Translate

09. фебруар 2017.

Осврт на емисију "Приче са Свете Горе"

   Последњих двадесетак година свега сам се наслушао, када је реч о Светој Гори. Као млад монах слушао сам у Солуну, својим ушима, српског туристичког водича како објашњава својој групи да ни случајно не улазе у манастир Есфигмен, јер зилоти имају обичај да посебним топом испаљују госте на пучину!? Звучи невероватно чак и за предшколски узраст, али вођа пута је била упорна у својим тврдњама. Да, да, била а не био, реч је о женском туристичком водичу из Новог Сада, која је водила групу на Свету Гору! Не знам какво је размишљање човека који плати да га жена води на Свету Гору. Наравно, она је своју групу одвела до Уранополиса, тачније до пристаништа, где је групи пожелела срећан пут и да се, препуштени сами себи, лепо проведу на Светој Гори.
   Други пут, опет група из Новог Сада, на хиландарском метоху Каково, али овог пута група жена... Из телефонске говорнице чујем жену како се јавља својима кући: "ево стигли смо на Свету Гору, а после ћемо аутобусом ући још дубље, идемо у Уранополис". Те исте године је нека од тадашњих српских ревија објавила и путопис мале Милице из Крагујевца, која је такође "била" на Светој Гори, са све фотографијом како бере цвеће на некој од ливада у околини Јерисоса.
   Пре годину дана смо анализирали грешке у филму "Један дан у Хиландару", када је аутор побркао основне појмове о српској лаври. Пирг Светога Саве је назвао Урошевим, Александра Обреновића преименовао у Карађорђевића, фреске из 17 тог века превео у 13ти итд. Опширније можете погледати ОВДЕ.
   Прекјуче смо на РТС-у у емисији "Траг" имали прилику да погледамо још једну популистичку репортажу под називом "Приче са Свете Горе". Хвала Богу, у њој није било баш таквих промашаја као у раније поменутим догађајима и емисијама, али зар долазимо до тога да почињемо да хвалимо некога само зато што је мање лупетао од других.
   Изненађујућ је аматеризам сниматеља који наратора толико излаже сунцу да наратор све време гледаоцима намигује на једно око, или је то можда стил наратора (који у једном моменту прекида причу да би почешао руку). Стиче се утисак да је у питању директни пренос, јер нема никакве монтаже снимљеног материјала. Еуфоричност наратора, неприпремљеност текста, па и неписменост остају на образ Јавног сервиса а не на тему анализе ове репортаже.


   1. "Женска нога на ово полуострво није крочила више од хиљаду година", женска нога јесте ступала на Свету Гору током последњих хиљаду година. У време епидемије куге, као и у време каталонских пљачкаша, светогорски манастири су отварали своје капије за породице мештана из околних села, о томе нам говои и животописац Светог Данила Архиепископа српског и игумана хиландарског. На Свету Гору су крочиле и: толико помињана царица Јелена, супруга цара Душана. Султанија Мара Бранковић, данас постоји и параклис на месту где ју је пресрела Пресвета Богородица забрањујући јој даље путешествије по Атону. 1850 је на Свету Гору ступила и супруга тадашњег британског конзула у Солуну. Гркиња, мис Европе 1929, је исте године протерана са Свете Горе на коју је илегално крочила. Група од око 400 грчких и албанских партизана, међу којима су биле и жене, 16. октобра 1948. напали су Кареју. Исте партизанке су први пут напале Свету Гору још у априлу 1947, када су опљачкале луку Дафни. Сукоб са овом бандом која је харала Светом Гором, трајао је све до 1949. године. Још увек је жива Евгенија Пегиу једна од партизанки која је харала Светом Гором. Францускиња Марyсе Цхоисy је чак успела да прерушена у мушкарца обиђе Свету Гору уздуж и попреко, и то месец дана боравећи на њој. По повратку у Француску објавила је и књигу под насловом: "Месец дана међу мушкарцима". Исто тако су се и 1953. учеснице Византолошког конгреса у Солуну искрцале на Свету Гору. То је био повод да Грчка пропише казну за кршење члана 186 Уставне повеље Грчке, који прописује аватон (забрану уласка жена) за територију Свете Горе.

