Translate

21. септембар 2017.

Свети Јустин Ћелијски, Беседа 3. на Рођење Пресвете Богородице, Манастир Ћелије, 1973.

    Данас је рођендан Пресвете Богомајке. То значи, данас је рођендан једине истинске Радости у овоме свету, једине истинске и бесмртне Радости. Гле, „Њено рођење, вели се у црквеној дивној данашњој песми тропару, објави радост целоме свету, целој васељени.“ Какву то радост јавља жена Ева када ми знамо да је жена унела грех, смрт и ђавола у овај свет?
   Чиме је то Њен рођендан уистину празник вечне Радости? У томе што је Она – Мајка Богочовека Господа Христа, што нам је родила Бога. А има ли ишта од тога већег у овоме свету? Бог, Кога смо ми били отерали, род људски отерао са земље гресима својим, страстима својим, залима својим – тај Бога рађа се од Пресвете Дјеве Марије… Чиме је Она заслужила то? Светим животом Својим …[1] Њено срце није … Њену душу није ломила никаква страст. Сва света, Сва у храму, претворивши и тело Своје у храм Божији, и душу Своју у храм Божији, Она је заиста удостојила Себе да постане Мајком Божијом у овоме грешном земаљском свету.
Родивши нам Бога, Она је родила – кога? Родила је Вечни Живот за нас људе, родила је Вечну Истину, родила је Вечну Правду, родила је Вечно Добро …[2]
ИКОНОПИСНА РАДИОНИЦА МАНАСТИРА ЖИЧА
фото: Православие.ру
 
   *“… Оно што само Бог може дати овоме свету. Од тога ништа у овом свету не може бити веће и моћније и силније и истинитије и радосније. Родивши нам Бога, Она је родила Онога Који је скинуо проклетство греха са рода људског; још нешто страшније – проклетство смрти; још најстрашније – проклетство пакла и владавину ђавола. Јер кроз грехе у овоме свету, које је главно оруђе ђавола, ђаво влада гресима, залима. А Он, Бог, дошао је на радост, и Светом Својом Божанском Истином, Својом Божанском Правдом, Својим Божанским Животом…[3]
И вели се у дивном данашњем тропару Пресвете Богомајке: да је Господ Христос, уништивши проклетство, у исто време уништио смрт и даровао нам Живот Вечни. Ето вечне радости, ето радости коју је донела Пресвета Богомајка овоме свету. Родила нам је Бога – Победитеља смрти, Победитеља пакла, мучитеља рода људског страшног и ужасног ђавола. И родивши нам Њега, Она је заиста родила Бога, Који је изнад смрти, Који је однео победу над свима смртима, победу над ђаволима и свима ђаволима. Да, тако је Она постала уистину, заједно са Својим Божанским Сином, Победитељка смрти и Даватељка Вечнога Живота.
   Како овај свет изгледа страшан у мраку греха и у тами смрти? Гле, грануло сунце Васкрсења Спасовог! Из Његовог гроба свет је први пут осетио вечну бесмртну радост, први пут се човек осетио јачим од смрти, први пут се човек осетио јачим од ђавола, први пут се човек осетио јачим од пакла. Јер Васкрсење Господа Христа и јесте Живот Вечни. По једној мисли од Светог Василија Великог, Васкрсењем Својим Господ је пропутио пут сваком телу људском у бесмртност и Живот Вечни[4], сваком телу, и моме и твоме. И сваком човеку услов је да сатиремо грех што је у нама, да побеђујемо грех, да се боримо против њега, и тиме ми ћемо стећи постепено вечне Божанствене силе које насељују и усељују Вечни Божански Живот у наше људске душе.
   Какав би изгледао свет без Господа Исуса Христа? Мрак, тама. Цео свет непрегледна гробница, у којој се слажу телеса људска једно до другог, где је сав овај свет … поплочан костима људи. Сав је програмиран страшно остацима људскога бића. А кад је грануло Васкрсење Спасово, Вечни Живот, онда, онда је заиста бесмртна и вечна Радост посетила земљу и цео род људски, и обистинило се оно што се дивно хвали и пева у песми Пресветој Богородици: да је сва васељена заливена вечном Божанском Радошћу. У данашњој Радости, у данашњем Празнику, у данашњем Рођендану Пресвете Богомајке, засијала је и радост божићна, радост ускршња, и радост преображенска. Јер нико потпуније, нико савршеније није испунио Еванђеље Господа Исуса Христа у овоме свету од Пресвете Богомајке. Она је Прва после Њега победила смрт, Прва после Њега јавила се безгрешна у овоме свету, Прва донела у овај свет Вечну Божанску Истину, Вечну Божанску Правду. И ми сад знамо, знамо да се боримо против сваке лажи, а основна лаж, а прва лаж у овоме свету то је безбожништво, то је лудило људског бића, то је тврдња да нема Бога (Пс. 14,1), то је свршено лудило у које може пасти човек.
   А Господ Христос сав у овоме свету, сав Бог кроз Њега у овоме свету, показао је и показује непрекидно кроз Своје Свето Еванђеље и кроз Своју Свету Цркву, кроз њене молитве, кроз њене Божанске силе васкрсне и бесмртне, показује да је Он заиста Истинити Бог и Истинити Живот Вечни. И зато је дошао у овај свет да подари Себе. Бог дарује Себе нама! Ништа више Он није могао да нам подари него што нам је даровао Себе, а са Собом дарује нам све што треба и у овом и у оном животу, све што људском бићу треба у свима световима. Он нам је даровао (све то преко)…[5] Пресвете Богомајке која се удостојила да Њега роди, Њега Бога Она безгрешна родила на радост свима нама. Родивши нам Њега, Она нам је дала све што Бог Љубави може дати свету, што Бог Љубави може дати човеку и роду људском. Ништа човек не може више тражити од Господа Исуса Христа него што је Он донео.
   Шта је то, које је то добро које би човек затражио од Бога, а да му Он није дао и да није донео на свет? Ако је правда Вечна је Правда у Њему; ако је истина – Вечна је Истина у Њему; ако је добро – Вечно је Добро у Њему; ако је лепота – Вечна је Лепота у Њему …[6] Ето, у Њему је и Њиме дато свима нама, све то роду људском кроз Цркву Христову. Гле, Еванђеље Господа Исуса Христа …[7] кроз овај свет и у овоме свету. Погледајте наше светиње, погледајте задужбине светих царева и краљева наших, погледајте свете мошти које имамо. Свуда чудесна Божанска сила Христова дејствује и дела, свуда Он показује Себе као Бога. Чудеса у Светом Прохору Пчињском, чудеса у Острогу, чудеса у Дечанима, и свима Светињама Српским.
   Ето, ето Живог, Васкрслог Христа Господа међу нама, ето вечне духовне Радости за свако људско биће. Не плашимо се смрти, не плашимо се туге, не плашимо се жалости, јер гле, Васкрсли Господ и Пресвета Богомајка дарују нам Вечну Правду. Најзаслужнија зато после Самог Господа Исуса Христа и Јединог Човекољубца јесте Пресвета Богомајка. Зато је Њен Рођендан, Њено рођење и јесте почетак нашег спасења. …[8] зато Пресвета Богомајка, Њеним молитвама, Црква и назива спасење рода људског. Заиста, јер нам је Спаса Христа родила. Да није Ње, не би било Божића, да није Ње не би било Васкрса, да није Ње не би било Богојављења, да није Ње не би било Преображења, да није Ње не би било Спаситеља света и род би људски остао у тами греха и смрти и у чељустима самог ђавола. Нека је Њој вечна слава и хвала и од нас малих и недостојних.
   Нека би Њене свете молитве испуњавале наше душе том вечном и бесмртном Радошћу, коју је она донела на свет родивши нам Господа Исуса Христа. Њој слава за све! Њој се молимо да нам да силе да извршујемо заповести Еванђеља Спасовог, еда би смо се и ми удостојили када кренемо из овога свега у онај свет небеских красота и лепота, небеских хорова Светитеља, испред којих као једина безгрешна после Господа Христа стоји Пресвета Богомајка. Нека Њене свете молитве воде свакога од нас, свако српско биће, свако православно биће, свако људско биће.
   Није узалуд да су све наше задужбине мањевише, почев још од Студенице, посвећене Пресветој Богомајци, или њеном Рождеству, као што је Студеница, или Ваведењу, или Успенију. Њу наши свети преци славили су најчешће после Господа Исуса Христа. То је аманет од њих …[9] свима нама да душе своје освећујемо и просвећујемо вршећи заповести Господа Исуса Христа, живећи по Његовом Светом Еванђељу. И да тако непострадано изађемо из овога света и уђемо у онај свет где би боравили са светим Анђелима и Светитељима Божијим, непрекидно славећи Чудесног Господа Исуса Христа и Његову Пресвету Богомајку, Којој нека је част и слава, сада и увек и кроза све векове. Амин.


   НАПОМЕНЕ:

   1.Неке речи нејасне на траци. – Прим. препис
   2.Неке речи нејасне на траци. – Прим. препис
   3.Неке речи нејасне на траци. – Прим. препис
   4.Литургија Св. Василија Великог. – Прим. уредн.
   5.Неке речи нејасне на траии, а у зап^адама речи додате по смислу. прим. уред..
   6.Исто.
   7.Исто.
   8.Исто.
   9.Исто.

