари камени стубови, као и камени умиваоник за руке кроз чију савршену једноставност можемо сагледавати нашу прошлост. Она би се могла укратко описати као четири стуба цркве у Тврдошу. Стамени, рушени, подизани, а у њиховим капителима симболично исклесане капље суза и зноја јесу једини украс нашег постојања и трајања. У поду цркве, с десне стране, у припрати, налази се гробница из четвртог вијека, која открива интересантне и важне моменте наше прошлости. Брижно сазидана гробница указује на ранохришћански начин живота, који је, изгледа, за основ имао заједништво, па су тако многи сахрањивани у једну гробницу. Цијели храм је сачињен по људској мјери, није ни превелик ни премален. На сваком кораку се види по неки детаљ који начинила људска рука, али је ипак све надахнуто божанским присуством и топлином.
    Од старог, древног живописа пронађен је само један камен на коме је потпуно сачуван дио фреске, и то – лик Богородице која оплакује Христа распетог. Овај камен је свакако знак нашег хришћанског живљења у времену, посебно у овом крају гдје су многе мајке, нажалост, оплакивале своје синове, мучене и убијане. Међутим, цијели манастир, саграђен на том камену умивеном сузама Мајке Божије, сав је у знаку Васкрсења и Живота. Сва околина – маслине, трешње, птице и пчеле – поје побједу живота над смрћу, радости над тугом. У рана јутра, када гране сунце с истока, када је ваздух љековит од мириса трава и сјајно прозрачан као послије кише, ма колико свјесни тешкоће живљења, преплављује вас само једно осјећање радости и пуноће живота. Док стоји на том тврдошком камену, човјек се осјећа сличним птици која може да полети и запјева пјесму која се диви плаветнилу неба и љепоти земље, као у оној јутарњој молитви:
   „Испунисмо се ујутро милости Твоје, Господе, и обрадовасмо се и узвеселисмо се, у све дане наше узвеселисмо се, за дане у које си нас смирио, за године наше у које видјесмо зла. И погледај на слуге твоје и на дјела твоја, и покажи пут синовима њиховим. И нека буде свјетлост Господа Бога нашега на нама и дјела руку наших исправи на нас, и дјело руку наших исправи.“
   Ноћ у Тврдошу је блага, тиха и безбрижна. Кад мине дан, све крене на починак. Слично сунцу, које је цијели дан сијало па зашло, сви одлазе у свој спокој. Птице и пчеле, цврчци и жабе, као озбиљни музичари након концерта, задовољни и уморни утихну. Јасна, а ненаметљива тишина завлада овим простором. Можда још славуј понекад запјева из луга, као да су га уморни монаси нечујним аплаузом позвали на бис. Све ућути, смири се, а танани лахор с ријеке покрене лист с грана и тишина шапне ономе који већ спава да је све добро око њега.
   Наше вријеме, постојање у овом свијету, бива испуњено простором. Када би ме неко питао о времену, датумима и часовима када се нешто догодило, много тога ни приближно не бих могао одредити. Али ако бисте ме питали гдје, с лакоћом бих набројао мјеста на којима сам се затекао кад се то догодило. Колико је важан простор који нас окружује, види се и по томе што људима није свеједно ни то на којем мјесту ће бити сахрањени. Простор и вријеме често су стварности које нас раздвајају, али и које нас изграђују као личности.
   Тврдош ме је седам година учио значају простора а да тога нисам био свјестан. Био је то живот у коме мјесто-простор живот чине сличним себи. У племенитом окружењу, гдје видик испуњавају млади виногради и маслињаци, који каскадама силазе до тихе и широке ријеке, закривене густим растињем, и гдје голема планина заклања небо, а ваздух мирише на пелин и вријесак – зидали смо, садили, плакали, смијали се, играли, молили се, пјевали, сликали и неосјетно бивали пригрљени тим простором. Завољевши га, Тврдош је постао потком наших душевних ткања, мјесто којем смо се враћали. У тренуцима одмора, за истим дугачким трпезаријским столом сједили су монаси, свештеници, професори универзитета, достојанствени поповопољски зидари крупних шака, археолози и архитекте, умјетници, ђаци.    Препланулих лица и широких осмијеха, једни у другима препознавали смо благе и бистре погледе, знак љепоте садејства Творца и творевине и међусобног духовног сродства. Данас имам утисак да је то било седам година живота и слободе. Тек када сам напустио то мјесто и такав живот, оно је почело да живи у мени у најдубљем смислу те ријечи. И како вријеме пролази, носталгија и жеља да се непоновљиво понови непрестано расте.

