Translate

24. јун 2017.

јеромонах Рафаило (Бољевић), "Један од нас"


У четвртак 8. јуна 2017. одржана је 348. трибина - духовни разговори са темом: "Један од нас". 
Трибину је организовала црква св. Трифуна (при топчидерском гробљу у Београду), а предавач је био јеромонах Рафаило (Бољевић), игуман манастира Подмаине.

Византијско појање - Достојно јест, глас друго-први, Петар Филантидис

24 /11. јун

Празновање иконе Достојно јест и чуда које се десило пред њом у време патријарха Николе Хрисоверга (983-996). То чудо се састоји у овоме: Једне ноћи монах читао канон Богородици и певао Честњејшују у келији манастира Пантократора званој сада Достојно јест. Старац његов беше отишао на Кареју. Наједанпут се јави у цркви човек и поче певати Достојно јест. Та песма била је дотле непозната у цркви. Монах чувши ту песму, буде сав узбуђен, како због садржаја, тако и због дивног небесног појања. "Код нас овако певају", рекне странац монаху. Хтедне монах да има ту песму написану и донесе једну плочу, на којој странац прстом исписа песму као по воску. И наједном га нестане. Тај странац био је архангел Гаврил. Плоча она пренета је у Цариград, а песма и до данас остала у цркви.

Епископ Николај, ОХРИДСКИ ПРОЛОГ, Књига 7, Сабрана дела, Глас цркве, Шабац, 2013.

30 година свештеномонашке службе митрополита Илариона

Митрополит загребачко-љубљански Порфирије учествовао у свечаности. Епископ моравички Антоније пренео поздраве и молитвене жеље патријарха Иринеја. 
                           30 година свештеномонашке службе митрополита Илариона

Фрагменти из историје Руске Православне Цркве

   Многонапаћена Епархија далматинска изнашла је снаге да светло дана угледа још један у низу наслова. Овај пут реч је о делу које се бави вишевековном историјом Руске Православне Цркве. Дело је настало од стране грофа Михаила Владимировича Толстоја, једног од свакако еминентних познавалаца ове тематике и у себи садржи заиста прегршт корисних података који могу бити на корист како обичном читаоцу, а исто тако и ученицима или студентима наших образовних установа, поготово када је у питању историја помесних Цркава. Дело на српски језик превео је доктор богословских и магистар историјских наука Слободан Продић, свакако један од посведочених стручњака пре свега када је у питању историографска и литургичка литература.
                                                      
   Искрено се надамо да ће текст ове књиге, али и преко хиљаду коментара написаних од стране преводиоца у којима се, између осталог, читаоци усмеравају на савремену литературу која такође може бити од користи у бољем упознавању са историјом Руске Православне Цркве, бити својеврстан подстицај читаоцима да се упознају како са овим, тако и са другим делима на ову тему, те тако проширити своја знања или их подстаћи да учине још један од корака у том заиста душекорисном процесу.

   извор: www.spc.rs

313. ( 1700 година слободе хришћанства ), 4. епизода, СИНОВИ СВЕТЛОСТИ И СИНОВИ ТАМЕ

23. јун 2017.

Свештеник Георгије Максимов, Тачка пада – Одбрана Цркве од напада савремених расколника

   Предлажемо вашој пажњи одличан рад једног од највећих мисионара Православне Цркве данас – оца Георгија Максимова. Да ли заиста расколници имају основа да се позивају на 15 правило Двократног Сабора, да ли је канонски преступ одређеног клирика довољан да се прекине општење и изађе из Цркве, каква је историја са анатемом екуменизма која је објављена у прошлом веку, какав став у духовном погледу треба да има у свему томе православни хришћанин који искрено жели да остане веран Христовом учењу – све ово су питања на која можете добити одговор у овој књизи која представља транскрипт радио емисија „Апологет“ на радију Радоњеж које држи овај велики мисионар. Књига је мало дужа, захтева труд да се прочита, али надамо се да то неће представљати препреку људима који желе да познају шта је
истинско учење.
                                Тачка пада – Одбрана Цркве од напада савремених расколника – Свештеник Георгије Максимов

ЋИРИЛИЦА

„Сваки окупатор је прво забрањивао ћирилицу. И да нема никаквог другог разлога да је сачувамо, тај би био довољан“.

                                                                                                                          Матија Бећковић

проф. Бошко Миловановић, ”Плодите се, множите се и напуните земљу”

Матија Бећковић, Наше фреске

   Наше фреске су запуштене и запустиле – као и ми. Наше фреске оскрнављене су и израњављене и премучене – као и ми. Ликови светитеља окрњени, од светачких ореола остали су патрљци и крхотине. Толико је претекло од нас и наше славе. Пола главе, око без зенице, рука без рамена, прсти без руке. Здробљени су и изрешетани – као и ми. Не можемо ни замислити да су били цели. Као да се на њима види шта се дешавало с нама, као да су хтели да нам буду ближи и сличнији, да  поделе нашу судбину.
   И као што нам је дуго било довољно пола главе, а превише и једно око, тако су нам биле довољне и зидине Светосавског храма. Највише су личиле на нас, на нашу памет, цркву и судбину. Биле су нам те зидине плача довољне, ближе и прикладније од довршених храмова.
   Сада из пепела ишчепркавамо и подижемо себе и храм према себи – да нам буде приправан за онај дан кад се сретнемо са собом и Светим Савом.

