Translate

20. новембар 2017.

Протојереј - ставрофор др Милош Весин, „Да ли се љубав безусловно добија, или је треба заслужити?“


Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа нишког Господина Арсенија у четвртак 09. новембра 2017.године, високопречасни протојереј-ставрофор др Милош М. Весин, парох јужночикашки и ленсиншки у сали светосавског дома при Саборном Храму у Нишу, одржао је још једно у низу својих предавања, на тему: „Да ли се љубав безусловно добија, или је треба заслужити?“

ИСЦЕЉЕЊЕ И ВАСКРСЕЊЕ

   Глас о Христовим чудима шири се Галилејом. По повратку из Гадаре дочекује га маса народа.
Јаир, старешина синагоге, баца се Христу пред ноге и моли га да дође код њега у кућу и да излечи његову на смрт болесну дванаестогодишњу ћерку.
   Док Христос пробија кроз гомилу окупљених, жена болесна од крвоточења и због тога презрена од људи који је доживљавају и као проклету, успева да се пробије до њега и да му додирне одећу. Истог часа осети да је оздравила.
   Христос тражи да се јави ко га је додирнуо.
   Збуњени ученици не разумеју на кога мисли, кад је гужва огромна и многи се гурају уз њиховог учитеља. Христос им објашњава да је осетио силу која је од њега прешла на неког.
Исцељена жена стидљиво излази пред Христа и признаје да га је она додирнула. А по закону није смела ни да му приђе.
   Фотографија корисника Ненад Илић
  Христос је охрабри и објасни да је све у реду и да ју је њена вера спасла од мука.
У том се кроз гомилу пробија неко из Јаирове куће. Носи тужни вест да је Јаирова кћи умрла. Нема потребе да учитељ долази.
   Христос каже Јаиру да се не боји и само да верује. И кћи ће му бити спасена!
   Одлазе код Јаира. Христос у собу мртве девојчице улази са апостолима Петром, Јаковом и Јованом. Допушта да остану ту још само Јаир и његова жена.
   У неверици остали остају пред вратима. Што тугујући, што подсмевајући се столаровом сину Исусу, који мисли да може мртве да лечи.
   Христос је поред одра изговорио само: "Девојко, устани.".
   И девојчица послушнија Богу него смрти се придиже!
   А Христос заповеди запрепашћеним родитељима да јој донесу нешто да поједе и да ником не говоре шта се десило.
   Запис догађаја, захваљујући јеванђелисту Луки делује динамично и узбудљиво као на филму...
   Необично је да у једном јеванђељском читању на литургији (зачалу) слушамо о два догађаја.
   О исцелењу крвареће жене и васкрсавању Јаирове кћери.
   И један и други догађај често се приказују на иконама и фрескама. Одвојено, али и један поред другог.
   Шта спаја ова два догађаја? Осим што се ради о Божијим интервенцијама у односу на поредак пале природе?
   Жена кришом, скоро на превару хоће да дође до исцељења.
   Јаир се понизно излаже пред бројним сведоцима да би спасао живот своје ћерке.
   Приступају Христу са потпуно удаљених различитих позиција, на потпуно различит начин.
А обоје добијају од Христа оно што им је требало.
   Христос нам показује и говори, а јеванђелист подвлачи, да је оно што спаја жену коју људи изолују као нечисту и проклету и угледног старешину - њихова вера. Вера која је доступна свакоме. Али и беспоговорна вера, она коју прати храброст.
   И непрекидно крварећу жену и старешину Јаира вера храбри да погазе правила и обичаје, да забораве на форму и социјална правила. Јер Бог је изнад свега тога. А вера Њему води.
Истина, њиховој великој вери је претходио очај.
   Да ли нам је због тога лакше да разумемо то како су се њих двоје у толикој мери окренули само Христу, како су успели да уклоне из срца и ума све осим чисте и потпуне вере?
   Колико људи знамо данас који западају у очај али им то не буди веру?
   Истинска вера приближава нам Христа у тој мери да све остало око нас постаје неважно.    Али, с друге стране, без тога да нам све око нас постане неважно у односу на Бога - зар уопште можемо и наслутити праву веру?
   Можда ту лежи одговор.
   Нико од нас не жели да призива тренутке који нас доводе пред амбис очаја. Али и пре таквих тренутака има периода или макар тренутака у животу кад осетимо да ништа око нас нема вредности, и да ни у чему око нас нема правог живота.
   Могло би се рећи да све што нас одвлачи од осећања животне радости и захвалности, па чак ако се то догађа у најтежим околностима - све је то врста болести.
   Уместо да нас тада противник људског рода одвлачи ка самосажаљењу или очају, треба да користимо те тренутке да упрегнемо трагове вере у нама ка једном једином циљу - ка Богочовеку Христу. Да нас исцели!
   Нема ту аутоматизма. Да ли ћемо ми бити физички исцељени, враћени у живот, душевно исцељени или само утешени - не знамо. И не треба да знамо. Иначе би одмах рачуница срушила нашу веру и претворила је у нешто сасвим друго.
   Крвоточива жена није имала никакву рачуницу. Она је видела само Христа и само се у Њега надала.
  Вером се приближавамо Богу, остајемо с Њим, остајемо заувек.
   А то је неупоредиво важније од привремених исцељења и привремених одлагања смрти која је Христос чинио током свог кратког живота у телу на земљи. И која је касније чинио кроз  историју преко Својих Светих.
   Он их је чинио да бисмо ми трајно запамтили да је вера у Њега за нас једино важна и спасоносна.
   А да је Он Победник смрти, Разгонитељ страха, Исцелитељ, Давалац смисла - Вечна Љубав.

   ђакон Ненад Илић

19. новембар 2017.

Архимандрит Тимотеј, Манастир Вазнесење, Недеља 24. по Духовдану, 19. 11. 2017.

Монашење у Манастиру Јовању

   На дан када Света Црква молитвено прославља Свете преподобномученике Галактиона и Епистиму, Владика жички г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Јовању уз саслужење протојереја-ставрофора Милована Киковића, јеромонаха Поликарпа (Рајковића), сабрата манастира Свете Тројице у Љубовији, као и ђакона Александра Грујовића. Присуствовало је монаштво и верни народ Епархије жичке.
   Својим дивним појањем Литургију су улепшале сестре из манастира Ковиља.
   После малог входа настојатељица јовањске обитељи је привела искушеницу Марину Обрадовић, која давши најпре монашке завете, доби име по Светој мученици Агнији и тако постаде невеста Христова.
                                             
   Након прочитаног Јеванђеља, Владика Јустин је у беседи говорио о величини монашког живота, о великој борби коју монаси треба да воде бденијем, молитвом и постом, и да тако уђу у Царство Небеско. Прича о мудрим девојкама је велика поука о путу спасења.
   Заједничарење са свима Светима је било у Светој Чаши, а након Литургије сестринство је са својом игуманијом Теодором припремило трпезу љубави за све присутне.
                                             
Похитај да ми отвориш очинско наручје, развратно сам истрошио живот свој. Спаситељу, не презри сада осиротело срце моје, које упире поглед на непотрошиво богаство милосрђа Твога. Јер Теби Господе, у умилењу вапијем: сагреших Оче небу и Теби.

Сестринство манастира Јовање
извор: eparhija-zicka.rs

Свети владика Николај, ВЕРА НАША

Трибина "Света Ревност", јеромонах Јелисеј, игуман манастира Нимник

јун 2016.

Сећање на монаштво Овчарско-кабларске клисуре: 
о. Саву из манастира Вазнесење, о. Варнаву из манастира Свете Тројице,  о. Мардарија из манастира Јовање, мати Евпраксију из манастира Никоље, мати Харитину из манастира Јовање...
Резултат слика за овчарско кабларска клисура
Овчарско - кабларска клисура

18. новембар 2017.

Станислав Бинички, Марш на Дрину / Колубарска битка

  1) Колубарска битка је највећа битка коју су у Првом светском рату водиле Краљевина Србија и Аустроугарска. Толико је била значајна, толико велика да је 153.373 наших предака у њој страдало, што погинувши, што бивајући рањени, што заробљени. Да, 153.373.

2) Србији је претио потпуни слом. После тријумфалне Церске битке, када је одбијен први налет Аустроугарске, па дуготрајних, крвавих борби око Дрине о којима нас скоро ништа нису учили у школама, Србији је заиста претио потпуни слом. Војска се повлачила под борбом, нестајало је муниције, није било довољно хране, а одећа и обућа били су скоро потпуно уништени јер њиховог обнављања није било. Почеле су и кише, све хладније време, а како су се дешавала бројна зверства окупатора, многи војници су бежали из својих јединица да би спасавали породице. Јако је био уздрман морал. Јако. Толико, да је било наређења и о стрељању дезертера. Историчари кажу да их је десетак и извршено.

3) Око 300.000 аустроугарских војика нагрнуло је да докрајчи Србију. Српска војска је, не рачунајући њене мање а важне делове, имала три армије. Прва је кључна за Колубарску битку. Непосредно уочи њеног почетка 16. новембра 1914, два дана раније командант Прве армије Петар Бојовић бива рањен и на његово место Врховна команда поставља генерала Живојина Мишића.

