Translate

02. октобар 2016.

Св. Владика Николај о књизи "Старац Силуан" и о самом Св. Силуану, кога је лично познавао

  Када неко посети Свету Гору и види смерне калуђере, може помислити да они живе досадним и бесциљним животом. То тако изгледа гледано споља, јер мало ко може да проникне и схвати каква се непрестана и страховита борба води у њиховим душама. Та борба је готово натприродна, невидљива, и то не само борба против демонских сила, господара мрака, него исто тако бар за почетнике – и против крви и меса, тј. против телесних жудњи и страсти. Ово је сажети садржај прве књиге.
   У својој књизи отац Силуан описује како га је та борба била довела до очајања и скоро до самоубиства. Пресвета Богородица му се јавила у моменту његове најтеже борбе са страстима и очистила га од нечистих телесних жудњи и помисли. Христос му се јавио и дао му снагу да надвлада земаљске мисли и зле духове. И тако, после четврт века тешке и упорне борбе, стигао је до победе. Боготражитељ је постао богопознавалац, а ученик, учитељ.

   Старац Силуан је био и мој учитељ. Једном сам га питао: „Оче Силуане, да ли вас ово мноштво света узнемирава у вашем размишљању и вашим молитвама? Зар не би било боље за вас да одете у испосницу у Каруљу и да тамо живите у миру као отац Теодосије, Артемије, Доротеј, Калиник, или да живите у некој усамљеној пећини, као отац Горгоније?“
   „Ја живим у пећини“, – одговорио је отац Силуан. „Моје тело је пећина мојој души, а моја душа је пећина Светом Духу. И ја волим и служим Божијем народу без изласка из моје пећине.“
   И поред његове спремности да свакоме служи, и његове чудесне скромности и услужне љубазности, о Божанским стварима је говорио са достојанством и снагом. О Богу је говорио са чаробним одушевљењем, присношћу и блискошћу, онако како би говорио о пријатељу. „Ја знам Бога. Он је љубазан, благ, услужан“, рекао би старац Силуан. Један монах – отац Теофан са страхом је то слушао и помишљао да је Силуан изгубио страх Божији. Касније, када је читао Силуанове списе, Теофан је изменио своје мишљење и рекао: „Отац Силуан је израстао и стао у ред црквених отаца.“
   Ја мислим, да би текстове оца Силуана требало ставити у уџбенике психологије, ако ни за шта друго а оно као потврду о једном духовном борцу XX века, и као потврду истинитости свега што су прослављени црквени оци учили и писали. Постоји нешто ново и у поукама и у животу оца Силуана. На пример, Христово упозорење које је он чуо: „Држи свој ум у аду и не очајавај“, представља један савет и опомену против охолости.
   Ја лично никад раније нисам чуо те речи. Велика је и друга изрека: „Љубав је изнад разумевања“. То је било свакодпевно и основно Силуаново учење. Његова љубав са сузним молитвама праштала је грех грешнима, поправљала злотворе, охрабривала клонуле, лечила болесне и стишавала олује. Сведочанства у прилог свему овоме могу се наћи у тој књизи.
   То је књига која је неопходна нашој генерацији. Овде је књига о једном обичном човеку са веродостојним духовним искуством, топла и врло упечатљива.

   (Из 13. књиге сабраних дела владике Николаја, стр. 560.)

   * * * * *
   „Господ нас неисказано љуби“, говорио је свакоме отац Силуан. „О, како нас Он љуби!“ При тим речима увек би му се очи испуниле сузама. А очи су му биле црвене од плача. Он је највише говорио о љубави Божијој према људима. Ако се неко жалио на неку патњу или неко искушење, отац Силуан га је тешио и храбрио љубављу Божијом. „Зна Господ да ти страдаш, но Његова љубав сија над тобом као сунце над светом. Не бој се, то је за твоје добро“. Он није био строг према туђим гресима, ма како велики били. „Кад бисмо престали да осуђујемо Бога, престали бисмо да осуђујемо и Његова створења, иарочито људе“, говорио је Силуан са сузним очима. „Али ми Њега осуђујемо за све тешкоће у животу, па зато осуђујемо и Његова створења. Ми осуђујемо Бога због тога што не осећамо љубав Божију. То сам и ја чинио. Једном сам пошао из манастира за Дафни. Збио сам с пута и залутао међу жбуње шимширово. Мрак покрио земљу. Ја се наљутим. Управо – на Бога се наљутим. Викнем: „Господе, зар Ти не мариш што ја лутам и пропадам. Спаси ме!“ У том чух глас: „Иди све десно!“ У мени затрепери сва душа. Нигде жива човека. Ја сам пошао десно и све десно док не стигох у Дафни. Ту сам ноћ сву проплакао. Осетио сам присуство живог Бога, и осетио сам Његову љубав, ја недостојни. Од тада нисам дао никаквој невољи да стане између мене и љубави Божије.“ Још нам је причао Силуан о неком школованом младићу који је био дошао у Свету Гору „да тражи Бога“. Он није рекао игуману да не верује у Бога него само да жели да неколико месеци остане у манастиру ради одмора и духовне поуке. Игуман га предао неком духовнику на бригу. Но, младић одмах исповеди духовнику да не верује у Бога и да је дошао у Свету Гору да тражи Бога. Духовник се наљути и уплаши, па почне викати на младића, како је то страшно не веровати у Бога Створитеља и како безбожницима није место у манастирима. Младић се спреми да напусти манастир. Сретне га отац Силуан и почне с њим разговор.   Пошто је од младића чуо шта га мучи и шта га је дотерало у Свету Гору, отац Силуан му благо одговори: „Па то није ништа страшно. То бива обично са младим људима. То је било и са мном. Кад сам био млад човек, ја сам се колебао, сумњао, но љубав Божија осветлила је ум мој и омекшала срце. Бог тебе зна и види и љуби те неизмерно. То ћеш ти временом осетити. Тако је било и са мном“. Од ових речи младић се почео снажити у вери Божијој. И остао је у манастиру. Неки монах се, опет, пожалио оцу Силуану како осећа да се не може спасти у Светој Гори, па се решио да је напусти и иде у свет. На то отац Силуан заплаче, па му каже: „И мени је та мисао понекад долазила. Али сам се молио Богу за савет. Удвостручавао сам молитве. И љубав Божија давала ми је овакве мисли: Зар толики свети људи угодише Богу и спасоше своје и туђе душе у Светој Гори, а ти не можеш?“ Други се, опет, жалио да га игуман у манастиру не воли. „А ти воли њега“, одговорио му отац Силуан. „Ти се усрдно моли за свога игумана сваки дан и говори: „Ја волим свог игумана, ја волим свог игумана“. Кад се љубав у теби разгори према игуману, и игуман ће тебе почети да воли.“
   Он је радио тежак посао у манастиру. Био је магационер и руковао је сандуцима. Рекох му једном, како се руски монаси много узбуђују због бољшевичке тираније над Црквом Божијом у Русији. На то ће он: „И ја сам се у почетку узбуђивао због тога, и после многих молитава дошле су ми овакве мисли: „Господ све неизрециво љуби. Он зна циљеве свега и рокове свему. Ради неког будућег добра Он је попустио ово страдање на руски народ. Ја то не могу схватити и прекратити. Остаје ми само молитва и љубав“. Тако ја и говорим узбуђеној братији: „Ви можете помоћи Русији само молитвом и љубављу. Љутња и вика на безбожнике не поправља ствар““.

   извор: svetogorac.blogspot.rs

Нема коментара:

Постави коментар