   извор: iskra.co
Манастир Жича

22. јун 2017.

СТАРАЦ СОФРОНИЈЕ САХАРОВ: "НЕ ОДВАЈАЈТЕ СЕ ОД ПАТРИЈАРШИЈСКЕ ЦРКВЕ"

Новопронађено писмо архимандрита Софронија (Сахарова) архимандриту Адријану (Кирсанову), о црквеном јединству.

   Предлаже се читаоцима, писмо старца Софронија (Сахарова) - ученика и сатајника преподобног Силуана Атонског и оснивача Јовано-Претечиног Манастира (Мелдон, округ Ессекс, Енглеска), - са одговорима на питања старца Псковско-Печерске обитељи Адријана (Кирсанова), прозорљивца и молитвеника
   Написано 1991. године, ово писмо звучи веома актуелно и данас: у њему се говори о важности црквеног јединства. То је упозорење старца свима нама - и подсећање на најважније.
                                           
TOLLESHUNT KNIGHTS
by Maldon, ESSEX
CM98EZ

од Архимандрита Софронија
27. април 1991 г.
Христос Васкрсе!
Оче Свети,
Игумане Адријане,
најдаргоценији нам у Христу брате
и саслужитељу Престола
Великог Бога и Спаситеља света.
                                        
   Напокон је до мене дошла Ваша Пасхална честитка (од 25-III). Журим да Вам без одлагања одговорим на 3 (три) Ваша питања.
   1.) Најважнија тачка: Каквом црквеном покрету треба следовати? Умољавам Вашу Светињу да послуша мој глас, грешнога човека: Држите се свим силама само Патријаршијске Цркве. Држите се чак до "исповедништва", да не кажем "мучеништва (тј. чак до смрти). Спасење је само у Њој. Сви други покрети, ма како благочестиви они били по њиховим спољашњим пројавама, - замка су вражија. Кроз њих ће доћи само раскол, ненавист, општа погибао.
   Пишем Вам још и са великом свесношћу моје одговорности пред Богом - и Црквом, искупљеном драгоценом Крвљу оваплоћеног Сина Божијег.
   Ма какви били неизбежни недостатци - Она, и само Она, наћи ће Свој верни пут. Тако је у своје време говорио Јован Златоусти; тако је говорио преподобни Серафим Саровски; тако мисле сви подвижници свих родова, који се истински боје да погреше.
   Држите се свим силама само Патријаршијске Цркве. Спасење је само у Њој. Сви други покрети - клопка су демонска.
   2) Молити се за демонопоседнуте* - значи "крв проливати".
   Могуће је да Ви сада, после толико много страдања, већ немате сила. Зато, уколико је то могуће, отказујте се од тог подвига. Верујем, да Вас Господ неће напустити.
   3) Пут у Јерусалим (опростите: ја сам већ више него 1/2, већ 3/4 слеп). Чини ми се, да уколико са Вама пођу људи, способни да Вам помажу у сваком тренутку, онда преузмите тај ризик. Знам да је сада у Израелу веома тешка атмосфера. Но, б.м. Руска мисија за Вас све може обезбедити.
   * * *
   Сам ја, болујем од злоћудног тумора. Просто не знам, када ћу умрети. Сила је у мени сасвим мало. Дани и ноћи пролазе у борбама са боловима. Ја скоро све време проводим у постељи или у удобној фотељи. Давно не служим Литургију. Не владам мојим ногама. Не ходам сам. Не могу се окретати око Престола и томе слично, природно мом узрасту (ја сам се родио 1896 г.).
Мени је све постало напорно. Веома ми помаже јеромонах Серафим. Он је Француз, но потпуно влада руским језиком. Он ће ускоро, ако Бог да, поћи за Русију и б.м. посетити Вашу обитељ. О мени ће бринути јерођакон Николај, којег Ви знате. Њега је мени послао Господ, за дане последње старости. Он је унук мог вољеног брата Николаја. Он Вам се са љубављу клања до земље.
   Опростите за овако лоше написано писмо. Но, умољавам Вас - ни за шта се не одвајајте од Патријаршијске Цркве. И другу Вашу духовну децу задржавајте само у њој (тј. Патријаршији).

   Предани вам с љубављу Христовом
  Архимандрит Софроније (Сахаров)
  Са руског игуман манастира Пиносава Петар (Драгојловић)

    * Старац Адријан се дуго година бавио мољењем и исцељивањем демонопоседнутих.

   извор: www.pravoslavie.ru
   21.6.2017.

X. Σταμούλης: Και τα μάτια τους στάζουν Καππαδοκία - C. Stamoulis: and their eyes trickle Cappadocia

извор: kourostatis 
«Και τα μάτια τους στάζουν Καππαδοκία», Соундтрацк του ομώνυμου ντοκιμαντέρ του Γιάννη Παπακαρμέζη. Τους στίχους των τραγουδιών υπογράφουν ο κύπριος ποιητής Κυριάκος Χαραλαμπίδης και ο Χρυσόστομος Σταμούλης. Ακούγονται επίσης μελοποιημένα αποσπάσματα από το ποίημα του Γιώργου Θέμελη Де рерум натура. Τραγουδούν οι Γ. Ανδρεάτος, Π. Θεοχαρίδης, Γ. Καλογήρου, Α. Μπακιρτζής, Τρίφωνο, Μ. Χατζημανώλης και η Χορωδία Νέων «Ιωάννης ο Χρυσόστομος». Διαβάζει ο Γ. Μιχαλακόπουλος (ενορχήστρωση Χρυσόστομος Σταμούλης, Μανώλης Ανδρουλιδάκης). 