4) Све тежа ситуација на огромном, 200 километара дугачком фронту, и неуспешни покушаји мањих против-удара, довели су Мишића до историјског закључка: повући се, окрепити дан, два војнике, па противнападом разбити противника. Али, краткотрајно повлачење средишњег дела српске војске значило би да морају да се повуку и они лево и они десно од њега. А десно од њега је био и Београд. Зато се Врховна команда са војводом Путником на челу противила том плану, јер би се престоница дала непријатељу без борбе. Ипак, Мишић је био упоран. Баш упоран. Решио је да повуче војску, пригрупише је, истовремено да јој "смањи фронт" односно да је окрепи, осуши, нахрани, па да на форнту мање ширине учини нешто незамисливо. Нешто што се данас учи и на Вест Поинту, елитној америчкој војној академији.

5) Против нешто преко 400 аустроугарских топова стајали су нешто малобројнији српски, само... српски више нису имали муниције. Малтене уопште. Апели наше владе да савезници хитно пошаљу гранате услишени су. Француска је пристала да пошаље муницију, али како је она просто далеко, Грци су се сложили да је испоруче, па да њима Французи то касније надокнаде. Само, када је муниција стигла, испоставило се да су чауре дуже за 2,5 милиметара, па су биле неупотребљиве за српске топове. Ипак, наша војска није очајавала. Муниција је возом транспортована до Ниша, где је демнотирана. Потом возом у Крагујевачку тополивницу (касније Заставу) где су чауре скраћиване, па опет једна по једна пуњене, а онда пругом - право на фронт.

6) Другог децембра на фронт стиже и чувени "Ђачки батаљон". Оних 1.300 каплара. Не, нису то била деца као што ми данас одмах помислимо када кажемо "ђаци". То су били младићи, студенти, најбоље што је Србија чувала за будућност, а који су, због студентских дана у Србији и иностранству, били ослобођени служења војске. Они су у тешкој, јесењој ситуацији те 1914. прво дошли у Скопље да заврше подофицирску школу, а онда, пре него што су и научили све што би требало знати, добили тај најнижи подофицирски чин, капларски, и послати свуда где се Србин борио са Аустроугарима. Појава те омладине, српске интелигенције, која је уз песму кренула и стигла на фронт, дигла је морал војницима, који су малтене одустајали од свега, видевши безизлазност ситуације. Тек око 400 "ђака-каплара" неповређено је изашло из Колубарске битке. А у њу су, заиста, ушли са песмом. Прва чета певајући "Ој Србијо, мила мати". Друга "Еј, трубачу, с бујне Дрине". Трећа "Срби, устајте, своје не дајте". Четврта "Где је наша Војводина? Жива нам је сахрањена. Ал'осташе деца њена". Да, певајући. Па сад замислите како је изгледала њихова појава међ' осталом војском, кад стигне младост Србије - да за Србију положи живот.

7) Аустроугари су 3. децембра припремали победничку параду у Београду. Тог дана Мишић наређује општи напад своје Прве армије. Аустроугари, мислећи да је српска војска у растројству, да је разбијена и непостојећа, пружају отпор који није довољан. Бивају затрпани артиљеријом. Да, Крагујевчани су урадили своје. И Нишлије. И железница, слава јој. Остатак Србије, тамо на фронту где је било скоро свако наше мушко, јуриша. Аустроугари бивају прегажени, иако су тукли свим и свачим оне "мртве" који су решили да живе.

8) Остале српске армије нису имале толиког успеха испрва, али је разнети аустрогуарски центар, у коме је са две трећине целокупне "балканске војске" командовао Оскар фон Поћорек, условио да се остали делови окупатора полако повлаче, да не би остали одсечени. То су друга и трећа српска армија искористиле за силовите јурише и скоро месец дана након што се чинило да Србији прети слом, 15. децембра Београд је ослобођен, чиме је стављена тачка на величанствен прекорет у историји ратовања. На Колубарску битку, због које је Поћорек смењен, због које је Мишић постао војвода, због које је Италија ушла у рат на страни Србије и савезника, а Бугарска на годину дана одложила свој улазак у рат на страни непријатеља. На Колубарску битку - у којој је из строја избачено око 273.000 непријатељских војника. Али, и она 153.373 наша. Слава им и хвала.

9) Међу онима који су пали, и то као каплари који су, њих 1.300, пошли из Скопља, био је и Бан Нушић, син нашег прослављеног комедиографа Бранислава Нушића. У шињелу је већ имао припремљено писмо за оца. У њему је писало: "Драги Аго, не жали за мене. Ја сам пао на бранику отаџбине. За остварење оних наших великих идеала које смо сви ми тако сложно проповдедали 1908. године (тада су широм Србије организоване велике демонстрације, или како се тада говорило "манифестације", због тога што је Аустроугарска анектирала Босну). Не кажем да ми није жао што сам погинуо. Осећао сам, штавише, да бих могао будућој Србији корисно да послужим. Али... Таква је судбина. Твој син, Бан". Није он био једини син познатих људи који су се борили за Србију. Двојица синова генерала Павла Бошковића, управитеља Војне академије, нашла су се у савезничкој болници. Један француски лекар био је у шоку, питајући "Зар генералски синови у првој борбеној линији!? Зар и они тако ратују и тако гину!?". Одговорио му је један српски сељак, Шумадинац: "Видиш, гос'н докторе... Сви ми имамо различите очеве, али само једну мајку - отаџбину. Е, за ту мајку Србију гинемо ти сви ми без разлике".

10) Бранислав Нушић, на двадесетогодишњем помену српским капларима, тој палој будућности наше земље, говорио је у новембру 1934. овако:

"Ни звона црквених зона, ни плотуни почасне паљбе, ни војничке фанфаре, ни бучни хорови не могу заглушити реч наше мртве деце. Она је ту, она лебди над нама. Ја, који сам ближе смрти но животу, ја је чујем. Ви који сте ближи животу но смрти, ви је осећате у души... У овом дану полажем вам, децо наша, најскупоценији венац, венац родитељских суза. Али, прави споменик вама палима, подићи ћемо ако будемо кадри да сачувамо сећање на вас".

Ово је био мали допринос том чувању. Да се не брукамо. Да не брукамо ни њих.

(Већи допринос је у роману о Гвозденом пуку, који је бесплатан и о коме више можете да сазнате на gvozdenipuk.rs

   извор: Симеон Милиновић
          Фотографија корисника Симеон Милиновић

ЗЛО ЈЕ СКРИВЕНО У НАМА, Интервју са патријархом Павлом

– Ваша светости, на самом смо почетку. Сетите се Гојка Стојчевића, Славонија, село Кућанци, рано детињство.

   – Детињство је било слично као и у данашње младежи. Додуше, биле су мало друкчије прилике, а и постојале су границе које се не смеју прећи. А данас, видите шта се ради. Ја сам врло рано остао без родитеља. Отац је радио у Америци, тамо је добио туберкулозу и вратио се кући да умре. Мени је тада била трећа година, брат се тек родио. Мајка се, коју годину касније преудала, а брат и ја смо остали код бабе и тетке. И мајка је убрзо умрла. Мој појам мајке је зато везан за тетку, осећао сам њену безграничну љубав, она је мени надокнадила мајку, тако да ја и сада помислим: кад умрем, најпре ћу да видим тетку, па онда све остале. Породица је била религиозна, недељом се ишло у цркву у школи се учила веронаука, тако да је моје религиозно осећање било и практично примењивано. Већ у тим годинама дете зна Оче Наш, али друкчије схвата појам Оца небескога када нема родитеље, доживљава то интензивније. Чуо сам за једно дете које је мајка оставила код бабе и уопште о њему не мисли. Кад чује од остале деце реч „мама“, кући се врати, он ће маци једној да тепа мама. Тетка нас је волела, али кад нешто учинимо што није добро она нас је исправљала и прутом.
  
– Јесу ли Вам родитељи, мајка Ана и отац Стеван били Срби?

– Негде сам чуо да ми је мајка била Шиптарка. Одакле то немам појма, обоје су били Срби.

– Да ли је тада било наговештаја да ћете живот посветити Цркви?

   – Не, осим што сам био врло слабачак. Једном су ми чак запалили свећу мислећи да сам умро. Тетка је видела да нисам за сеоске послове због своје конструкције, па је одлучено да наставим школовање.
   Прешао сам код стрица у Тузлу да бих похађао гимназију. Он је био мали чиновник, надзорник путева, имао је осморо деце, ја сам био девети, и њих двоје – читав један интернат. Тај мали службеник издржавао је нас једанаесторо. Готово сва деца завршила су факултете, а њих двоје је докторирало. Није могуће да су они били само обдарени, већ је тај начин живота условљавао да нема ни говора о поновљеном разреду. Хоћу да кажем данашњи овај „киндер“ систем делује нездраво, несретно, незрело, јер родитељи децу просто оклопе љубављу и бригом, и она не могу да се развијају како треба. Или им униште иницијативу, па мушко буде као један бршљан, тражи жену која ће му бити ослонац, или буде самовољно и ћудљиво и очекује да му у животу сви угађају.

– Догађај, ситуација, утисак, шта памтите из тих дечачких дана?

