Translate

02. април 2017.

ПЕТА НЕДЕЉА ПОСТА

   Гушимо се од количине информација којима смо засути. Већина пролази поред нас, тек за по неку се закачимо. Нешто по трајним афинитетима, нешто по интуицији тренутка, а много тога случајно, то јест тако да тражи тумачење - шта ће ми ово, откуд баш сад?
   Кад човек разгрне бујицу и одлучи се не за нешто ново, сензационално, скандалозно, ексклузивно, него за нешто што је доступно већ хиљадама година - пожели да се мало дуже тиме позабави.
  Књиге духовних увида и знања, а поготово Свето Писмо читају се у другачијем времену од оног свакодневног. Не ради се о најновијим трачевима ни новим научним сазнањима, већ о извештајима из вечности.
   Навикнути на потрошачки манир грабљења што више тога, пожелимо, кад смо већ успели да се за тренутак оградимо од световне буке и хуке, и да заграбимо што више од вечности. Велико је питање колико тога неприпремљени треба и можемо да прихватимо.
   А на Светој Литургији добијамо то у правој мери. На Литургији се чита обично по један кратки одломак из посланица или Дела апостолских и један одломак из Јеванђеља. По некад, према сложеном богослужбеном поретку читају се и два па и три одломка.
Манастир Вазнесење,2.4.2017.

   У ову, Пету недељу васкршњег поста читају се два одломка (тзв. зачала) из Јеванђеља. Једно из Јеванђеља по Марку, Једно из Јеванђеља по Луки. Колико тога може да стане у два мала одломка! Толико да једва можемо да примимо, разумемо, осетимо, прихватимо. Можда је довољно и да само наслутимо, успоставимо некакву везу са оним што је у речима и иза речи.
  У ову Пету недељу поста, знају то искусни у вери и посту, почиње јасније да се разабире светлост Васкрса. Сам Господ нам говори преко Марка:
   "Ево идемо горе у Јерусалим, и Син Човјечији биће предан првосвештеницима и књижевницима, и осудиће га на смрт, и предаће га незнабошцима;
   И наругаће му се, и шибаће га, и пљуваће га, и убиће га, и трећи дан васкрснуће."
   Верујете ли овим речима? Не заклињите се пребрзо. Ученици су веровали свему што им је учитељ говорио, али кад су га власти ухватиле - разбежали су се куд који. Полако, Размислимо и градимо стрпљиво нашу веру од комадића искуства, интуиције и наше воље да верујемо.    Сетимо се Његових сведока, бавимо се њима, можемо да их заволимо. А кад неког заволиш, онда му и верујеш.
   А онда долази код Марка дивни део: браћа Јаков и Јован, потпуно безазлено долазе пред Господа и моле га: "Дај нам да седнемо један с десне стране теби а други са леве, у слави твојој."
   Браћа, као деца. Први су се сетили, први су питали.
   Христос им то не може обећати јер није на људима ни да тако нешто траже ни да знају да ли су добили или нису. У Богу је све што треба и оно што се за нас догодило и оно што ће се за нас тек догодити. Наше је да њему стремимо, да за Христом идемо а "о распореду седења" не треба ми да бринемо. ( Не може човек а да се не сети прошлогодишњег неуспелог Свеправославног сабора на Криту. "Распоред седења" је био један од већих проблема.
  Наљутили се остали Христови ученици на браћу Јакова и Јована. Зато што се гурају преко реда. Зато што хоће нешто за себе мимо осталих. А да су се они први сетили и они би тако... :)
А Христос их све позва и каже речи које можда баш ми Срби треба стално да понављамо док их не науче сви. Сва деца у школама, сви одрасли:
   "Знате да они који се сматрају владарима народа господаре њима, и великаши њихови владају над њима.
   Али међу вама да не буде тако; него који хоће да буде међу вама велики, нека вам служи:
И који хоће међу вама да буде први, нека буде свима слуга.
   Јер Син Човјечији није дошао да му служе него да служи, и да даде живот свој у откуп за многе".
   Колико ове речи оптужују нас у Цркви, поготово свештенство, поготово епископе, поготово патријархе! Зашто не радимо тако и зашто не дајемо пример свету? Како онда да очекујемо да се нешто промени у тој сталној борби за власт и моћ? Да се промени макар понекад, на кратко, онда кад је ђаво однео шалу, кад пропадамо и кад нам је потребно макар као одмор од непрекидног пада истинско служење, а не борба за власт и свудприсутна реклама егоизма и бахатости!
   Свештенство и верни, морамо више да служимо!
   Наша обавеза је тим већа кад завлада болест. Епидемија. Не смемо да оставимо болесне да пропадају и не лече се зато што их вукови у јагњећој кожи убеђују да нису болесни, да је све како треба да буде.
   Морамо давати из дана у дан пример, морамо одолети искушењу новца, каријеризму, конформизму, морамо служити људима око нас, враћати веру људима у људскост, вратити у живот храброст, несебичност, старање о другима. Морамо устати и поћи после Литургије у свет да лечимо болесне. Можда тако успемо да излечимо и оправдамо себе саме. Ако на време то не урадимо, појешће нас сопствена кривица или ће већ Бог наћи неке теже начине да нас доведе свести и отвори наша срца.

Нема коментара:

Постави коментар