   2. У истој реченици: "Женска нога на ово полуострво није крочила више од хиљаду година", даље наставља: "то и дан данас не дозвољавају монашки канони". Забрана уласка жена на Свету Гору је регулисана Уставном повељом Грчке из двадесетих година прошлог века, а која је и данас на снази. Члан 186 повеље „Приступ женских особа на светогорско полуострво се забрањује по одвајкада владајућем реду“. Занимљиво је да, колико смо могли да установимо, ова одредба у писаном облику не постоји пре 1924. године. Друго је питање да ли су, од када и у ком облику, на Светој Гори постојала неписана правила о уласку жена. Законском уредбом 2623 из 1953, прописано је посебно кривично дело неовлашћеног уласка жена на Свету Гору, кажњиво затвором од два месеца до годину дана. Извршилац кривичног дела може бити само жена, али саучесник, помагач или подстрекач може бити свако лице, без обзира на пол. Радња дела се састоји у боравку цорпоре на територији Свете Горе, укључујући стење у приобаљу, ма колико тај боравак био краткотрајан, али не обухвата прелетање ваздухопловом или прилазак светогорској обали пловилом. За ово дело је од 1953. године било укупно шест оптужења и није донета ниједна осуђујућа пресуда. Општински суд у Солуну је у свим случајевима као одбрану уважио стање крајње нужде (искрцавање због невремена или хаварије), а оптуженим странкињама је узео у обзир одсуство свести о противправности понашања. (У вези с овом темом додајмо још само да је Ванредни двадесеточлани сабор Свете Горе 1980. године прописао да бродови на којима има жена морају пловити на удаљености од најмање 500 метара од светогорске обале. Државну санкцију је овај пропис стекао захваљујући одговарајућим одлукама грчког Министра трговачке морнарице.)

   3. Током емисије два пута, од два различита наратора, добијамо исту дезинформацију: да у Великој Лаври Светог Атанасија Атонског данас живи 2000 монаха. Истина је да Велика Лавра не броји веће братство од 40 житеља.

   4. У следећем делу (наратор који намигује) нам говори да се на Светој Гори монашки завети посебно чувају и посебно важе, те да је Света Гора једино место где се истински православни канони и истински православни начин служења чува. Овде долази један огромни знак питања? О чему овај младић говори? Монашки завети, а има их свега три, су исти за све монахе на земаљској кугли и као такви исто важе за све монахе, било да су на Атону или ван њега. Завети се или држе тј поштују, испуњују, или не, трећег нема. Који су то истински православни канони и истински православни начин служења? Ако имамо истински православне значи да имамо и неистински православне, тј лажне православне каноне. Шта су православне помесне цркве изван Свете Горе? Неистинске? Света Гора није помесна црква, није аутокефална, већ је под јурисдикцијом једне такве помесне цркве. Дакле православне каноне и православно богослужење држе све православне цркве где год да су.

   5. Манастирско пристаниште је обновио један Немац, монах Пантелејмон...ово место је обновио почетком деведесетих година. Прича би била делимично тачна да су камерман и водитељ заменили места. Наиме, отац Пантелејмон је обновио хиландарску келију Светог Игњатија, која се налази на пристаништу а иза камермана у овој репортажи. Одржавање и евентулана обнова (каква је и била крајем деведесетих, а не почетком) пристаништа је увек на трошак манастира, јер је пристаниште манастирско а не од келије. Отац Пантелејмон, заиста Немац, живео је у келији на пристаништу од 1987 до 2010.

   6. Хиландар је ближи мору али са супротне стране Атоса где трајекти због плитког мора не могу да пристану. Када на Светој Гори кажете да је неко са супротне стране Атоса, мислите да је иза планине јер се Атосом назива планина а не читава Света Гора. Но добро, можда неко разуме и овакво објашњење. Са те друге стране где аутор емисије вели да трајекти не саобраћају због мора, бродови ипак саобраћају. Обзиром да је јужна страна заливска тамо је морне мирније и тамо су бродови чешћи. На јужној страни се налази и главна светогорска лука Дафни па су тамо и бродови већи.

   7. Хиландарски монаси живе по типику Светога Саве. Сви светогорски манастиру су 1924 усвојили заједнички светогорски типик, који је и данас на снази, и тиме се одрекли својих ктиторских типика који су раније држали.

   8. Када аутор казује да је Свети Сава донео из Палестине икону Тројеручицу приказује се снимак копије Тројеручице из келије Буразери, те гледалац може погрешно схватити да је то оригинална икона.

   9. Свети Сава је копао овај бунар 1198. године. Бунар је доста старији, претпоставља се чак да је постојао и пре старог Хиландара.

   10. Обичај је да се мало умијемо.... Ово је већ теологија ваља се не ваља се. Али ако узмемо да је нараторов страначки шеф до јуче поздрављао са: "Лењин се роди", онда можда и није лоше да се мало умијемо.

