Translate

05. јануар 2017.

ИМЕ МОЈЕ, И ДРУГА ИМЕНА

   Тајанствена је моја Анастасија. Зову је разним именима – Узорешитељница (Она која ослобађа од веза којима су људи сапети), Исцелитељка, Фармаколитрија (Она која лечи од отрова), Римска, Сирмијска. Њено име (а и моје) потиче од грчке речи „анастасис“ која означава васкрсење. Зовите ме, дакле, Васкрсија. Или Васкрсла.
Света Великомученица Анастасија Фармаколитрија, икона из Солуна, XIV век

   Једни кажу да је Света Анастасија рођена у Сирмијуму (данашња Сремска Митровица), престоном граду римске провинције Паноније, други да је била римска госпођица, или да је била удата, па чак да је била бабица која је породила Пресвету Богородицу, најчешће причају да је тешила и неговала хришћане по затворима, и тако изучила лекарску науку, па је тим поводом путовала у – по једнима у Македонију, по другима у Панонију, страдала је мученички – у томе се сви слажу, да ли у Сирмијуму или на неком далеком острву, али свакако у време прогона цара Диоклецијана, почетком четвртог века.
   Извесно је једино да је Света Великомученица Анастасија, како је Црква препознаје, пострадала у Сирмијуму, да је сахрањена у врту матроне Аполоније, и да је на њеном гробу саграђена црква чији остаци постоје и данас. О њеном животу не зна се ништа. Цела помало романтична житијска приповест настала је као последица врло живог култа ове светитељке који се најпре проширио у Риму – једна од три главне римске цркве носила је њено име, па у Цариграду – где је такође постојала Црква Васкрсења (или Свете Анастасије), а отуда по васцелом хришћанском свету. У средњем веку била је веома поштована у западном делу хришћанске васељене. Бенедиктински монаси подигли су у Италији, Француској и Немачкој више цркава посвећених Светој Анастасији, међу којима је и највећа црква у Верони, али и предивна романичка катедрала Свете Стошије у Задру. У овој цркви како се верује, чувају се мошти Свете Анастасије, али се делови моштију налазе по целом свету. У Русију је култ свете Анастасије стигао из Византије, пратећи Светог Владимира.
Елегантно прочеље романичке Катедрале Свете Стошије (Анастасије) у Задру

   Данас је Света Анастасија помало заборављена, макар код нас православних. Поново смо је се сетили управо због имена. Како је име Анастасија деведесетих година прошлог века постајало популарно најпре међу новокрштеним младим хришћанкама (чега сам живи сведок и учесник), а потом и међу родитељима женске чељади, тако смо се сетили и светитељке. Ту и тамо појави се њена икона и колач умешен у њен спомен, за имендан. Потом се појавила и прича, обавијена велом тајне, како имену и приличи, о можда-преживелој руској принцези, Анастасији Романов. Па и цртани филм истог наслова, из Дизнијевог студија. А на концу смо се досетили да се и мати нашег оца – Светог Саве - у монаштву звала Анастасија, и да је то име од посебне важности баш за нас Србе. Мати Светога Саве – Преподобна Анастасија – значајна за светосавски култ, пореклом је Гркиња, и представља још једну од веза са византијским православљем. Поштовање још једне Анастасије - Свете Великомученице (а по коме је мати Светог Саве добила име, него по њој), може имати и ширу перспективу. Може послужити као спона са нашим балканским комшијама и рођацима по вери. Тек једна тема за размишљање.
Најмлађа кћи Свете Царске Породице Романових, Анастасија

   Данас, док сам ишла у болницу код маме, после веома тешког јутра препуног искушења, замолила сам Свету Анастасију, име моје, да ми да кап, само једну кап, један молекул своје трпељивости којом је неговала болесне, а који јој, уосталом нису ни били род. Осим у Христу. Молекул љубави да загреје охладнело срце. Ко ће знати, можда је оно што је наступило била пука психологија? Са нама женама никад нисмо начисто.
Таваница готичке Цркве Свете Анастасије у Верони

   Сећам се једне године у манастиру Јошаница, беше једна врло симпатична сестра – Минодора или Митродора (биле су две сестре, мислим по рођењу, и носиле су у монаштву имена житијских сестара , а ја сам, опет, рођена на дан Светих Минодоре, Митродоре и Нимфодоре), и пита ме она, та сестра, како се зовем. А ја, поносно, кажем: „Анастасија!“ (тада бејах тек релативно кратко носитељица тога имена), а Минодора (или Митродора, а можда и Нимфодора), одреза к`о ножем:
   „Ето ти, ја треба да седим пет година у манастир па да заслужим то име, а она у свету, одма га доби!“
   Хвала ти, име моје, што си снисходило до мене. И до нас које те данас помињемо.

   Анастасија-Весна Илић, 4.1.2017.

Нема коментара:

Постави коментар