   извор: svetosavlje.org

Архимандрит Тимотеј, Манастир Вазнесење, Недеља 15. по Духовдану, 17.9.2017.

1.
                                 
2.

Најава: Патријарх александријски Теодор Други у посети Епархији жичкој

извор: eparhija-zicka.rs

20. септембар 2017.

МОЛИТЕ ГОСПОДА КАО РОЂЕНОГ СВЕШТЕНИКА

Свештеника Владимира Бормотова многи људи у парохији цркве Воздвижења крста у граду Самари називају својим утешитељем. У каквим год тешкоћама да се људи нађу, он им увек све објасни, поразговара, пронађе речи које могу да им загреју срце и учврсте веру у Господа. И још кажу да се овај отац, свештеник увек иде по парохији обучен у свештеничке одежде. Само узме своју торбицу и тако пешке иде улицама обучен у расу и обавља своју службу. Мало ко тако ради, те сам одлучила да поразговарам са оцем Владимиром, о чему је реч.
Манастир Вазнесење
-Кад идем улицом обучен у свештеничку мантију, прилазе ми браћа и сестре са разним питањима. Можда су то људи који се стиде да дођу у цркву. А можда им се учинило да нису били топло дочекани у цркви кад су тамо отишли први пут. Можда је бака која пази на свеће нешто рекла што није требало, упутила им неку примедбу. Нпр. неку сестрицу су изгрдили јер је дошла у панталонама у цркву. И онерасположена тиме, може помислити какви су то овде зли људи, нећу више ићи у цркву. И не иде више. А тамо где иде можда ће више сагрешити. Тако ме један брат угледао на раскрсници улица Советске армије и Ставропоњске, пришао ми, али не близу, и замолио за благослов да ми постави неколико питања. Пришао сам му мало ближе, јер није пријатно разговарати тако на растојању, али он се опет одмакнуо даље од мене, па каже да је попио и да је зато стао подање од мене. А онда ме упитао како би се могао избавити од ове погубне пристрасности. Поразговарао сам с њим убеђујући га да се обрати Богу.
Колико има таквих, као овај братац, - такве би требало приволети, узети са собом и довести у цркву Божију. Јер, ми свештеници, само усмеравамо, призивамо и узносимо молитве, а човек сам треба да се обрати Богу, јер Бог све може учинити.
Десило ми се једном приликом када сам ишао улицом у одежди, да је замном викао неки старији човек: «Будала, куда ће? Скупљати паре?» Нисам се ни осврнуо, али на ове увредљиве речи само сам у себи одговорио молитвом и помислио: «Господе, њему опрости, а мене учврсти у вери». И нисам прошао ни десет корака, кад иду браћа према мени. Седели су тако и пили, а онда кад су ме угледали, поздравили су се самном и затражили благослове на свако добро. И мени су пожелели свако добро.

-Оче Владимире, људи вероватно често долазе и у вашу цркву са питањем како да се избаве од пијанства?

   -Има разних случајева. Недавно је један братац испричао да хоће жена да се разведе од њега, већ су поделили и децу, и само у одређено време се састају. Сам прича и плаче, каже да жену воли. Ако је волиш, кажем му, иди к њој сваки дан са цвећем не би ли дошао до њеног срца, којег си ти својим пијанством учинио каменим. И моли се, моли Господа као рођеног оца-свештеника. Кад направиш нешто што не би требало, па дођеш кући мајци или оцу и молиш их да ти опросте, зар не би опростили? Опростили би. Тако ће и Господ опростити и помоћи ће ти. Многа браћа и сестре долазе у цркву и моле за нешто свештеника, а требали би да знају да су дошли у Цркву самом Богу, а не ради мене или неке баке која пази на свеће.
Приметио сам да на Литургији стоји и моли се сада један брат, који је раније долазио и питао како да се ослободи од пијанства, и свим срцем се обратио Господу и има подршку у исправљању свог греха. Једна девојка ми је испричала, да је њен отац почео јако да пије. Сви су говорили њеној мајци да га остави и да нађе себи другога, као млада је, лепа је, зашто да се толико мучи. Али нису оставиле свога татицу, молиле су се и сада живе лепо. Истина је да то све није било брзо, али оне нису дозволиле своме рођеном да пропадне.

-Реците, да ли су били у вери ваши рођаци, ваша породица?

   -О Богу они нису говорили, али сећам се да смо мама и ја пред Ускрс брисали крпицама иконице и украшавали их венцима цвећа. А с баком сам ишао у молитвени дом, тада кад још није било цркве, после чега бих се ја играо као да се молим, клекнуо би на колена испред иконе и понављао: «Алилуја». Знао сам још и молитву: «Господе помилуј!»
-Први пут сам дошао у цркву да бих крстио своју кћерку. И некако ми се утиснуло у душу све што сам тада видео. Почео сам да долазим у Цркву Покрова Пресвете Богородице, а када је отворена црква Јована-Претече на Сунчаној улици у којој је настојник био прота Олег Буљгин, почео сам да идем тамо. Овде су ми рекли да научим молитве: «Оче наш» и «Симбол вере». А једном, на молитвеном канону, када се запевало: «Царице моја Преблага« сва ми се кожа најежила. И одлучио сам да нађем и научим ову молитву. Тако сам од бакица сазнао да има књижица «Молитвеник». Уз помоћ молитвеника сазнао сам да постоје многе молитве, као што су јутрње и вечерње правило.
А једном када је умрла наша суседа на истом спрату у згради, поверили су ми читање псалтира за њу тим поводом (у Русији је обичај да се обавезно чита пслатир када се човек упокоји). Узео сам благослов од оца-свештеника и читао сам псалтир. После тога отац Олег Буљгин ми је предложио да радим у цркви. Када сам дошао кући посаветовао сам се са женом, али она није била за то, тако да сам наставио да радим у предузећу. Али 2000 године из вечерњих самарјанских новости сам сазнао да је поред наше зграде у кварту Младих Пионира освештано здање за цркву у част Воздвижења часног и Животворног Крста Господњег.
Одмах ујутро сам отишао да видим то. Ко ће бити настојатељ и када ће бити прво Богослужење. Стајао сам 6. јануара на вечерњој служби у овој цркви у којој је све подсећало на оне јасле у којима се родио Спаситељ. Сви зидови су били поцрнели, малтер испуцао и отпао. Чак није било ни врата којима пролазе ђакони, само су биле Царске двери. На јутарњем богослужењу сам стајао близу свећњака у центру (у руским црквама испред сваке иконе стоји велики свећњак на коме се пале воштане свеће, прим.прев.). Баке су се буниле зашто на централном свећњаку не горе свеће. А свештеник Олег Китов је већ почео службу, и нисам могао да тражим за то благослов од њега. Тада сам самовољно запалио свеће. А после службе сам пришао оцу, свештенику и замолио га да ми опрости ради тога. Отац Олег се упознао самном, и благословио ме да стојим поред свећњака у цркви. Вечерња служба је почињала у 16.00 а смена у предузећу се завршавала двадесет минута раније. На послу сам тада радио као брусач. И настојао сам да брже узмем пропусницу и да идем с посла, да не бих закаснио на вечерњу службу. После ме је баћушка благословио да делим просфоре (мали округли освећени хлебови које сваки верник добије у цекви после службе) и свету водицу.- Онда су ме позвали да служим у олтару. Стидео сам се јер нисам имао духовнога образовања. Али када су ме једном позвали, па опет, значи да ме Господ призива да идем и да служим. Мало сам размислио и сагласио се да будем олтарник. А марта 2002. године, отац Олег је предложио да напишем своје карактеристике, и с тим смо отишли у Епархију к архиепископу Самарском и Сизранском Сергију, и ускоро сам рукоположен у чин ђакона. После неког времена, на Благовести, рукоположен сам у чин свештеника у Покровској цркви.
-Владика ми је дао благослов да носим послушање у Новокујбишевској цркви Преподобног Серафима Саровскога код настојника проте Константина Сибрјајева. Позвао сам телефоном оца, свештеника и искрено му рекао да ништа не знам. На то је отац Константин одговорио: «Научићеш». Тако да сам се готово три месеца обучавао, а онда сам се вратио у своју цркву у част Воздвижења Часног и Животворног Крста Господњег.

-Како је бити свештеник у данашње време?

   -Свештеник – то је отац, мајка, друг, наставник и саговорник. Када Господ допусти болести или губитак блиског човека, многи долазе у цркву да би нашли утеху код свештеника. И можда им је потребно да их свештеник пригрли и састрадава с њима. Волим емисију «Чекај ме» која веома много говори о животу људи. И има јако много сличности са разним случајевима, које ми причају усамљени баке и деде које су њихова деца заборавила. Неки од њих су непокретни, неки тако слаби да не могу доћи до цркве, и ја их посећујем и причешћујем у њиховим кућама. Али њима је потребан и разговор, испричају ми цео свој живот, све своје невоље и туге.
   Постављају ми многа питања, како правилно да помињу у молитвама, како да се припреме за смрт, како да буду опевани. Али само главно питање – како се спасити – такво нешто , на жалост, мало ко да ме пита. Задатак свештеника је да загреје човека духовном топлином и да не одврати човека. И још да се моли не устима, него срцем. Ми често прославањамо Господа само устима. Али чак и мала, тек саграђена црква може бити бити испуњена молитвом, ако је молитва у њој искрена.

-Шта вас чини радосним у савременом црквеном животу парохије?