   Политика, 24.7.2016.
   извор: eparhija-zahumskohercegovacka.com

Збор зборила господа хришћанска:Представљање књиге "Трагедија и Литургија" проф. др Жарка Видовића

ОРНАМЕНТИ СРПСКИХ ФРЕСАКА
фото:Svetlana Ushakova
У крипти Храма св. Апостола и Јеванђелисте Марка крајем јуна ове године одржано је духовно вече на коме је представљена књига "Трагедија и Литургија" проф. др Жарка Видовића. После благослова, уводне речи и поздрава домаћина, протојереја-ставрофора Сретена Младеновића, говорили су Владимир Кршљанин, ђакон др Драган Ашковић, др Милош Ковић и мр Горан Раденковић. За звучни запис ове вечери од срца благодаримо гђи Зорици Ковачев.

   извор: Радио Слово љубве, 19.7.2016.

  емисију преузми ОВДЕ

27. јул 2016.

Θεοτόκε Παρθένε, Κωνσταντίνος Μπιλάλης

Ηχογράφηση από Αγρυπνία στο Ναό του Αγίου Γερασίμου στα Ιλίσια, στις 15-12-2008.

"Η Παναγία είναι η μυστική χαρά όλων όσων κάνει η Εκκλησία στον κόσμο. Μόνο αυτή μπορεί να εξαγνίσει τον κόσμο κι όχι τα συνέδρια των ιερέων και οι διαμαρτυρόμενοι άλλοι. Αυτή θα μας αποκαλύψει αυτό που χάνουμε κάθε μέρα, το μυστήριο της Εκκλησίας, αυτό χωρίς το όποιο τα πάντα μέσα στην Εκκλησία χάνουν το νόημα τους." (π. Αλέξανδρος Σμέμαν)
извор:GouTouPou
фото: Манастир Ћелија Пиперска

Празник иконе Пресвете Богородице Тројеручице у Хиландару

 Кондак 8.

 Необично је видети хиландарске монахе како прилазе икони твојој као Игуманији и од ње узимају благослов за своја послушања. О, Свеблага, као што њих милостиво примаш и благосиљаш, тако и нас недостојне немој лишити свога материнског милосрђа и старања, примивши милостиво молитве наше које пред Светом иконом твојом узносимо. Осени нас својим благодатним благословом, избави нас од сваког јада и чемера и научи нас да богоугодно певамо Троједином Богу: Алилуја!
 Радуј се, помоћнице наша, која нам помажеш иконом својом Тројеручицом.
фото: монах Милутин Хиландарац
   извор: svetogorac.blogspot.rs

ВЕРА И ЗДРАВЉЕ: Духовност и психофизичко здравље човека

извор: ТВ ХРАМ

Гости у студију: јереј Александар Совиљ, старешина параклиса Светог Луке при Војно Медицинској Академији у Београду и породични психотерапеут и проф. др Владимир Дилигенски, неуропсихијатар, помоћник директора КБЦ 'др Драгиша Мишовић'.

Аутор и водитељ: Др Љиљана Милошевић
ОВЧАРСКО-КАБЛАРСКА КЛИСУРА

26. јул 2016.

Свети Јустин Нови Ћелијски, Беседа на Сабор Св. Арханђела Гаврила, Манастир Ћелије, 1965.


   Гле, ми људи од исте смо грађе од које и Анђели свети. Ми људи на земљи представљамо Херувиме[1]. Шта ја кажем? То ја не кажем, то каже велики Свети Златоуст у својој Светој Литургији. Ми представљамо тајанствено, на чудесни начин, Божије Херувиме. Анђели, људи, ко сте? Грешна браћа безгрешне Браће своје Небеске, Анђела. Ето ко су људи! И ми овде у овоме свету живимо као у изгубљеном рају. Пали, пали Анђели, ето ко су људи, (пали) Анђели.
А гле, све се мења када Господ силази у овај наш земаљски свет, када постаје човек. Човече, не само да си постао већи од Анђела, него си постао – Бог по благодати. Он, Господ Милостиви, Христос, сишао је у наш земаљски свет. Није послан Анђео да постане човек, Сам је Бог постао човек! Толико је човек важан за Бога, толико Бог воли човека, толико Бог промишља о човеку! А кад је Он, Бог, сишао међу нас, за Њим су се сјатила сва јата Свете безгрешне Браће наше, Анђела Небеских. Сви сишли и постали слуге наше[2]. Каква част, каква радост! Анђели постали слуге наше, и моје и твоје. Човече, пази како живиш! Погледај ко си, шта си, од какве си грађе? Не заборави никад да ти тајанствено представљаш Херувима.

