Translate

03. фебруар 2017.

Јеленин шал (из књиге Иване Димић "Арзамас")

   Јелена је у цркви увек стајала са унутрашње стране првог северног стуба наспрам олтара. Повремено је седала на столицу, да се мало одмори за време службе, или би из торбе извадила велики вунени шал да га неком да или да се сама огрне кад је прохладно. Била је питома особа и у опхођењу блага и нежна. Увек је изгледало да јој је све потаман будући да као и сви истински отмени људи није имала много примедби ни на околности ни на људе око себе. А разумевања, стрпљења и топлине било је код ње напретек и за сваког понаособ. Тако се у њеном присуству  ко год је желео могао осећати подржан, заштићен и слободан. А могао је и да је не примети, њена наклоност за људе није патила од сујете. Јелена је напросто волела људе такве какви су, њена толеранција била је последица дугогодишњег искуства и мајчинске топлине склоне праштању.
   А онда једне недеље није дошла. Њено место поред стуба било је празно током целе службе. И нешто је наговештавало да више никада неће доћи. У почетку ми је било неразумљиво то одсуство, љутило ме је што је нема. Недостајала ми је да се на њу повремено наслоним у цркви кад ме заболе ноге или кад ми је хладно. Било ми је потребно да је покаткад загрлим, или да је макар видим како се упућује двориштем према клупама, спорог корака, лако накривљене главе, са спокојним осмехом на лицу. Уопште ми није било јасно како ће даље све да буде сад кад ње нема. Више ништа није било као пре.
   Како је њен шал од последњег сусрета случајно остао код мене, тешило ме је да загњурим лице у њега и да се тако грејем. После је почело стално да ми бива хладно, па је шал у век био уз мене, свеједно које је годишње доба. Тако је протекло извесно време, а онда се зачудо још једанпут све потпуно променило.
   Прво ми се чинило да је видим, али то је било само у почетку. Онда се наслоним на стуб и буде ми удобно као да је то Јеленино стамено "маминско" раме. Потом почнем да осећам њено присуство: једном поред истог стуба у цркви, једном у башти, онда у ходницима конака, па на клупи у дворишту.
   Сада, кад поуздано знам да је ту, није ми више толико хладно, могу слободно и другима да позајмим Јеленин шал ако некоме случајно затреба.

Ивана Димић, АРЗАМАС, Лагуна, Београд, 2016.
фото: www.laguna.rs

Нема коментара:

Постави коментар