   -Док сам био члан парохије ове цркве, често смо по благослову оца Олега Китова остајали у цркви и певали духовне песме. И то дружење је било радосно, када би се окупљали и сви заједно прослављали Господа. То ме је веома радовало, радовала ме молитва. Ево, сад када нема службе у цркви, идем у службу по парохији, осећам да ми недостаје такво дружење и певање. Радосно је када служим Божанствену литургију, када стојим уз престо и узносим молитве. И у своме срцу ја увек носим једно питање, како то да је Господ мени овако грешном и недостојном допустио да слућим на престолу. Служим Божанствену Литургију, причешћујем браћу и сестре и радујем се, што ми је Господ даровао овакву могућност. Радујем се у познању Господа, и у сједињењу са Господом и служењу њему.

-Оче Владимире, откуда у вама тако велика љубав према духовним песмама?

   -Рођен сам у селу Сходневом у области Кљавлинског. Верници из нашег села су се често окупљали и певали духовне песме. И ето овај духовни фолклор ми се утиснуо у душу и водио ме. Можда неку мисао нисам могао да схватим, али кроз певање духовних песама боље се усваја и полако схвата суштина. Има један духовни стих «Слава Богу за све!». Слава Богу за тугу и радост. Све што Господ даје за све треба благодарити. Слава Теби, Господе! Слава Теби, Господе и што смо се ми данас срели, и за то слава Богу!

Олга Куглов, град Самара
Превод са руског: Наташа Убовић
извор: manastir-lepavina.org

Патријарху српском највише одликовање Епархије жичке

Његово Преосвештенство Епископ жички г. Јустин, у име свештенства, монаштва и верног народа богоспасаване Епархије жичке, уручио је 19. септембра 2017. године у Патријаршији српској у Београду Његовој Светости Патријарху српском г. Иринеју орден Светог преподобног Симона Монаха                     Патријарху српском највише одликовање Епархије жичке
   Преосвећени Владика жички г. Јустин изразио је, у братољубивој беседи, благодарност Његовој Светости Патријарху српском г. Иринеју који је одликован „за мудро вођење Брода наше Свете Цркве, за делатно и истрајно сведочење Христа Васкрслога“ у данашњим условима живота који су оптерећени како старим тако и новим потешкоћама и изазовима. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј је заблагодарио Преосвећеном Епсикопу жичком г. Јустину речима испуњеним очинском љубављу и бригом, напомињући да му одликовање Епархије жичке представља изузетну част, радост али и одговорност.
   Свечаној додели највишег одликовања Епархије жичке, која је одржана у Патријаршијском двору непосредно по завршетку седнице Светог Архијерејског Синода, присуствовали су чланови Светог Архијерејског Синода: Високопреосвећени Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије и Преовећена господа Епископи зворничко-тузлански Фотије и ваљевски Милутин, каои главни секретар Светог Архијерејског Синода протојереј-ставрофор др Саво Б. Јовић и шеф Кабинета Патријарха српског ђакон др Александар Прашчевић.

   извор: www.spc.rs

19. септембар 2017.

АНАРХИСТА СА ЗЕЛЕНОМ ЧИРОКАНОМ Прича о исцељењу душе на Светој Гори

   Ова прича се догодила у манастиру Ватопед, када је тамо још увек живео старац Јосиф «Млађи». Био је крај новембра. Тада сам радио на послушању у конаку. Тих дана су се студенти Политехничког универзитета у Атини сукобили са полицијом. Неки од тух студената анархиста дошли су на Свету Гору, како би се скрили од власти. Један од њих – анархиста са зеленом чироканом – је имао стрица који се подвизавао у манастиру Есфигмен. Тај младић је и предложио својим друговима да потраже привремено уточиште на Атосу.
  Манастир Ватопед
   Разуме се да нису имали дозволу да посете Свету Гору. Они нису чак ни имали појма како се уопште овде долази. Пробали су да се укрцају на брод, али су их одатле избацили. И тада су одлучили да крену пешке.
   Коначно су се домогли Есфигмена. Треба истаћи да је тај манастир доста строг и стога су их отерали чим су их видели с обријаним главама и пирсинзима. Једва ходајући од умора, близу вечери, довукли су се до Ватопеда. Вратар се већ спремао да закључа манастирску капију, када је спазио те момке. Наравно, и он се преплашио њиховог дивљег изгледа – такви људи се не срећу често на Светој Гори. Био је принуђен да јави старцу да их је видео:
   – Оче, шта да радим са њима, да их отерам? Али куд' ће они сад, где ће да преноће? Јер већ пада ноћ и сви манастири се закључавају!
   Старац му је одговорио:
   – Њих нам је Мајка Божија довела. Само их сместите све у једну собу, да их не виде други ходочасници. И пратите шта раде.
   Пошто сам радио у конаку, мој задатак је био да их сместим. Изгледали су ми преплашено, веома зачуђени новим окружењем. Били су изнурени од дугог пута. Када су се студенти мало одморили, одвели су их у трпезарију да се окрепе. Мало су поразговарали с њима, а после су им саопштили да следећег дана морају да напусте манастир, јер ту примају ходочаснике само на једну ноћ. Старац је објаснио младићима да је Бог Љубав, и да шта год да ураде у овом животу, увек постоји покајање.
   Сутрадан ми се обратио онај са зеленом чироканом:
   – Оче, хтео бих да останем још један дан. Да ли је то могуће?
   Остали момци нису пожелели да остану. Тражио сам да старац благослови студента да остане још један дан. Он се сагласио али је тражио да младић носи капу, како не би шокирао монахе и ходочаснике својим изгледом.
   Петар – тако се звао овај зеленооки студент. Остао је два дана, а после је кренуо и трећи. Наједном сам за време вечерње службе чуо како у припрати неко гласно плаче, рида. Пошао сам да видим шта се дешава и угледао Петра у припрати како клечи и јеца.
   Пришао сам му и упитао га шта се то збило. Помислио сам, можда га је неко увредио.
   – Не, ништа се није десило, – одговорио је. – Оче, морам да попричам с тобом.
   После службе смо изашли из цркве.
   – Оче, има ли спасења за мене?
   – Петре, свако се може спасти. Разбојник, распет на крст, се покајао и Христос га је спасио.
   Тада ми је Петар отворио душу. Испричао ми је како је из разорене породице. Отац је тукао његову мајку и Петру је било несносно да то гледа. Када му је било дванаест година побегао је од куће и живео је на улицама централног атинског краја Екзархија, где се налазе многи факултети који су епицентри разних демонстрација. Тамо се повезао са анархистима, почео да се дрогира и у потпуности потонуо на дно. Његов живот је био тешка мука.
   Без обзира на све то, душа овог младића је била предивна.
   Браћо, ово вам причам, како би схватили да не можемо одбацивати чак ни најгорег грешника! Зато што оне које ми одбацујемо «сакупља» Господ. Грдно се варамо, мислећи да смо бољи од њих. Старац Пајсије је говорио да ћемо се за време Другог Доласка сви зачудити, јер нећемо видети у рају оне које смо највише очекивали, већ оне на које нисмо рачунали. Даће Бог да се то не догоди с нама! Желимо спасење за све, и надајмо се да ћемо се захваљујући љубави Христовој сви спасти.
   После таквог преображења Петра, до кога је дошло путем молитава Богородице, рекли смо му да треба да се исповеди. На исповести га је обузело такво умиљење, да се око његових ногу од суза појавила бара.
   Петар је доста дуго остао у манастиру. Старац му је рекао да барем обрије чирокану, на шта му је Петар одговорио:
   – Не, нећу да је обријем, да ми после не кажу другови да су ме монаси на силу обрили. Када се вратим у свет, сам ћу се ошишати.
   Тако је он и даље ишао са капом на глави.
   Петар је отишао из манастира и почео да води духован живот. С времена на време је свараћао у манастир, али тада је већ изгледао као нормалан човек. А затим је нестао.
   Знали смо да није видео своју мајку од оног дана када је побегао од куће, ниједанпут је није посетио и ми смо се потрудили да изгладимо однос Петра са његовом мајком. Сазнали смо њен телефонски број и позвали је, упутили је у све. Његова мајка је изгубила сваку наду да ће га живог видети и била је јако дирнута када смо јој све испричали. То је за њу био веома радостан догађај.
   Две године касније, неколико отаца и ја смо пошли на празник у другу манастирску обитељ на Светој Гори. С нама је био блажени митрополит града Касторије, Григорије. Владика нас је замолио да никоме не говоримо да је он епископ. Није желео да му указују поштовање, нити да додатно оптерећује монахе.
   Када смо стигли у обитељ, угостили су нас на традиционалан светогорски начин. Напослетку, када смо већ били спремни да кренемо назад, пришао ми је један монах и питао:
   – Оче Нифонте, ти ме не препознајеш?
   Добро сам га осмотрио:
   – Не, не познајем те.
   – Погледај боље
   И шта то видим?! Видим како ме гледају велике зелене очи! То је био Петар.
   Постао је послушник у том атоском манастиру. Бацили смо се један другом у загрљај. Обојица смо били дирнути до суза! Благодарио сам Пресветој Богородици за Њене велике благослове и чудеса, које нам је послала! Испричао сам вам тек о једном од њих. За нас је његова животна промена била право чудо.