ЛЕТОПИСИ ИЗ ВАВИЛОНИЈЕ И ПЕРСИЈЕ НА БРОДУ ДОБРЕ НАМЕРЕ

Приче и бајке саставни су део сваког детињства. Посебну димензију имају приче за лаку ноћ које су често део вечерњег ритуала које деца и родитељи воле и памте целога живота. Зато је Брод Добре намере покренуо таласе о причама за децу. Приче су  један од најједноставнијих начина да учимо дете о правим вредностима и врлинама.

“Учи дете путу којим ће ићи, па неће одступити од њега ни кад остари” (Приче Соломонове 22:6).
   Иако Библија није књига о васпитавању деце, она је ризница мудрих савета везаних за развијање пожељних особина код деце (и одраслих) који нам могу помоћи да дамо свој максимум у једној од најважнијих улога коју имамо – улози родитеља.
   Пре неколико година, један тата је пожелео да свом сину пред спавање исприча неке нове „приче из главе“ а за њих је инспирацију пронашао баш У Библији. У питању је теолог Јован Благојевић који је те приче за лаку ноћ преточио у  књигу за децу (и одрасле) "Летописи из Вавилоније и Персије“. Књига је заснована на библијским причама из првих шест поглавља Књиге пророка Данила (тзв. Дворске приче) и Књизи о Јестири.

"Летописи из Вавилоније и Персије",Прва књига у издању Библијског културног центра

   “Мама причај ми причу пре спавања“ – чуло се у соби мог сина пре 3-4 године. Знам, она је уморна, уморан сам и ја али... Чини ми се да сам макар у овом тренутку одморнији.
  „Ја ћу“ – рекао сам на опште изненађење.
   Тако је почело, и ево наставља се до данас, наравно овог пута у облику књиге која ће, надам се, наћи пут до 1500 читалаца.

21. јун 2017.

Прича о свештенику и пилоту

Када ми је свештеник Драган Гороњић, парох цркве Свете Тројице у граду Јангстауну (Охајо) и архијерејски заменик кливлендски крајем месеца маја саопштио да треба да пратим епископа Иринеја источноамеричког у Гринзборо  (Северна Каролина), вест сам једним потезом забележио у свој календар, очекивајући да је у питању путовање као и свако друго које сам имао до тада.
                                                     

Eвагрије Понтијски и православна аскетска традиција отаца из Газе

Представљање књиге др Александра Стојановића

Свети владика Николај Велимировић: "Господе помилуј..."

19. јун 2017.

Византијско појање:Свети Боже и Сила, глас 5. Киријакос Јоанидис (Калогирос)

Овчарско-кабларска клисура

ИЗГУБЉЕНА РАДОСТ ИЛИ ЗАШТО У ЦРКВИ БИВА ТЕШКО

   Апостол Павле каже: «Увек се радујте!» (1Еф. 5, 16). Али у животу није једноставно следити апостолске речи. Шта радити ако је нестала радост коју су давали први кораци у цркви?
   Ево шта је написала једна православна девојка у свом интернет-дневнику: «Раније, када сам била како данас кажу «човек који сврати у цркву», сваки «поход» у цркву је за мене био радост – радост због молитве пред иконом, од одслушане 15-оминутне службе, због тога што сам успела да целивам светињу. Тада много тога нисам знала (ни то шта је грех, ни да постоји Причешће), јер није било религиозног окружења, али сам осећала неку срећу да се налазим у цркви, као и потребу за тим. Сада је радост заменило тужно осећање обавезе: службу сам преспавала (раније ми не би у главу дошло да је то ОБАВЕЗА, а не РАДОСТ бити на њој), нисам се молила целу службу, пажњу су ми одвлачили људи који су ме газили итд. Кући сам се враћала са осећањем испуњене или неиспуњене обавезе. То не смем, не смем, то треба,...Схватам да реално то се не сме и нешто треба, али већ не могу јасно да раздвојим религиозне «обавезе» од радних. Нека рутина и спољна ограничења. И нема радости ...» Ова девојка је рекла оно што је актуелно за многе.
                                           

Необична поука о љубави према Богу и ближњима, Преподобни авва Доротеј

   Замислите један круг, његов центар, и праве линије које полазе из центра. Претпоставите сада да је тај круг – свет, центар круга – Бог, а праве линије које иду од периферије ка центру – путеви живота људских. Уколико светитељи, желећи да се приближе Богу, улазе у унутрашњост круга, утолико постају ближи Богу и један другоме. И уколико се приближују Богу, утолико се приближују један другоме; и уколико се приближују један другоме, утолико се приближују Богу.
                                     