ДОСТОЈНО ЈЕСТ


                                           

Хор монаха Прохорпчињског манастира
извор: Лазар Нешић

Концерт византијског хора "Мојсије Петровић" у сали парохијског дома при храму Светог Саве у Београду
26/13. јул

Св. Архангел Гаврил. Овај велики архангел Божји празнује се 26. марта. На данашњи дан пак славе се и чествују његова јављања и чудеса кроз сву историју људскога спасења. Држи се да је ово славље установљено прво у Св. Гори у IX веку за време царева Василија и Константина Порфирогенитних и патријарха Николе Хрисоверга, а поводом јављања овога архангела у келији једној до Кареје, где је прстом по камену исписао песму Богородици Достойно естъ. Због тога догађаја ова келија се назвала и до данас назива келија „Достојно“. У вези с овим помињу се и остала јављања архангела Гаврила, као: јављање Мојсеју, кад је овај чувао стадо Јоторово, којом приликом он је саопштио великом избранику Божјем како је створен свет и све остало што је Мојсеј после записао у књизи Постања; јављање пророку Данилу и саопштење тајне о будућим царствима и о доласку Спаситеља; јављање св. Ани и обећање, да ће родити кћер, преблагословену и пречисту Деву Марију; многократно јављање св. Деви, док се ова бавила у храму јерусалимском; јављање Захарији првосвештенику и саопштење о рођењу Јована Претече и кажњавање истога немилом зато што није поверовао речима његовим; јављање опет св. Деви у Назарету и саопштење благовести о зачећу и рођењуГоспода Исуса Христа; јављање праведном Јосифу; јављање пастирима код Витлејема; јављање самом Господу у врту Гетсиманском, када је он Господа као човека крепио пред страдање; јављање женама мироносицама, и.т.д.

Епископ Николај, Охридски пролог, Сабрана дела, Глас цркве, Шабац, 2013.

Нова књига Митрополита волоколамског Илариона

Приказу капиталног дела присуствовали српски архијереји, бачки Иринеј и моравички Антоније
   Дана 22. јула 2016. године, у сваченој сали Факултета за постдипломске и докторске студије Светих равноапостолних Кирила и Методија у Москви представљена је нова књига Митрополита волоколамског г. Илариона „Почетак Јеванђеља“. Ова књига је прва у низу од шест књига под заједничким насловом „Исус Христос. Живот и учење“. Серија ће бити настављена следећим књигама: „Проповед на гори“, „Чуда Исусова“, „Приче  Исусове“, „Јагње Божје. Исус у Јовановом јеванђељу“, „Смрт и Васкрсење“.

Поводом 2400-годишњице рођења Аристотела из Стагире

Christof Rapp/Klaus Corcilius (Hrsg.): Aristoteles Handbuch. Leben – Werk – Wirkung

25. јул 2016.

ДЕЦА И БОГ

  "Драги Боже, верујем да Ти је тешко да волиш све људе на свету. У мојој породици их је само четворо и то ми никако не успева!"

   Девојчица

   "Кад сам љут не верујем у Бога, а када нисам - верујем!"