   – Пред мој одлазак у гимназију, послали су ме у манастир Ораховицу, да се тамо мало припремим. Манастир се налази западно од мог родног места, у планинама. Помиње се од 1594, и једина је црква у нас са кубетом. Све остале су романског стила. Дуго се путује од нашег краја до Ораховице. Посебно узбуђење је било што сам ја дошао из равничарских у планински крај. Ваљда је у природи човека да га такве супротности одушевљавају. Боравио сам тамо месец дана и нисам могао баш све да схватим у богослужењу, али сам имао осећај прохујалих векова и предака који су ту молили: за мене су биле присутне те молитве и њихови уздаси и радости и то ми се тако урезало у сећање, али нисам ни помислио да ђе моја будућност бити везана за цркву.

– Један парадокс из школских дана заслужује да га поменемо. Имали сте двојку из веронауке, иако сте били добар ђак. Зашто баш из тог предмета?

   – Наш катихета је био један омален човек, Србин из Мађарске. Имао сам вазда наставника за толике године, али он је за мене остао најбољи педагог и предавач. Једну такву материју као што је катихизис – то је догматика, све је то у питањима и одговорима – врло тешко је у тим годинама схватити. А он нам је то тако износио да се ми деца уопште нисмо мучили. Био је, разуме се, добар, али страшно строг човек. И кад ме прозове, ја, просто, не знам за себе, не могу ништа да кажем, промрмљам нешто, тамо-вамо, а он мени „Седи, један!“ Онда се извучем кад пита нешто мало теже. Он обично каже: „Ко зна добиће два“. Ако знам, ја се некако јавим и поправим на два. Касније, кад сам порастао, мало сам се осамосталио, није било више те треме, мада су ми, иначе више одговарали предмети где не мора да се меморише, као што су математика и физика.
   Утицај родбине је превагнуо да упишем Богословију, мада је остало интересовање за физику, којом ћу се ја бавити и доцније, поготову у слободном времену.

– Ипак сте ту одлуку да упишете Богословију још једном озбиљно преиспитали?

   – Тада, у трећем разреду Богословије, то је период већ поодмаклог пубертета, дошла ми је на ум мисао: Ако Бог унапред зна да ћу ја да будем убица, коцкар, или не знам какав покварењак, дал’ ја могу то да не будем. Ако не будем, његово знање је ништа, а ако будем – где је ту слобода? Много ме је мучило то питање и требао ми је тај одговор. Али, ако се поверим неком од другара – нисам сигуран да ћу добити одговор, јер њих не интересују та питања; да кажем неком од професора – ни то не иде, рећи ће, овај је неки јеретик, ко зна?
   У тим годинама вам свашта пада на памет, те сам дуго носио то питање у себи док нисам наишао на одговор код блаженог Августина који то објашњава појмом времена. Време је, каже он, једно трајање које има прошлост, садашњост и будућност. Прошлост је била, ње нема; будућност ће бити – и ње нема; а шта има? Има садашњост, али и ње готово да нема; она је додирна тачка између прошлости и будућности у којој будућност стално прелази у прошлост. Време важи за створена бића, материју, васиону и поготову за нас људе. Ми живимо и схватамо у категоријама времена, простора и бројева. Али, за Бога то не важи. За њега нема ни прошлости, ни будућности, већ само вечне садашњости, тако да када ми кажемо да ће нешто бити, то ће нама бити, али не и њему. И то је мени решило проблем. Да није, могла је да буде тачка на бављење богословијом.

– Шта би онда било?

   – Ха, ко зна шта би било да није било. Да то нисам решио, ето шта је могло да буде, међутим иије било.

– Били сте и Ви избеглица, Да ли сте када мислили да ће се поновити збегови из Хрватске?

    – Усташе су ’41 године почеле да налећу и па наше село. Често смо бежали у поље, поготово од оних што дођу са стране. Тражећи уточиште, прешао сам у Београд и радио углавном на грађевинама. Знате, онда као и ово сада, то време је било толико тешко, да човек нема времена да мисли. Видео се тај ужас и нечовештво. Допирали су до нас гласови о логору у Јасеновцу, реком су пловили лешеви везани жицом, на бандерама су били обешени људи.
   Један ужас, који вас толико обузме да немате снаге да мислите о будућности, већ само да некако опстанете. Дабоме, нисам могао ни помислити да ће се то поновити.
  
– Да ли је одлука да приступите монаштву била тешка?

   – Ја сам ’44. прешао у Бању Ковиљачу где сам радио као васпитач и вероучитељ у избегличком дому. Био је месец август, водили смо децу на једну притоку Дрине да се купају. Изненада, један мали поче да се дави. Онако врућ и знојав, скочим и извучем га, а потом превијем преко колена и, наравно, добро изгрдим: „Мало ти је што си избеглица, још хоћеш да се удавиш на наше очи.
   Тај догађај сам запамтио, јер сам се већ сутрадан разболео на плућима. Горега зла не можеш видети. Болест акутна, никога свога немате, лекова нема никаквих, потребна је јака храна – а где? Како? Једе се каква се има.
   Прешао сам у манастир Вујан и боловао целу зиму. Војске су се смењивале. На једном запуца, ево ти четника са пушкама на готовс; ту буду неко време, опет запуца, излете они, ево ти партизана, све са пушкама на готовс; Опет запуца, они излете, ево ти Немаца, повлаче се.
   Када је дошла једна партизанска бригада, позва ме њихов старешина да покажем документа. Сумњали су да ја нисам као калуђер Јустин који је променио име у Јусуф и побегао пред партизанима. Немам ја, рекох, где да бежим. Ја сам избеглица, куд ђе избеглица да бежи.
   Болестан сам, а ово су моја документа. Таман се то средило кад једна партизанка – болничарка виде да имам топломер и хтеде да ми га узме. Они га нису имали, а мени је пак, он био једино што сам имао од лекова. Тај топломер ми је давао какав-такав увод о развоју болести и једва сам успео да јој објасним да ће она колико сутра бити у већем граду и моћи да га купи, а ја ћу остати без икаквог мерила. На крају ме остави на миру и оста ми мој топломер. За све то време лежања имао сам довољно времена да размислим о будућности. Иако сам планирао да се женим и идем на парохију, сад је било јасно да је женидба са туберкулозом беспредметна. Тридесет и две године сам имао кад сам се замонашио. То у сваком случају није одлука која се донесе преко ноћи, она се размишља.

– Како сте се осећали када сте чули да сте изабрани за патријарха?

   – Био је то шок. Нит сам се надао, а још мање желео, јер тада сам имао већ седамдесет и шест година, а у тим годинама је тешко нешто започињати. Кад сам преспавао и дошао себи, немам куд. Знате, има нешто што може, нешто што не може и нешто што се мора. Главно је осећање дужности и извршења службе.

– Можете ли да издвојите догађај кад вам је било најтеже ?

   – Моменти малодушности су присутни код човека. Ал’ после, кад боље сагледате, видите да и недаће имају свој смисао. Сећам се, идем пешке према манастиру. Има доста да се пешачи а киша лије, немам кишобран, земља смоница, лепи се за ноге да вам скине ципеле. Ја помислим у себи. Боже, јел’ ја то идем у кафану, куд ја то идем, када ми се све ово дешава. После себи кажем: а где је ту мало воље? Све се реши уз мало више стрпљења и поверења.

– Били сте сведок врло мучних догађаја и у ситуацијама где лако може да се огреши. Који би сте догађај издвојили?

   – То мени већ приговарају. Тога има толико, не само са стране непријатеља већ и од наших људи, представника разних странака и појединих епископа. Погађали су ме ти људски односи, али прилике су биле такве – да је човек имао стотину памети, па би било мало. Међутим, Бог од нас и не очекује да имамо стотину памети, већ да учинимо најбоље што можемо по савести.
  
– Зашто сматрате да нисте живи сведок?

   – Из простог разлога што нисам. Кад сам био на Косову, ту су мени придали неко значење које ја немам. Једноставно био сам тамо, шта сам друго могао небо високо, земља тврда. Нама свима треба добрих људи и добрих пастира, па смо готови да их видимо и онде где их нема, или онде где су то макар по изгледу.
   У врлини стално треба узрастати, пређи праг више слободе „не моћи грешити“. Ти ступњеви су унутрашња ствар која се споља само пројицира. Ми најчешће видимо само манифестацију, мада се на неки начин и осећа то унутрашње стање. Кад прођете поред некога, некако вам је лакше, милије, а не знате зашто. И обратно, крај некога осећате нелагоду. Видите који је то распон. Ми себе спремамо за рај или пакао, сваку своју духовну ћелију Један праведник нема чула да осети паклене муке, а један грешник их нема за блаженство, јер су тако себе одредили. То је осећање, ето, неурозе, не треба вам горе муке. Тај расцеп настаје због недостатка љубави и он може да иде све даље и даље. То су паклене муке. Савршена љубав изгони напоље онај тамни страх.

– Пакао је, онда, већ овде на земљи?