   Тако исто треба разумети и удаљавање: када се удаљују од Бога и окрећу ка спољашњости, ка периферији круга, јасно је да уколико се удаљују од Бога, утолико се удаљују и један од другога; и уколико се удаљују један од другога, утолико се удаљују од Бога. Таква је природа љубави: уколико смо ван и не љубимо Бога, утолико је сваки удаљен и од ближњег. А ако љубимо Бога, онда уколико се приближујемо Богу кроз љубав према Њему утолико се љубављу сједињујемо и с ближњима; и уколико се сједињујемо са ближњима, утолико се сједињујемо са Богом.
   Нека би нас Бог удостојио да слушамо оно што је корисно и да то творимо, јер уколико се ми старамо да испуњавамо оно што смо чули, утолико нас Бог просвећује и упућује да разумемо Његову свету вољу. Њему слава у векове. Амин.

   Преузето из: Авва Доротеј, Поуке
   извор: eparhija-zicka.rs

18. јун 2017.

Архимандрит Тимотеј,Манастир Вазнесење, Недеља 2. по Духовдану, 18.6.2017.

Тропар Сабору Преподобних Отаца Атонских - поју ватопедски монаси


ЛОВЦИ ЉУДИ

   "У време оно, идући Исус покрај мора Галилејског виде два брата, Симона, званога Петар, и Андреја, брата његова, где бацају мрежу у море, јер бејаху рибари. И рече им: Хајдете за мном и учинићу вас ловцима људи. А они одмах оставише мреже и пођоше за њим", чујемо у Јеванђељу Друге недеље по Духовима.
                     
   Радимо у Цркви и оно и ово, слушамо или мање слушамо ову или ону Божију заповест, а тога што су без размишљања послушали Петар и првозвани Андреј - рекло би се најмање се сетимо.
   Како смо успели до те мере да заборавимо на своју мисију у овом свету?
   Како смо успели до те мере да заборавимо на обавезу коју носи дар вере и препознавања Христа?
   Малодушно слежемо раменима и кажемо "како Бог да".
   Па није Он ништа обећао малодушнима и пасивнима, него онима који пођу за Њим и постану "ловци људи"!
   Онима који пођу за Њим да регрутују борце за Царство Божије.
   У читању Апостола за овај дан апостол Павле нас подсећа: "Нису праведни пред Богом они који слушају закон, него ће се оправдати они који испуњавају закон".
   Нису праведни они којима је Бог дао дар да јасније чују позив, него они који одговоре на позив!
   Велика је наша обавеза.
   Велика је наша одговорност.
   Нема и не може бити никаквог "статуса кво" између Цркве и света.
   Није га било чак ни кад су Црква и држава били у много већем садејству. А камоли кад пропадајућа секуларна држава вуче народ за собом.
   На другом месту, у посланици Ефесцима, Апостол Павле је кроз символе описао како се опрема свети борац, свети ловац људи:
   "Обуците се у све оружје Божије, да бисте се могли одржати против лукавства ђаволског:
Јер наш рат није с крвљу и с телом, него с поглаварима и властима, и с управитељима таме овог света, с духовима пакости испод неба.
   Тога ради узмите све оружје Божије, да бисте се могли бранити у зли дан, и свршивши све одржати се.
   Станите дакле опасавши бедра своја истином и обукавши се у оклоп правде,
   И обувши ноге у приправу јеванђеља мира;
   А сврх свега узмите штит вере о који ћете моћи погасити све распаљене стреле нечастивог;
   И кацигу спасења узмите, и мач духовни који је реч Божија.
   И сваком молитвом и мољењем молите се Богу духом без престанка, и уз то стражите са сваким трпљењем и молитвом за све свете",
   Стално треба себи самима и једни другима да понављамо - не треба ми и не смемо да мрзимо грешника, наравно.
   Али не пуштајмо грех да слободно делује и трује мале. И боримо се за сваког ближњег. Боримо се и за своје непријатеље. Не знамо ми где све Дух дише.
  Ако и ловимо људе, нећемо их ми уловити својом силом, него Његовом.
  Молимо се али и чинимо оно на шта нас је Христос позвао!
  Ради се о борби у којој немамо право да се уморимо, о лову који не сме да се прекине.

   ђакон Ненад Илић

17. јун 2017.

Κεκραγάρια Ιερομονάχου θεοφάνους Βατοπαιδινού

извор: TROPOS CHOIR
ОВЧАРСКО-КАБЛАРСКА КЛИСУРА

313. ( 1700 година слободе хришћанства ), 3. епизода, "Pax romana" и почеци велике цркве

Преподобни Јустин Ћелијски, Манастир Ћелије, 1966.

   Беседа у Недељу 2. по Педесетници [1]

   Рибари постали ловци људи. Данашње Свето Еванђеље, браћо и сестре, јесте Еванђеље Светих Апостола. Казује нам њихову тајну, шта је то Господ начинио од тих простих рибара галилејских. Чули сте као их Он позива: „Хајдете за мном и учинићу вас ловцима људи“.[2]
Ловцима људи, на каквом мору, Господе? Где се то људи налазе? Ми смо обични рибари галилејски, ми ловимо рибе, ево свих мрежа наших, а Ти нас позиваш да будемо ловци људи. Како? На који начин? Где се то, у каквом мору даве људи? У мору смрти. Овај свет, земља сва, то је острво потонуло у море смрти, и ви, ви рибари галилејски пођите за Мном да људе спасавате из тог мора смрти, да им дајете бесмртност и Живот Вечни. Ми, Господе? Да ви, прости рибари галилејски.

16. јун 2017.