   Монах Нифонт Ватопедски
   С руског Александар Ђокић
   извор: www.pravoslavie.ru

Др Влајко Пановић „Најчешће грешке у васпитању деце“


Дана 12. септембра 2017. год. у Парохијском дому храма Успења Пресвете Богородице у Младеновцу, са благословом Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског господина Јована, организована је Духовна трибина на којој је говорио клинички психолог из Београда доктор Влајко Пановић. Ово је била јубиларна двадесета трибина у организацији младеновачке Цркве, а тема је била „Најчешће грешке у васпитању деце“.

Свети Николај Жички, Беседа о два рођења

 6/18. септембар

1. Спомен чудеса светог Архангела Михаила. У Фригији беше једно место звано Хони (погружење) недалеко од Јерапоља; и у том месту извор воде чудотворне. Када апостол св. Јован Богослов са Филипом проповедаше Јеванђеље у Јерапољу, он погледа на оно место и прорече, да ће се на том месту отворити извор чудотворне воде, од које ће многи добити исцељење, и да ће то место посетити велики Архистратиг Божји Михаил. Ускоро за тим испуни се ово пророчанство, отвори се извор воде, који се прочу на све стране због своје чудесне силе. Неки незнабожац у Лаодикији имаше кћер нему, и због тога беше у великој жалости. Но у сну му се јави Архангел Михаил, и упути га да води кћер своју на тај извор, па ће оздравити. Отац одмах послуша, одведе кћер своју и затече на води тој много народа, који дође да тражи спасења себи од разних мука. То беху све хришћани. Тада тај човек упита, како треба искати исцелење, а хришћани му рекоше: „у име Оца и Сина и Светога Духа треба молити Архангела Михаила“. Човек се онај тако и помоли, и кћер своју напоји оном водом, и девојка поче говорити. Тада се онај незнабожац крсти заједно са ћерком и целим домом својим, и сагради код извора онога цркву у име Архангела Михаила. Доцније се на том месту настани један дечак, по имену Архип, и подвизаваше се ту тврдим подвигом поста и молитве. Незнабошци му чињаху многе пакости, јер им не беше по вољи, што од хришћанске светиње толика сила исхођаше и народ многи к себи привлачаше. Па у злоби својој навратише оближњу реку, да потопи и цркву и извор. Но по молитви Архиповој јави се св. Архангел и отвори у стени крај цркве једну расулину, у коју се погрузи навраћена река. Тако се спасе оно место, и назва се Хони – погружење – јер се река погрузи у отворену провалију. Св. Архип подвизаваше се ту до 70. године своје и упокоји се мирно у Господу.
               Фотографија корисника Православни духовни центар "Владика Николај Велимировић"
2. Св. муч. Ромил и 11000 војника. Када цар Тројан ратоваше на Истоку, нареди једном да се преброје хришћани у војсци његовој. И нађе се, да беше у царевој војсци 11000 хришћана.. Тада нареди цар, да се сви отпусте из војске и пошаљу у Јерменију. Св. Ромил беше началник дома царевог. Он изађе пред цара и укори га због тог поступка објављујући и себе као хришћанина. Цар нареди, те Ромилу одсекоше главу. А од оних изгнаних војника 10000 њих бише на крст распети, а остали уморени другим мукама.

3. Св. Евдоксије. Војвода у римској војсци. Пострадао за Христа у време Диоклецијана. Суђени и мучени од началника Милетинског у Јерменији. Са њим пострадаше и његови пријатељи: Зинон и Макарије, и још 1104 војника, које Евдоксије беше обратио у хришћанство. По смрти јавио се својој жени. И жена његова, Василиса, одржа веру Христову до смрти, и упокоји се мирно.

4. Преп. Давид. Овај беше разбојнички вођа око Хермопоља у Мисиру и тек у старијим годинама дође к себи, покаја се и замонаши. Јавио му се архангел Гаврил и дао му силу чудотворну. Упокојио се мирно у VI столећу, пошто се многим и дугим подвигом удостојио царства Божјега.

Архистратиг Божји
Михаил војвода,
Маченосни слуга
Свевишњег Господа,
Пред Господом стоји
С небеским силама,
С ангелима силним
И светим душама.
Највећи војвода
Највећега Цара,
Где дође, победи,
И чудеса ствара.
Сатана се њега
Ко пламена боји,
Јер војвода Божји
За истину стоји,
За истину стоји
И правду уздиже;
Као поглед хитар –
Свуд на време стиже.
Војвода светлости:
Он прогони скверне,
И крилима својим
Ограђује верне.
   РАСУЂИВАЊЕ

   Многе варварске обичаје хришћанство је искоренило из друштва људског. Но неки од тих обичаја, похвални с гледишта незнабожачког а стидни с гледишта хришћанског, тињају још и дан данас као потајни гној из привидно залечене ране. Један од тих обичаја јесте отимање и тајно одвођење девојака. Св. Василије строго пише о том неком свом свештенику поводом једног таквог случаја: „употреби сва усиља да ту девојку где нађеш одузмеш и повратиш родитељима, а одводитеља лиши општења у молитвама, и огласи одлученим такође и оне који су му у том помагали, према моме ранијем упутству – свакога од њих са целим домом његовим лиши три године општења у молитвама. А оно село, које је примило одведену (девојку), скривало је, и чак силом задржавало, одлучи такође од општења у молитвама не изузимајући никога да би се тако сви научили, да одводника, као змију или другог каквог звера и општег непријатеља, гоне од себе, а указују заштиту увређеним.“


   СОЗЕРЦАЊЕ

   Да созерцавам пример Давидове самоуздржљивости (II Сам. 23), и то:

   1. како у борби с Филистејима Давид ожедни и упита, ко би му донео воде из извора у Витлејему, кога Филистеји држаху;
   2. како три јунака продреше кроз непријатеље и донесоше воде цару;
   3. како Давид не хте пити него просу воду на земљу говорећи: није ли то крв овијех људи, који не марећи за живот свој идоше?


   БЕСЕДА О ДВА РОЂЕЊА

   Што је рођено од тијела, тијело
   је; а што је рођено од Духа, дух је. (Јов. 3, 6)

   Ове речи, браћо, нису речи ни пророка ни апостола него речи самога Господа, изречене пречистим устима Господњим. И као што је у свакој речи Господњој сила и спасење, тако је и у овим речима Његовим сила и спасење. Зато треба са страхом и пажњом да испитујемо речи ове и да их на наш живот примењујемо. Овим речима Господ хоће да истакне превасходство духа над телом. Као што се тело рађа од тела, тако дух треба да се роди од Духа. Рођење духа нашег од Духа Божјег, по благодати Божјој а не по битности, то и јесте ново рођење, о коме Господ говораше Никодиму, кнезу Јеврејском. Никодим не разумеде ове речи Христове, као и данас што их не разумеју сви они, код којих је тело узело маха над духом. Људи, код којих је тело преовладало над духом, све мисле и суде по телу; док људи, код којих је преовладао дух над телом, све мисле и суде по духу. Они који све мисле и суде телесно, чине и свој дух телесним; док они који све мисле и суде духовно, чине и своје тело духовним. Као кад би неко мењао злато и све претварао у папирни новац – такви су они први, који и оно што је бесмртно у њима претварају у смртно; док су они други као неко ко би свој папирни новац мењао и претварао у злато; јер они не само не упропашћују оно што је бесмртно у њима, него и оно што је смртно претварају у бесмртно. Јевреји су тумачили закон и пророке телесно, зато нису разумели Господа Христа, него Господа славе распеше. Док они, који, озарени благодаћу Духа Божјег, разумеше Господа Христа, протумачише и закон и пророке духовно. И не само закон и пророке, него и сву створену природу, и сав живот свој на земљи. Ако је, браћо, наше тело по нужди рођено од тела, неприродно је да се и наш дух рађа од тела. Нека се дух наш роди од Духа Божјега и онда ћемо бити природни и по телу и по духу. То је она виша и безгрешна природа, коју је имао Адам у Рају пре греха. Није могуће и није нужно, да се наше тело поново роди од тела, али је и могуће, и неопходно, и никад није доцкан да се наш дух поново роди, да се роди од Духа Божјега.
   О Господе Исусе Христе, Јединордни Сине Божји, помози нам, да се пре скончања препородимо Духом Божјим, да дух наш у истини буде рођен од Духа. Теби слава и хвала вавек. Амин.

   Епископ Николај, Охридски пролог, Сабрана дела, Глас цркве, Шабац, 2013.

18. септембар 2017.

Црква Светог Саве у Жичи

2016.

„Света Жича – свети животворни и свеживотворни извор свих великих светиња Српских, као неразорива небеска лађа Христо-чежњиво носи сваку српску православну душу ка Свеистини, ка Свељубави, ка Сверадости = ка чудесном и чудотворном Сладчајшем Господу Христу, том једином Истинитом Богу, том Једином Истинитом Човеку, том Једином Истинитом Човекољупцу.“

На Св.Арсенија  Архиепископа Српског
1968. године

Св. Јустин Ћелијски
     Резултат слика за Манастир Жича

Old Roman chant - Kyrie eleison

Древно појање Римске Цркве са својим мелизматичним медитеранским мелодијама (са латинским текстом) постепено се мењало под утицајем новог грегоријанског канона и јачања франачког утицаја у Италији. Посебан подстицај уметности у православном Риму нарочито од 7-9 века дали су бројни монаси са Истока који су се склањали у Италију пред исламским освајањима из Сирије, Палестине, али и пред иконоборачким римским царевима.