   – Да, да, свакако се ту почиње. И блаженство се ту почиње. Ако га ту не започнемо, горе га сигурно нећемо започињати. Смрт је у том распону само једна граница после које нема покајања. Чак и после телесне смрти постоје ступњеви блаженства, неминовно се узраста у врлини, нема застоја, и обратно, и у злу, бесконачно, све даље и даље, кроз целу бесмртност, никад не изгубивши биће постојања.
   Брзина којом ће неко да савлада те ступњеве зависи од његове ревности. Разуме се ту је интелект у питању, схватити и решити питање смисла живота. То је примарно питање. Кад то човек реши онда је све лакше. Један младић је питао Алберта Ајнштајна какав је циљ и смисао људског живота. „Имати одговор на то питање значи бити религиозан“, рекао је. Младић је даље питао: „Не би ли нам било боље да уопште не постављамо то питање?“ То, наиме, аутоматски значи низ нових питања: Ко нам је поставио циљ, има ли Бога, нема ли Бога, је ли душа смртна ил’ бесмртна? Када би се курталисали тих питања ослободили би се и нужде да на њих одговоримо. А, Ајнштајн одговара: „Човек који не би схватио да његов живот и живот његових ближњих има циљ и смисао не само да би био несретан, него једва способан за живот. Докле сам ја могао да допрем у законе природе ја сам у њима видео појаву једног вишег ума, ирема којем уму све оно што је разумно у људском закључивању и делању само је један бледи рефлекс и одсјај’. За мене лично, онде где постоји виши ум мора да постоји и личност чији јс то ум. Као што не може бити личност без ума не може бити ни ум безличан. Ни љубав, дабоме, ни мржња не могу бити ничији. За мене је лични ум Божији. За Ајнштајиа не мора бити. Он је био пантеиста, није веровао у личног Бога, веровао је да су Бог и природа исто. Он је и рај и накао сувише буквално схватао, није то дубље проучавао.

– А Макс Планк? Чини ми се даје он био религиозан?

   – Јесте. Писао је да су наука и религија две области. Наука у сфери овоземаљског живота а религија у области духовног живота. Ми смо и телесни и небески. Имамо овај земаљски живот који се никако не презире. Црква није против науке, ни на какав начин. Чињенице су саме по себи бесмислене ако нема њиховог смисла. Луј Пастер, једно такво име у науци, каже: „У том појму бесконачности има више чуда него у чудима свих религија“.

– Може ли се природним законом објаснити самозапаљење свеће на ускршњој Литургији у Јерусалиму?

   – У кувуклији где је гроб Христов налази се патријарх. Све су свеће погашене. Молитвом и вером силази огањ и пали је. То је чудо. Ако апостол Павле није видео Христа него је то само фикција, онда пада целокупно хришћанство; ако Христос није васкрсао, хришћанство нема смисла јер је у томе цела суштина наше вере; ако Христос није Бог, ако нема оног света, јаднији смо од свих људи. Ако би наука могла да нађе доказ да Бог не постоји, због чега би ми у то веровали? Или да је овај свет постао сам од себе, или да је душа смртна, како се то може доказати? То је де факто вера материјалиста да је то тако, а не наука.

– Приближава се двехиљадита година. У односу на Откровење Јованово да ли би то могла бити година краја света и зашто су и научници присуствовали прослави деветнаест векова настанка те књиге на острву Патмосу?

   – Научници који су присуствовали су хришћани који проучавају то питање и баве се тумачењем апокалипсиса. Ми, у ствари, немамо аутентично, опште прихватајуће тумачење и то је једина књига која се у цркви не чита, јер је тешке садржине, а има оних који је на знате какве начине тумаче. Та пророчанства је тешко схватити док се не збуду. За нас је битно да је Свети Јован у визији изнео и записао целокупну историју цркве. На крају ће доћи два света мужа, проповедаће око три и по године, а њих ће Антихрист убити, а онда ће доћи крај. Та историја цркве је изнета у мистичким сликама које су нам само упозорење да се припремимо за то време и да на крају долази Нови Јерусалим у који ће ући 144.000 праведника. Тај број је симболички, наравно. Свакако и ту књигу треба да читамо као и друге, али да се чувамо лажног тумачења.
 
– Зашто црква не признаје нове пророке?

   – Пророци су, у Старом Завету, били свети људи преко којих је Бог упућивао народ истини и животу по истини. Њихова је служба била у прослављању Бога духовним песмама и проповедима. Особито пак у опомињању народа на реч обећања Божјег да ће доћи Спаситељ, кад ће то бити, ко ће Он бити и шта ће чинити, да га народ припремљен позна и прихвати. У том смислу Христос каже да су закон и пророци до Јована Крститеља.
   Пророчку службу у пуној мери извршио је Исус Христос. Као Син Божји изнео нам је све оно што је потребно за спасење и колико ми можемо да схватимо. Незамисливо је да може било који пророк изнети више од тога, донети нову и бољу истину, као да би Христова била мањкава и непотпуна. Више од тога ми не би могли да схватимо а другачије од тога није истина. Међутим, сујета је људима бесконачна. Није нам довољно да будемо прст на руци већ се приказујемо да смо глава. Сујете је најважнија несрећа, те је сада толико самозваних пророка.

– Шта је православна мистика?

   – То је то је најунутрашњије доживљавање вере и везе са Богом и духовним светом. То је толико дубоко да се не може изнети нити се може изређи речима. Међутим, и то мора бити под руководством Цркве, да се не би застранило, јер су многе секте баш на тим странпутицама. Ми, уствари, треба да изнађемо пут кроз шуму кроз коју нисмо пролазили. Зато морамо ићи са неким ко је туда већ прошао иначе се може залутати.

– Многи се окрећу будистичкој медитацији мада и православље има своје. Имали смо исихасте. Заправо, има ли их још увек?

   – Ти људи нерадо говоре о томе јер је то нешто најинтимније. Исихазам је начин како се долази до доживљаја прве небеске, божанске светлости. За њих су противници подсмешљиво говорили да гледају у пупак, а они се, у ствари, сабирају, концентришу и што је могуће више ослобађају овога света. Некада су и световни људи користили ту медитацију, управо под руководством тих монаха-исихаста, а сад је монаха све мање, самим тим и оних који ђе подучавати друге.

– У православљу нема говора о реинкарнацији. Како бисте онда објаснили речи светог Гргура од Нуце: „Постоји у природи нужност да се бесмртна душа излечи и очисти. Ако то није учииила у земаљском животу, излечење ће се обавити у будућем потоњим животима?“

– Потоњи живот је вечни бесмртни живот, а нека је и тамо и стотину живота, то не мења ствар. То је смисао тих речи. Он је брат светог Василија Великог, име велико свакако, али је и он имао својих заблуда. Ни један од људи није потпуно савршен. Ориген, на пример, једно тако велико име, али и он је имао скретања, па рецимо, Свети Сава. Ми мислимо да је Свети Сава био од почетка свет. Сви су они били људи са могућношћу погрешке, али је реч о томе да су они непрестано узрастали да би достигли тај праг када се више не може погрешити. Онда су тек постали свети. Нико не узраста праволинијски. Кад не би имали искушења били би тако лакомислени, искушења су ту да нас очврсну.

– Искушења сте, сигурно и сами доживљавали?

– За толики живот, нема човека који их не би осетио. Свако осети, чак и људи који нису верујући, ни речју ни делом. Али по нашој вери нема предодређености да се зло мора чинити. Има људи који се показују пред саму смрт, као онај разбојник на крсту. Зато каже блажени Августин: „Немој очајавати јер се можеш спасти и пред смрт. Али немој се сувише уздати, јер, само се један спасао.“ Многи људи кажу: чекај да се ја још мало нагрешим, па ћу се касније покајати. Али неће моћи баш тако. Кад човек зађе у муљ до чланка лако излазим, до колена како-тако, али до гуше – никако напоље, болести зависности су пример за то. Човек постаје роб а створен је да буде слободан.

– Да се не упуштамо у догматске разлике, како би се једноставно исказала разлика између православља и католичанства?

   – Док је Христос био на земљи, све што нам је било нејасно, питали бисмо њега. Кад се Он вазнео на небо, принцип је настављен, али су се ипак појављивале ситуације у којима није било јасног одговора шта треба чинити. На пример, хришћани су се регрутовали међу Јеврејима који су већ били монотеисти.
   Поставило се питање да ли пагани, рецимо Грци, кад приме хришћанство, треба да приме прописе из Мојсијевог закона, као што су обрезање, одлажење у храм и приношење жртава и тако даље. Једни су говорили: „Христос је дошао и све је ново“, други су опет сматрали да то није тако. Ни један од апостола се није нашао нити усудио да каже: ја знам одговор, Христос је мислио то и то. А били су ту и апостол Петар, и Павле, и сви остали, већ су се сабрали на Сабор, … старешине и браћа и после дугог већања, одлучисмо Дух Свети и ми.“ Ми верујемо да је на Сабору присутан и Дух Свети којег је Христос послао, кад је у питању општа ствар не одлучује један, већ тај Сабор. А сабор није демократија, то је виши ниво одлучивања.
   На тој линији је дошло до одвајања римокатоличке цркве од православља. Оно што је за нас Васељенски Сабор, као највиша власт, за римску цркву је то Папа. Они верују, кад он изражава општи став цркве, да је непогрешив. Имају и они Сабор, али док Папа то не потпише ништа то не важи.

– Мислите ли да ће се Васељенски сабор одржати до двехиљадите, како је најављен?

   – Ја се надам да хоће али не верујем до краја овога века. Прилике у свету су врло тешке. Има доста невоља. Православље је под великим притиском од свих редом.

– Од седмог века линија Београд – Драч је замишљена граница Источне у Западне цркве. Први сте патријарх који је рођен на Банији. Дрина је пређена. Да ли се у тој чињеници, можда крије узрочник потоњих проблема?