ЛИЧНОСТ И ЗАЈЕДНИЦА: Протојереј-ставрофор Милић Драговић

Игуман Методије у Ћелијама ваљевским

   На позив Епископа ваљевског Милутина игуман манастира Хиландара архимандрит Методије је приспео у манастир Ћелије, на празник Преподобног Јустина.
   Ава Јустин никада није походио Свету гору. Био је у својеврсном затвору ради исповедања вере и није могао да оде и поклони се многим светињама. Али, духом је био са светогорским монасима и за време телесног живота, а откако се Господу преселио још више је с њима. Прву службу Оцу Јустину написао је један светогорски химнограф, а његове беседе и одломци из књига свакодневно се читају у Врту Мајке Божје, беседио је по благослову Епископа Милутина, за трпезом љубави игуман Хиландара архимандрит Методије.
фото: Манастир Вазнесење

   Такође, у тексту Сабора светогорских игумана и представника о предсаборским документима Васељенског сабора, који је недавно одржан на Криту, на више места навођени су изводи из дела Оца Јустина. Кад је као студент пожелео да постане монах, архимандрит Методије често се молио управо њему и Светом Владики Николају и долазио у Ћелије на Благовести…
   "Данас, више од двадесет година касније, долазим као монах и свештенослужитељ на ово свето место. И на мени је једно чудо Аве Јустина. Он ме укрепио да начиним тај корак – оставим свет и да се замонашим. Зато, моја молитва Оцу Јустину је да се моли Господу за спасење душа свих нас и наших ближњих, за које смо се овде молили" – рекао је архимандрит Методије, преносећи благослов Хиландара, немањићке задужбине на Светој гори, месту које вековима наткриљују молитве Пресвете Богородице. Светој гори, на коју Ава Јустин никада није дошао кораком, али чији је део био и остао у молитвеној љубави црноризаца васцелог Православља.
   Данас је Преподобни Јустин Ћелијски по први пут кренуо на Свету Гору, јер је благословом Епископа Милутина игуман Методије понео део моштију који ће се од сада чувати у Хиландару. Заједно са делом моштију Светог Јустина, манастир Хиландар је добио на благослов и део моштију Светог Николаја Жичког.

   извор: svetogorac.blogspot.rs

Из штампе изашао 263. број часописа „Светигора“

   На празник Духове (Тројичин дан или Педесетницу) из штампе је изашао 263. број „Светигоре“, образника за вјеру, културу и васпитање Митрополије црногорско-приморске. Дакле педесет дана је прошло од Васкрса и претходног броја, те су се у овом сабрали најважнији догађаји који су се десили у тих педесет дана. Доста је васкршњих тема, почев од Васкршње поруке Његовог Високопреосвештенства митрополита црногорско-приморског Амфилохија, до репортажā о прослави Васкрса Хвалите Господа сви народи, славите Га сва племена, Великдан у Враки и Скадру, Ми смо браћа Христова. Ту је и репортажа о прослави Благовијести у манастиру Бешка, а празнику  Вазнесења Господњег посвећена је уводна бесједа Земљом ходимо а небесима живимо, коју је митрополит Амфилохије изговорио на празник Вазнесења Господњег - Спасовдан 2016. године у Цетињском манастиру.
                                     

Прослављен имендан Епископа жичког г. Јустина

   Пројављујући темељну истину свога постојања кроз саборност у Тројичном Богу, Који је Љубав и Заједница, Црква Божија која борави у граду Краљеву прославила је дана 14. јуна 2017. године спомен Светог Јустина мученика и философа.
   У навечерје празника служена је Вечерња служба са петохлебницом. У богослужењу је заједно са свештенством и верним народом учествовао Његово Преосвештенство Епископ жички г. Јустин, који је након службе благословену петохлебницу поделио присутнима.
Свети Јустин мученик и философ је рани дивни плод наше Свете Цркве, један од првих богослова који у духу светописамке традиције стваралачким талентом наставља да уобличава и критички оцењује оно што ће временом постати наше Свето Предање. Без њега и осталих апологета, тешко би се могла замислити величанствена богословска синтеза која је уследила у четвртом веку. Крв мученика и богословље изнедрено кроз подвиг исповедништва било је основ стваралаштву византијског богословља у каснијим периодима.
                                          