   Дечак

   Дечија вера у себи носи нешто тако искрено, љупко и чедно да нас напросто замрзне и срећно закочи у нашем уобичајеном (и досадњикавом) рационалном врћењу можданих зупчаника.
   Попут сунчевих зрака после кише или грома у сред летње тишине, одскочи од свега већ виђеног нека дечија мудрост, пуна светоотачког духа и неког посебног Благослова Одозго.
И ту онда нема ничег грешног и недозвољеног у ономе што нам, иначе, звучи сасвим јеретички и ненормално смело.
   Деца смеју да нам до миле воље "скачу по глави" и гњаве нас својим бескрајним питањима, па је исто тако и са њиховим односом и допуштењима и кад је реч о Богочовеку Христу, нашем Свепраштајућем и Добром Господу.
   Будући савршен, он је и савршено добар, савршено благ, савршено нежан, савршено духовит, савршено (праштајуће) саосећајан, па ту онда нема никакве опасности од погрешног разумевања овакве дечије (често непојамне) смелости.
   Деца нас, попут анђела, подсећају на нашу природу пре (Адамовог и Евиног) Пада, и уносе у нас ослобађајуће осећање неке апсолутне чистоте и иначе нам непознате (и немогуће) непосредности.
   Постоје и деца која никад не старе, остајући и у позним годинама у анђеоском стању безгрешне бесловесности.
   И они су нам, такви, просто неопходни да не упаднемо у кобну прелест суморног и самозадовољног критиковања других & сујетног преувеличавање сопствене моралности и наводних врлина.
  Они што у себи задржаше дечију душу имају чудесну могућност - "јуродивости Христа ради".
   Носећи на себи невидљиви Божији благослов и призив Духа Светог, они нам спасоносно преврћу наопачке све наше уредно сложене навике и "логична очекивања".
   Праве дар-мар у савршеним кутијицама наше брижљиво грађене и чуване религиозности.
А све то на нашу крајњу корист и опште задовољство.
   Те "Божије луде" умеју да нам пресеку самозадовољно, гордо и надмено уверење о нашој "упућености у теолошка питања" и тобожњу "исправност вере" (што је, најчешће, стање пометености духа у коме држимо лекције наводно "мање духовним" од себе) и тако нас враћају у нормалу.
   Намештају наш ишчашени духовни зглоб једним неумољивим потезом и скидају са нас мољчави, инквизиторско-чангризави плашт "непозваних судија" и "олако сурових тужилаца".
Богу хвала да постоје и овакви лековити (свим мртвим правилима непокорни и вечно разбарушени) људи, исцелитељи златне, детиње душе.
   Они што умеју да собом - у чистом срцу - носе дух мисли оне петогодишње девојчице када каже, мртва 'ладна и "без пардона":
   "Ја све волим, чак и паукове. Ипак, највише волим Христа"...

   Драгослав Бокан
Рад Зоре Витас

Проповед јеромонаха Рафаила,Манастир Подмаине, Пресвета Богородица Тројеручица, 25.7.2015.

Љубомир Симовић, Десет обраћања Богородици Тројеручици Хиландарској

Мајко Слова и Спаса, Тројеручице, 
нека наше чамце у благе луке 
из густих олуја с пучине доведу 
птице, излетеле из Твоје треће руке! 

Тројеручице, катанце, браве и врата, 
браћу у казану олова које кључа, 
све што су безбројне руке закључале, 
нека нам Твоја трећа рука откључа! 

Тројеручице, док нас лове и мере 
метром, литром, кантаром, тегом и врећом, 
Ти, двеју руку склопљених пред кантарџијом, 
измери нас, и помилуј нас, трећом! 

Док кишу проткива суснежица, и вук, 
риба и врана крећу на нас, у лов, 
бескућнима у вејавици, Тројеручице, 
Твој трећи длан нека нам буде кров! 

Док се затварају све капије, сви капци, 
пред смрадом наших грехова и рана, 
Тројеручице, нек нам се отвори црква 
на Твојој трећој руци сазидана! 

Голе, млаћене моткама, секирама, 
оборене под ноге, и дотучене 
у подножју брда уз које смо се пели, 
трећом нас руком, Тројеручице, исцели! 

И узвиси, трећом руком, Тројеручице, 
све оне који су, стотинама руку, 
стотинама година, из жетвених слама, 
бацани на дно казана и јама! 

У овом свету несланих мора и јела, 
док нам се броје последњи тренуци, 
нек засветли, нек нас осоли, Тројеручице, 
со суза, скупљена у Твојој трећој руци! 

Тројеручице, луко и утехо, 
мајко чокоту ког распињу и туку, 
смилуј нам се, грешним и убогим, и прими 
душе наше у Твоју трећу руку! 

Двема рукама сахрањене, Тројеручице, 
у ову земљу, испуњену муком, 
нек нас из ове црне земље у облак 
понесе храст, засађен трећом руком!
извор: netoserbia

Матија Бећковић/Светислав Божић, Богородица Тројеручица

извор: ZBrkitj

Светосимеоновска академија, Коларац, 26.02.2012.
Диригент: Милован Панчић
Соло: Марко Пантелић
Матија Бећковић, БОГОРОДИЦА ТРОЈЕРУЧИЦА

Ја ти не дођох, брза помоћнице,
Да би ми одсечену шаку замирила,
Нити да те носим кући, Свемоћнице,
Да би завађену браћу измирила ...