   – Ми нисмо постали православни нити коме за вољу, нити коме у инат, већ сматрамо да је православље истинито Еванђеље Христово. Ни мора, ни брда, ни планине нису границе да тамо где страда православни народ не буде и црква која ће га упућивати на оно најбоље, најплеменитије, оно што су и наши преци чинили и чиме смо се одржали. Био сам тамо, јер ми је дужност да учиним оно што могу. Ни више ни мање.
      
– Срби не спадају у нарочито религиозан народ. Једном приликом сте рекли да најмање знају о цвојој вери од свих православних, чак и осталих народа. Као духовник и поглавар цркве, шта бисте им поручили?

– Знате, како ја видим, ови наши непријатељи су компактни као један, на жалост у злу. Срби имају другу особину. Још је један учени Грк у VII веку, о Србима записао следеће: „Код Срба се не може ништа учинити митом, не зато што су неподмитљиви, него зато што имају много супротних гледишта.“ То није несрећа, то је добра особина, али ако се не пређе мера. Док сам био на Косову, било је прилика, понекад, да се може подићи нека црквица, мада је све то било тешко – добити дозволу, скупити паре. Састанемо се да видимо какву ћемо, колику, од чега. Предлажу једни од цигле, други од блокова, трећи од камена, видите колико разних мишљења. Кад коначно решимо од чега ћемо, они чије гледиште није усвојено, не само да вам постају непријатељи, него ће учинити све да вас онемогуће да било шта учините. То више није индивидуалност, то је злочин. У овом погледу треба да се коригујемо, а видите да смо још од седмог века такви.
   Кад бисмо имали у виду општи интерес – *где би нам био крај. Код нас је тај распон и у добру и у злу био велики. Нисмо уравнотежени. Са друге стране, један немачки лутерански пастор, непосредно после Другог светског рата, одлази у пензију и на последњој служби у беседи каже: „Немци су овај рат изгубили, други су га добили, али један мали народ на југу Европе, српски народ, га је добио морално.“ Наша неслога је велика несрећа за нас, где нам је памети мало, али за мене је горе бити кадар да бациш људе у оне јаме. Кад би било бирати пре пристајем на нас овакве какви смо.

– Зашто је наша Црква пратила српске деобе?

– Ти расколи су били на политичкој линији, како ја могу да видим. Нису то први расколи који постоје. Од почетка је тога било у Цркви. Апостол Павле каже;“ Морате се изделити да се покаже и прави међу вама“. Мрак и светло не могу заједно. Што год будемо ишли даље у времену, ближе крају света – а кад ће то бити, не зна се – све ће бити горе и теже. С тим морамо бити начисто.

– Постоји мишљење да су црквени канони у многоме превазиђени и да их треба прилагодити времену. Шта ви мислите?

– Суштина није у слову већ у духу. Ако у канону пише да хришћанин не сме ићи код Јеврејина лекара, јер су они били прилично агресивни у оно доба, па је постојала опасност да се човек пољуља у својој вери, онда то важи и данас за било ког лекара код кога лечећи тело можете изгубити душу. Таквих прописа има много, али је дух њихов присутан увек у датом времену.

– Колико знам патријарх Павле се исповеда четири пута Годишње. Какав је значај исповести?

   – Греси су мислима, речима и делима. Грех се зачиње у срцу и уму. Исповест је осећање блудног сина да је окренуо леђа оцу и да чини супротно од оног што Бог жели, па је потребно да се продрма и дође к себи. У старој цркви је исповест била јавна. После се то, због присутне деце и неодраслих, морало изменити. Много је теже кад пред неким треба да пзговарамо оио што смо учинили.
   Имате код Добрице Ћосића опис како се комунисти јавно исповедају пред партијом, морају да кажу све што им је на души. То је значај метанија, како се на грчком каже променити мишљење, а епитимија није казна него лек.
   И себи и другом кажем: мене може да понижава ко год хође, ал’ да ме понизи нема човека на овоме свету сем једног, а то сам ја. Кад то зна онда човек има једну стабилност.

– Ваша светости, да попричамо о жени. Једном приликом сте ми рекли да је жена слабији суд. У другој прилици кажете да је она далеко одговорнија за понашање јер треба да носи, роди и одгоји дете. Мислим да те две квалификације не иду и заједно.

   – Иду једна са другом. Жене су мало осетљивије па пре попусте, мада има тога и код мушкараца. Ако претера са осеђањима иде у другу, негативну крајност. То за слабији суд је из приче о Адаму и Еви. Она је прва попустила.

– Зашто је Адам послушао? Зар и то није слабост?

   – Он је њу послушао јер је ту реч о браку. Дакле, биће двоје једно тело. Није она њега преварила, али није ни он лакомислено то урадио, већ је свесно одлучио да мора са њом заједно носити терет греха. Зато је брак установа рајска и он није уништен грехом. У хришћанству је моногамија, јер је брак једнако што је једно рођење и једна смрт.

– Берђајев сматра да ће 21. век бити век жена јер су спремније да одговоре захтеву времена?

   – То каже и Тагора: Кад би жена обратила пажњу на оно што је велико у њој, цео свет би се променио. На другој страни, Ото Вајнингер каже да је страх мушкарца од жене од амбиса, до пропасти до које човек може да дође због жене. У Христу, нема ни мушко ни женско, једно смо. Али, мушкарци су били законодавци, па су себи и давали право која су женама ускраћивали. Ми такав законе не признајемо. У жени, као и у човеку, постоје огромне снаге добра. Чули сте за Хелен Келер: глува, слепа и нема а успела да научи да говори и то преко прстију, да заврши факултет, докторира и после свега држи предавања. Та огромна енергија је у свима нама, само је ми нормални расипамо чулима.

– Однос између мушкарца и жене је данас потпуно поремећен.

   – Жена неће да прихвати ту природу како нас је Бог створио. Она хоће једнакост, али не у Христу већ: теби панталоне – мени панталоне, теби шишање мени шишање.

– Да ли је то њена одлука или резултат односа које су превасходно креирали мушкарци? Она није измислила капитализам; профит и јефтину женску снагу. Пошто од 18. века ради као мушкарац, није ли логично да се данас облачи као мушкарац?

   – Вајнингер каже, а мислим да ту има истине много, да је то „… еманципација блуднице у жени, а не личности“. Прошле године је упућена реч против абортуса и женски лоби је демонстрирао и писао у новинама: „Жена је слободно биће и она одлучује да ли ће родити или неће“. Ми нисмо ни рекли да она није слободно биће, али се не слажемо са принципом да је зачетак део женског тела. Јајашце је део женског тела и семе део мушког, а зачетак је нешто треће, посебна личност, и то цела, не део, и не припада ни мушком ни женском. Чак нам је приговарано да смо против Шиптара који се рађају. Ни споменули их нисмо. Ни Шиптара, ни Цигана, ни икога, само смо опоменули Србе који ће, ако овако наставе, ускоро бити мањина у својој земљи, а ако и даље наставе – нестаће их. Обратили смо се онима којима није свеједно дал’ ће нас нестати од наше реке, а не само што стално гинемо за правду и слободу. Махатма Ганди каже да је најсрећније године провео са својом женом кад је живео као брат са сестром. Они који неће да рађају нека се уздржавају. Кад је могао Ганди, што не би и они.

– А хомосексуалци?

   – Очински и матерински нагон је један од најјачих нагона који је дат и има свој дубок смисао. У његовом присуству нема ничег злог, али је зло у његовој злоупотреби. Вајнингер каже да постоји апсолутно мушко и апсолутно женско, не у физиолошком, већ психичком погледу. Ако је човек три четвртине мушко, а остало женско он тражи жену која је једну четвртину мушко и остало женско, а они су идеална допуна.
   Хомосексуалци су пола мушко, а пола женско, по Вајнингеру, али нису апсолутно, што значи да могу да се боре против те слабости. Мушко – женски нагон је природан јер је дат од Бога, али ово је потпуна девијација, то је на једној линији која нема везе са Богом. Данас сви хоће само уживање а нико неће да носи свој крст. Није та сексуална енергија посебна енергија. Она је део опште енергије коју ми користимо овако или онако. Калуђери је, на пример, такође поседују, јер су они нормални људи, али је сублимирају и концентришу на духовни правац.
  
– Када смо код нагона занимљиво је рећи да се храните на посебан начин. Једете храну која је обавезно одстојала неколико дана и готово почела да се квари. Будући да се врло добро разумете у медицину, а и одличног сте здравља, то није без разлога?

   – Нагон глади је непријатан, али је то само знак да је енергија потрошена и да треба да се надокнади. У храни је, де факто, прерађена сунчева енергија, и она се не сме разбацивати. Храна која одстоји неколико дана, изложена је бактеријама које су врло корисне за наш организам за разлику од паразита. На тај начин организам стиче имунитет и постаје отпорнији. Али не треба претеривати и у томе треба бити опрезан.
 
– Шта је за хришћанску врлину важније: молитва или милостиња?

   – И обоје, и троје, и још више. Једна сама врлина не може бити издвојена из целине. Ако ниси убио а крао си, крив си. Молитва је наш живи однос, наш разговор са Богом. Каква је породица где син нема шта ређи своме оцу? Без милостиње и осетљивости за друге, такође се нећемо спасти, јер, ми смо сви једно тело.

– Вера нас учи да је блаженство крајњи циљ постојања.

