Translate

05. јануар 2017.

Митрополит Антоније(Блум), Беседа у недељу пред Рођење Христово

   Матеј 26, 1 -25; Јеврејима 11, 9-10, 17-23, 32-40

   Данас смо чули два читања, Посланицу и Јеванђеље, која нам представљају два аспекта Израиљеве вере и верности, као и чудесне путеве Божије.
   У Посланици се сусрећемо са великим јунацима вере, људима и женама који су веровали у речи Божије, веровали у Њега у тој мери да дају свој живот и смрт зарад обећања које је некада дато њиховим прецима а остало неиспуњено неколико хиљада година. Ова верност потомака Аврамових, онога коме је Бог је дао Своје обећање, нешто је на чему се морамо учити. Преко три хиљаде година читав народ је живео са потпуном верношћу, за које је свака особа била способна, јер је реч Божија истина. Без обзира колико дуго морамо чекати њено остварење, она остаје истина, и путеви Божији и даље превазилазе наше путеве, Његове мисли превазилазе наше мисли и остају недокучиве али увек истините.
   Као одговор на Божију верност, цео народ се показао способним да остане веран обећању које се није испуњавало до дана када је Сâм Господ дошао и постао човек, све до дана када је Син Маријин заиста постао Емануил, „Бог са нама“, Онај кога је човечанство очекивало кроз историју.
   А затим имамо овај почетак Јеванђеља по Св. Матеју. Понекад га слушамо с нестрпљењем: шта значе сва та имена? Чак ни научници који проучавају Стари Завет не могу увек да знају ко је свака од тих особа. Због чега се наводи овакав дуг низ имена? Зар нас није дирнула чињеница да је Господ Исус Христос, Син Божији који постаје човек, имао дуги људски родослов? Да је имао људско наслеђе? Да је из века у век још једна особина постала нит уткана у историју људске породице, чија је круна оваплоћени Син Божији? Када читамо та имена, од којих су нам нека позната, изненађује нас то што су ово имена светитеља, духовних великана. Али, колико има и имена грешника: Рава блудница, Рута која није била Израиљка, и неколико других, Вирсавеја која је била жена Уријина и коју је Давид одвео силом. У овом родослову, светост и људска слабост и грех међусобно се преплићу на начин који треба да приметимо. Како је Син Божји могао преузети на Себе људску природу која је проткана са толико много руку, чистих и скверних? Руку, душа, тела, умова, срца. Сви који су ту поменути – слаби и толико различити од духовних јунака описаних у Посланици – такође су део овог народа који је волео обећање и живео у очекивању обећања, свако према својој снази или својој слабости.
   А једна од дивних ствари о Богу је да се у Старом Завету назива „огњем који спаљује“, али тај огањ који спаљује није разоран огањ, то је огањ који је у стању да у себе узме и све преобрази у огањ чист, неупрљан, незагадив. Огањ се може ложити сандаловином или отпацима; чим се материјал баци у овај огањ, овај га узима и преображава. И то је наша нада, и то је наше чудо, да можемо прићи Богу као Тамара, као Рава, као Рута, као Вирсавеја, као Давид, као Соломон, као Манасија, јер се сви ови људи памте по њиховим слабостима, али и
по њиховом покајању и верности, због чињенице да су веровали да Бог неће прекршити своје обећање и да се стога може живети зарад обећања, чекајући да се оно испуни за њиховог жи-
вота или можда у будућим покољењима. И једног дана се испунило. Бог је дошао и Он је Емануил, Бог је међу нама. Бог је дошао, и Његово име, Његово људско име је Исус, што значи „Бог спасава“. Обећање је испуњено. Али, зар се не бисмо за тренутак требали сетити оних хиљада година када су људи живели од наде, и никада нису видели испуњење тог обећања – тако верно, тако одлучно: били су спремни да умру ако је потребно, али да не издају своју веру, своју увереност да је Бог истина.
   Живимо у свету када је обећање испуњено, испуњено у Христу. Дошао нам је вечни живот као семе које нас носи. А шта је са нама, са нашом вером у друга обећања, и нашом верношћу у Бога живога, који их је дао? Зар се не можемо угледати на најслабије у Старом Завету, и по-
кушати да узрастемо у меру највећих? Они су живели у ишчекивању, а ми живимо у извесности онога што се већ десило. Очекујемо испуњење, славни долазак Господњи, победу Божију која је наш вечни живот и наше спасење. Какво одушевљење и надахнуће! Каква храброст и нада! Колико треба да се радујемо у свом животу; ми смо народ Божији, али народ Бога који је већ међу нама – Он је један од нас, ако смо ми једни од Његових. Какво чудо!         Каква радост! Какво надахнуће! Амин.

   јануара 1984.

 изворник: http://masarchive.org  
 Превод: Милена Тејлор

 СВЕТИГОРА, бр. 252, Божић, 2016.
 www.mitropolija.com

Нема коментара:

Постави коментар