The Old Roman Chant, with its melismatic Mediterranean melodies gradually changed into what is today known as Gregorian Chant under the growing Frank influence in Italy. Particular contribution to the art and spirituality of the Orthodox Christian Rome, especially between 7-9 century was given by many Eastern Christian Monks who fled to Italy in front of Islamic conquests of Syria, Palestine but also finding refuge in time of Iconoclastic persecutions in the Eastern Roman Empire (Byzantium).
                    Фотографија корисника Сава Јањић
Древни хришћански Рим до 9. века по својој уметности врло се мало разликовао од уметности Новог Рима (Константинопоља). Фреске сачуване у старој цркви Santa Maria Antiqua  још носе грчке натписе поред латинских. Још један краћи видео на италијанском:
 Имао сам прилику да ову цркву посетим још пре него што је отворена за јавност и био сам дубоко задивљен овим благом које је вековима почивало закопано (изнад цркве била је чак подигнута барокна црква која је уклоњена још 1900.г).

Old Christian Rome until the 9th century with its rich art was not at all different from the tradition of the Nova Roma (Constantinople). The marvelous frescoes preserved at the church of Santa Maria Antiqua (near Roman Forum)... still bear Greek and Latin inscriptions. One more video on the church in Italian https://youtu.be/LkdOwt8WiYA I had an opporutnity to visit this church a few years ago even before it was open for the public and was deeply impressed what treasure had been uncovered. Above the church which had been abandoned in time there was even a Baroque church constructed, which was later removed in 1900.
                 Фотографија корисника Сава Јањић
Најлепше старе иконе Пресвете Богородице које се и данас чувају у Риму: Salus Populi Romani (Спасење народа римског), Santa Maria Advocata, Madona di Trastevere, Madona di Santa Francesca. Прва је заштитница града Рима и налази се у централној Богородичиној Цркви Санта Мариа Маггиоре. Топлина лика Санта Мариа Адвоцате (Богородице заступнице) је просто ненадмашна.

The remembering of the ancient Orthodox tradition of Christian Rome I would finish with most beautiful ancient Marian icons in Rome: Salus Populi Romani, Santa Maria Advocata, Madona di Trastevere, Madona di Santa Francesca. The first icon is the protectress of the City of Rome and her people and can be seen at Santa Maria Maggiore Cathedral. The warmth of the expression of Santa Maria Advocata is simply unsurpassed.

Фотографија корисника Сава Јањић
Фотографија корисника Сава Јањић

Устоличен Епископ зворничко-тузлански г. Фотије

   Новоизабрани Епископ зворничко-тузлански г. Фотије свечано је устоличен 17. септембра 2017. године у Саборном храму Пресвете Богородице у Бијељини.
   Светом архијерејском Литургијом началстовао је Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј. Саслуживали су Архиепископ охридски и Митрополит скопски Јован, Митрополити загребачко-љубљански Порфирије и дабробосански Хризостом и Епископи зворничко-тузлански Фотије, сремски Василије, банатски Никанор, бачки Иринеј, британско-скандинавски Доситеј, жички Јустин, врањски Пахомије, шумадијски Јован, милешевски Атанасије, полошко-кумановски Јоаким, брегалнички Марко, горњокарловачки Герасим, крушевачки Давид, славонски Јован, бихаћко-петровачки Сергије, нишки Арсеније и умировљени канадски Георгије.
  Устоличен Епископ зворничко-тузлански г. Фотије
Устоличење Епископа зворничко-тузланског г. Фотија (фото)
Животопис Епископа зворничко-тузланског г. Фотија
  
   Свечаном чину устоличења присуствовали су умировљени Епископи зворничко-тузлански Василије и средњоевропски Константин.
   Саслуживали су и архимандрити Серафим из манастира Рмња и Исихије из манастира Ковиља. У торжественој Литургији у величанственом храму посвећеном Рођењу Пресвете Богородице саслуживали су протојереји-ставрофори Стојадин Павловић, директор Патријаршијске управне канцеларије; др Драгомир Сандо, проф. Православног богословског факултета у Београду и председник Одбора за верску наставу у Архиепископији београдско-карловачкој; Петар Лукић, старешина Саборне цркве у Београду; др Зоран Крстић, ректор Богословије у Крагујевцу; Јово Лакић, архијерејски заменик Епархије зворничко-тузланске, као и јеромонах Доситеј Хиландарац.
   У ђаконском сословију су се налазили Слободан Вујасиновић и Никола Перковић и Владимир Руменић, као и јерођакон Силуан из манастира Григоријата. Своје величанствено пјеније песме славе и хвале Господу узнели су чланови хора Србадија из Бијељине вођени диригентском руком Десанке Тракиловић.
   Одлуку Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве о избору Његовог Преосвештенства г. Фотија за Епископа зворничко-тузланског прочитао је Високопреосвећени Митрополит дабробосански г. Хризостом.
   Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј пожелео је владици Фотију да сеје семе јеванђељске љубави према свештенству, пастви и свим другим народима, јер је љубав највећа снага против сваког зла. Првојерарх наше Цркве је пожелео Преосвећеном г. Фотију да живи животом наше Свете Цркве и народа њеног,  јер Епископ Цркве нема свој живот него је у служби Господу.
   Новоустоличени Епископ зворничко-тузлански Фотије поздравио је све присутне и заблагодарио на указаном поверењу. Казујући приступну беседу и подсећајући на Епархију далматинску којом је управљао осамнаест година, а затим на историјат страдалне Епархије зворничко-тузланске, позвао је сав народ на окупљање око Господа Творца свега света.
   Устоличени Епископ је поручио да је његов програм садржан у Светом писму и Јеванђељу што је, уз пост и молитву, темељ новога живота у Господу.
  Устоличење Епископа зворничко-тузланског г. Фотија (фото)

17. септембар 2017.

Свети Николај Жички, НЕДЕЉА ПЕТНАЕСТА по ДУХОВДАНУ, ЈЕВАНЂЕЉЕ О ЉУБАВИ

   Матеј 22, 35-46. Зач. 92.

   Сваки онај који хоће да посрами Бога, посрамљује себе, а Богу даје прилику да се више прослави.
   И сваки ко ради на унижењу праведника, на крају крајева он унижава себе, а праведника већма уздиже.
   Ко ставља камен на пут праведника, сам запиње за њ, а праведника приморава само да се пење уза стрмен, одакле се још више види.
   Ко дува да погаси огањ праведника, већма га разгорева, а свој гаси.
  На бурноме мору света Бог је стена, на којој се праведник спасава и о коју безбожник разбија свој чамац.
   На бурноме мору живота праведник је камен спотицања грешнику. Грешник изваљује тај камен и пада у рупу где је камен био.
   Ко се баца прашином против ветра, ослепеће. Ко засипа језеро камењем, потопиће се.
   Бог је као навлаш оставио правду ненаоружану и незаштићену у овоме свету, да би Он показао Своју силу и да би насилници имали камен спотицања. Зато је јачи конац правде него синџир неправде. Насилник кидише да прекине конац правде, но заплиће се у њега и гине.
   Сатана је хтео уништити праведног Јова, па га је дигао у небеса. Онда када је Јов изгледао немоћан, победио је. Сатана је хтео уништити цара Ирода, и овај, по злу своме, није се томе противио. И када је Ирод изгледао свемоћан, пропао је.
 

ПОСТЕПЕНО САВЛАДАВАЊЕ СТРАСТИ

   Неки људи су се обратили свештенику с молбом да освешта њихову кућу. Кажу: „Оче, освештајте је тако да све зло нестане. Баш све“. Он им одговара: „Освештаћу је, а где ћете ви после да живите?“
                              

Матија Бећковић, ХЛЕБА И ЈЕЗИКА

16. септембар 2017.

313. ( 1700 година слободе хришћанства ), 8. епизода, У Константинопољу је исто служити цару и Богу

Резултат слика
   Костантин Велики је имао обичај да каже: постати цар је ствар судбине; али ако је снага судбине наменила човеку да влада, он мора тежити да буде вредан империје!
де вредан империје!
   После најдужег грађанског рата у историји Римског царства, који је трајао осамнаест година, апсолутна моћ се нашла у рукама једног владара. Константин Велики је напокон могао да је употреби за мирнодопске циљеве. Једна од првих одлука била је подизање нове римске престонице на Истоку, Роме секунде. Реч је о потезу који модерни истраживачи сматрају једним од најважнијих и најпромишљенијих.
   Цар Константин није поседовао неко велико богословско образовање, међутим он је мудро проценио да би за хришћанство било добро да буде уједињено, да се око неких важних питања постигне договор и да престану сталне расправе. Тражио је да се постигне договор на највишој инстанци, то јест, на васељенском Сабору, и он га је сам сазвао  у Никеји 325. године. Чак је на располагање ставио и своју палату у којој ће заседати сви епископи.
   Учествују: Проф. др Радивој Радић;  Епископ бачки др Иринеј; др Оливер Томић; Проф. др Жика Бујуклић; Проф. др Радомир В. Поповић; Академик Ненад Камби; Проф. др Василис Катсарос; Проф. др Фабрицио Бисконти; Кардинал Равази; Анђело ди Берардино; Проф. др Ђовани Марија Вијан;
   Уредник серије: Божидар Николић; главни стручни консултант и сценариста : Проф. др Радивој Радић, редитељ: Татјана Феро

   извор: РТС Културно-уметнички програм - Званични канал

Сабрана дела Стефана Првовенчаног

   У краљевачкој библиотеци представљена су Сабрана дела Стефана Првовенчаног у издању Српска књижевне задруге и Народне библиотеке ''Стефан Првовенчани''. О овом дивот издању говорили су др Драган Хамовић, Драган Лакићевић, проф. др Љиљана Јухас Георгијевски и проф. др Томислав Јовановић. Књига је штампана о трошку Града Краљева, у поводу обележавања осамстогодишњице краљевског крунисања Стефана Немањића у манастиру Жичи.
                             