   – Постоји седам ступњева у достизању блаженства. Смиреност је први, то је темељ. Код гордог човека је немогуће учинити ишта добро. Он сматра да је Бог његов дужник, а не обратно. Највише од свих врлина је љубав. Она нема у шта да пређе. Вера ће прећи у гледање, нада у остварење, а љубав остаје веза која нас везује са Богом и у себи, својим снагама, са другим људима.

   Љиљана Стојковић
   извор: www.pravoslavie.ru

17. новембар 2017.

На реках вавилонских (Псалом 136)

Псалам 136.

Давидов, (кроз Јеремију, код Јевреја ненатписан)
(МТ: Псалам 137)

На рекама Вавилонским,
тамо сеђасмо и плакасмо,
када се опоменусмо Сиона.
На врбама посред њега обесисмо харфе наше.
Јер тамо нас запиташе они који нас заробише за речи певања,
и који нас одведоше за песме (наше):
Певајте нам од песама Сионских.
Како ћемо певати песму Господњу на земљи туђој?
Ако заборавим тебе, Јерусалиме, нека ме заборави десница моја.
Нек се прилепи језик мој за грло моје, ако те не споменем,
ако не истакнем Јерусалим за почетак весеља мога.
Помени, Господе, синове Едомске у дан Јерусалимов
који говораху: порушите, порушите, до темеља његовог!
Кћери Вавилонска, злонесрећнице,
блажен је ко ти узврати ону освету коју си нам учинила;
блажен ко ухвати и разбије децу твоју о камен.



Интервју епископа Фотија за Искру

-Сви смо свесни да живимо у ери глобализма, који као жрвањ меље све пред собом – и нације и вере и културе. Ратови у Египту, Либији и Сирији нам то најбоље сведоче. Они неће на томе стати. Глобалисти свим средствима воде борбу против нација, покушавајући да бришу све разлике, зарад стварања новог комунизма, тј. глобализма као гробнице свих народа, која ће бити проглашена бастионом мира, слободе и благостања, каже у разговору за „Искру“ епископ тузланско-зворнички г. Фотије.
                                         
Ваше Преосвештенство, на устоличењу говорили сте о великим страдањима српског народа у епархији на чијем сте челу. О страдањима и у Првом, и у Другом светском рату, али и у ближој прошлости, од 1991. до 1995. године. Сада се поново скрнаве српске цркве, српска горбоља. Шта саветујете онима који дођу на своје гробље а нађу порушене споменике, дођу у цркву па нађу је оскрнављену?

   –Живот је велика драма. Највећи умови овога света, од античких мудраца, Сократа и Платона, па све до модерних материјалиста и егзистенцијалиста, покушавали су да објасне тајну живота, ту драму и преплет светлости и таме, добра и зла, и нису успели. Боље рећи, успели су делимично. За нас верујуће хришћане, једино решење и одговор на све животне и људске недоумице дао је сам Христос, поставши реалан и савршен човек, а будући Син Божији од вечности.
   Ушавши у матицу и вртлог овога света, Христос је постао Пут, Истина и Живот, дарујући нам све то својим Крстом и Васкрсењем. Све, дакле, што затекнемо срушено, било цркве или села, то видимо као крст и страдање и све то вапије за обновом и васкрсењем. Мисија једних је да руше, других да обнављају. Ово друго је, мислим, узвишеније.

На челу сте највеће епархије СПЦ у Босни и Херцеговини. У кавом сте стању затекли народ, цркве, манастире, свештенство, монаштво, шта је оно што им свакодневно говорите, саветујете… Шта су најважнији послови пред Вама?

   -Оно што је добро започето, да наставимо, немањићки да градимо цркве и манастире и чувамо народну душу од зла и греха. Ова епархија је велико градилиште. Требају нам три живота да бисмо све довршили. То је једна димензија нашег подвига. Друга, можда тежа и узвишенија је како да и у наше време тзв. постмодернизма посведочимо живог Христа, да га оживимо и оприсутнимо у реалном животу. То је пуноћа подвига и нас владика, свештеника и Цркве у целини. Без тога смо у искушењу да све сведемо на приче и духовну археологију. Не треба заборавити да су Дванаесторица галилејских рибара покрстили читаву васељену, древну Грчку и Рим, јер су имали Христа у срцима својим. То мора бити и наш идеал данас, без обзира што, по свим знацима, живимо пред крај људске историје.

Говорили сте на устоличењу и потреби јачања националне свести код нашег народа. То је сада поприлично у колизији са новим европским трендовима где се ништи све што је национално, где се јачање националне свести, традиције, вере, често назива национализмом, шовинизмом…

   -Сви смо свесни да живимо у ери глобализма, који као жрвањ меље све пред собом – и нације и вере и културе. Ратови у Египту, Либији и Сирији нам то најбоље сведоче. Они неће на томе стати. Глобалисти свим средствима воде борбу против нација, покушавајући да бришу све разлике, зарад стварања новог комунизма, тј. глобализма као гробнице свих народа, која ће бити проглашена бастионом мира, слободе и благостања.
   Тако ће последња превара постати гора од прве, наиме, све тоталитарне државе и системи, биће само бледа сенка онога што нам се спрема. Има ли томе лека и како се томе супротставити, том „стакленом дворцу“, како га је називао Достојевски? Има! Људскост и поштење и све оно што једна нација, као дар од Бога носи у себи. У томе нема никаквог шовинизма, нити теорије натчовека, већ је то афирмација нације у оном најбољем и исконском смислу. Управо је то разлог зашто Путин враћа патриотизам у руске школе; јер у руској идеји не постоји глобализам, већ братство свих народа, утемељено на божанским и људским принципима.

Сведоци смо политике  двоструких аршина, да се за све што се на овим просторима десило криви само једна страна, док се на другој ослобађају кривице они чија је кривња сасвим извесна, јасна… Сведоци смо неправди које боле до самог срца. Како реаговати на те неправде? Шта је Ваш очински, пастирски савет?

   -Овај свет је долина плача, долина јада, муке и неправде. И тако ће, на жалост, бити све до Другог доласка Христовог и Суда Божијег, када ће Бог избрисати сваку сузу са људског лица. То је једина утеха, а не илузија, која даје истински смисао свему и зато не завидимо џелатима и злотворима, јер они никада неће видети Лице Божије. Земаљски судови су као све земаљско – променљиви и непостојани. Несавршени. Трагичари су они људи који траже и очекују коначну правду у овоме веку и у овоме животу. То ће бити само у вечности, а до тада нам ваља у мукама и невољама спасење тражити.

Сведоци смо бројних страдања српског народа нарочито на српском Косову. Отимања тероторије, отимања и рушења цркава, манастира, отимања имовине, паљења кућа, убистава… Какав би требало да буде наш одговор као народа, да опстанемо, а истовремено и да останемо на путу о којем Ви говорите?

-Наш Патријарх Иринеј често говори да је Косово наш Јерусалим. Тамо је наша духовна Колевка, не мит и митологија. Колико се ми Срби будемо враћали себи, Богу и својој вери, толико ћемо се враћати Косову и Метохији, Лазаревом завету и косовским божурима. Не може један народ да живи без својих корена. Сваки се човек, као и један народ, у светом Јеванђељу упоређују са дрветом. Наши српски корени су на Косову, а плодови су по читавом свету, ма где наш народ живео.
   Моћници овога света, руковођени идејом глобализма, покушавају да нам отму Косово, али неће успети, јер је Божија прва и последња. Косово можемо изгубити само онда, ако га не буде у нашим срцима.

Нападима су изложени наша вера, наш језик, породица, традиција, култура, све оно на чему почивамо као народ. Уместо старих и проверених веза и пријатељстава по вери и крви, нуде нам се нека нова непримерена нашем духу и традицији… Шта ће од од нас остати ако останемо без своје вере, без свог језика, писма, крсне славе, породице, традиције?

   -Негде је један амерички дипломата на питање: „Докле ћете мучити и унижавати Србе?“, одговорио: „Док не направимо од њих Чехе.“ То је суштина. Све обезличити, модификовати и направити човека новог доба ( New Age), који једе да би живео и живи да би јео. Управо оно што је говорио Велики инквизитор код Достојевског: Ми ћемо нахранити људе и они ће поћи за нама. Зато је данас задатак Цркве и сваког нормалног човека патриоте да се супротстави том унижењу људског бића и да сви заједно кажу: „Не живи човек само о хлебу, него од сваке речи која излази из уста Божијих.“ Сви заједно смо, дакле, позвани да чувамо све оно позитивно што је човек вековима створио – дар језика, писменост, културу. Једино се на тај начин можемо супроставити Молоху глобализма, о чему су писали Орвел и други умни људи, они који сачуваше божански лик и божанску икону у себи. Такви људи су нада и утеха нашег времена, јер су чувари вере и људског достојанства.

   Зоран Шапоњић
   извор: beseda.rs

16. новембар 2017.

Свети владика Николај, Светом Георгију

Фотографија корисника Хаџи Александар Стојчић
Фотографија корисника Хаџи Александар Стојчић
Лида Палестинска, Ђурђиц, 2017.
фото: Хаџи Александар Стојчић

Архимандрит Григорије, игуман атонског манастира Дохијар, КАКО ВАСПИТАВАТИ ДЕЦУ?