Ишчупане су ми руке из рамена,
Кућа раскућена, а браћа поклана,
Па сиђох до свог најдоњег камена
Да себе тражим, Мајко са три длана.

Једино овде, Царице Небеса -
На мом језику се моли без застанка,
И не лаже ништа, и не једе меса,
И осам векова пости без престанка.

И кад би ми земљу и језик збрисали,
Све, сем ове стопе на којој сад стојим,
Знам: још се из људи нисмо исписали,
А док тебе има да и ја постојим.

Иван В. Лалић, Византија

фото: www.politika.rs
Сећање – Иван В. Лалић, двадесет година касније
извор: "Политика"

Протекле две деценије убедљиво показале да је реч о ствараоцу који је високо уздигао поетичку и културну самосвест српске књижевности, створио целовито и аутентично песничко дело и, што је можда најважније, ујединио тумаче и читаоце своје поезије.
За  четири дана навршиће се двадесет година од смрти Ивана В. Лалића (6. јун 1931 – 27. јул 1996).

остатак текста прочитајте на: www.politika.rs, 22.7.2016.

24. јул 2016.

Архимандрит Тимотеј, Недеља 5. по Духовдану, 24.7.2016.


Тебе Бога хвалим


Протођакони:Владо Микић и Радомир Перчевић

ГАДАРИНСКЕ СВИЊЕ

   Ко никад није чуо причу о два бесомучна човека из којих је Христос истерао демоне у крдо свиња, које су се после тога подавиле у мору? Без обзира да ли је верујући или не, без обзира да ли одлази у цркву или не?
   Још једна прича о још једном чуду. Заправо и није чудо ако га је извршио Син Божији. И полако та прича уђе у подразумевање. Не заустављамо пажњу на њој. А не би се читало о том догађају на Литургији да нас се најдубље не тиче.
   Кратка је прича па можемо неколико тренутака да се позабавимо детаљима.

Оптински новомученик Василије, Зашто су Гадаринци терали Господа од себе?

   У једној од својих проповеди, јеромонах Василије тумачио је причу о ђавоиманом Гадаринцу, из кога је Господ изгнао легион демона: „А онде пасијаше по гори велико крдо свиња, и мољаху га да им допусти да у њих уђу. И допусти им. А пошто изиђоше демони из човека, уђоше у свиње; и јурну крдо са стрмени у језеро, и утопи се“ (Лк 8, 32-33).
   Стадо је било огромно, по неким изворима – две хиљаде. И због свиња, гадарински житељи терају Господа од себе: „И гле, сав град изиђе у сусрет Исусу; и видевши га, мољаху да оде из њиховог краја“ (Мт 8, 34).
   Многима је остала у сећању та проповед оца Василија. Свиње су се, објашњавао је он, код Јудеја сматрале толико нечистим животињама, да нису јели свињетину, гадећи се не само да им се приближе већ и да изговоре саму реч “свиња“. Говорили су другим речима: “та звер“, “та животиња“. По Мојсијевој заповести, у древној Јудеји нису гајили свиње. И ако су гадарински житељи преступили закон, гајећи за њих тако одвратне животиње, било је то зато што су се бавили тим бизнисом- гајили су свиње за продају.
   „Они су терали Господа од себе, не зато што су остали без хране, већ зато што су остали без богатства“, рекао је о. Василије. „Колико је много људи данас пришло Богу! Но, и у нашем веку ће терати Господа, нашавши се пред избором: Господ или богатство. И они који одгурну Господа ради богатства, неће потом више моћи да се врате Богу“.

   Извод из: Оптински новомученици, 132-133
   извор: eparhija-zicka.rs

23. јул 2016.

Theotoke Parthene, O Theotokos and Virgin, (Ohtaihos), (All 8 Byzantine Tones)

извор:vagos2006

Chanted by Greek Byzantine Choir: Kostas Zorbas
ΘΕΟΤΟΚΕ ΠΑΡΘΕΝΕ
Chanted in Ohtaihos (meaning chanted in all 8 byzantine tones: 1st, 2nd, 3rd, 4th, Plagal 1st, Plagal 2nd, Grave, Plagal 4th Tone and then finished by going back to 1st Tone)
O Theotokos and Virgin, Rejoice O Mary, full O Grace; the Lord is with thee. Blessed art thou among women, and blessed is the fruit of thy womb; for thou hast born the Saviour of our souls.