   Др Драган Хамовић, посебни саветник министра културе, истиче да је штампање ове књиге ''најсадржајнији и најсимболичнији начин сећања на великог српског владара и књижевника средњег века према чијој смо успомени обавезни и да ће нас по овом издању потомци, можда, препознати као своје, јер су нам'', каже Хамовић, ''неизвесни и прошлост и време пред нама...''
Драган Лакићевић, уредник књиге, подсетио је да је за 125. година постојања Српска књижевна задруга значајну пажњу посветила старој српској књижевности, нагласивши да је ова књига ''историјски и књижевни споменик''.
   Проф. др Љиљана Јухас Георгијевски Стефана Првовенчаног сматра једним од најзначајнијих српских писаца у средњем веку, посебну пажњу посветивши његовом делу Живот светог Симеона, Хиландарској и Мљетској повељи. Она је истакла да повеље из средњег века нису имале само правни, већ и књижевни садржај.
   -Дело Живот светог Симеона представља целовити приказ живота великог жупана Стефана Немање, зачетника лозе Немањића и оца Стефана Првовенчаног, Светог Саве и кнеза Вукана. Основна линија овде јесте приповедна, али је веома присутан и лирски слој. Стефаново дело привлачило је пажњу лепотом казивања и поетичношћу и кроз векове је оставило видан траг и утицај на писце тог доба – каже Љиљана Јухас Георгијевски.
   Проф. др Томислав Јовановић је на занимљив и пријемчив начин говорио о недостатку аутографије јер ''ми данас у Србији не поседујемо оригиналне рукописе из средњег века, рецимо Светог Саве, већ само преписе тих дела. То је случај и са рукописима Стефана Првовенчаног – нагласио је Јовановић.
   У краљевачкој библиотеци отворена и изложба ''Стефан Првовенчани у књижевности и историографији'', чије су ауторке,наше  библиотекарке, Ивана Хренко и Данка Спасојевић. Одломак из Стефанове Хиландарске повеље прочитао је глумац Драган Пешић.

   извор: www.kv-biblio.org.rs

Саборни дани краља Стефана Првовенчаног

   Поводом градске манифестације ''Краљ Стефан Првовенчани – осам векова'', краљевачка библиотека организовала је предавање ''Саборни дани краља Стефана Првовенчаног''. Предавање је одржано у Трпезарији Манастира Жиче, задужбине првог српског краља, а предавач је био др Драгољуб Даниловић, гиманазијски професор историје.
Резултат слика за мошти стефан првовенчаног у жичи
Мошти Преподобног Симона монаха у манастиру Жичи, септембар, 2015.
 
   Саборност или доношење историјски важних одлука у хришћанском, саборном духу, представља главну карактеристику српског народа у његовој  вишевековној традицији. Када је српски народ већински  прихватио хришћанску веру, а то је време друге половине XII  и прве половине XIII века, црквени и државни сабори су постали главно место одлучивања и изградње  државотворности. Хришћанско и византијско наслеђе, као и грчко-римска правна традиција, имали су пресудан утицај на стварање ауторитета  српске аутокефалне Цркве и  одговорне државе, међународно признатих од најважнијих чинилаца средњовековног света. Сабори црквено-државног карактера су се у средњовековном периоду одржавали у манастиру Жичи, Расу, Дежеву, Скопљу, Серу, Пећи, Смедереву, а у нововековном периоду у Сремским Карловцима, Темишвару и Београду. На саборима су се доносиле одлуке које су имале далекосежан значај. Саборност је пре свега произилазила из осећања одговорности и зрелости оних који су представљали носиоце државне и црквене власти. Као што сама реч каже, на саборима се сабирало, заједничарило,  расправљало, промишљало и одлучивало. Сабор је представљао институцију на којој су и водећи људи цркве и државе били само “прими интер парес”(први међу једнакима), али чији је ауторитет  утврђивао друге да донесу најбоље одлуке. На сабору у Дежеву 1282.године краљ Драгутин је предао краљевску власт свом брату Милутину. Признате и поштоване личности, несумњивог ауторитета, предлагали су одлуке које и нису морале да се усвоје. Један од  таквих догађаја био је 1317.године, када је краљ Стефан Урош II Милутин предлагао да за архиепископа буде изабран његов блиски сарадник, пријатељ и епископ Данило, али је црквени сабор одлучио да изабере Никодима...
   Деветим чланом Жичке повеље утврђено је да се у храму Спаса нашег постављају сви краљеви који ће владати овом државом, и архиепископи и епископи и игумани да се овде постављају. Тако је у доба владавине Стефана Првовенчаног и архиепископа Саве, Жичи додељено место крунисања и свечаног проглашења краљева, и хиротонисања црквених великодостојника. Жича је постала истовремено и престоница српских краљева и  престо Велике архиепископије српске, или „свети и божаствени престо Светог Саве“. Чак и када се привремено седиште архиепископа преместило у Пећ, манастир Жича је и даље било за сваког српског архиепископа, и од 1346. патријарха, најважније место управљања Црквом. О томе нам између осталог сведоче подаци о архиепископу Јевстатију I, патријарху Спиридону и објављивању Есфигменске повеље у „патријаршији у Жичи“. Традиција из времена краља Стефана Првовенчаног, Светог Симона монаха, прекинута је половином XV века због пада државе српских деспота под власт Турака Османлија.

   извор: www.kv-biblio.org.rs

Мобилни телефони и ми

Текст ће се бавити негативним аспектима коришћења мобилних телефона, посебно код деце и младих особа. Посебна пажња ће бити усмерена на штету коју претерана употреба мобилних телефона наноси когнитивном (сазнајном) функционисању ученика и студената. Сви смо приметили како је говор младих све сиромашнији. Социјални психолози сматрају да је таквом стању добрим делом допринело коришћење мобилних телефона, односно дописивање путем СМС порука, различитих апликација или друштвених мрежа. Неки теоретичари културе такође упозоравају да информисање путем телефона (мисли се на читање вести преко апликација и интернет портала) подстиче површност, пасивно-прималачки став и трагање за занимљивостима. Што је још важније, такве навике доводе до ,,сметњи“ у сазнајном функционисању, на тај начин да се размишљање замењује информисањем, долази до немогућности дуготрајне концентрације, измрвљености пажње, несклоности и неспособности да се прате сувише спори“ филмови, тешкоћа у разумевању текста са дугим и замршеним реченицама и слично.
                                  
   Док шетамо улицом, све чешће можемо видети људе који гледају ка земљи, не зато што су лошег расположења, већ зато што гледају у екране мобилних телефона. Научници упозоравају да такав положај може довести до озбиљних оштећења на кичми и врату. У једном скорашњем тексту у дневном листу ,,Политика“, новинар Александар Апостоловски је говорећи о томе, између осталог, шаљиво устврдио: ,,Мој покушај да живим животом наших предака, било је то пре четврт века, претворио се у бајку. Коначно сам уздигнуте главе прошетао куче.“
    Једно истраживање спроведено у Јапану, показало је да ученице средње школе проводе просечно седам сати користећи мобилне телефоне. Једна наша непрофитна организација је прошле године објавила резултате свог истраживања, где је испитано 1.200 тинејџера од којих је 50 % њих известило да осећа ,,зависност“ о мобилним уређајима. Податак је забрињавајући. Не бих да будем песимистичан и да изводим исхитрене закључке, али ипак бих направио дигресију. Док сам седео у једном краљевачком кафеу, ушли су момак и девојка и сели за сто поред мог. Од четрдесетак минута колико су ту провели, разменили су не више од по три реченице (не рачунајући разговор са конобаром приликом наручивања пића), док су остататак времена провели гледајући у екране телефона. Није било пуно контакта очима, ни додиривања, наравно. Како то да је телефон, који између осталог служи да нас зближи тако што ћемо бити чешће у прилици да комуницирамо са пријатељима, довео до тога да када се нађемо очи у очи са људима не осећамо блискост? Ернест Џонс, писац биографије Сигмунда Фројда, у једној својој књизи наводи да је Фројд својој вереници написао преко девет стотина писама.    Свакодневно су се дописивали, а прескок од два или три дана се морао исцрпно објашњавати. Често су једно другом слали два или три писма, од којих је ретко које било краће од четири густо исписане странице. Како то данас делује далеко, анахроно, несавремено. Отац Милош Весин наводи леп пример двоје младих људи који се забављају у Америци,  а престали су да користе мобилне телефоне. Када их је упитао како се договарају када да се виде, одговорили су да на крају састанка закажу термин наредног виђења и то је све.  Некоришћење телефона помогло им је и да направе ,,филтер“ својих пријатеља, тако да ће они којима су драги покушати да дођу до њих, а наравно увек их могу позвати на фиксни телефон.
„Бојим се дана када ће технологија угушити упућеност људи једних на друге. Свет ће имати генерацију идиота“, Алберт Ајнштајн.
                               