   Наш пример је главно што може помоћи у васпитању наше деце. Ми морамо бити пример и образац на који ће се ослањати наша деца.
Манастир Вазнесење
   Зато када нема родитеља који би били достојан пример деци, као последицу данас имамо да не можемо наћи људе који би се показали корисним за Цркву, свет, државу... То је грешка која се укоренила у друштву. Говоримо да смо ми већ порасли и да све можемо посматрати, испробати. Али за децу ово апсолутно не приличи. Оно што не приличи за децу, не приличи ни за одрасле. Мени је жао родитеља који нашим данашњим средствима покушавају да одгоје децу. Прототип морамо бити ми. Деца морају бити копија нас, калк. А дете, као што се каже у Светом Писму, „ово је син његове мајке”. Тако су говорили и Грци: „Ово је син своје мајке”.
У породици мора бити мир, тада ће се и деца држати своје породице. Када се дешавају непрестани конфликти, свађе – деца ће отићи одатле, она ће тражити себи гнездо негде на другом месту. Човек од најмањег до најстаријег увек тражи топле загрљаје. Не треба да буде ни вика, ни неслагање, ни свађа – све ово потреса породицу од самог њеног темеља. Дете је принуђено да бежи тамо-амо, да би било где нашло топлину. После овога већ долази у Цркву,
у државу да би научио што је потребно, али најпрече су му морали дати његова мајка и отац.
Осим тога хоћу да вас посаветујем: водите децу обавезно на ходочашћа по манастирима.

   Каленић, бр.5, 2017.

Свети владика Николај, Песма Светом Георгију

Манастир Жича

Протопрезвитер Жељко Латиновић: „Свето причешће – заједничарење са Живим Богом”

Звучни запис предавања преузми
                                         ОВДЕ                                                      

У суботу 11. новембра 2017. године, у свечаној дворани Светосавског дома у Футогу, у организацији Црквене општине футошке, а у склопу одржавања Световрачевских дана, одржано је предавање на тему: „Свето причешће –  заједничарење са Живим Богом”. Предавање је одржао протопрезвитер Жељко Латиновић, настојатељ Светоуспенског храма у Новом Саду.

   Радио Беседа

OПРОШТЕНО, ЗБУНИЛА СЕ


Излио сам и скромно опремио на стотине Богородица. Поклањао. То се не продаје, бар у мом послу. Даднем једној дивној госпођи, другарки мојој, изузетно образованој, осетљивој, а она - орадошђена, загледана, чвркну кажипрстом, да провери од каквог је материјала... Рекох јој пуном слободом, без наглашеног прекора: Богородицу прво пољубиш, потом детаљи... Често ми каже да, кад год угледа Богородицу, малчице се постиди. Останемо при томе да Богородица прашта збуњенима.

Мошо Одаловић

Нови број Православља – новина Српске Патријаршије

   Православље бр. 1216, 15. новембар 2017. године

   Насловну страницу овог броја Православља краси фотографија тројице епископа Епархије шумадијске. Овај значајни јубилеј Цркве – 70 година Епархије шумадијске – обележен је у Богом чуваном граду Крагујевцу, седишту Епископа шумадијског, у понедељак, 23. октобра. На овај дан, а пре четрдесет и једне године, упокојио се први Епископ шумадијски Валеријан (1908–1976; Владика шумадијски 1947–1976). Истог дана, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски г. Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у Саборном храму Успења Пресвете Богородице у Крагујевцу. Други део овог значајног јубилеја чинио је научни скуп на тему „Значај одлука Светог Архијерејског Сабора 1947. године за историју Српске Православне Цркве“. Више о научном скупу читаћете у овом броју.
   
   У овом броју Православља Вашу пажњу усмеравамо на текст о 200 година Старе цркве у Крагујевцу, затим на интервју са Преосвећеним Епископом шабачким Лаврентијем који је водила Јадранка Јанковић, Саопштење Међународне Комисије за англиканско-православни теолошки дијалог са састанка одржаног на Малти 14–21. 10. 2017. (у преводу проф. др Богдана Лубардића), прилог протојереја-ставрофора Марка Митића о Десетој јубиларној конференцији Међуправославне мреже центара за изучавање нових религијских покрета у Пољској, чланак др Ратомира Миликића о заборављеној Капели Светог Саве у официрском логору у Стразбуру, текст протојереја-ставрофора Србољуба Милетића о савременим искушењима, као и текст Славице Лазић о уреднику Православља протојереју-ставрофору др Душану Кашићу, прилог Зорана Мишића о стручном скупу у организацији Радија „Златоусти“, те сталне рубрике са вестима из културе и науке, хришћанског света и живота наше помесне Цркве...
   ***
   Православље – новине Српске Патријаршије излазе са благословом Његове Светости Патријарха српског Иринеја. Православље издаје Информативно-издавачка установа Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве. Главни и одговорни уредник је протођакон др Дамјан С. Божић. Први број Православља изашао је 15. априла 1967. године.

   Остатак текста прочитајте на www.spc.rs

15. новембар 2017.

ПАТРИЈАРХ ПАВЛЕ У АНЕГДОТАМА

   Својим начином живота патријарх Павле постао је близак свим људима. Њега, као неког свог, себи блиског, доживљавају не само православни верници, него и верници других религија, па и они који се изјашњавају као атеисти.
   Отуда и доста прича, доскочица и шала у којима је главни јунак српски духовни поглавар. Оне само додатно утемељују мит о патријарху Павлу као о народном, светом човеку. Ако није у питању нека чиста људска шала, оне су редовно прожете неком духовном поуком.
   У њима је патријарх Павле - скромни човек великих врлина.
   Велики духовник!
   

Подобне стихире (друга тријада) возватељних, глас први

Поетски текст: митр. Јоил
Мелотворење: Игор Зиројевић
Поје: Хор појаца Тројеручица
Хороначалник: Игор Зиројевић

преузми ОВДЕ

РАЗМИШЉАЊЕ О СВЕТОМ ПРАВОСЛАВЉУ

   Прослављање Православља јесте прослављање светости, убедљивости, божанствености и истинитости вере наше. Истина је да су и све остале вере, које су се појавиле и до хришћанства као и после њега, увек проповедане као истините. Учитељи, проповедници свију вера, у сва времена, учили су да баш они говоре истину, а својим вернима обећавали су спасење. Ако је било, или ако има разлике међу учитељима, проповедницима вера, онда је она само у томе, шта ко од њих подразумева под појмом, под именом спасење. У овоме и јесте основна разлика међу верама.
   Па какав би значај имала и за нас наша вера, православна, кад нам она не би дала тврдо, непоколебљиво убеђење, уверење у то, да верујући њеним откровеним истинама и живећи по њеном учењу, очишћавајући се и јачајући се натприродном Силом која кроз њу дела, добијамо вечни живот – долазимо до спасења?
                                                 

14. новембар 2017.

Манастир Вазнесење, Свети Козма и Дамјан, 14.11.2017.


Чачак, 24.11. 2013.

Свети Козма и Дамјан са житијем

Икона сликара Радула, Пећка патријаршија, 1673/1674
Београд, Музеј Српске Православне Цркве
Галерија САНУ, Српско уметничко наслеђе на Косову и Метохији- Идентитет, значај, угроженост
27. септембар - 26. новембар

Хор Александров, ТАМО ДАЛЕКО

Православни духовни центар "Владика Николај Велимировић", Краљево

13. новембар 2017.

Архимандрит Тимотеј, Недеља 23. по Духовдану, 12.11.2017.


ДЕЛАТНА ЉУБАВ

  Бог нас, који смо били мртви, оживе са Христом и са Њим заједно васкрсе и заједно са Њим посади на Небесима!
   Тако нам данас говори апостол.
   Са Христом смо на Небесима. Наша будућност је већ сада прошлост. Догодило се оно најважније. А ипак смо свесни да је пред нама још увек трновит пут.
   "Јер сте благодаћу спасени кроз веру; и то није од вас, дар је Божији; Не од дела, да се не би ко хвалисао.
   Јер смо његова творевина, саздани у Христу Исусу за дела добра, која Бог унапред припреми да у њима ходимо".
   Не спасавају нас наша добра дела, већ Христова љубав. А опет - не улази све од нас у Христову љубав. Губимо много времена које нам је дато да га слободно искористимо, трошимо ни на шта много снаге. А све то - свесни да смо већ са Христом на Небесима.
Не спасавају нас наша добра дела, али смо ми створени за добра дела. Не чинимо ми њих нашом него Христовом снагом. Не да бисмо се ми хвалисали, него да бисмо Бога хвалили. Бог је за нас припремио добра дела, "да у њима ходимо". Али ако их не чинимо - шта чинимо? Покушавамо да живимо само сопственом снагом и памећу. Лукавством преварени, док исповедамо да ништа добро без Бога не можемо да урадимо - усмеравамо наше деловање ка испуњењу сопствене самовоље. И то нас од Њега удаљава. Не одричући се Бога, затварамо се у сопствену аутономију.
                    Фотографија корисника Ненад Илић
   Знамо ми да је Божија љубав безгранична, али детињасто заборављамо да чак и ако нам је и сама способност да волимо од Бога - ако не одговоримо на љубав нећемо испунити могућности, таленте које нам је Бог дао. А чињење добрих дела која нам је Он припремио и која Његовом силом чинимо јесте наша љубав. Све остало је само сентимент незрелих и егоистичних личности. Прихватиће нас Бог, као његова створења, и половична, изолована у заблудама, уклониће он све границе, али да ли ћемо ми кад постане Бог све у свему моћи да прихватимо себе такве? Промашене?
   Речи које су постале најважније у последњем таласу православне теолошке обнови код нас су "слобода", "љубав", "заједница".
   Слобода пречесто постаје покриће за лутање у самовољи, љубав за потребу да будемо вољени али не и да волимо, а заједница - идеолошки празна реч, одраз виртуелности у коју не можемо до краја да се изместимо већ остајемо заробљени у раскораку. И наш живот бледи, што нас, наравно, чини незадовољнима.
   Породица је заједница која нас, хтели ми то или не хтели, непрекидно доводи у ситуације испитивања и проналажења сопствене слободе и љубави. У њој лакше можемо да пронађемо начине да чинимо "дела добра, која Бог унапред припреми да у њима ходимо". У породици смо лицем у лице суочени једни с другима. А да бисмо сви заједно са онима које волимо били окренути и Богу као смислу и испуњењу, неопходна нам је Црква. Без Цркве и наша љубав према најближима може остати себична и сентиментална, у функцији наше аутономије. А слобода може постати само пут ка лакшем издвајању у аутономију која нас на крају оставља недовршеним и несрећним.
   А Црква без породичне блискости може се уместо живог сусрета са Богом претворити у идеологију.
   Брате, сестро, оче - нису та ословљавања остала у Цркви као фолклорни украс из прошлих "бољих" времена. Такво обраћање је стално опомињање да морамо од Цркве начинити породицу. А породице нема без делатне љубави, добрих дела, служења и пожртвованости.
Наравно уз свест да за то нисмо ми заслужни и да немамо због чега ту да се гордимо. Непрекидна захвалност, евхаристија, је наш задатак који неодговорни према себи упорно покушавамо да претворимо само у свечану и важну форму или леп лични доживљај.