   Посебну радост овог дана учинило је то што је прослављање молитвеног заступништва Светог Јустина истовремено и имендан нашег Епископа. Мноштво богољубивог монаштва, часног свештенства и верног народа Божијег сабрало се под сводовима Саборног храма у Краљеву. Молитвено сједињени у Христу око свог Архијереја Јустина заблагодарили смо Богу на свему што дарује Цркви Својој кроз векове. Свештенослужитељи мирског и монашког реда, монаштво из разних крајева наше Епархије и верни народ Божији, учинили су да овај дан подсети на описе празничних прослава које су својевремено у овим крајевима забележили средњовековни хагиографи Доментијан и Теодосије. Црква је пројавила красоту у различитости и богатству својих служби које све са истог Извора потичу.
   Свештеном сабрању се после јеванђелског читања беседом обратио Епископ Јустин. Подсећајући на животопис Светог Јустина, приметио је да је основно његово обележје трагање за правом истином и мудрошћу. Њу није нашао код јудејских и незнабожачких учитеља, већ у смиреном мучеништву које су за Христа подносили хришћани гоњени од незнабожних римских царева. Постао је хришћанин и пример свима како са истрајношћу треба трагати за смислом живота. Он га је пронашао у Христу и Цркви, остављајући путоказе боготражитељства до данас. У томе нас утврђују његова писана дела, молитвено заступништво, као и Свети Јустин Ћелијски. Он се напајао са истог Извора Мудрости и Смисла. Житијно богословље које је записивао је међу посебним бисерима украшено и светлом личношћу Светог Јустина мученика и философа. Имајући за учитеље ову двојицу богомудрих светитеља ми нећемо залутати на путу трагања за смислом, већ ћемо заједно са њима у Цркви Божијој чути глас Божији који нам говори да и ми као мале слуге можемо да уђемо у радост Господа свога, поручио је Преосвећени.
   Приносећи Творцу и Дародавцу на уздарје благодарствено Твоје од Твојих, благодаћу Духа Светог који освећује предложене дарове и нас, били смо удостојени удеоничарења у Телу и Крви Христовој.
   По заамвоној молитви уз свечано појање освештан је и преломљен славски колач, који је принет у част Светог Јустина мученика и философа, молитвеног заштитника нашег Епископа.
Архимандрит Тихон (Ракићевић), игуман студенички, честитао је у поздравној беседи Епископу имендан, пожелевши свима да у благодарствено-усходном подвигу подражавају Светом Јустину и осталим аутентичним врлинским хришћанским философима.
   Појући “На многаја љета“ сабрање је настављено у Епископском двору, где је као добар и срдачан домаћин Владика Јустин припремио послужење за све присутне.

   Јереј Александар Р. Јевтић
    извор: eparhija-zicka.rs

15. јун 2017.

Манастир Ћелије, Преподобни Јустин Ћелијски, 14.6.2017.