Митрополит Порфирије, Христос и човеков идентитет

   Емисија Храм Радио Београда 2, недеља 15.05.2016. године

   Две највеће Господње заповести су: "Љуби Господа Бога својега, свим срцем својим, и свом душом својом, свим умом својим и свом снагом својом!" и "Љуби ближњега својега као самога себе!"
   Шта ово казује? Истина је, љубав је нешто што се не постиже кроз идеологије, кроз уопштавања. Прво и основно питање, свакога човека, открива се тек онда када се појави "квар" у његовом животу. Све велике запитаности, на крају, бледе и своде се на питање о пролазности биолошког сата, неминовности смрти, физичког нестајања.
   У емисији Храм, слушамо његово високо преосвештенство митрополита загребачко-љубљанског др Порфирија (Перића): Христос и идентитет човека. 

   Аутор и водитељ: Душанка Зековић
   извор: www.radiobeograd.rs
 
   емисију преузми: ОВДЕ

Тесла: 160 година од рођења

22. јул 2016.

Αγιορείτικη Μαγειρική Κληρονομιά/Culinary Heritage of Mount Athos


Траилер του μεγάλου μήκους ντοκιμαντέρ στο Κουτλουμουσιανό Κελί του Αγίου Νικολάου Χαλκιά.
Μια κινηματογραφική καταγραφή της Αγιορείτικης μαγειρικής στον τόπο που συμβαίνει.Στο Άγιον Όρος.
«Άνθρωπος εστί πνεύμα σαρκί χρωμένω!»,διατυπώνει αυτή η αρχαία ελληνική ρήση και αποτυπώνει με τον καλύτερο τρόπο τη σημασία της τροφής που έχει ανάγκη το φθαρτό ανθρώπινο σώμα, για να αντέχει να φέρει εις πέρας την βαθύτερη ανάγκη της ύπαρξης του,που είναι να υπάρχει και για κάτι άλλο και πέρα από τον εαυτό του.

Full length documentaryTrailer at the Holly Cell of Agios Nikolaos Halkias.
A film recording Athonian culinary where it takes place,in Mount Athos.
"Man is spirit in need of flesh!",this ancient Greek saying reflects in the best way the importance of food that the corruptible human body needs to withstand bring out the underlying need of its existence, which is to exist beyond itself.

ПАЈСИЈЕ СВЕТОГОРАЦ И ЊЕГОВЕ ВЕЗЕ С РУСКИМ МОНАШТВОМ НА АТОНУ

Дана 12. јула Православна Црква слави сећање на истакнутог атонског подвижника данашњице – преподобног Пајсија Светогорца (у свету Арсеније Езнепидис, 1924–1994). У последње време је о старцу написано много литературе. Међутим, практично је ван видног поља остао важан детаљ у биографији подвижника – његова тесна повезаност са руским монаштвом на Атону, његов непосредан развој као старца под духовним руководством руског светогорског старца јеросхимонаха Тихона (Голенкова, 1884–1968), као и улога преподобног Пајсија у обнови духовног уређења у руском манастиру Светог Пантелејмона на Атону крајем ХХ века.

РАЗГОВОР УГОДНИ: проф. др Зоран Аврамовић

извор:ТВ ХРАМ

21. јул 2016.

Посета директора Управе за сарадњу са црквама Епархији жичкој

Директор Управе за сарадњу с црквама и верским заједницама, др Милета Радојевић посетио је са својим сарадницима г. Гаврилом Грбаном и г. Олгицом Лаконић овчарско-кабларске манастире Благовештење, Успење и Вазнесење. Представнике Управе у манастиру Благовештењу је дочекао Његово Преосвештенство Епископ Јустин у пратњи архимандрита Дамјана, секретара ЕУО Епархије жичке, као и игуманија ове Свете обитељи мати Михаила са сестрама. Она је делегацији између осталог показала и велике радове на адаптацији конака. Гости су затим заједно са Владиком посетили манастир Успење Пресвете Богородице, где их је дочекала игуманија манастира мати Наума са сестрама и показала им манастирски комплекс са новоизграђеним звоником. Посета је завршена обиласком манастира Вазнесења Господњег, у којем је архимандрит Тимотеј са братијом упознао делегацију Управе са активностима манастира. Господин Милета је на радном састанку са Преосвећеним и секретаром ЕУО нагласио да ће Управа, у складу са могућностима, пружити подршку активностима везаним за адаптацију поменутих манастира.

  из канцеларије Епископа жичког
  извор: eparhija-zicka.rs