Translate

06. август 2016.

Име изнад сваког имена

...И дај нам да једним устима и једним
срцем славимо и певамо пречасно и
величанствено име твоје, Оца и Сина и
Светога Духа, сада и увек и у векове векова

Возглас на Светој Литургији

   У епохи опште ревитализације повремено се може чути да је свеједно којим именом називамо Бога и да у том погледу треба радити на превазилажењу разлика између религија. Да ли је то тачно? Хришћани су на то питање одлучно одговорили још пре два миленијума: нису пристали да ставе знак једнакости између Имена Истинитог Бога и имена лажних богова римског пантеона. И такав избор су сведочили мучеништвом ако је било потребно. Разлог је једноставан: питање именовања Бога може бити свеједно само људима који Бога не познају или не желе да га упознају, док хришћани тачно знају Коме се клањају (ср. Јн. 4, 22). Када именују конкретна Лица Свете Тројице - Оца, Сина и Светога Духа, једнога Бога у три личности равночасно обожаване - хришћани не користе некаква "описна" одређења која су људи дали апстрактном Богу, већ имена којима се конкретни Бог људском роду открио. Такво Име обавезује онога који за њега зна, као што га обавезује име оца и мајке у односу на које добија свој лични идентитет на рођењу.
фото: BeautyOf OrthodoxChristianity
   Призивати истинитог Бога истинитим именом је немерљив дар, привилегија које хришћани у наше време често ни сами нису у довољној мери свесни. Велики дар, али истовремено и велика одговорност, с обзиром да Име Божије треба призивати са побожношћу, пажњом и посебним поштовањем. То често заборавимо, поготово у молитви, када се Господу Богу треба обраћати макар онако како се то чини са значајним личностима. Најћешће нам приличи да будемо попут оптуженика који се обраћа судији или слуге који говори пред царем, иако је то тек почетни ступањ који траје све док не заволимо Бога свим срцем и потпуно се не препустимо Његовим заповестима ( ср. Јн 14, 21). Тада добијамо смелост да Га призивамо као верни синови који према Њему немају само трепет и страхопоштовање, већ првенствено љубав као свезу врлина. Подвиг очишћења од страсти је неопходан за достизање такве љубави, но основа је светотајинског карактера, с обзиром да је благодатно усиновљење дар који се добија Крштењем. На тај дар нас подсећа свака Света Литургија, на којој молимо да смело и неосуђено смемо призивати Небескога Бога Оца. А само онај коме је Црква духовна Мати може Бога називати Оцем, како је то још Свети Кипријан Картагински напоменуо већ у ранохришћанско време. Конкретно именовање Бога, дакле, не говори само о Њему самом, већ и о онима који га именују.
   А сада, запитајмо се сасвим отворено и искрено: колико пута смо успутно изговорили Преславно Име Пресвете Тројице? Колико пута смо у крајњој расејаности просто издеклемовали Царе Небесни, Трисвето, Оче наш, Символ вере...? Колико пута смо по некаквом аутоматизму и без потребне пажње и осећања изговорили светотројичну формулу? Колико пута смо се немарно (па чак и неправилно) прекрстили када се помене Име Божије? Све то не остаје без последица уколико се човек не каје и не поправља ( уп. Јр 48, 10). За велики број Срба, међутим, проблем је далеко озбиљнији јер су постали робови сулуде навике да псују Светињу. Да ли је, између осталог, и то један од разлога због којих наш народ има толико патњи и искушења?
   Име Божије се никада не сме призивати узалуд ( в. 2Мој 20, 7), али га је неопходно призивати стално (в. Еф 6, 18). Тако нам је предато вековним исихастичким опитом непрестане молитве која треба да сједини ум са срцем. Стално и покајно унутрашње молитвено призивање Имена изнад сваког имена (ср. Фил 2, 9) ће временом разгорети благодат у нашем срцу и потпуно нас препородити. И тада ћемо као истински верни синови клицати: Ава Оче! (Гал 4, 6-7).

   С љубављу у Христу Господу
   презвитер Оливер Суботић

   ПРАВОСЛАВНИ МИСИОНАР, свеска 350, јул/август 2016.

Нема коментара:

Постави коментар