Хор сестара манастира Ћелије

Дан Преподобног oца Јустина у манастиру Ћелије

За земаљског живота, вољом безбожних прогонитеља, постао је затворник, исповедник за веру Христову. Из манастира Ћелије, пуне три деценије, ретко где је одлазио. Ипак, његова мудра и љубављу испуњена реч стизала је до боготражитеља далеко ван светиње са обале Градца. Данас, стиже још даље.
Дан Преподобног oца Јустина у манастиру Ћелије
   Да му молитве принесе, верни народ предвођен својим пастирима, у Ћелије се сабира из целе православне васељене. Лета Господњег 2017., на празник Преподобног Јустина Ћелијског, свету архијерејску Литургију служили су Епископ ваљевски г. Милутин, Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, Архиепископ михаловско-кошички г. Георгије, Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије, Епископ рашко-призренски г. Теодосије, Епископ аустралијско-новозеландски г. Силуан и умировљени Епископ захумско-херцеговачки г. Атанасије, уз саслуживање архимандрита Методија, проигумана манастира Хиландара, архимандрита Доротеја, старешине Светотројичног манастира у Бредареду (Шведска), као и бројног свештенства и свештеномонаштва из више епархија. Овогодишњи дан Преподобног Оца Јустина био је, како је рекао Епископ Милутин, „мали сабор“ у ћелијској долини.
   -Прошавши Албанску голготу са српском војском, краљем Петром и митрополитом Димитријем, млади богослов Благоје Поповић у храму Светог Александра Невског у Скадру (данас порушен) прима монашки постриг и постаје монах Јустин, добивши име по ранохришћанском светитељу Јустину Философу. У времену распећа своје Цркве и свог народа, прима на себе Христов крст и од тада па све до земаљске кончине, као Симон Киринејски, носио је Христову голготу, своју голготу и голготу свог народа. Отац Јустин био је живоносни сведок Христа Бога, распетог и васкрслог, беседио је на светој архијерејској Литургији Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, један од ученика новопросијавшег светитеља Српске Цркве, кога поштује васцели православни свет.
Дан Преподобног oца Јустина у манастиру Ћелије
   -Отац Јустин знао је да онај ко понесе Часни крст, тај ће добити силу и светлост Васкрсења Христовог. Ево, старац наш Отац Јустин доживео је своје васкрсење. Кроз њега и преко молитава ћелијских сестара уграђених у ову светињу, васкрсавамо и ми, сабирајући се на овом светом месту, у овој светој гори. И ми васкрсавамо, надахњујући се и васпитавајући се силом Божјом и примером светих Божјих људи, који су освештали простор средишне Србије… Овде су засијале мошти Светог владике Николаја и оца Јустина, два чудесна светила. То је оно што је овај народ изнедрио! У овим распамећеним и безбожним временима, Бог је послао нама своје нове апостоле, а преко нас и читавој Европи и свету, истакао је митрополит Амфилохије.
   -Благодарећи Господу на сунчаном дану и светлости којом отац Јустин сија у ћелијској долини, Епископ ваљевски г. Милутин изразио је велику радост што се око његовог кивота архијереји, свештенство и народ сабирају и ове године из свих крајева света: Косова и Метохије, Херцеговине, Аустралије, Словачке, Црне Горе, Свете Горе… творећи тако један „мали сабор“.
   Преподобни отац Јустин боравио је у специјалној мисији у Словачкој. Нуђена му је и епископска служба у тој земљи, али ју је, сматравши се недостојним, одбио. Ипак, те просторе ава Јустин никако није заборавио. Посећивао их је, са свештеницима разговарао и, попут ондашњих српских епископа (Доситеј Загребачки…), помагао обнову Православља у Чешкој и Словачкој, подсетио је Архиепископ михаловско-кошички г. Георгије, који другу годину заредом на празник Светог Оца Јустина долази у манастир Ћелије.
   -Веома ценим мисију и рад српског епископата и помоћ нашој Цркви. Наши свештеници долазе на територију Српске Православне Цркве где духовно узрастају. Кад гледам ваша лица, видим да међу нама нема разлике. Један смо народ, не само због сличности језика. На првом месту због једине, свете, саборне и апостолске Цркве, што је наш Свети ава Јустин лепо опевао. Он није био обичан теолог. Он је био теолог поезије, део је светојустиновског слова Архиепископа михаловско-кошичког г. Георгија. Преневши благослове Митрополита чешких земаља и Словачке г. Растислава, архиепископ Георгије је посебно благодарје у његово име изразио владики Милутину, на части да у овдашњим светињама служе свештеници Цркве чији је поглавар.
   -Игуманија манастира Ћелије мати Гликерија евоцирала је успомену на благослов, који је преко ње и блаженопочивше сестре Јустине, отац Јустин упутио 1971. године „својим чедима Атанасију, Амфилохију и Артемију“, тада младим монасима који су боравили у Атини. Тим благословом, обзнанио је митрополит Амфилохије, ава Јустин позива нас да будемо сведоци Богочовека Христа, Који у Себи сабира све знане и незнане светове; да сведочимо Христа, савршеног Бога и човека, заједно са свима светима. Дивни благослов, који данас изговарам са радошћу и са тугом, рекао је митрополит Амфилохије. -Са тугом, имајући у виду одвајање од Српске Православне Цркве некадашњег Епископа рашко-призренског Артемија.
   -Ава Јустин никада није походио Свету Гору. Био је у својеврсном затвору ради исповедања вере и није могао да оде и поклони се многим светињама. Али, духом је био са светогорским монасима и за време телесног живота, а откако се Господу преселио још више је с њима. Прву службу оцу Јустину написао је један светогорски химнограф, а његове беседе и одломци из књига свакодневно се читају у Врту Мајке Божје, беседио је по благослову епископа Милутина, за трпезом љубави проигуман српске Царске лавре Хиландара архимандрит Методије. Такође, у тексту Сабора светогорских игумана и представника о предсаборским документима Васељенског сабора, који је недавно одржан на Криту, на више места навођени су изводи из дела оца Јустина. Кад је као студент пожелео да постане монах, архимандрит Методије често се молио управо њему и Светом владики Николају и долазио у Ћелије на Благовести…
   -Данас, више од двадесет година касније, долазим као монах и свештенослужитељ на ово свето место. И на мени је једно чудо аве Јустина. Он ме укрепио да начиним тај корак – оставим свет и да се замонашим. Зато, моја молитва оцу Јустину је да се моли Господу за спасење душа свих нас и наших ближњих, за које смо се овде молили, рекао је архимандрит Методије, преносећи благослов Хиландара, немањићке задужбине на Светој Гори, месту које вековима наткриљују молитве Пресвете Богородице. Светој Гори, на коју ава Јустин никада није дошао кораком, али чији је део био и остао у молитвеној љубави црноризаца васцелог Православља.
   Да ће ава Јустин данас „кренути“ пут Свете Горе и Словачке, радосна је вест коју је учесницима сабрања казао владика Милутин. Честице његових моштију, са благословом ваљевског архијереја, понеће на дар архимандрит Методије и архиепископ Георгије својој сабраћи и верном народу.

   Ј. Ј.
   извор: www.spc.rs

Митрополит Амфилохије, Манастир Ћелије, Преподобни Јустин Ћелијски, 14.6.2017.


                                
Манастир Ћелије

14. јун 2017.

Радуј се преподобни Јустине, Ћелијски Тајновидче!

Тропар преподобном Јустину Ћелијском:

Православља сладост и нектарни премудрости, оче преподобни, 
излио си у срца верних као богатство; 
животом својим и учењем показао си се жива књига Духа, 
Јустине Богомудри, моли Христа Бога Логоса 
да ологоси оне који Те поштују.

 Житије преподобног и богоносног оца нашег Јустина Ћелијског
                                                Родитељи оца Јустина