   ђакон Ненад Илић

12. новембар 2017.

Свети владика Николај, Беседа о жељи за Богом - јединој жељи праведника

1. Свешт. муч. Зиновије и сестра му Зиновија. Из града Егеја у Киликији. Од родитеља наследише веру истиниту и велико материјално богатство. Ревнујући за веру с великом љубављу раздадоше сиромасима богатство своје. И за то што беху милостиве руке и њих рука Божја покриваше од свакога злоумишљаја људског или демонског. Милостиве руке Зиновијеве, које сиромаху дариваху, беху од Бога обдарене даром чудотворства, тако да Зиновије исцељиваше болеснике од сваке болести само додиром руку. И би Зиновије постављен за епископа Егејског. У време гоњења судија Лисије ухвати га и рече му: „предлажем ти двоје – живот и смрт; живот ако се поклониш боговима, смрт ако се не поклониш“. Одговори Зиновије свети: „живот без Христа није живот но смрт, а смрт Христа ради није смрт но живот“. Када Зиновије би стављен на љуте муке, јави се судији сестра мученикова и рече: „ту чашу страдања и ја хоћу да испијем, и венцем тим да се венчам“. После мука у огњу и у кипећој смоли бише обоје мачем посечени око 285. год. И тако се овај брат и сестра преселише у царство бесмртно Христа Цара.
2. Св. ап. Клеопа, Терције, Марко, Јуст и Артем. Од Седамдесеторице. Клеопи се јавио васкрсли Господ на путу за Емаус. Терције је написао посланицу Павлову Римљанима (Рим. 16, 22), и скончао мученички као епископ Иконијски, после апостола Сосипатра (в. 10. нов.). Св. Марко (или Јован, в. Дела Ап. 12, 12), син благочестиве Марије, чији дом беше уточиште апостолима и првим хришћанима у прво време, и рођак Варнавин. Био епископ у Самаријском граду Аполонијади. Јуст син Јосифа Обручника. Заједно са Матијом биран коцком на место Јуде издајника, но остане неизабран. Као епископ пострадао за Јеванђеље у Елевтеропољу. Св. Артем био епископ у Листри Ликаонској, и мирно скончао.
Манастир Градац, КТИТОРСКА СЛАВА, 12.11.2017.
Свети краљ Милутин, Преподобни Теоктист и Јелена
3. Св. краљ Милутин. Син Уроша I и краљице Јелене, и брат Драгутинов. Много ратовао бранећи веру своју и народ свој. Ратовао је против Михаила Палеолога зато што је овај био примио унију и присиљавао све народе Балканске и монахе Атонске да и они признаду папу. Ратовао против Шишмана цара Бугарског и Ногаја цара Татарског, да би земље своје одбранио. Сви ратови његови били су успешни, јер се непрестано Богу молио и у Бога уздао. Сазидао преко 40 цркава. Осим оних у својој земљи, као: Трескавац, Грачаница, св. Ђорђе у Нагоричу, св. Богородица у Скопљу, Бањска и т.д. он је зидар цркве и ван своје земље, у Солуну, Софији, Цариграду, Јерусалиму, у Св. Гори. Упокојио се у Господу 29. октобра 1320. год. Тело његово показало се ускоро нетљеним и чудотворним. Као такво оно и данас почива у Софији у цркви „Светога Краља“.

Светитељ Божији Милутин витешки
Задатак имаше велики и тешки,
Да одбрани веру од злих расколника,
И народ од многих љутих насилника.
Бич Палеологу и бич Латинима
Милутин ликова над свим невернима.
Највеће му благо – православна вера,
К’о Јустинијану, круни од бисера!
И к’о Јустинијан многе цркве диже,
Славу славном Христу по свету уздиже.
Пословима царским царски управљаше,
Ал’ од Бога Христа ум не растављаше;
Зато срца беше чиста и незлобна.
У вртлогу света – ума преподобна.
Бог што срце гледа и по срцу суди
Милутину краљу бесмртност досуди,
Бесмртност му душе и нетљеност тела,
И гле, краља светог имамо свецела!
О чудесни краљу, без страха од људи,
Пред Господом живим заступник нам буди,
Греховне немани да се опростимо,
И небеско царство с тобом наследимо.
   РАСУЂИВАЊЕ

   Велики син православне цркве краљ Милутин спасао је Балкан од унијаћења. У тренутку када је византијском цару ослабила савест, овај витешки и богоносни краљ словенски устао је одлучно и с Божјом помоћи спасао Православље не само у својој земљи него у свима земљама Балканским. Ко изближе испита живот светога краља Милутина, разумеће, зашто је Бог њему давао успех за успехом кроз цео живот и у свима пословима. Када је Милутин ступио на престо, одмах се заветовао Богу саградити онолико цркава колико година буде краљевао. 42 године краљевао је и 42 цркве сазидао. При неким црквама, као у Солуну и Цариграду, зидао је и болнице за сиромашне људе, где би сиромаси добијали све бесплатно. Осим тога он је особито волео да своје огромно богатство расточава на сиротињу. Често пута овај моћни и богати краљ ноћу се преоблачио у одело бедника, и са двојицом тројицом слугу својих ходио је по народу, распитивао о недаћама људи, и обилато помагао бедне људе. Усред свога великог богатства он је живео сасвим скромно и патријархално, мада се није такав показивао пред странцима. На скроман живот он је навикао био још у кући оца свога, краља Уроша. Прича се, како је цар Михаил Палеолог послао своју ћерку Ану са једним изасланством на двор краља Уроша, нудећи ћерку своју Милутину, само да би тако придобио српског краља за унију с Римом. А краљ Урош видећи безумну раскош византијску на принцези и њеним пратиоцима рече: „шта је то и на што то? Ми нисмо навикли на такав живот.“ И показа руком на једну српску принцезу с преслицом у руци: „ево, рече, у каквом оделу ми узимамо снахе своје!“
   СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам чудесно исцелење хроморођеног човека (Дела Ап. 14), и то:

1. како у Листри беше човек, који се од рођења не дизаше на ноге;
2. како се он загледа у Павла и поверова у Јеванђеље;
3. како га Павле именом Господа Исуса Христа исцели те скочи и хођаше.

   Беседа о жељи за Богом – јединој жељи праведника

   Шта бих имао на небу? И на земљи
   шта бих захтео осим тебе? (Пс. 72, 25)

   И на небу и на земљи једно је врховно благо за душу пробуђеног човека. То благо јесте Бог. Безброј блага има на небу, но Цар небеса је благо највеће. Безброј блага има на земљи, но Творац свих тих блага несравњив је. Зато се душа пробуђеног човека и пита: шта бих имао, или шта бих хтео и на небу и на земљи осим Тебе? Треба ли река ономе ко је доведен на извор да пије? И обзире ли се за чобанском вечером онај, ко је сео за царску трпезу? Бог је довољан сам по себи, да утоли сву глад и жеђ човекову. Божја су небеса и Божја је земља. Господар свих блага највеће је благо; Творац свих сласти највећа је сласт; Носилац све мудрости највећа је мудрост; Извор све силе и милости највећа је сила и милост; Создатељ свеколике красоте на небу и на земљи највећа је красота. Никакво благо не може човеку на срце доћи ни на јави ни у сну, какво не би било у Богу, и то у највишем степену. Зато, браћо моја, иштимо Бога, да би добили све; тражимо Бога, да би нашли све; богатимо се Богом, да би били богати свим.
Господе Боже наш, приближи нам се кад Те душа наша иште. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Епископ Николај, Охридски пролог, Глас цркве, Шабац, 2013.