   11. У делу где се говори о административној управи Свете Горе имамо неколико нетачних информација:

   Сваки од 20 манастира има по једног свог представника при управи Свете Горе и то чини Владу. Нетачно! Сваки од 20 светогорских манастира даје по једног свог представника (посланика) и то чини Свештену општину тј управу Свете Горе. Дакле посланици нису при некој управи већ су они управа, и нису влада већ скупштина.
   А Светом Гором управља један председник... Светом Гором управља горе поменута Свештена општина а не Прот који је председавајући. Прот Свете Горе нема право гласа у гласању општине, јер глас његовог манастира већ даје посланик његовог манастира. Уколико би и Прот гласао, то би његов манастир имао два гласа. Прот има право вета у одређеним случајевима. Прот је председавајући, он даје и одузима реч, он је известилац по питањима о којима се расправља. Свештена општина чини управну власт Свете Горе.
   И редоследно од 20 манастира како који буде Прот, тако има остала четири помоћника из остала четири манастира му помажу у обављању дужности. Шта је писац хтео да каже, која четири од којих осталих?! Двадесет манастира деле се на пет четворница (група од по четири). Свака четворница се назива Епистасија. Сваке године 1. јуна смењује се по једна Епистасија на по годину дана. Чланови Епистасије се називају епистати док председавајући носи титулу Протоепистат или скраћено Прот. Епистасија врши извршну власт Свештене општине која је управна власт Свете Горе.
   Сваке четврте године Хиландар поставља Прота. Хиландар јесте четврти по рангу, али не даје сваке четврте године Прота. Прота дају првих пет манастира, дакле једном у пет година је хиландарац Прот.

   12. Конфузне и недовршене реченице су више него честе: Само у Хиландару се значи озбиљна количина нафте потроши дневно поготово лети када имамо ми смо имали у Хиландару преко 20.000 ноћења. 

   13. Иначе струје нема, дакле струје, оне као електричне енергије....а постоје и неки манастири који не користе ни нафту, дакле немају сијалице. Овде је све јасно: струја није исто што и електрична енергија, за разлику од нафте која је исто што и сијалица.

   14. Налазимо се код пирга краља Милутина, који је саградио краљ Милутин као средство одбране. Погрешно! Пирг се назива Милутиновим, али га није он саградио. Овај пирг се све до 19. века називао Кавалиров пирг. Темељи пирга су датовани из периода с почетка 13. века. Тек од 19. века почиње да се користи назив пирг краља Милутина.

   15. Пантелејмон је обновљен по наредби председника Путина. Ово је попут оне вести из жуте штампе да се на Светој Гори налази Путиново ракетно постројење. Донација Руске државе је извесна, али наредба о обнови, те заповест "олигарсима и богаташима"....

   16. У манастиру Пантелејмон Путину је уручена икона тешка 150 килограма, урађена у злату. Ако су имали 150 килограма злата за поклон Путину, зашто им је онда требао новац од Путина да обнове манастир?

   17. Говорећи о краљу Александру Обреновићу наратор-водитељ каже да је краљ дошавши у Хиландар откупио дугове манастира који су највише били према Бугарима. Ни то није тачно. Процес повратка Хиландара из бугарских у српске руке није се тако лако одиграо, нити је могао да се спроведе за четири дана колико је краљ боравио у Хиландару. То је био вишегодишњи подухват под покровитељством Александра Обреновића. Дугови нису били према Бугарима, већ су то били дугови које су Бугари начинили у име манастира. Краљев агент је откупљивао менице од повериоца.

   18. Као симбол његове посете имамо његов крст, крст Александра Обреновића који је он урадио. Крст и чесму је подигао хиландарски архимандрит Василије 1902 у спомен на долазак краља Александра Обреновића 1896, што и пише на мермерној плочи изнад самог крста: "Овај споменик са околним виноградом и водоводом подиже, са дозволом братства хиландарског, многим трудом архимандрит Василије Хиландарац 1902. године."

   19. Све што поједете или попијете у Хиландару је са манастирске економије. Звучи лепо, али нерелано. На Светој Гори нема ни крава ни оваца нити кокошака, а једу се и млечни производи и јаја. Изузев поврћа из баште и пластеника, све остало манастир купује.

   Ово би био најкраћи осврт без удубљивања у ликове појединих говорника у поменутој репортажи и све њихове изјаве током исте.

   извор: svetogorac.blogspot.rs

Нема коментара:

Постави коментар