   Отац Јустин (Поповић) рођен је на дан Благовести Пресвете Богородице (25. марта, по старом календару) 1894. године, у Врању, од побожних православних родитеља Спиридона и Анастасије.  Световно име Благоје добио је по празнику на који се родио. Отац Спиридонов, познати поп Алекса, био је најмање седми по реду свештеник из старе породице Поповића. И Спиридон је учио богословију (два разреда), међутим, отац га је повукао из школе те је он касније прислуживао у храму и домаћим свештенодејствима, одржавајући дух црквености и побожности у домаћинству у коме је растао мали Благоје. Мајка Анастасија је из угледне домаћинске породице из околине Врања. Изродили су осморо деце, али им је у животу остало само троје: кћер Стојна и синови Стојадин и Благоје.
   Као дечак често је са родитељима одлазио код Светог Оца Прохора чудотворца у Пчињски манастир и тамо бивао на молитвама и богослужењима, а једном је био и лични сведок чудесног исцељења Светитељевом божанском силом мајке му Анастасије од тешке болести. О дубокој побожности своје мајке и сам је касније често причао, а из његових бележака објављен је и потресни запис о блаженом престављењу праведне „слушкиње Божије Анастасије — Васкрснице, моје бесмртне дародавке".
   Основну школу Благоје завршава у Врању, да би се потом, положивши пријемне испите највишом оценом, уписао у деветоразредну Богословију „Свети Сава" у Београду (1905-1914). Наставници су му Николај Велимировић, Атанасије Поповић, Веселин Чајкановић, Борислав Лоренц, Стеван Мокрањац... Посебан утицај на Благојев духовни и образовни развој извршио је велики учитељ Свети Владика Николај, који је посебно запазио и ценио његову љубав према богословљу и несумњиву књижевну даровитост.
   Намеру Благоја Поповића да прими монашки постриг по завршетку Богословије (у јуну 1914. године) омело је опирање родитеља и њихова молба Митрополиту Београдском Димитрију (Павловићу) и Епископу Нишком да га не замонаше.
   Одмах по избијању Првог светског рата Благоје Поповић позван је у војску и, као богослов, распоређен у болничку чету при војној болници „Ћеле кула" у Нишу. Крајем 1914. преболео је пегави тифус и био на кратком отпусту код родитеља; од 8. јануара 1915. поново је на дужности болничара у Нишу, све до повлачења са српском војском према Косову и, затим, преко Албаније. Страхоте рата, беда и патња измучених српских ратника, сећање на мучеништво и жудња за охристовљењем, појачале су његову, дуго неговану, одлуку да прими монашки завет.
   У православном храму у граду Скадру, уочи Светог Василија Великог, З1.децембра 1915/1.јануара 1916. године, архимандрит Венијамин (Таушановић), потоњи владика браничевски, постригао је младог богослова Благоја Поповића, заједно са Миланом Ђорђевићем, каснијим Епископом Далматинским Иринејем.
                                            

Свети Јустин мученик и философ о бесмртности и смртности у светлу Васкрсења

   Васкрсење се односи на умрлу плот, али дух не умире. Душа се налази у телу, а бездушно тело не живи, и када се душа из њега удаљи, не постоји. Јер тело је обиталиште душе, а душа обиталиште духа. Ово троје очуваће се код оних који имају искрену наду и чврсту љубав у Бога.
   Према томе, разматрајући оне основе које постоје у свету, не налазимо да је немогуће васпостављање плоти; с друге стране, Спаситељ у читавом Еванђељу показује очување наше плоти; па ако је тако, зашто бисмо прихватали вери противно и погубно учење и безумно се повлачили кад зачујемо да је душа бесмртна, а тело трулежно и неспособно да опет оживи?
То смо и пре познања истине чули од Питагоре и Платона. Ако би то исто говорио Спаситељ и проповедао само спасење душе, шта би нам онда Он донео ново у односу на Питагору и Платона са свим следбеницима њиховима?
Манастир Ћелије, Преподобни Јустин Ћелијски, 14.6.2017.
фото: Манастир Вазнесење
   А сада је Он дошао да благовести нову и нечувену наду.
   Истински ново и нечувено дело је то што Бог не обећава да ће очувати непропадљивост непропадљивог, него да ће пропадљивом даровати непропадљивост. Али начелник зла, не будући кадар да другојачије исквари ово учење, послао је своје апостоле, који уносе разна зла и погубна учења, изабравши их међу онима што распеше нашега Спаситеља: они су носили име Спаситеља, али су творили дела онога који их је послао, и преко њих само име Божије подвргнуто је хули.
  Ако тело неће устати, зашто га обуздавамо и не дозвољавамо да се приволева похотама, зашто не поступамо попут лекара, који, видећи пред собом очајног болесника коме нема оздрављења, допуштају таквоме човеку да испуњава све своје жеље? Лекари знају да ће такав умрети. А ово чине они што мрзе плот, лишавајући је у оноликој мери колико то од њих зависи, наслеђа: из овог разлога они је срамоте, пошто њу очекује само да постане леш.
   А ако наш Исцелитељ Христос, удаљавајући нас од похота, плоти нашој прописује њој својствен целомудрени и уздржљиви начин живота, јасно је да је он чува од грехова, будући да она има наде на спасење, слично као што лекари болесницима којима има наде не допуштају да задовољавају све своје прохтеве.

    Фрагмент о Васкрсењу, у: Господ није створио смрт, стр. 65-66
    извор: eparhija-zicka.rs

13. јун 2017.

Мати Гликерија о молитвеном сабрању 14. јуна у Ћелијама

Мати Гликерија о молитвеном сабрању 14. јуна у Ћелијама
преузми звучни запис ОВДЕ                      

Љубављу и добротом Мати Гликерије, игуманије манастира Ћелије у Епархији ваљевској, у прилици смо да емитујемо краћи разговор који смо забележили са њом уочи дана молитвеног спомена преподобног Јустина ћелијског и врањског. Замолили смо мати Гликерију да нам каже како ће изгледати сабрање у среду 14. јуна, али и да нам пренесе мали део из огромне ризнице мудрости светог Аве Јустина.

  извор: Слово љубве

МУЗИЧКИ ЕДИКТ: Хор цркве Александар Невски из Париза