   Истраживања спроведена у Србији показују да више од половине ученика основне школе користи мобилне телефоне за време наставе. Ученици се снимају, играју игрице, преузимају апликације, док правилници о казнама не постоје. Код нас не постоји довољно података о томе колико често ученици и студенти користе телефоне приликом учења. Америчка истраживања доносе податке који су у најмању руку забрињавајући. Навешћу најкарактеристичнија. У једном истраживању у ком су снимани студенти, показано је да више од половине учесника, након мање од шест минута учења узима свој телефон у руке. Исто истраживање  наводи да они студенти који користе Фејсбук приликом учења имају ниже просечне оцене на факултетима. Једно друго истраживање у ком је учествовало више од 500 студената открило је да 73% њих није у стању да учи уколико поред њих није телефон, таблет или лаптоп, док је 38% њих известило да након десет минута морају да погледају у свој телефон или таблет. Такође је испитан и ефекат тзв. мултитаскинга (обављања две или више радњи истовремено или у кратком временском интервалу). Показано је да  ученици који пишу поруке или користе Фејсбук приликом учења или израде домаћих задатака имају ниже оцене у школи. Чак је и утврђено да уколико је неко власник смартфона, односно уколико има више пријатеља на друштвеним мрежама, негативно корелира са школским успехом ученика.
   Уколико бисмо сумирали већи број налаза, могли бисмо да закључимо да било каква употреба телефона током учења – дописивање, провера ствари, па и коришћење истог за учење, продужава време потребно да завршите, док истовремено смањује степен ретенције наученог, а самим тим и учинак на тесту за који се спремате. Капацитет краткорочне меморије је ограничен, те човеков мозак није у стању да обради велики број различитих информација када често мења фокус своје пажње. Такође, често гледање у телефон онемогућава дубљу обраду информација, тако да је теже научити градиво.
  Млади данас све мање читају књиге. Када некога питамо шта чита, обично ћемо добити одговор у ком се наводе веб странице са вестима које излазе из минута у минут или апликације у којима се може прочитати мноштво занимљивости о природи, историји, музици и слично. Књиге су досадне. Не држе пажњу. Или смо ми постали трагачи за сензацијама, па просто живећи брзе животе нисмо у стању да одвојимо рецимо један сат дневно како бисмо у тишини прочитали неку књигу. Нестрпљиви смо и немамо смирења. Да ли на нашем списку активности, на ком гледање у мобилни телефон одузима неколико сати дневно може да се нађе место за један и по сат недељно, колико траје недељна Литургија?

   Дипл. психолог Милош Благојевић
   Преузето: Жички благовесник, април-јун 2017.
   извор: eparhija-zicka.rs

15. септембар 2017.

Иван Гарднер Свете тихий (Киевский распев) Ivan Gardner O gladsome Light

СВЕШТЕНИК КРОНИД

   Борис Зајцев је велики руски писац, представник књижевности руске емиграције прве половине XX века. Рођен је 1881. године у племићкој породици. Променивши неколико факултета ипак је одлучио да се посвети стваралаштву после упознавања са Буњином и Андрејевим. Током Првог светског рата писао је чланке против немачке агресије и заступао идеју војевања до победе. Револуцију је схватио као велику трагедију за разлику од многих других представника руске интелектуалне елите. У Грађанском рату је изгубио нећака и пасторка. 1922. године заувек одлази из Русије. У емиграције се обраћа православној тематици. Савременици су писали о њему као о човеку невероватно чисте душе. После можданог удара, вољена жена писца је годину дана била непокретна и Борис Зајцев, који је тада био у годинама, све своје време проводио је са њом. Упокојио се 1972. године у Паризу.
                              
   Одломак из књиге „Свети Сергије Радоњешки. Изабране хришћанске приче“ ставила је на располагање порталу Православие.рс издавачка кућа „Бернар“, која својим преводима открива стваралаштво Зајцева српској читалачкој публици. Ова и друге књиге ове издавачке куће могу да се купе у „Ризници Земун“, књижари задужбине манастира Хиландар, црквеним продавницама, књижарама Делфи, Лагуна, Вулкан.
                                    

Нови број Православља - новина Српске Патријаршије

   Православље, бр. 1212, 15. септембар 2017. године 

   На насловној страници овог броја налазе се две фотографије новоустоличених архијереја Српске Православне Цркве. Њихово постављење на катедре поверених им епархија збило се почетком септембра 2017. године. У тринаесту недељу по Духовдану (3. септембра) устоличен је новоизабрани Митрополит дабробосански г. Хризостом (Јевић). Недељу дана касније, 10. септембра, устоличен је Епископ бихаћко-петровачки Сергије (Карановић). У овом броју Православља налазе се опширни извештаји о наведеним устоличењима.
                                              
   Пажњу читаоцима скрећемо и на интервјуе са академиком Владетом Јеротићем, протом Василијем Томићем - некадашњим уредником Православља, као и протојерејем Сергијем Јаношевићем, православним мисионаром на Сејшелима.
   Поред ових текстова, Вашој пажњи препоручујемо чланак Олге Михаиловић Благојевић о Септуагинти, превод Богољубиве историје Блаженог Теодорита Кирског који је дело Лазара Нешића, прилог Ане Марије Симоновић о Саборном храму Светог Саве у Висконсину, у Сједињеним Државама, као и чланак Јоване Пантелић о манастиру Рајиновац.
   У новом броју читаоци ће наћи и сталне рубрике о служењима Његове Светости Патријарха српског Иринеја, затим рубрике са вестима из културе, хришћанског света, наше помесне Цркве...

   остатак текста прочитајте ОВДЕ

14. септембар 2017.

ЦРКВЕНА НОВА ГОДИНА

Берићетну, молитвену и Богом благословену Црквену Нову Годину жели вам

vaznesenjeovcarbanja.blogspot.rs


преузми везу: 

НА ДАНАШЊИ ДАН: ПРОГЛАШЕНА АУТОКЕФАЛНОСТ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
                               
Први Васељенски Сабор определио је, да се година црквена почиње првога септембра. Месец септембар је био код Јевреја почетак нове грађанске године (2 Мојс. 23, 16), месец збирања плодова и приношења жртви благодарности Богу У време овога празновања Господ Исус је ушао у синагогу у Назарету, отворио књигу пророка Исаије и прочитао речи: "Дух је Господњи на мени; за то ме помаза да јавим еванђеље сиромасима; посла ме да исцелим скрушене срцем; да проповедам заробљенима отпуштење и слепима прозрење; да ошустим потлачене; да огласим годину милости Господње" (Лк. 4, 18-19; Ис. 61, 1-2). Још је овај месец септембар знаменит у историји хришћанства што у њему цар Константин Велики одржа победу над Максенцијем, непријатељем вере Христове, а тој победи следоваше слобода хришћанске вероисповести у целој римској царевини. Дуго времена је и грађанска година у хришћанском свету рачуната као и црквена од првог септембра; па се је она пренела на први јануар најпре у западној Европи, а потом и у Русији у време Петра Великог, и у остале православне земље.

   извор: www.spc.rs

Херувимска песма, мелос Теодора Фокејског, глас 8.


1100-годишњица престављења Светог Климента Охридског
Ставропигијални манастир Светог Јована Златоуста Нижепољ, Битољ 2.10.2016.
фото: Предраг Трокицић

"Давид и Голијат и још 19 старозаветних прича за децу у стиху"

Лела Марковић, издавачи: Лела Марковић & Друштво пријатеља манастира Свети Арханђели код Призрена. Стручни сарадник Радмила Грујић, дипл. теол. Призрен-Београд 2017.
                               
   Први пут до сада Стари завет у стиху - за децу!

   Урађена на маштовит начин, уз дивне илустрације, ова књига ће деци пренети сазнање о љубави Господњој према људима. Креативна, поучна, теолошки рецензирана, погодна за верску наставу и стицање основних знања о Старом завету и животу по Божјим заповестима, у вери и љубави...
   Текст сваке песме је погодан за певање по мелодији песме Светог владике Николаја Велимировића „Говори, Господе“. Тако се уз ову мелодију приче у стиху могу лакше на учити, а могу их користити и дечји црквени хорови.
   За наслов „Давид и Голијат“, ауторка Лела Марковић се определила  због тога што је и у наше време, када је изражена борба великих против малих и истовремено све више омаловажена борба за очување отаџбине, изузетно битно подучити децу да мали могу победити велике ако су храбри и ако у одбрани правих вредности имају Бога уз себе, јер поштују Божје законе.
   Протојереј-ставрофор Милутин Тимотијевић, ректор Призренске Богословије Светог Кирила и Методија у Нишу, између осталог, пише: „... Поетеса Лела стихом отвара душе деце да би лакше примила догађаје из Старог завета који имају вечну вредност и вечну поуку. Овим се гђа Лела Марковић уписује у велике педагоге наше деце, учећи их путу који води у Живот. Препоручујем књигу за све ученике веронауке и оне друге до којих ова књига дође."

