Translate

03. август 2016.

ПРАВИЛНЕ РЕЧИ

   У великим градовима лију ненормални пљускови, горе шуме и тресет исушени летњом врелином, снег који је у изобиљу нападао у току зиме оковао је саобраћај на путевима. Код нас ове последице отклања и с овим појавама се бори МВС – Министарство ванредних ситуација. Храбри људи помоћу специјалне технике чисте улице од обореног дрвећа, извлаче аутомобиле из снежних наноса, евакуишу оне којима прете ватра или поплава. Тако је свуда. Само назив службе није свуда исти. У Америци се оно што ми називамо «ванредном ситуацијом» зове Act of God, односно «дело Божије». Истина, нема министарства као што је Министарство Божијих послова, али ћете се сложити да је реч значајна. Баш Opus Dei . Дело Божије. Оно се заиста тако доживљава кад данима и ноћима озбиљно лије, или кад се пожари без обзира на тоне воде изливене из црева и из ваздуха приближавају стамбеним зградама. Ма нека једноставно пада из облака и нека ускоро грмне код уха тако да се одмах укључе сви аларми на колима! Онда ће се и рода прекрстити, а верујући човек, али не превише усрдан према вери живо ће се сетити одломка неке молитве. Онда ће сваком човеку бити јасно да су способности и могућности цивилизације ограничени, и да је човек пред лицем стихије подједнако смирено мали као што је био мали пре епохе историјског материјализма.
   МВС се, узгред речено, не бави само Божијим делима, односно водом и ватром, сушом и мећавама. МВС се бави још и делима људских руку као што су: струја, радијација, отровне хемикалије и све остало што Бог није непосредно створио, препустивши човеку могућност да нешто и сам створи. Да створи, па и оно што не ваља, а онда да у случају нечега буде кажњен делима сопствених руку што, приметићемо, бива и страшније, и увредљивије и опасније. Али вратимо се прецизном изразу – дело Божије. Нама недостају такве речи. Уштогљени речник толерантне савремености је гори од било какве булеварске порнографије, пошто има много мање везе са стварношћу чак и у поређењу с тешким жаргоном. Све некако скакуће постранце као петлић и то са осмехом. И на крају бива да покрасти буџет значи «освојити ресурсе». И док лопова треба ухапсити, некако се рука неће подићи да ухапси «стручњака за освајање ресурса». Другачије названи другачије и изгледа. Захтева и други однос. Или савремена тема приношења жртава Молоху – абортуси. Па реци – убиство детета у утроби – и све ће бити јасно. Може се и оштрије рећи. Речи ће се сигурно наћи. Али епоха која се осмехује само устима и која се уопште не осмехује очима, и овде указује на филолошку пукотину. Каже: прекид нежељене трудноће, и ствар је завршена. Човеку се десило нешто што не жели и он хоће то да прекине и то је све. Тако је и Хитлер могао да каже да не сасеца Јевреје у корену, већ да само «удаљава из животног простора непожељне објекте». Сигуран сам да би се Европљанима формулација свидела. Уопште им се свиђало апсолутно све што је Хитлер говорио, па чак и што је радио док није њих саме напао.
   Али ко куда хоће, туда и нека иде, а ја се враћам творби речи. Веома нам недостају једноставне и отворене речи које искључују погрешно тумачење. Као у молитви Оче наш. Ова молитва обухвата небо и земљу, згодна је да се изговори у свакој животној ситуацији, а како је у њој мало речи! Осим тога, уопште нема сложених термина. Отац, Небо, Име, Царство, воља, хлеб, дугови, искушење, лукави. То је све! И ову кратку молитву која се као и други мед излива из Спаситељевих уста оци су називали «скраћеним Јеванђељем». Управо овакве речи нам недостају, прозрачне и дубоке, једноставне, али и бездане.
   Али сад сам се сетио молитве Господње и ухватио сам себе на страшној мисли. Може се рећи да сам се сетио, па сам задрхтао. Јер, ако се узме просечан човек (постоји таква полуреална величина у социологији), који је потпуно сагласан с интуицијом најновијег човечанства, однос овог човека према молитви Господњој ће бити следећи.
   Чак и ако постојиш, ниси ми никакав Отац. У сваком случају, ја Ти нисам син са свим последицама које из тога проистичу. Немој очекивати љубав и послушање.
   Ни Твоје име, ни његова слава ме не занимају. Нека буде воља моја, ако не на небу, макар на земљи.
   Хлеб ћу сам узети, и то не за један дан, већ за резерву. Не мислим да сам дужан, а мени самом су дужни сви, почевши од родитеља, па све до друштва и државе.
   Последње речи уопште не коментаришем, зто што је у њима све сама мистика у коју не верујем. Грехове, ђавола, искушења и борбу против саблазни остављам средњем веку, после чега одох и молим да ме више никад не узнемираваш. Амин.
   Тешко да се неко тако моли. Али као што морске животиње, «гади, им же њест числа» гмижу по морском дну у тамној дубини, тако ко зна шта гмиже на дну људског срца. И управо оно што гмиже може без журбе да мрмља у себи неке речи које се по смислу подударају с управо реченим.
   У једном од Маркесових романа људи су почели све да заборављају. Имена, адресе, књижевност, историју, родбинске везе. Све. И кад се ово безумље претећи разрасло, на централном тргу града у којем се одвија радња појавила се таблица с натписом «Бог постоји». То је било подсећање – противотров. Пошто човек може да се не замрси у другостепеном тек кад се сети главног. Бог постоји. Американци се сећају тога приликом сваког торнада или поплаве, приликом сваког шумског пожара или морске олује. Код њих је такав однос према природи кодиран у речима. Код нас, нажалост, није. А требало би. И кад на ваше очи муња распара хоризонт, или се због страшног мраза смрзне уље у мотору, или нешто друго што нас људе чини малима и слабима, немојте журити да псујете. Покушајте с вером да кажете: то је дело Божије. После тога ћете се извући из невоље и Он ће вам Сам обазриво помоћи.

   Протојереј Андреј Ткачов
   С руског Марина Тодић
   Радоњеж
   извор: www.pravoslavie.ru

Нема коментара:

Постави коментар