   Стиховна ниска од двадесет драгих каменова библијских

   Хиљадулећима певају многи Господу, Ономе који „песмом новом“ зове човека у загрљај Оца Његовог. Песма нова, реч Његова је божанско Писмо, свештена објава љубави човеку. Ко се призива песмом, песмом се и одазива. Одатле и чудесна глад духа за испевавањем Писма. Велика је радост многих богољубаца наше Цркве ово песничко светлоткање наше сестре Леле. Она Писмом пева детету и призива га Њему, најслађем Господу и Грлитељу свега детињег.
Ова стиховна ниска од двадесет драгих каменова библијских је плод додира Царственог Духа, Утешитеља Благог. Плод захвалности Богу због исцељења, плод захвалности који исцељује. Музика благодарности са мелодијом Лелином и постојаним ритмом Св. владике Николаја Велимировића.
    Молимо се Троједином Богу да онако како је загрлио сестру Лелу овим светим надахнућем, загрли и сву децу нашу којој је ово песмозрачје и препоручено.

   Презвитер Александар Јовановић
   извор: www.spc.rs

ПРИЗРЕНСКЕ ПРИЧЕ, 2. епизода

13. септембар 2017.

ЧУДОТВОРНА ИКОНА И ЗВОНА ЧАЧАНСКЕ ЦРКВЕ

    Постоји предање да је у средњем веку у манастиру постојала чудотворна икона Богородица Градачка која је била стециште великог броја ходочасника. Никакви поузданији подаци о тој светињи не постоје и данас јој нема трага. На једном од звона ископаних 1875. стоји запис: „Ово звоно приложи преосвећени митрополит градачки Никифор пресветој чудотворци градачкој у дане благоверног господина деспота Ђурђа.“
   Икона Богородице Одигитрије, која је данас у чачанској цркви, је из 16. века. Рад је непознатог мајстора из Приморја. У ризницу храма је доспела као дар Миле Борисављевић из Нове Вароши.
   Једина сачувана драгоценост из средњег века су свакако два звона из 1454. године откривена у тзв. јами-скривници 1875. године, приликом копања темеља за зграду начелства. Са натписа на звонима закључено је да су дар градачког митрополита Никифора. Звона су пронађена на око 40 метара од данашње цркве. Како је записао М. Валтровић, веће од два звона је димензија 0.49 м, а мање 0,27 м. Ливена су од лепе ситнозрнасте бронзе, а са натписа закључујемо да их је радио неимар Радоје. Копије тих звона чувају се у Народном музеју Чачка и сталној збирци, док су оригинали у Народном музеју у Београду.
                         
   Илија Кривачић, очевидац ископавања, записао је: „Приликом копања темеља за здање нашло се три комада звона, два су звона мања предата Музеју државном у Београду а највеће звоно дигнуто је у кубе чачанске цркве које и данас звони.“

(Р. Станић, „Непознате иконе у југозападној Србији, Зборник за ликовне уметности, књ. 11, Нови Сад 1975, 260-261; Д. Рајић, Иконе чачанског краја (XVI-XIX век), Чачак 2001, 19; С. Новаковић, Два прилога к српским старинама, Гласник СУД, књ. XLI, Београд 1875, 353-361; А.И. „Значајна старина“, Сион., Београд, 31. децембар 1875, 734, 735; Б. Радојковић, „Средњовековна звона Богородице Градачке“, Богородица Градачка у историји српског народа, научни скуп поводом 800 година Богородице Градаачке и града Чачка, новембар 1992, Чачак 1993, 115-123; Прота Рад. Кречковић, „Чачанска црква“, Православни календар свети Лазар за просту 1926. годину, Ужице, 1925, 93; М. Валтровић, „Стара српска звона,“ Српске илустроване новине, бр. 3, Нови Сад, 18. Август 1881, 37.)

(http://cacak-dis.rs/dig_bibl/pregledlist.php?pageNum_Recordset1=19&totalRows_Recordset1=36&arhiva=1146

http://cacak-dis.rs/dig_bibl/pregledlist.php?pageNum_Recordset1=8&totalRows_Recordset1=36&arhiva=1147)

   Милош Живановић, вероучитељ чачански

   извор: caglas.rs
               

„Србија 1217. настанак краљевине“.

   У оквиру Међународног научног скупа „Српска краљевства у средњем веку“ у Галерији Народног музеја Краљево, одржана је промоција књиге Синише Мишића и Радивоја Радића „Србија 1217. настанак краљевине“.
   Говорили су: др Синиша Мишић и др Радивоје Радић, редовни професори на Филозофском факултету Универзитета у Београду, аутори књиге и др Драгиша Бојовић, професор на Филозофском факултету Универзитет у Нишу.
                              
Ове године навршава се осам векова откако је Стефан Немањић постао први српски „венчани краљ“ (1217). То је један од најважнијих датума у нашој историји, поготово ако се сагледа и у светлости догађаја који се десио две године касније (1219) када је образована Српска аутокефална црква. Србија је постала краљевина захваљујући здруженом деловању двојице браће, Стефана Немањића и Св. Саве, а у време значајно измењених политичких околности на простору југоисточне Европе. Крсташко освајање Цариграда (1204) и рушење Византије довели су до великих геополитичких промена. На рушевинама некада моћне империје настало је неколико нових држава и међународни односи су постали сложенији и замршенији. Синови Стефана Немање, међутим, показали су да су дорасли новонасталом стању и пошло им је за руком да за владара своје државе уместо дотадашње титуле великог жупана обезбеде титулу краља. Био је то велики скок у хијерархијском светском поретку оновремених држава.

   извор: nmkv.rs

Манастир Свете Јелисавете, Минск, Белорусија


"А када пресуши љубав и више не буде смисла постојања, зато што људи неће желети ништа да виде нити чују и буде им свеједно, када остане само грех, тада ће овај свет изгорети. Човек, докле год он живи – још има могућности да се покаје, да се исправи. Наш живот није бесконачан, ми морамо да се сећамо, треба да успемо да изменимо правац свог живота, усмерење свог ума, свог срца и да их усмеримо од земаљске хоризонтале ка небеској вертикали: Горе имајмо срца."

Протојереј Андреј Лемешонок

В видео использованы фрагменты документальных фильмов о Свято-Елисаветинском монастыре с 1996 по 2017 годы.

Исечци из документарних филмова о манастиру у периоду од 1996. до 2017. године.
-У руској свести Манастир је увек био и остаје светионик спасења, на известан начин савремени Нојев ковчег. Минска обитељ је у овом смислу право уточиште за страдалнике који су изгубили прави оријентир у животу. Само што манастир није од гуме, да ли се може свима помоћи?-
"Живимо у тешко време, људи имају проблема с послом, немају од чега да живе и да издржавају породицу, због тога долазе у манастир да раде. Наша обитељ обезбеђује посао за око 1500 људи. То је зачуђујуће, али Господ некако све уреди. Често су то људи потпуно далеки од Цркве. Они почињу да раде у обитељи и полако се уцрквљују, долазе на исповест, причешћују се.
Кад је почетком 2000-их година манастир добио земљу с фармом у распаднутом стању, с трулом шталом за краве и коњушницом, били смо ужаснути: обитељ се тек градила, шта ће нам још и подворје? Ја сам у то време по послушању одлазила у психијатријску болницу код зависника од дроге. Многи од њих после изласка из болнице нису имали куд да се дену. Тако се подворје претворило у прихватилиште за зависнике од дроге, а временом су ту почели да долазе и људи из затвора, бескућници и други људи."

Игуманија Ефросинија (Лаптик)
Игуманија Ефросинија (Лаптик) говори о сестринству

"Кад је у питању наша обитељ, Промисао Божији видим у томе што је наш манастир управо такав какав јесте. Овде има и монахиња, и сестара милосрђа, и душевних болесника, и браће и сестара на маргинама живота које смештамо на подворја. Господ нас је све окупио, значи таква је Његова воља.
Да би се борио са грехом у себи човек уопште не мора ићи у затвор. Звер која седи у теби испољава се у општењу: кроз сукобе, неслогу. Истовремено, служећи људима добијамо благодат од Бога. А кад је само: храм — келија, келија — храм, све страсти остају у човеку. Није свако спреман да издржи такву унутрашњу борбу.
Кад се на почетку формирања манастира појавило питање: да ли монахиње да иду у болницу или не, наш духовник отац Андреј је на једном нашем састанку рекао:„Кад би вас човек сад посадио по келијама, почеле бисте да се пењете уз зидове.“ Али то не значи да треба оставити келију, разумете. Чини ми се да у томе нема противречности.
Отац Андреј често наводи као пример познато житије једног од светитеља у којем постоји следећа епизода: једном су епископи на улици срели лепу блудницу и светитељ ју је толико дуго гледао да су други били збуњени. А светитељ је касније рекао: „Кад бисмо се ми трудили да украсимо своју душу као она тело!“ Молио се за ову блудницу и она је касније постала преподобна.
Знате, читала сам писма оца Јована Крестјанкина, где он каже да данас монах ипак не треба да се затвара у келији. Сад је толиким људима потребна духовна помоћ! Господ нас је поставио на такву службу, сами то нисмо тражили. И не можемо да затворимо манастир за људе. Ако долазе треба да их примамо.
Да, тачно кажете, може бити губитака. Али шта је занимљиво, сестре које иду на сајмове и носе производе из наших радионица са путовања се рађају светле и радосне и по њиховом унутрашњем стању се види да никуда нису ни одлазиле: у њима постоји живот, постоји Бог. И напротив, може се десити да сестра која се све време налази у манастиру буде „црна“, мрачна, незадовољна свиме."